Вести

Svetenik Veljko Gačić ne može više da gleda učiteljicu jer ona piše pisma i članke u odbranu istine.

Vlastimirka Čelar, 20.01.2010

+++

Vera nas uci da prastamo i da prikrivamo slabosti i grehe svojih bliznjih, a da razmislimo kakvi su nasi sopsteni gresi. Razmisljala sam, ispovedala se pred Bogom, ali mi je postalo jasno i to: ako neko svojim neistinama konstantno
ugrozava mnoge druge ljude, unosi nemir medju njih i zavadja ih, i to jos prebacuje na druge, svoje zrtve, protiv tog zla treba se boriti.

U subotu, 16. januara dosla sam kao i obicno u srpsku skolu u crkvu “Sveti Sava” na Vedingu da radim sa decom. Odavno sam pripremila tekst igrokaza “Sveti Sava i golubica” po prici Gordane Vlajic i pocela sa uvezbavanjem zajedno sa gospodjom Stanislavom Barac. Bile su to pripreme za Svetosavsku proslavu koja nam prethodi. Sedela sam u crkvenoj sali cekajuci decu.

Ali pocelo je da se desava nesto veoma cudno. Polako su u salu dolazili neki ljudi, neki bivsi i sadasnji roditelji nase dece ili blizi prijatelji svestenika Veljka. Malo se zbunjeno ponasali i sedali svi u blizini jednog stola. Glavna domacica, popadija Snezana, kuvala im je kafu. Osetih da mi nesto spremaju. To je bilo kao kada se kurjaci izvlace iz svojih jazbina i sakupljaju oko zrtve cekajuci vreme za napad.

Onda se javio otac Veljko. Siva eminencija, Sneza, drzala je hrpu raznih fotokopija i pocela da ih deli prisutnima. Bile su to kopije tekstova objavljenih i potpisanih mojim imenom ili pisma koja sam vrlo dobronamerno uputila ocu Veljku licno.
To je trebalo da sluzi kao kompromitujuci materijal protiv mene, jer popadija Sneza i otac Veljko nisu mogli da shvate da time pokazuju svoj obraz.

Popadija je ustala, rasirila noge kao kabadahija i pocela da cita. Dugo je citala. Predugo.

Pitam ga, zasto nije fotokopirao poslednji nalog Svetog Arhijerejskog Sinoda i podelio parohijanima. Ali, to je vec suvise!O tom, potom.

Otac Veljko je saopstio da on ne moze vise sve to da trpi, jer million ljudi ovo cita i da on mene ne moze i nece vise da gleda ovde u hramu.

Pitala sam ih sta je to, sudski proces sa deset porotnika ili pozoriste u kuci? Nisam dobila poziv, ni pismeni ni usmeni. Prepad iz zasede!

– Oce Veljko, – pitala sam – zar vam nije neprijatno sto niste u stanju da  razgovarate sa jednom zenom u cetiri oka, vec mora da je tu vasa siva eminencija i desetorica koja vam cuvaju strah?

– To su roditelji i oni su dosli da izjave ili izglasaju nepoverenje u uciteljicu – rece otac Veljko.

Svi su cutali kao kipovi, jedino je Sneza sopranskom cikom i neartikulisanim glasovima propracala svako moje objasnjenje kako se ono ne bi culo ili bilo svima nejasno. Njen tipican nacin borbe. Jedino konstruktivno pitanje meni postavila je jedna roditeljka: Ko je Vas postavio u srpsku skolu?

Rekoh: Crkveni odbor – na sta je ova zadovoljno zacutala.

Niko nije diskutovao o nepoverenju, niko nije nista glasao niti izjavljivao, a najmanje pominjao neko nepoverenje. Od svih tih ljudi samo dvoje bili su moji roditelji, a i oni su se nasli u cudu i mudro cutali.  Savetovao me otac Veljko da se javno odreknem svojih objavljenih tekstova, inače mi preti sud i lisice.

– Ko treba da ide na neki sud (pre svega onaj Boziji): onaj ko laže ili onaj ko te laži razotkriva?

Bilo je to zastrasivanje, pretnje, pokusaji zbunjivanja. A ja dosla mirno da radim sa decom. Licilo je to neodoljivo na akcije udbe, bar koliko sam citala u istorijskim čitankama.
A sad one najbitnije neistine: prva neistina, kojom je i zapocela ta tuzna lakrdija, jeste da je Crkveni odbor “nasilno” promenio brave na crkvi pa otac Veljko ne moze da udje, a kljuc mu ne daju. Dakle, 13. juna dolazim pred crkvu, kljuc mi ne pasuje u bravu(?), pozivam oca Veljka telefonom i pitam sta to znaci. On ubrzo dolazi i svojim kljucem otvara vrata. Znaci, on ima kljuc, a Crkveni odbor ga nije imao jer otac Veljko nije zeleo da im ga da pored vise pokusaja da dodju do razumnog resenja, jer po svojoj duznosti, odbor mora da ima kljuc isto kao i svestenik. Zato Crkveni odbor tek sledeceg meseca, 9. jula menja brave i NUDI svesteniku Veljku kljuc pred svedocima, sto ovaj odbija.

Zato svima prica navedenu laznu pricu. Kad mu to pomenuh, kaze on:

– Uh, pa ja sam mislio na onu crkvu na Tempelhofu…! (Kakva glupost! Zna se o kojoj crkvi je rec i u kojoj on sluzi. Da nije mozda mislio na crkvu Notr Dam u Parizu?

Pricao je otac Veljko kako je on veroucitelj u srpskoj skoli. Kad sam ivicom dlana kucnula o sto i rekla: Vi dve godine niste usli ni medju decu, a kamo li da ste odrzali cas veronauke; to svestenik Veljko proprati imitiranjem mog udarca o sto i potsmesljivo promrmlja nesto kao: ta, ta, ta..bla, bla.. Eto naseg duhovnog pastira!

Nedavno je napisao jedno otvoreno protestno pismo i podelio ga parohijanima.

Boze mili, sta sve tamo stoji!? Izmedju ostalog kaze da on i njegov kolega sveštenik otac Rade, vec tri meseca ne primaju nikakvu novcanu naknadu; kako otac Dusko prima samo umanjenu platu, a jedino otac Dragan ima celu platu. A istina je drugacija: oba svestenika primaju novcanu naknadu iz Himelstira, otac Dusko je samo jedan mesec dobio nesto umanjeno, ali sad prima celu platu kao i otac Dragan.

Otac Veljko dalje trazi “normalizovanje odnosa, izvrsenje naredbi crkvenih vlasti, vracanje “legalnih” brava, omogucavanje vodjenja crkvenog zivota, davanje plata njemu i ocu Radetu i kao najvaznije organizuje akciju za prikupljanje novcane pomoci ugrozenim svestenicima.

Za “normalizovanje odnosa” i vodjenje crkvenog zivota potrebno je samo da uzme kljuc koji mu Crkveni odbor nudi. Sto se tice izvrsenja naredbi crkvenih vlasti, treba samo jos jednom da procita sta SA Sinod nalaze Preosvestenom Vladici Konstantinu, a sto se tice akcije pomoci “ugrozenim” svestenickim porodicama, e, tu treba da se otvori jedan konto koji bi vodio otac Veljko, pa eto, nema niko nista protiv. U ovoj zemlji postoji sloboda odlucivanja, sloboda govora, sloboda samostalnog logicnog razmisljanja – ovu poslednju slobodu trebalo bi svi maksimalno da koriste.

Vlastimirka Čelar, 2001.2010

Format teksta, ilustracija i linkovi -novinar.de