Вести

Krst u drvetu, Karađorđe na steni, likovi s oreolom na kori bukve, ikone kojima voda lije niz lice, samo je deo neobičnih pojava pred kojima su i narod i stručnjaci zbunjeni

+++

Pazi, pada drvo”, odjeknulo je upozorenje drvoseče planinskim prevojem Krstasta omorika iznad Nove Varoši. Čine to oni uvek kad stablo počne da se ruši. I tek što su grane polegle, drvoseča Slavko Marinović prišao je deblu i motornom testerom nastavio posao. Ali… Na mestu gde je presekao bor kao da je neko dletom precizno urezao krst. Stajao je tako Slavko u čudu, a put bora zapanjeno su gledale i njegove kolege Ljubinko Banduka i Stanko Bojović. Onda je Slavko klekao, prekrstio se i poljubio ono što je video. Testerom je odsekao taj deo bora i odneo ga kući.

– Čuvam ga kao veliku svetinju – kaže Slavko. – Dugo se bavim ovim poslom, više od dvadeset godina, ko zna koliko sam stabala do sada posekao, ali ovako nešto nisam video. Nije ovo delo prirode, ovo je mogla samo božja sila da stvori. Držim ga u dnevnoj sobi, i postolje sam mu napravio. Mislio sam da ga poklonim crkvi, ali sam odustao. Hoću da bude u mom domu kao velika svetinja. Mada ima to i svoju lošu stranu. Stalno neko dolazi, hoće da vidi to čudo, da se uveri da nisu samo prazne priče ili izmišljotine. Začude se čak i oni koji, vidi se, više su došli iz radoznalosti, gotovo da se tome nasmeju, nego što su poverovali u to. Božji je to prst. Gde ga je uperio, videćemo. Inače, jedan od ljudi koji je dolazio rekao mi je da je nedaleko od mesta gde sam posekao drvo bilo crkvište koje je vremenom planina progutala.

Priča o krstu se brzo pronela krajem. Stariji meštani setili su se i kako je nastalo ime krstasta omorika. Davnih godina pre, tokom letnjih liturgija, krstonoše su se zaustavljale baš na ovom mestu. Ima li to veze s urezanim krstom, pitaju se meštani Nove Varoši i okolnih sela.

Ovakvih pojava bilo je poprilično u proteklih nekoliko godina. Najčešće se na odsečenom delu drveta ukaže lik, ali ima primera i kad se sveci pojave na kori drveta. Uz ikone koje plaču, ovakvi fenomeni prilično zbunjuju ne samo narod, već i naučnike, ali i crkvene velikodostojnike.

Vaskrs kneza Lazara

Hiljade ljudi dnevno defilovalo je selom Gornji Vrbovac kod Blaca kad se tamo prilikom početka gradnje hrama arhangela Gavrila na drvetu ukazao isposnički lik.

Za sve je bio “kriv” Miodrag Vasović, građevinski preduzimač iz Blaca, koji je krenuo da o svom trošku na proplanku zvanom Crkvica pored sela podigne hram posvećen arhangelu Gavrilu. Šegajući deblo nekoliko stotina godina starog cera, radnici su na prerezanom mestu primetili, kako kažu, savršeno jasan lik čoveka-sveca.

I to nije bilo sve. Dok su još u čudu gledali u lik sveca, ikone koje su poneli za sutrašnju liturgiju, i koje su bile uredno poređane, popadale su same od sebe, a stakla na njima se razbila. A od vetra nije bilo ni daška, niti je iko bio blizu njih.

Lik u drvetu mnogi su povezali s knezom Lazarom. Glava od Srbije je, kad je krenuo na boj na Kosovo iz prestonog Kruševca išao putem preko Blaca, pa dalje dolinom Toplice i Kosanice do Kosova. Na mestu koje narod zove Crkvine, a gde je započeta gradnja crkve, prema predanju postojala je svetinja još u jedanaestom veku. Bilo je to mesto gde se Lazar s vojskom prvi put zaustavio i pričestio. Zato su u drvetu mnogi i prepoznali njegov lik.

