Вести

Opet smo iznenađeni, kukumavčimo na sav glas: „Bugari nam zabili nož u leđa“ pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu tvrdnjom da su privremene institucije proglasile nezavisnost Kosova u skladu sa međunarodnim pravom.

za novinar.de Dragan Vidaković, 09.12.2009

+++

Znam da postoji kokošije slepilo ali sam sve više uveren da kod Srba postoji i kokošije pamćenje. A šta smo to mi iz dosadašnjeg iskustva sa Bugarima očekivali? Da nam Bugari pomognu, da se založe za nas???

Kada su pre neku godinu u Sofiji uhapsili potpukovnika Brankovića, člana zvanične srpske delegacije u poseti Bugarskoj i pred TV kamerama ga vodali u lancima kao neku opasnu divlju zver, (čini mi se po hrvatskoj poternici?!), predsednik Tadić im se požalio „zar je moralo u lancima?“ Pa, moralo je! Bugarska je iz sebi znanih razloga izložila Srbiju neviđenoj poruzi, a tako su se ponašali uvek kada im se činilo da je Srbija propala, i uvek su zlodelima prema srpskom narodu daleko premašivali svoje gazde.

Da ne idemo dalje, ali zar smo zaboravili da srpska vojska 1914-1915. nije mogla da se povlači moravsko-vardarskom dolinom, a da je bilo sreće, ljudi i komšija – tim pravcem bi se izbegla srpska golgota. Međutim, i neprohodne albanske gudure i glad i bestijalni zločini Arnauta, bili su daleko povoljniji izbor nego Bugari, večno žedni srpske muke i beskrajno gladni srpske zemlje.

Neviđeni zločini koje su bugarski okupatori potom počinili u Srbiji podstakli su neke srpske jedinice na osvetu, posle proboja fronta kod Soluna i Kajmakčalana, ali je uvek saveznička konjica, koja navodno nikada “nije mogla da stigne srpsku pešadiju”, bila brža u momentima kada je trebalo da zaštiti bugarsku nejač. I ako je! Hvala joj na tome. Ali su morali da se založe i za srpsku sirotinju, a nisu!

Antologijski zločini Bugara nad Srbima u Drugom svetskom ratu i potpuna pljačka krajeva kojima su prošle bugarske horde, retko su zabeležene u moderno doba. Na Javoru, u selu Kušičima su pokrali sve, čak i aluminijumske kašike i češagije za konje, a zarobljenicima koji su u furgonima, gore od stoke, transportovani u Nemačku, nisu pružili ni koru hleba, ni čuturicu vode, za razliku od Rumuna. Međutim, 1944. su za tili čas bacili u blato nemačke zastave i dohvatili se ruskih, i opet su pretili i prednjačili. Provocirali su. Ubijali graničare. Svakodnevno su se dokazivali novim gazdama na najbesramnije načine.

Kada je, padom komunizma, u Bugarskoj instalirana demokratija, i to ne obična već liberalna, kada su se Bugari dohvatili američkih i nemačkih zastava, netom su nadmašili svoje uzore, prednjačili su u priznavanju otcepljenih; vidimo, iz Ćosićevih beleški, da je bugarski ministar, na konferenciji u Londonu 1992., bio gotovo najagilniji u osudi SRJ, i u zahtevu za što strožim kaznama, a u vreme bombardovanja najsmrtonosnije eskadrile su doletale sa prostora Bugarske.

No, najpogubnija po Srbiju se pokazala bugarska minhauzenovska izmišljotina-„Potkova“, koja je fabrikovana sa ciljem da se nemačko javno mnjenje „prelomi“ (stariji Nemci su se sa užasom sećali „savezničkih“ bombardovanja) i da se, suprotno nemačkom ustavu i elementarnom moralu, krene u bezdušno razaranje Srbije. Evo kako to opisuje Jozef Fišer:

