logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Друштво    Аутор: новинарство    7.976 пута прочитано    Датум: 15.01.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Čika Hristifore ovi ne znaju ništa jel da?!Kao gost rotarijanaca u njihovom beogradskom klubu „Stari grad”. Braća po simbolima: Dušan Mihajlović, Zoran Živković, Vojislav Milovanović, ministar vera, Đorđe Ninković, pomoćnik ministra pravde,

Ponedeljak, 25. februar 2002, GLAS-JAVNOSTI;

+++

Tihomir Obradović, pomoćnik ministra građevinarstva, Svetislav Goncić, glumac, akademik Nikola Tasić, direktor Narodnog muzeja, slikar Janoš Mesaroš…

Masoni, đavolove sluge, neprijatelji srpski, daleko im lepa kuća – reći će oni koji ih ne vole. Sujeverni će ih zaobići u širokom luku, da se, ne daj bože, ne inficiraju opasnom zarazom, kojoj ne znaju ni leka ni veka.

Dugo su rotarijanci trpeli razna etiketiranja i držali se podalje od očiju javnosti. Da li im je dosadilo da svima ponaosob razbijaju predrasude, ili im je „Glas” iz nekih razloga prirastao za srce, tek pozvali su nas na večeru, da se „uživo” upoznamo s organizacijom koja golica maštu. Naš domaćin, poznati slikar Janoš Mesaroš, rotarijanac u klubu Beograd „Stari grad”, smatra da ne čini ništa loše i tajno. Tako misli i ostalih tridesetak članova. Jednoglasno negiraju vezu s masonerijom. Na opasku da se priča da neki od njih i ne znaju da je plava knjižica rotari društva najbolja preporuka za ozbiljnije mistične varijante, pa i masonstvo, odgovaraju:

- Teško da se za najbolje stručnjake u profesiji, a baš takvi jedino i mogu da postanu braća u rotariju, može reći da su naivni i da ne znaju gde su i s kim imaju posla.

Rotarijanac ili mason?

Većina „anketiranih” rotarijanaca kune se da nemaju nikakve veze s masonima. Vele i da se može desiti neželjena varijanta da jedna osoba bude i jedno i drugo. Kao glavnu razliku navode rotarijansku transparentnost i masonsku tajnost. Rotarijanci ne mogu da uđu u templarska svetilišta. Kod rotarijanaca zaštitni znak je točak s 24 zupčanika, šest paoka (poluge u zupčaniku) i žlebom za osovinu, dok su najpoznatiji masonski simboli uglomer i šestar. Rotarijanci imaju „zupčanik značku”, masoni značku u obliku cveta nezaboravka.

Razlikuju se, i to se jedino sa sigurnošću može reći, i po brojnosti. Tako u SRJ trenutno ima manje masonskih loža (spominju se četiri) sa oko hiljadu članova, dok rotari klubova ima 12 (RK Zemun, RK Beograd, RK Singidunum, RK Novi Sad, RK Valjevo, RK Subotica, RK Kragujevac, RK Leskovac, RK Sombor, RK Kikinda, RK Šabac, RK Podgorica). Čim jedan klub zbroji 60 članova, formira se novi, kako bi se ostvarilo geslo: „Svakog dana novi član.”
Istina i trač

Istorija beleži da je Pol Haris, američki advokat, 23. februara 1905. u Čikagu, da bi se suprotstavio mafiji, pozvao prijatelje da mu se pridruže i tako osnovao rotarijanstvo. Nezvanično, priča se da je Haris hteo u masone, pa kako ga nisu primili, iz inata je napravio svoje udruženje.

Prvi klub u Jugoslaviji registrovan je 1928. u Beogradu, a pokrenuo ga je dr Vojislav Kujundžić. Najpoznatiji rotarijanac nekad je bio Milan Stojadinović, predsednik Vlade, a najviše „koristi” od organizacije, iako je lična vajda zabranjena, imao je američki novinar Bil Majers, koji je javno priznao da su braća sredila da dobije Pulicerovu nagradu. Domaći zlobnici tvrde da je i naš nobelovac Ivo Andrić, da je bio iskren, mogao da kaže isto!

