logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: Драган Видаковић    765 пута прочитано    Датум: 18.12.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Bivši američki predsednik....Čitajući pravilnike o “kontrolisanom i propisanom” mučenju obučenih terorista u zatvorima demokratskih zemalja, ne može a da se ne oseti „ponos”

za novinar.de Dragan Vidaković, 16.12.2009

+++

što pripadamo civilizaciji koja je odbacila surove metode čerečenja pomoću konja u prašini (danas se to radi sofisticirano-džipovima na asvaltu), što nema nabijanja klinaca pod nokte-kao malom Radojici, ili turskog vezivanja licem u lice živog čoveka i mrtvaca. Sada je mučenje pritvorenika reformisano, moderno, demokratsko i strogo kontrolisano-pod stalnim nadzorom lekara, a mučitelj ne može da bude bilo ko, mora da ima sertifikat i 250 časova prakse najtežeg mučenja, inače neće moći da muči-po propisu.

Ne može diplomirani mučitelj da davi pritvorenika sipanjem koliko hoće litarskih krigli piva sa Minhenskog “Oktobarfesta” u nos, već sa “najviše 15 kantinskih čaša vode, polako, kontrolisanim pokretom”, a (ne)srećniku je dozvoljeno da, “na svakih 20-40 sekundi, tri-četiri puta udahne vazduh”, što može da se još humanizuje i tretira kao neka vrsta delotvorne terapije sinusa, pod uslovom da se u vodu stavi i malo morske soli.

Boravak pritvorenika sa insektima u skučenom sanduku, po pravnim tumačenjima, može da se posmatra i kao neka nova vrsta masaže-insektomasaža.

Šamaranje i bacanje na zid se mogu podvesti pod metod poboljšanja cirkulacije krvi, kao neka zamena za šibanje brezovim granjem u sauni, a time i kao terapija lepote, nege i jačanja zdravlja.

Sve u svemu mučenja pritvorenika, u ovovekovnim demokratskim kazamatima, njihove patnje i bolovi su, po svemu pročitanom, daleko blaži nego oni na običnom kik-boks treningu, napori izazvani prisilnim položjima značajno manji nego na aerobiku, a posledice gotovo nikakve-bar tako kažu. Šta više: čovek očeliči fizički i duhovno, a bogato iskustvo stečeno mučenjem, nostrifikovano ili ne, može savršeno stručno i naučno da se primenjuje dalje, širom belog sveta. Sreća naša da se Milošević nije setio ovakavog tretmana ratnih zarobljenika, jer bi se cela Srbija u trenu pretvorila u jedan veliki “Grdelički most”, čak i pre nego što bi se beogradske NVO digle protiv njega.

Kao što je običan narod daleko od normi za svetske sportske šampione, tako se i norme izdržljivosti na mučenje za vrhunske teroriste i vojne profesionalce ne mogu bez tragičnih posledica preslikati na pritvoreni narod, koji nije treniran po Programu SERE-preživljavanje, izbegavanje, otpor i bekstvo.

Netrenirani građani Srbije su 1999. bili izloženi “surovim, neuobičajenim, neljudskim postupanjima i(li) kažnjavanjima”, što je zabranjeno prema bilo kome ko je u pritvoru vlade SAD, bez obzira na lokaciju ili državljanstvo tog lica, jer su takve radnje suprotne Petom, Osmom i Četrnaestom amandmanu na Ustav SAD.

Mi smo bili pritvorenici “međunarodne zajednice”, što je jedan odvratan, krajnje licemeran eufemizam za vodeću silu, zatvoreni u logoru surovih sankcija, u okovima viznog režima, a i bez toga smo bili tako siromašni i nemoćni da nismo imali kuda da pobegnemo. Da izbegnemo nismo imali načina. Za otpor su bili suviše visoko. Program ojađenog naroda je dakle spao na samo jedno jedino slovo: S-preživljavanje. I tu smo doktorirali. Teško da bi ijedan školovani i obučeni terorista mogao da preživi ono što su preživeli građani Srbije.

Bombardovanje je izazivalo “osećaj straha, zebnje i inferiornosti”, što nas je svakako “ponizilo i poljuljalo, i slomilo psihički i moralni otpor”, a sve je to nedozvoljivo po pomenutim amandmanima. Mučenje je bilo “neprekidno i dugotrajno” (takođe nedozvoljivo) -čak 78 dana i noći (a 30 je maksimum čak i u Gvantanamu) jer su, i kada nije bilo aviona na čiji je jezivi zvuk svaki od više miliona građana bio svestan da može biti momentalno spaljen ili zatrpan, ko zna odakle doletale krilate rakete, sa istim fatalnim učinkom.

Sve je to bilo namerno, sa ciljem da se “milionima lica nanesu velike patnje , fizičke ili duševne, da se čitav narod kazni za neko delo koje je neko treći počinio (ili nije počinio)…” (takođe nedozvoljivo i kažnjivo po amandnamanima na Ustav SAD) Srećom, “kolateralne štete”, kako su vrlo “humanistički” nazivali nevine žrtve, nisu imale nikakvu predstavu šta ih je snašlo, sve se za njih odigralo bez bola i patnje, u deliću sekunde, i zato niko ne može da odgovara za njihove fizičke i duševne patnje, jer ih nije ni bilo, ali su traume obogaljenih, “promašenih” i onih koji su videli te spaljene, raskomadane i obezglavljene ljudske ostatke i danas sveže i neizbrisive.

Posledice su trajne. Neotklonjive. Posle 10 godina od takvog najmasovnijeg i najmonstruoznijeg mučenja, po svim kriterijumima: američkim, evropskim ili UN, ljudskim ili neljudskim, Bajden je mogao jedino da dođe u ispražnjeni Beograd, “emocionalno neresetovan prema NATO”. Savetuju nam, naravno, da se resetujemo-kao da su nam ugradili čipove, da zaboravimo prošlost i da se okrenemo budućnosti, kao da je to moguće, kao da smo preležali epidemiju zaborava, a ne epidemiju ptičijeg, kozjeg ili svinjskog gripa.

Dragan Vidaković





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo