Вести

Геноцидна Држава Хрватска (ГДХ) је проглашена 10. априла 1941. г. и након тог датума хрватске војне, Владислав Б. Сотировић,

26.12.2009

+++

паравојне и полицијске формације уз благослов и директно учешће римокатоличког клера крећу у садистичко затирање свега што је српско на простору данашње Хрватске, Босне и Херцеговине.

До краја Другог светског рата на најварварскији начин је убијено око милион Срба са ових простора уз благослов римског папе. Собзиром да су на власт у Југославији након 1945. г. дошли словеначко-хрватски комунисти са србофобичним поглавником Јосипом Брозом Титом овај хрватски Магнум Кримен, незабележен у читавој досадашњој светској повесници, остао је не само некажњен већ и награђен – територијално, политички и финансијски. До дана данашњег ниједна власт у Београду није никада покренула никакав судски спор против Хрватске или Хрвата за Магнум Кримен из перода 1941. г. – 1945. г! А доказа још увек има довољно: од фотографија, филмских снимака па до сведочења како преживелих жртава тако и хрватских и бошњачких кољача. Овом приликом доносимо интегралну верзију сведочења једног бошњачког кољача («хрватско цвијеће») у хрватској униформи учесника у вишеноћном масакру Срба у Глинској цркви јуна 1941. г.

Ово сведочанство, то јест признање, потиче од Хилмије Берберовића, из Босанског Новог. После покоља у Глини он је дошао у Београд (где је до рата радио, па као познавалац прилика упућен је био да тајно убије неког немачког војника и тиме изазове стрељање нових 100 Срба!) У Београду је ухапшен и пред полицијом је о покољу у Глинској цркви признао ово:

„Почетком мјесеца јуна 1941. добила је моја сатнија налог да иде у Глину. По доласку у Глину, прво смо претресли град, па смо затим ишли по селима. Ово претресање трајало је око 15 дана. Кад је претресање завршено, дошли су усташе из Загреба и Петриње, па смо тада добили налог да по селима сакупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. У прво вријеме вршили смо хапшење мушкараца. Њих смо сакупљали по селима и доводили их у Глину, гђе смо их стављали у судски затвор. Ту су остајали у затвору по неколико дана док се затвори не напуне, а тада су убијани. Убијање је вршено на више начина. Неке су затварали у православну цркву у Глини. У цркву је могло стати око 1.000 људи. Тада је командир сатније одређивао 15 људи који имају да врше клање.

Прије него што пођу на овај посао, давано им је алкохолно пиће, и то некима рум а некима ракија, па кад се напију, онда су их са ножевима пуштали унутра. За вријеме клања је пред црквом постављена стража, а ово је чињено ради тога што су се неки православци пењали у звонару, па су затим скакали са ње. Ја сам био одређен да вршим клање у три маха. Сваком приликом су ишли и неки официри, Добрић Јосип и Михајло Цветковић, а поред њих је било и усташких официра. По уласку у цркву, официри су стајали код вратију и посматрали наш рад, а ми смо вршили клање. Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога су усташе приклали ножем. За време клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су у рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам осветљавали простор. У више махова десило се да је неки Србин налетио на нас песницом или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен. За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су: „Живио краљ Петар“, „Живјела Југославија“, „Живјела краљица Марија“, „Живјела Србија“, „Доле усташи“, „Доле Павелић“ итд.

Клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до 2 сата (по поноћи). За све вријеме док је последњи Србин био жив ове су манифестације трајале. Овако клање у цркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клања сви смо били толико упрлани крвљу, да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршавало, долазили су камиони и носили лешеве. Обично су их бацали у ријеку Глину, а неке и закопавали. Неке су православце изводили на обалу ријеке Глине, гђе су их стријељали из митраљеза. Ово стријељање вршено је одједном на 300 до 400 људи. Они су сви постављани поред обале у двије врсте, па су повезани конопцима један за другога и тако гађани из митраљеза који су били постављани у непосредној близини. Љешине ових лица, која су стрељана поред обале, бацане су у ријеку Глину. Неке групе Срба извођене су из затвора и стрељане у близини мјеста Глине поред шуме, па су послије закопани на мјесту где су стрељани.

Прикупљање Срба вршено је на тај начин што је у одређено село ишло око 70 усташа и 30 нас војника, а сви смо били под командом усташких официра. Село је увијек било опкољено, па је унутра улазила одређена група која сакупља Србе. Кад буде цијело село сакупљено, онда смо их стражарно спроводили у судски затвор. У прво вријеме доводили смо само мушкарце, а доцније и женска лица од 15 до 50 година старости. Приликом овог довођења видио сам да су усташе, неки моји другови и војници силовали жене и дјевојке, па су их затим одводили у Глину. Видио сам да су неки усташе као и војници долазили у логор, одакле су одводили жене које су хтјели, па су над њима вршили обљубу негђе на периферији града, па су их поново враћали у затвор. Од стране официра ово није било забрањено, јер су и сами официри ово чинили“.

(Из архиве Св. Синода СПЦ, Син. бр. 1060/237/1947, Прилог 1, стр. 46-48).

Владислав Б. Сотировић

http://srbskipatriotskifront.webs.com