Centri moći

Muškarci su nekad bili neprikosnoveni rotarijanci. Prema Statutu i Pravilniku Rotari Internacionala, samo jedan i samo najbolji iz profesije dolazio je u obzir. Zato su novinari, sveštenici i diplomate bili poželjni – u neograničenom broju. Žene su 1989. dobile pravo da uđu u rotari klubove, a za ovu „povlasticu” izborile su se Amerikanke, u Kaliforniji. Naša najpoznatija rotarijanka Katarina Lazarević, vlasnica agencije za nekretnine „Alka”, izjavila je:

„Mi nismo ni politički ni verski opredeljeni, ali su naši uticaji u svakom pogledu apsolutno veliki. U svim sferama društva, u svakoj ćeliji. Među nama ima dosta ljudi eksponiranih u politici, koji uz našu pomoć mogu da reše mnoge nedoumice. Priznajem: rotari klubovi uistinu jesu centri moći.”

Statut rotarijanaca nalaže da druženje (svaki put istog dana u sedmici, u isto vreme, na istom mestu) počinje pozdravom predsednika. Ovogodišnji prvi čovek u „Starom gradu” je Milan Dimitrijević. Predsedavajući se bira na godinu dana, „cirkularno”. Sledeći šef je Milan Jevremović, koji će „na presto” sesti 1. jula, kad i počinje rotarijanska nova godina. Svaki brat, kako se oslovljavaju među sobom, strogo se pridržava statuta. Tako, predsednik, okićen zlatnom medaljom u obliku zupčanika, ispred koga je, na stolu, zvono, stoji dok govori o temi sastanka. Stoji i dok se predstavljaju gosti, koji dobiju reč čim ih najavi onaj ko ih je i doveo. Udarcem čekića o zvono, predsednik završava zvanični deo. Kazna za neisključen mobilni je 20 maraka.

U ovom klubu, u Uzun Mirkovoj ulici broj 4, ne oblače posebne odežde, niti pevaju himne. Šteta, jer smo mogli čuti Jadranku Jovanović, opersku divu, njihovog počasnog člana. Zatim smo slušali poduže izlaganje biznismena Miloša Stanojevića, rotarijanca u klubu „Zemun”, direktora „Agrah trejdinga”, gosta rotarijanca Radomira Lazarevića, direktora JAT-a. Stojanović je predstavio „svoč” sat „avaton” (večan), s pravoslavnim motivima. Lazarević se, obrazlažući dovođenje gosta, pozvao i na brata Vojislava Milovanovića, ministra vera u Vladi Srbiji, koji je već promovisao ovaj proizvod čijom se kupovinom (cena 6.000 dinara) pomaže gradnja svetosavskog hrama.

Interesantno je da je pitanje „koliki deo ide crkvi?”, Stanojeviću uputio Jevrem Popović, zvonolivac, koji je baš u „Glasu” optužio graditelje Hrama Svetog Save, pa i ministra Milovanovića, da su stavili katolička zvona. Još zanimljiviji bio je poduži, ne baš jasan odgovor generalnog zastupnika „Svoča” za Jugoslaviju gospodina Stanojevića, iz kojeg se razgovetno čulo: „Zavisi od toga koliko ćemo primeraka prodati.”

Isprovocirani nedavnim sukobom vlasnika najstarije livnice zvona u Srbiji s čovekom koji zakonski brine o veri, pitali smo Popovića kako to da ministar Voja pomaže jednom i odmaže drugom bratu.

- E, to i jeste problem. Nisu svi rotarijanci pravi rotarijanci.

Pa što ih ne isključite iz organizacije ako ne rade kako treba?

- Nema potrebe, oni sami otpadnu. Verovatno su neki, prestiža radi, od nekih koji su im bili dužni neku uslugu, zahtevali da ih preporuče za prijem u rotari klub – priskočio je u pomoć naš domaćin Mesaroš.

A kako se postaje rotarijanac? Recimo, ja sam zainteresovana, mogu li ja da budem rotarijanac?
- Prvo, morate da imate mentora koji će vas predložiti. Dolazite na nekoliko sastanaka, pa ako niko nema primedbu, i ako svi, na tajnom glasanju budu „za”, postajete član.

Da li je novac bitan? Jer, negde je pisalo da se plaća članarina od pet do deset hiljada maraka?
- Novac nije najvažniji, ali dobro bi bilo da ga imate kako biste mogli da učestvujete u humanitarnim akcijama. Jer, ovde ništa nema džabe. Ovu večeru, za vas i mene, platio sam ja. Kad vas prime, platite 350 maraka, za godinu dana. To je za prvu godinu, kasnije se plaća 20 maraka mesečno.

Mesaroš je bio spreman i da nas dodatno „uvede u tajne rotarijanstva”, ali su ga prekinuli konobari. Bolje rečeno zvanice, koje su, momentalno, kako je posluga spustila tanjiriće sa salatom (kiseli krastavčić, režanj paradajza, malo kupusa i pola kisele paprike) počeli večeru. Isto se dogodilo i s glavnim jelom – pečenim mesom i pire krompirom. Tako smo punih usta slušali predstavljanje Igora Kalevinskog, ambasadora UN u Jugoslaviji, koji bi, što ne krije, rado okačio rotarijansku značku na rever.

Jesu li značke obavezne?
- Trebalo bi stalno da ih imamo. Ja svoju nosim u duši.
Slikar kaže i da se našao u ovoj priči zato što rotarijance ne zanima vera, nacija, rasa i politika, već isključivo „druženje i služenje”. Činjenje dobrih dela drugome.

Zašto se onda češće ne oglašavate? Zašto ne ispričate javno ko ste i šta radite?
- Zato što bi svi nagrnuli kod nas i tražili pomoć. A mi ne možemo svima da pomognemo. Onda bi krenule optužbe: njima ste se našli, nama niste. Uostalom, mi znamo šta radimo, i to je najvažnije.

U međuvremenu, jedan od rotarijanaca objašnjava nam da „stvarno ne rade ništa loše”.
- Evo, vidite, mi o svemu pričamo javno. Pomažemo koliko se može. Nema prevare. Naša deca ne mogu da dobiju našu pomoć. Recimo, stipendiju. Čuli ste malopre kako, sasvim skromno, pričamo o svim humanitarnim akcijama koje smo organizovali. Mi se time ne hvalimo. Mi to radimo tajno.

Pri kraju druženja, neke stvari izgledaju jasnije. Možda i nema mesta najgorim optužbama koje se mogu čuti na račun ovih ljudi.

- Rotarijanstvo je predvorje masonerije, takozvana biznis loža. Ona izvršava sve elementarne uslove nadređene masonske lože, s tim što rotari klub to čini javno, a masoni tajno. Pretpostavlja se da oni članovi rotari kluba koji se dokažu radom, bivaju primljeni u masonske lože. Rotari klub dođe kao neko pripremno odeljenje, čekaonica, priča Milan Vidojević, čovek koji dugo istražuje masoneriju i ostala tajna društva (autor nekoliko knjiga). On dodaje i da je simptomatično da se poslednje dve godine, „otkad je DOS na vlasti” u Jugoslaviji, povećao broj ezoteričnih društava.

- Počev od klasičnih – masona, Malteških vitezova, koji stižu iz Mađarske, jer ih tamo primaju, do raznih sekti: sajentologa, munovaca i drugih, u kojima ima mnogo ljudi iz vlasti.

Ako je sve ovo tačno, čudi kako su se i zašto u ovom kolu našli Dušan Mihajlović, ministar policije, koji je član RK „Zemun”, (sedište Ulica Majke Jevrosime 23, gde je i „Lutra”, Mihajlovićeva firma), Zoran Živković, savezni ministar policije, jedan od suosnivača rotari kluba „Niš„, Đorđe Ninković, pomoćnik ministra pravde, Tihomir Obradović, pomoćnik ministra za građevinarstvo, Milan Dimitrijević, sadašnji predsednik kluba čiji smo gosti, bio je ministar nauka u vladi Mirka Marjanovića, Voja Mitić, generalni direktor EI iz Niša…

Ima podataka da je čak deset pomoćnika raznih ministara u rotari klubovima! Kakav to splet okolnosti uvede u rotarijanstvo ministra vera, kad se SPC žestoko bori protiv njih, zbog čega je usporeno formiranje kluba u Vršcu? Istine radi, jedan od rotarijanaca izjavio je da je dobro što mogu da kažu da uživaju podršku pravoslavne crkve.

Da pomažu drugima, članarinu su platili i glumac Svetislav Bule Goncić, estradni umetnik frulaš Bora Dugić, akademik Nikola Tasić (arheolog, direktor bivši Balkanološkog instituta SANU, sada direktor Narodnog muzeja) koji je među prvima progovorio o rotarijanstvu u Jugoslaviji iz istorijskog ugla.

Rotarijancima se bavio i publicista Ranko Mandić. On kaže da su oni „naizgled bezazleni klubovi, čija je opšta svrha sekularizacija, da forsiranjem humanističkog duha, u nathrišćanskim i nadnacionalnim – internacionalističkim skupovima, oslabe prevashodnu privrženost članova hrišćanstvu podrivajući njihovu isključivu i nedvosmislenu vernost Hristu”.
Odlazeći sa sastanka, na kojem se sve vreme čulo da se „samo lepo druže i pomažu drugima”, nismo mogli da ne pitamo domaćina „Glasa javnosti” Janoša Mesaroša šta će mu nepoznati da bi se družio?

Valjda možete da sedite, jedete i pričate i u svojoj kući, s kumovima i prijateljima?
Ovako ne! Ovde sigurno znam ako okrenem leđa, da onaj iza mene neće reći da sam lud. Ovo je, ipak, nešto drugo!

Zorica VuliĆ ZARIĆ

Ponedeljak, 25. februar 2002, GLAS-JAVNOSTI;

+++

+++

+++

Rotari klubovi: elitistička udruženja ili pribežište bogatih

Točak mora da se kotrlja

Broj 2233, 3. novembar 2001; ILUSTROVANA POLITIKA

Osamsto naših rotarijanaca su deo velike porodice od milion i dvesta hiljada članova organizovanih u dvadeset pet hiljada klubova po celom svetu. Da li su oni zaista toliko tajanstveni, kao što se priča, da li su špijuni i strani plaćenici, ili je pripadnost njima dva aktuelna ministra i čak deset pomoćnika znak da u ovu elitu mogu da uđu i oni koji su po nečem samo malo povlašćeni

Šešelj ih je proskribovao u američke špijune. Matići, Markovići, Dačići i ini veliki rodoljubi su ih prozvali plaćenicima globalnog imperijalizma. Sveznalice su godinama šaputale o sektašima s đavoljim predznakom, koji se okupljaju iz večeri, u potaji, ne bi li krojili kapu običnim smrtnicima.

Rotarijanci!

Nije li to drugo ime za masoneriju, pitaju se još danas mnogi načuvši da i kod nas ima ljudi koji u džepovima nose povelje, bedževe i plave članske kartice rotari klubova, što im otvaraju sva vrata bez kucanja, ma gde se u belom svetu našli; šengenske vize bez proveravanja i čekanja, posao bez konkurisanja i podmićivanja, napredovanje u struci bez klečanja, liderstvo u političkim vodama bez mnogo pešačenja i voženja bagera.

Ko su zapravo ti izabrani? Elitistička udruženja, pribežište bogatih, pandan masonima, ili skriveni centri moći?

Kraljevstvo uspešnih

Reklo bi se: sve pomalo. Masoni vekovima oličavaju bratstvo strogih, gotovo mitskih nazora i ustrojenja, u čijim su rukama poluge svetske politike i ekonomije. Njihove tajne lože su obavijene tamom, rituali su gotovo bajkoviti, a ko u njima obitava – stvar je nagađanja i mističnog tumačenja.

Rotarijanci, za razliku od “slobodnih zidara” ne beže od javnosti. Štaviše, stalo im je do marketinške promocije i publiciteta do granice koju podižu njihovi interesi. Zovu se takođe braćom, ali u poslednjoj deceniji u svoje redove primaju i sestre. Mason može imati rotari bedž, ali rotarijanac neće moći da uđe ni u jedno templarsko svetilište.

Njihovo geslo je: svaki dan po jedan novi član. Da bi imperija bila što brojnija i jača. Ne libe se da kažu kako su jedna od “najmoćnijih organizacija poslovnih i profesionalnih ljudi širom sveta u cilju pružanja humanitarne pomoći, podsticanja visokih etičkih standarda u svim strukama i unapređivanja dobre volje i mira u svetu”.

Iza ovih tridesetak reči krije se u stvari magična povezanost milion i dvesta hiljada ljudi iz sto osamdeset zemalja sa svih kontinenata, organizovanih u više od dvadeset pet hiljada klubova, koji se u svakom trenu mogu osloniti jedni na druge u svakom pogledu. To je zapravo lanac koji obavija zemaljsku kuglu.

Zaštitni znak im je točak sa dvadeset četiri zupčanika, šest paoka i žlebom za osovinu. A točak se, je li, kotrlja, iliti rotira. Otuda, vele, naziv – rotari. Možda bi koji tumač brojeva umeo da odgonetne simboliku amblema rotarija, nama ostaje da poverujemo kako je tu doista samo reč o rotiranju rukovodstva, od vrha do dna ove savršene piramide.