Oglasio se tada i episkop niški Irinej. “Na mestu gde smo osveštali temelje budućeg hrama svetog arhangela Gavrila, videli smo čudesno znamenje. Ovo što vidimo znak je da Gospod ima plan sa ovim čudesnim likom. Ništa nije slučajno. Ovaj kraj je sveti kraj Toplice. Setimo se da je Nemanjina država bila ukrašena mnogim hramovima. Ovaj lik treba da probudi našu veru. Ovo je božje delo i poklonimo se njemu.Ovo je prst božji.”

Uoči Krstovdana Svetislav Tanđanović iz sela Grackova kod Zaječara krenuo je s prijateljem Srđanom Radujevićem i njegovim sinom, osmogodišnjim Ivanom, da u blizini manastira Pogorevac seče drva za zimu. I dok su njih dvojica motornom testerom kratili grane, mali Ivan je, trčkarajući okolo, primetio ucrtan krst u drvetu.

– Na presečenom stablu jasno je mogao da se vidi simbol vere – pričao je uzbuđeno Svetislav. – Kako bismo se uverili da nije neka anomalija, počeli smo da režemo popreko drvo, kolut po kolut. I na svakom se jasno ocrtavao krst. Imalo ih je čak i na odsečenim granama. Celo drvo bilo je u krstovima. Nismo mogli da poverujemo.

Kasnije su Svetislav i Srđan doznali da se baš na tom mestu nalaze ostaci ranohrišćanske svetinje. A za njene ostatke se doznalo tako što je još pre Drugog svetskog rata jedanom od meštanina u snu “došlo” da se tu nalazila svetinja i da treba da je obnovi. Znatiželjno je otišao do mesta koje je usnio i, plitko kopajući, našao ikone uklesane u komade kamena i nekoliko zarđalih svećnjaka. Zato su žitelji ovog kraja krstove u drvetu protumačili kao simbole buđenja vere.

Isti sveti Vasilije

Svake nedelje pre podne u crkvi svetog Nikole u Gornjoj Kamenici, na putu od Valjeva ka Loznici, ista slika. Desetine vernika stoji u redu i strpljivo čeka da se prekrsti pred likom svetitelja Vasilija Ostroškog. A njegov lik se nalazi na ovećoj cerovoj cepanici. To parče drveta stavljeno je u staklenu posudu, a ona na belim čaršavom prekrivenom stolu postavljenom pored ikonostasa. Cepanicu je doneo paroh Čeda kad su ga o čudu koje se ukazalo obavestili članovi porodice Milosavljević. Dečkić Saša cepao je drva kao i svakog jutra. Iako iskusan, s jednom cepanicom nikako nije mogao da izađe na kraj. A kad se sekira zaglavila, zagaledao se u cepanicu. I ukipio. U njega je gledao svetac. Saša je drvo poljubio, prekrstio se, zatim uneo u kuću, roditelji nazvali sveštenika i svetac je završio u crkvi.

O liku Bogorodice koja se pojavila na odsečenoj grani drveta u Sremskim Karlovcima nije se gotovo niko izjašnjavao. Možda zbog toga što se sve dogodilo u dvorištu Patrijaršijskog dvora. Tu ne baš jasnu fleku jedni su povezali s dečjom rukotvorinom, dok nije mali broj onih koji su u ovome zaista videli lik Majke Božje.

Na Preobraženje prošle godine stotine vernika iz Srbije krenulo je u selo Rudovac kod Lazarevca da se pokloni liku Bogorodice koji se ukazao na kori starog jasena.

“Evo je Presveta Bogorodica, lepo se vidi”, govorili su vernici. “Evo, jasno joj se vide ruke, kosa. Eno i dečjih nožica. Kleknite i molite se.” A posle toga tamo je navalio narod odasvuda. Za nedelju dana selom je prodefilovalo nekoliko hiljada ljudi. Mesni paroh Miroslav Filipović rekao je tom prilikom da je po blagoslovu episkopa šumadijskog Jovana održana litijska molitva na mestu gde se ukazala Bogorodica. “Hrišćanski je moliti se Bogu, a vreme će da odredi da li će se desiti čuda”, rekao je paroh Filipović.

I Mića Nikolić, vozač autobusa od Prokuplja do Žitnog Potoka svedok je nastanka jednog čuda. Vozeći svakodnevno, jedno od mesta gde napravi pauzu, naročito leti, jeste česme podno prevoja Beli kamen. Tu zastane ko da popije vode, ko da napuni plastični balon. Za česmu se zna da je uređena prvi put 1931. godine, kao što se zna i da je voda lekovita.

– Pored česme je stoletna bukva pored koje obično stojim dok ljudi ne natoče vodu – priča Mića. – Tako je bilo i tog jutra. Bio sam okrenut leđima drvetu, a sve mi se čini kao da me neko posmatra. Okrenem se i imam šta da vidim. Na bukvi jasno uklesan lik sveca.

Lik ima jasan oreol iznad glave, podignutu desnu ruku, što je obično karakteristika Hrista na freskama. Dugačak plašt spušta mu se do zemlje. Mesto je već posalo sveto. Oko bukve i pored česme ljudi pale sveće, ostavljaju pare, ponude. Neki su ozbiljni i verujući, drugi se i našale.

– Ako ne pomogne svetac, hoće voda. Za nju sigurno znamo da je lekovita, govore.

Suze majke božje

Početkom februara ove godine u Despotovu pored Bačke Palanke proplakala je ikona Bogorodice. Primetili su to meštani tokom jutarnje liturgije. Ikona se nalazila na postolju pored ulaza u crkvu i plakala je dva dana.

– Suze su bile bistre, providne, i sigurna sam da to nije od smole – izjavila je Boba Antić koja je prva videla ikonu koja plače.

Paroh Branko Vujinović je Bogorodicu prekrio najlonom, sklonio i nije dozvolio nikome da je fotografiše. Šta će s njom dalje nije znao. O tome se, rekao je, odlučuje u Patrijaršiji.

O ovim pojavama, odnosno ikonama koje plaču, mnogo se priča. Izjave, čak i uglednih ljudi, idu od onih da je to lako objašnjivo, odnosno da je najčešće reč o kondenzaciji, pa do onih da se prema takvim pojavama treba odnositi veoma oprezno. Najviše polemike, čini se, razvilo se kada su u kragujevačkoj crkvi svetog Save, u naselju Aerodrom, potekle suze iz očiju Isusa Hrista. Tekle su tri dana, sve do praznika Usekovanja glave svetog Jovana Krstitelja. Ponovilo se to još jednom kasnije, ali je tada Hrist plakao samo jedan dan.

Protojerej stavrofor Života Marković, starešina hrama, tada je rekao kako je prvo pomislio da je neko poprskao vodom Isusa.

– Hteo sam da se uverim da to jesu suze, pa sam prstom presekao mlaz koji je tekao sve do nogu Isusa – priča otac Života. – Međutim, suze su nastavile da teku i, što je još čudnije, išle su samo do Hristovih nogu. I tu nestajale. Ne prestajem da mislim o ovome i zašto se to desilo. U Svetom pismu, na nekoliko mesta, pominje se kako Gospod plače. Uvek je plakao zbog naših grehova, a plakao je i nad svojim prijateljem, vaskrslim Lazarom, dok je još ležao u grobu. Mislim da je ovo opomena za sve nas, i sveštenike i vernike, da se zapitamo da li smo vernici samo na rečima ili i na delu. S druge strane, mislim da je ovo i milost božja što je rešio da nas opomene.

Ikone koje plaču, ponekad i krvavim suzama, ili iz kojih teče mirišljava tečnost miro, poznata je pojava i to ne samo u pravoslavnim hramovima širom sveta. Prema ovim čudnesnim pojavama naša crkva se uvek odnosila bojažljivo, nastojeći da proveri sve detalje i okolnosti pod kojima se nešto zbilo. I dok naučnici pojavu suza tumače klasičnom kondenzacijom, ljudi iz crkve im odgovaraju: “U redu, kondenzacija. A zašto se te kapi uvek pojave u očima?!”

Bogorodice spasi

“Presveta Bogorodice spasi nas”, izgovorio je protojerej Ranđel Denić, stojeći pred ikonom presvete bogorodice u crkvi svetih mučenika Flora i Lavra u Lipljanu. I, gle čuda. Otac Ranđel je primetio vodeni trag koji je tekao iz desnog oka Majke Božje.

– Posle bogosluženja, po običaju sam se okrenuo prema ikoni Majke Božje i zamolio je da nam pomogne – kazao je otac Ranđel. – A onda sam ugledao trag suze dužine dvadesetak centimetara koja se slivala niz obraz. Stalno služim ovde, stalno se obraćam Bogorodici i nikad nisam video ovako nešto.

Za ovu pojavu otac Ranđel ima objašnjenje. Poruka je to majke božje, kaže, da nije ostavila Srbe, da ih štiti i čuva i bodri da ostanu na svojim vekovnim ognjištima.

Sredinom februara, u steni nadomak manastira Godovik, pojavio se veliki lik srpskog vožda Karađorđa. O neobičnoj pojavi se nekoliko meseci ćutalo, ali je sve više radoznalaca koji dolaze ispred Crkve svetog velikomučenika Georgija u Godoviku da je vide. Prema svedočenju meštana, pre tačno dve stotine godina, vođa Prvog srpskog ustanka je konačio na steni, tridesetak metara od pomenute crkve u požeškom kraju. Lik na steni, površine blizu dva kvadratna metra najbolje se vidi upravo sa ulaznih vrata, priprate, dozidane u Karađorđevo vreme. Čak i dežurne neverne tome iznenađuje figura sa prekim pogledom, oštrim crtama lica i oštrom bradom, koja podseća na srpskog vožda. Crkva posvećena svetom Georgiju sazidana je, kako se veruje u 16. veku na temeljima crkve iz 13. veka. Kasnije je nekoliko puta rušena i obnavljana, a godine 1808. uz pomoć Karađorđa dozidana je priprata. O njegovoj poseti svedoči i natpis iznad ulaznih vrata crkve, kao i originalna vrata kroz koja je prošao. Meštani Godovika tvrde da su najmanje dva puta videli čudnu narandžastu svetlost iznad stene na kojoj se pojavio lik i da više ljudi može da potvrdi ovu pojavu.

O. RADULOVIĆ

23. maj 2009, ILUSTROVANA POLITIKA (http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2628&tekst=01)

+++

+++

+++

ČUDO: SRBIJA POHODI DONjI ADROVAC
Dva puta sevnulo i svetica je zaplakala

23. jul 2009, ILUSTROVANA POLITIKA

+++

Na hrastu pored lokalnog puta u selu kraj Aleksinca pojavio se lik koji podseća na svetu Petku. Čini se da nije delo ljudskih ruku ili kakva prevara, ali sve što se dešava oko tog drveta – druga je priča

Prvi svedok Gordana Pejović sa prvom komšinicom (a drugim svedokom) Snežanom

Od pre dvadesetak dana aleksinačko selo Donji Adrovac upisano je na mapi ovozemaljskih čudesa koja se širom Srbije sve češće dešavaju. Tamo se preko noći, na deblu omanjeg hrasta, pojavio lik svete Petke i sada je to mesto postalo stecište vernika i namernika svih uzrasta i iz okoline i iz cele Srbije.