„Bon, 1. april 1999, bugarska ministarka inostranih dela Nadežda Mihajlova zamolila me da razgovaramo u četiri oka. Saopštila mi je da bugarska obaveštajna služba zna za operacioni plan Srba za vođenje rata na Kosovu. Objasnila mi je da taj plan postoji još od kraja 1998, a tu su, između ostalog, sadržani planovi za proterivanje kosovskih Albanaca.“

Ali, Bugari ne bi bili Bugari da im navodni srpski plan nisu ‘uvalili’, ili su se možda Nemci pravili da je to tako. Uglavnom, nemački pukovnik Karl Ginter fon Kajdasi, iz vojne službe MAD, je potom sve zabrljao, jer je dao planu ime „Potkova“, što nije srpska reč. Oni iz nemačke tajne službe BND su naprosto poludeli, ministar odbrane Šarping se zaleteo, Fišer se izblamirao, Vili Vimer ih je obojicu pozvao da podnesu ostavke, nemačka štampa ih je razapela zbog prevare. Međutim, cilj je postignut. Užasnuto nemačko javno mnjenje je pokazalo prstom na Srbiju-Serbien muss sterbien!

Bugari su potom priznali nezavisno Kosovo i u Hagu shodno tome, okovani vekovnom mržnjom, zastupaju kosovske Albance žešće od njih samih i od Albanije. Nisu doduše još dostigli nivo Hrvata koji su u Hagu implicitno tvrdili da i „narod“ Vojvodine ima pravo da se otcepi kao i „narod“ Kosova, a sve to po Ustavu iz 1974., ali uče se Bugari, i ko zna šta ćemo sve od njih i od Hrvata još moći da očekujemo u budućnosti, ali ni mi ne posustajemo, odlično se slažemo i sa jednima i sa drugima na veliko čudo, i neka nemaju iluzija da će bilo kojim svojim gestom uspeti da nas uvrede i ponize. Ne postoji granica ispod koje mi ne možemo da padnemo.

Jer, kad se naši lideri sretnu sa liderima država koje su priznale ili zastupaju Kosovo kao mantru ponavljaju da se u „svemu ostalom slažemo osim po pitanju Kosova”, što je nebulozno, jer je pitanje Kosova glavno pitanje i ako se neka država ponaša po tom pitanju kao što se ponaša Bugarska ( ili Hrvatska…) sigurno nam je veći neprijatelj i od kosovskih Albanaca i od Albanije (nikada ne bije motka nego ruka koja je drži), čime su i sva ostala “slaganja” među nama irelevantna. U čemu bi se to “svemu ostalom” slagao nesrećnik sa nekim ko mu je otkinuo nogu i povukao creva, našta potpuno podseća otkidanje Kosova od Srbije? A najjadnije u svemu tome je što su baš nekakvi “hrvatski Srbi” koalicioni partner u HDZ-ovskoj vladi koja je priznala Kosovo, koja ga zastupa u Hagu i ohrabruje pri tome vojvođanske separatiste da krenu sličnim putem, što je kosmička srpska sramota, koja poprilično “pere” Hrvate i opravdava ih, a sve u duhu najboljih, starih, jezuitskih tradicija i trulih srpskih beslovesnosti.

Iz rečenog sledi da stvarno moramo da promenimo politiku, da je učinimo fleksibilnijom. A to znači da naši odgovori prema zemljama koje su priznale Kosovo moraju biti asimetrični. Ako moramo da povijemo glavu pred Amerikom ne moramo pred Bugarskom. Nema nikakve logike da svakodnevno razgovaramo sa svima koji su obučavali, naoružavali i huškali kosovske Albance (sa kojima se takođe ne slažemo „samo“ po pitanju Kosova, kao i sa svim ostalim „prijateljima“) da ruše svoju državu, sa onima koji su nas bombardovali, zasipali uranijumom, spaljivali i ubijali, koji su priznali Kosovo i advokatišu im svakodnevno u Hagu, a da ne razgovaramo sa kosovskim Albancima pre svih tih koji su ih, vođeni svojim najsebičnijim interesima ili vekovnom patološkom mržnjom, podsticali na krvoproliće i secesiju.

Dragan Vidaković