Osnovna jedinica ovog kraljevstva jeste klub zatvorenog tipa, nalik engleskim elitnim klubovima, a može biti i masonskim ložama. Do ulaska u njega predstoji dug put provere, koji može potrajati tri meseca, tri godine ili čitavu deceniju. Kandidata predlaže njegov mentor, dakle aktivni rotarijanac. Po pravilu, to mora biti uspešan poslovni čovek ili ugledni član zajednice. Dupliranja nema. Ulaznicu za svet dobija samo po jedan najbolji iz svake profesije, pa bio to lekar, pekar, akademik, glumac, preduzetnik, biznismen… Samo je za diplomate, sveštena lica i novinare, ma koje vere ili boje bili, rezervisan neograničen broj mesta!

Svi aktivni članovi, osim počasnih, dakle zaslužnih za podršku rotarijanskim idealima, dužni su da plate pristupnu taksu u iznosu od dvadeset do deset hiljada nemačkih maraka, zavisno od zemlje, kao i godišnju članarinu. Donacije se ne odbijaju, a pretplata na časopise, poput The Rotarian na primer, čast je i obaveza svakog rotarijanca. Sastanci su obavezni. Braća i sestre se okupljaju jednom sedmično, uvek u isto vreme i na istom mestu. Više od tri neopravdana izostanka sa druženja znače kraj članstvu.

Kad zvono zazvoni

Skup obično počinje koktelom. Svečana odora je obavezna. Ponegde se peva neka od rotarijanskih himni. Zatim sledi večera. Katkad se pozivaju gosti, razgovara se o aktuelnim društvenim temama, drže se predavanja. Ali kad predsednik kluba udari u svoje ritualno zvono, ćaskanju je kraj. I tu počinje prava priča o tajnovitim centrima moći, uplivima na biznis, razmeni poslovnih informacija, uticajima na politiku, ispravljanju krivih Drina i brizi o dolazećim naraštajima.

Rotarijanska nova godina počinje 1. jula. Tada na čelo kluba stupa novi predsednik i istovremeno se biraju novi upravni odbor, predsednici komisija za klupske poslove, društvenu i međunarodnu zajednicu i profesionalnu delatnost, sekretar, rizničar i ceremonijari i čelnik za narednu godinu. Klubovi čine distrikte, a svaki takav region ima svog guvernera i svoj “zemaljski odbor”, čiji mandat takođe traje dvanaest meseci.

Tu je još i Interakt, svetska organizacija tinejdžera od četrnaest do osamnaest godina, pa Rotarakt u koji ulaze mladi od osamnaest do dvadeset osam leta… Svi oni zajedno čine Rotari internacional, čiji je vrhovni organ savet direktora sa predsednikom, izabranim predsednikom (za sledeću godinu) i petnaest članova biranih na godišnjem kongresu. Organizacija se finansira polugodišnjim doprinosima svih klubova za svakog aktivnog, dopunskog, aktivnog seniorskog i starog člana, pristupnim taksama novih klubova, anonsama u časopisu The Rotarian i kamatama na novčane uloge.

Rotari internacional u svoje prioritetne zadatke stavlja takozvanu “svetsku službu za korist zajednice”. Kako objašnjava jedan beogradski rotarijanac, reč je o međunarodnoj delatnosti koja omogućava klubu da sarađuje sa jednim ili više klubova u nekoj drugoj zemlji, kako bi dobio informacije, saznanja, personal, opremu ili novac radi realizacije nekog rentabilnog projekta”.

Slede međunarodni projekti za mlade, pod kojima se podrazumeva obučavanje i savetovanje u izboru profesije, obavezna finansijska podrška studentima, studijska putovanja, razne posete… U tu svrhu je osnovana i Rotari fondacija. Iz njenog trezora je samo od 1974. do danas izdvojeno više od sto osamdeset miliona dolara za razne stipendije. Godišnje najmanje hiljadu studenata iz šezdesetak zemalja, među kojima je i naša, dobije apanažu za boravak u inostranstvu od po osamnaest hiljada dolara. Putni troškovi se ne računaju.

Docentima sleduje od deset do dvadeset hiljada dolara za “angažovanje” u zemljama u razvoju. Naučni radnici za svako učešće u nekom projektu ili istraživanju dobijaju po tri hiljade dolara.

Razmena omladine se podrazumeva. Klubovi ili distrikti organizuju sva takva putovanja, brižljivo birajući učenike, prema smernicama koje je izdao Centralni odbor Rotari internacionala. Računa se da ovu privilegiju ima oko osam i po hiljada mladih od petnaest do devetnaest godina svakog kalendarskog leta.

I svi oni: đaci, studenti, docenti, naučnici, književnici, preuzimaju zajedno s novcem i ulogu “ambasadora dobre volje”, kako piše u pravilima Rotari fondacije. Od njih se, stoji tamo, očekuje da “pokažu izvanredne akademske rezultate i da istovremeno posreduju u sporazumevanju radi prijateljstva među ljudima u svojoj domovini i zemljama u kojima gostuju”.

Umesto prevoda ovog bedekerskog kazivanja, evo reči prošlogodišnjeg predsednika Rotari internacionala Karla Ravice: “Mi ne možemo tolerisati osrednjost, potrebna nam je izuzetnost, ako želimo da rotarijanci budu lideri u svom društvu. Ako sve usmerimo na dostizanje kvaliteta našeg članstva, doći će i do porasta kvantiteta… Zato sam i oformio novi komitet pod nazivom “Pretvori članove u odane rotarijance”.



Škola za lidere

Najzad, evo i prevoda ovog prevoda. Izrekao ga je američki novinar Bil Majers, dobitnik prestižne Pulicerove nagrade. Priznavši da je za svoj uspeh zahvalan podršci mesnog rotari kluba, koji mu je omogućio stipendiju Rotari fondacije, javno je obelodanio da bi bilo sramno ukoliko svaki “ambasador dobre volje” potom ne postane i sam odani rotarijanac.

Zli jezici su skloni tvrdnji da je i naš Ivo Andrić postao nobelovac zahvaljujući podršci rotarijanaca, čiji je bio verni član još pre Drugog svetskog rata.

Očito, vreme je učinilo svoje. Rotarijanstvo je odavno preraslo svog duhovnog oca. Jer, priča kazuje da je ideja o nastajanju rotari klubova nastala iz inata jednog mladog američkog advokata, čije su ambicije bile da uđe u tamni vilajet “slobodnih zidara”. Pol Haris nije uspeo da probije njihov zid, pa je zauzvrat, sa svojim drugarima Gustavom Loerom, Silvesterom Sileom i Hiram Sorejem (ovo je već skaska samih rotarijanaca), osnovao mali klub u kojem su prijateljstvo i poslovi “doživljavali obostrano korisno pretapanje”. Zbilo se to u gradu Čikagu, 23. februara 1905. Tako će za nepun vek nastati rotarijanska zajednica koja obavija ceo svet.

Njeno sedište je u Evanstonu, u državi Ilinois, SAD. Mada je u ovom kolu tek trideset dva odsto Amerikanaca, predsednik Rotari internacionala je za ovu godinu državljanin SAD Ričard King. Guverner Distrikta 2480, u kojem su Jugoslavija, Bugarska, Makedonija i Grčka jeste Čaralampis Atanasiadis.

Naravno, trebalo je da protekne mnogo vode dok se Jugoslavija nije opet dokopala bele rotari internacional zastave u čijem je središtu zlatni zupčanik sa četiri udubljenja kraljevsko plave boje na obodu točka.

Hroničari beleže da je prvi rotari klub pod našim nebom osnovan još 1928. godine u Beogradu. Leta 1939. u Kraljevini je delovalo trideset osam klubova. Zbog brojnosti, Jugoslavija je od 1932. posedovala poseban distrikt, to jest teritorijalnu organizaciju sa određenom samoupravom. Dva naša istaknuta rotarijanca – dr Milan Stojadinović i E. Marković bili su i direktori međunarodne rotari organizacije. Među 347 tadašnjih članova iz petnaest srpskih rotari klubova crvenim su podvučena još i imena, uz pomenutog Iva Andrića, Mike Petrovića Alasa i arhitekte Bogdana Nestorovića.