Povedeni pričom i svedočenjem uglednog aleksinačkog profesora Tomislava R. Taskina, koji nam je između ostalog rekao da tamo ima nešto što nije puka uobrazilja, obreli smo na mestu najmlađeg čudesa naše otadžbine.

Bilo je kasno po podne, čas pošto je dosadna letnja kiša prestala da pada. Kolona automobila sa registracijama Subotice, Novog Sada, Beograda, Kraljeva, Novog Pazara, Prokuplja, Niša… parkiranih uz drum i reka ljudi koji su hitali da vide adrovačko čudo siguran su znak da smo blizu mesta koje polako prerasta u novo hrišćansko svetilište.

Oko hrasta je mnoštvo sveta i treba malo više strpljenja da se pridošlice suoče sa likom na njemu, koji je, saznaćemo kasnije, nazvan imenom svete Petke, seoske zaštitnica.

Prizor je više nego fascinantan. Na deblu hrasta, kao rukom veštog vajara, isklesana je kontura tela poput onih koja se mogu videti na freskama starih ikonopisaca. Uvojci razdeljene kose uokviruju lice na kojem se jedva naziru oči što suze. Tu je i oreol oko glave, a na konturama tela ističu se prsti desne ruke koja pridržava plašt. Sve to neporecivo potvrđuje da stojite pred nečim što liči na sveca. Dakle, nema dileme da tu zaista “ima nečeg što nije puka uobrazilja”.

Više od uobrazilje

Dok beležimo čudo, prilazi čovek s foto-aparatom i pita da slučajno nisam novinar. I kako nije bilo reči o slučajnosti, okupljeni su već proneli glas da će se priča o svetoj Petki pojaviti u novinama. Tako, začas eto sagovornika među kojima su prednjačili pomenuti fotograf, lokalni hroničar Marković i sveštenik Miomir Ješić. To je zapravo ekipa zadužena za širenje izvorne priče o “adrovačkom čudu”.

Bilo je to prikvečer…

Prizor pred sveticom naružuje velika kartonska kutija dopola napunjena novcem. Ljudi se u grupama smenjuju pred svetilištem, pale sveće i u kutiju ostavljaju novac, ko koliko ima. Pitam one koji me okružuju da li su u sebi osetili neku promenu posle prećutne molitve pred likom svetice. “Ima nešto, ali ne znam tačno šta je”, kaže simpatična sredovečna gospođa koja ne skida pogled sa drveta, a tu frazu ponavljaju i drugi.

Na pitanje ko je taj što je prvi obnarodovao da se pojavio lik svete Petke, hroničar i sveštenik mi kažu da se svetica pokazala mladoj ženi koja stanuje odmah preko puta, sada već, slavnog hrasta. Dotična mlada žena sedela je za stočićem u dvorištu, pripravna da radoznalima ponovi priču koja je već “obišla svet”. Moji “vodiči” je obaveštavaju da je “došao novinar iz Beograda”. Posle toga je priča koja je pred vama.

Gordana Pejović se primiče četrdesetoj ali likom i stasom deluje mlađe. Pravda se da je htela, ali nije mogla, da za sebe sačuva ono što joj se dogodilo uoči prošle Nove godine.

– Bilo je prikvečer, sedela sam pored prozora, eno onog, vidite on gleda na put i na ovo drvo, kad je nešto sevnulo. Kako da vam kažem, pojavila se neka čudna svetlost iz pravca drveta, ali sam u prvi mah pomislila da mi se možda učinilo ili da je to svetlo došlo od automobila koji ovuda često prolaze. Na svetlost sam zaboravila, ali kad se ona ponovo pojavila, pozvala sam muža i pitala ga da li je možda i on nešto video. Kakva svetlost, uzvratio je. Pa sa onog drveta, i pokazala mu rukom u ovom pravcu.

On je supruzi rekao da joj se to samo pričinjava i da više time ne treba da se zamara.

– Ja sam te noći dugo razmišljala šta je to moglo da bude, jer, zaista, to je bilo neko posebno svetlo… Sutradan, gotovo u isto vreme, kad sam već bila zaboravila na ono od juče, kroz prozor je opet nešto sevnulo. Svetlost je došla iz drveta preko puta i rešila sam da odem i vidim šta je. Kad sam se približila drvetu, nisam mogla da poverujem svojim očima. Videla sam lik Bogorodice koja je plakala. Opet sam pozvala muža i rekla mu da sam na drvetu videla sveca i odvela ga da i on vidi.

Navali narode, fotografija za uspomenu

Pazeći da ih niko ne primeti, vratili su se u kuću a muž je Gordani rekao da o onome što su videli nikome ne priča. Eh, ali…

– Ipak nisam mogla da se uzdržim i poverila sam se jednoj komšinici, a ona je to ispričala u svojoj kući. Njen mlađi sin je to ispričao drugovima, a posle se o tome glas proneo selom i ljudi su počeli da dolaze…

Gordana tvrdi da se u njenom životu ništa posebno nije promenilo od ovog događaja, “samo sam ja nekako opuštenija, mnogo lakše podnosim ono što mi se dešava u ovim kriznim vremenima”. Gordana nam je još ispričala da se u Donji Adrovac sa porodicom doselila sa Kosova, da ima dva deteta, da se fino slaže sa svekrvom i da ima dobrog i vrednog muža. Pre nego što smo se rastali, pristala je da je fotografišem pored drveta sa likom svete Petke i tom prilikom je bilo primetno da je i na nju usmerena opšta pažnja. Stalno je u društvu komšinice Snežane, koja nenametljivo Gordaninim sagovornicima potvrđuje njenu priču.

Namera da kazivanje o “čudu” obogatimo detaljima koje su proteklih dana registrovali naši prvi sagovornici i vodiči na licu mesta, hroničar i fotoreporter, izjalovila se. Oni su nestali bez traga. Od meštana sam u poverenju saznao da imaju pune ruke posla. Naime, oni posetioce fotoaparatom ovekovečuju ispred lika svete Petke, i to naplaćuju po “pristojnoj tarifi”.

Sveštenik Miomir je glavni animator na “adrovačkom svetilištu”. On je starešina Ruske crkve u Gornjem Adrovcu i svakako je najpozvaniji da posetiocima odgovara na pitanja i objašnjava čudo koje svojim očima gledaju. I on uverljivo, kao i Gordana, priča o “znaku Božijem”. Kaže da se i njemu baš na tom mestu ukazala sveta Petka, ali da prvi put nije obratio pažnju na “znak”.

On je i objasnio zašto to nije Bogorodica, kako je u prvi mah pomislila Gordana Pejović, već sveta Petka. Na tom mestu se, prema Miomirovom kazivanju, nekada nalazila crkva Svete Petke, ali je ona porušena, a nova je izgrađena nešto dalje, u selu. Boraveći u Donjem Adrovcu, saznali smo da će novac koji narod ostavlja u kutiji pokraj hrasta biti namenjen za uređenje novog svetilišta i da noću o bezbednosti priloga brinu trojica uglednih domaćina iz sela.

Ako se može suditi po broju onih koji pohode “sveticu u hrastu” u Donjem Adrovcu, sigurno je da je Srbija dobila još jedno hrišćansko svetilište. Treba takođe ponoviti da adrovačka sveta Petka nije plod uobrazilje ili delo ljudskih ruku. Reč je o pojavi koja zalužuje pažnju i crkve i svetovnih stručnjaka jer onome u hrastu malo ko može osporiti svetački izgled i nedokučivu zagonetnost uplakanog lica.

Tekst i fotografije Mile RADENKOVIĆ

izvor: Ilustrovana politika (http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2636&tekst=02)