Godine 1940. ocenjeno je da razbuktavanje rata u Evropi više ne omogućava regularno delovanje rotari klubova, pa je odlučeno da se obustave rotarijanske aktivnosti. Po oslobođenju, iako rad rotari klubova nikada nije bio formalno zabranjen, rotarijanstvo je zamrlo. Bilo je malo preživelih predratnih rotarijanaca, a izvesni elitizam koji je sličnim institucijama pripisivan, nije bio u skladu sa naglašeno deklarativnom ideologijom i demagogijom novog društva.

Obnova je započela tek krajem osamdesetih. Danas Srbija ima trinaest rotari klubova: četiri u Beogradu i po jedan u Subotici, Kikindi, Kraljevu, Nišu, Šapcu, Valjevu, Leskovcu, Zrenjaninu i Kragujevcu. U Vršcu je osnivanje kluba zapelo. Kažu popovi ne daju pa ne daju da im se rotarijanci šire po varoši. I Crna Gora ima klubove u Podgorici i Budvi. Raste i podmladak. Mladi japiji su se organizovali u četiri rotarakta. Pod budnom su paskom svojih mentora, jer oni sada prolaze školu za lidera. Političke, menadžerske, medijske, ekonomske…

——————————————————————————–

Centri moći – nego šta!

“Šteta što nisi muško, bila bi dobar mason”, rekao je nedavno jedan uglednik Kaći Lazarević, suvlasnici “Alke”, agencije za nekretnine, inače predsednici beogradskog rotari kluba “Singidunum”.

“E pa takva sam se rodila”, odgovorila je Kaća. “A što se tiče pravila masonerije i rotarijanstva, pa tu i nema neke velike razlike. Jedino što smo mi malo manje strogi od vas. I ne krijemo se. Evo, moj klub ima sastanke svakog ponedeljka u 19 i 30 časova u “Aero-klubu”. U isto vreme i na istom mestu naći ćete članove kluba “Stari grad” sredom. Klub “Beograd” se okuplja u “Hajatu”, a “Zemun” u “Lutri” čiji je gazda republički ministar policije Dušan Mihajlović”.

Otresita gospođa Lazarević za naš list, bez uvijanja, kaže:

- U neku ruku mi i jesmo elita. Uspešni se druže sa uspešnima. Kvalitetni sa kvalitetnima. I ova vlast, za razliku od pređašnje, to dobro zna. Mi nismo ni politički ni verski opredeljeni, ali su naši uticaji u svakom pogledu apsolutno veliki. U svim sferama društva, u svakoj ćeliji. Među nama ima dosta ljudi eksponiranih u politici, koji uz našu pomoć mogu da reše mnoge nedoumice. Priznajem: rotari klubovi uistinu jesu centri moći!

——————————————————————————–

Osam stotina entuzijasta

U sili akademika, profesora univerziteta, uglednih lekara ili zlatara, što čine jugoslovensku rotarijansku scenu, izdvajamo (sasvim nenamerno) Zorana Živkovića, saveznog ministra policije, koji je suosnivač niškog rotari kluba, pa generalnog direktora Elektronske industrije Niš Vojislava Mitića, zatim Đorđa Ninkovića, sadašnjeg pomoćnika ministra pravde, Tihomira Obradovića, pomoćnika ministra za građevinarstvo, glumca Svetislava Goncića, novinara Miroslava Filipovića, prof. dr Mihajla Mitrovića, novog direktora Kliničkog centra, akademika Nikolu Tasića, od pre neki dan direktora Narodnog muzeja, Radoslava Lazarevića, direktora JAT-a. I Vojislava Milovanovića, republičkog ministra vera, do pre godinu dana predsednika kluba “Zemun”.

Evo njegovih reči o pokretu kojem pripada:

- Kao što je pre 96 godina pred Polom Harisom i njegovim prijateljima stajao zadatak dostojan požrtvovanih idealista, da potvrde i unaprede dobre strane liberalizma i privatnog preduzetništva, kroz poštenje, služenje zajednici i saučestvovanje, tako pred rotarijancima u bivšim komunističkim zemljama stoji sličan zadatak: da pokažu da privatno preduzetništvo, slobodna trgovina, politički liberalizam i međunarodno razumevanje ne vode te zemlje u haos i bezumlje. Okruženje u kome živimo uzrokovalo je da naše članstvo čini osam stotina najvećih entuzijasta, visokih moralnih i etičkih kvaliteta. Za veći uticaj na društvo nije dovoljan samo kvalitet, nego i kvantitet, do koga će svakako doći..”.


Radica MOMČILOVIĆ
Snimio Vladimir MARKOVIĆ





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo