Вести

Ovih dana smo čuli da odnosi Srbije i Turske nikada u istoriji nisu bili bolji i da se jedino razlikujemo po pitanju Kosova, a to je, naravno, za nas galantne, kakvi smo, samo sitnica prema onome u cemu se slažemo.

za novinar.de Dragan Vidaković -Prilike, 04.12.2009
+++

Sad, ne znam baš u cemu se to slažemo kad su nam interesi potpuno suprostavljeni, ali vredi pogledati.

Iz Turske uvozimo 7.5 puta više nego što u nju izvozimo. Turska je investirala u Srbiju za devet godina samo 45 miliona evra. Dakle ekonomski odnosi su nikakvi, ali i kao takvi opet su na našu štetu.

Što se politike tice poznato je da je Srbija uporno pokušavala pocetkom 90-ih da Tursku pridobije za mirno rešenje problema Bosne. Aliji je cak nudeno da bude predsednik ostatka Jugoslavije. Znamo kako se to završilo, odnosno uopšte se i nije završilo. Abulah Gul je nedavno istakao da od odnosa Srbije i Turske zavisi mir na Balkanu. Srbija je kao što vidimo nudila mir, dok je druga strana izmedu „mira i rata za suverenu Bosnu izabrala rat“. Danas Turska otvoreno štiti „Alijino naslede u Bosni“, na tu temu razgovara i sa Obamom, što znaci da se naši i turski interesi u Bosni dijamteralno razlikuju. Turska nas je bombardovala i prva je priznala cepanje Srbije. Dakle, ni na ovom terenu nigde ne mogu da vidim osnove za hvalospeve o našim najboljim odnosima sa Turskom, za koje bih stvarno želeo da su sto puta bolji nego što jesu.

U najavi buduce ekonomske saradnje, kao gotovo istorijsko, izdvaja se uzimanje kredita u Istanbulu za izgradnju puteva u Sandžaku-Raškoj oblasti. Putevi se medutim nece graditi da integrišu taj deo u Srbiju, vec za formiranje zatvorene sandžacke infrastrukture, otvorene, zapravo, prema Sarajevu i Istanbulu, protiv čega naravno niko nema ništa, ali je potpuno van pameti da se iz Ivanjice kolima pre stigne u Beograd udaljen 250 km. nego u susedni Novi Pazar. Ako je vec neko protiv toga da se Srbi iz Srbije približe Srbima iz Crne Gore, a time i Podgorica Beogradu za šezdesetak kilometara bez pomeranja gradova, zašto se završetkom starog banovinskog puta, koji je zapocet da se gradi 1934., ne spoje bar muslimani Raške oblasti sa muslimanima u Bijelom Polju? Ta najduža slepa ulica u Evropi (preko trista kilometara), put Beograd-Sjenica-Bare, opstaje slepa decenijama, mimo svih razumnih razloga, samo da bi se zadovoljili sebicni i nerazumni interesi oličeni u razdvajanju Srbije i Crne Gore i „realizovanju Turske od Kineskog zida do Jadrana“, kako je to 90-ih, u paralamentu izrekao njen predsednik.

Srbija, dakle, pristaje da se o njenom trošku grade putevi koji neke krajeve i neke ljude spajaju, a neke, za nas mnogo bitnije, dele i razdvajaju. Time Sandžak ostaje i dalje onaj stari placdarm za nemacki prodor na istok-drang nach osten, ili turski na zapad, a Srbija i Crna Gora ponovo samo „dva kamena spoticanja“ na tom putu, pri cemu je briga za stanovništvo pocepani paravan kojim se nevešto kriju prave namere, a zaboravlja se pri tome da su srpska i turska sirotinja raja zajedno ustajale protiv srpskih i turskih aga i begova kad više nisu mogli da istrpe zulum. Tako da i u konceptu buduceg razvoja ne možemo naci obostranu korist-skladnost u odnosima, osim ako je ispunjenje turskih želja osnov za proglašenje najboljih odnosa.

Jedina tacka koja bi mogla da posluži kao oslonac za pomentut tezu je saradnja oko formiranja srpske vlade jer je poznato da je Ankara bila direktno uključena u taj proces. Turska nije u tome ucestvovala iz humanitarnih razloga, ali su ostali nepoznati uslovi pod kojima su pristali da budu jezičak na vagi. Ako je time doneta neka konkretna korist Srbiji, teza o najboljim odnosima može da istrpi ostale manjkavosti, ali ako je ta koalicija donela samo korist partijama i VIP članovima, koji su našli solidno uhljebljenje u uslovima opšte bede, onda se pomenuta teza može odnositi samo na pojedince i grupe kojima je to donelo velike koristi, a šta ce doneti ili odneti Srbiji tek cemo da vidimo.

Ako bi do kraja bili korektni, ipak bi morali da primetimo da je povika na ministra inostranih poslova Turske Davutoglua, koji je u Sarajevu izjavio:

„Mi želimo novi balkanski region utemeljen na politickim vrednostima, ekonomskoj meduzavisnosti i saradnji i kulturnoj harmoniji. To je bio otomanski Balkan. Mi cemo obnoviti ovaj Balkan…Otomanska stoljeca Balkana su uspješna prica, a sada je treba obnoviti“, bila nekorektna.

Za pet stotina godina pod Turcima je bilo i seoba i zuluma, i nabijanja na kolac i placa za sepetima, ali ako imamo u vidu šta su, za nepune dve decenije, Mamonovi sledbenici uradili sa srpskim narodom, koga više nema na Kosovu, u pola Bosne i u Hrvatskoj, kako su nas uzdrmali i išcupali iz korena, kako su nas sve odjednom nabili na kolac (bez podmazivanja) i na njemu održavali polužive stotine puta duže nego što je to najveštijim Turcima ikada polazilo za rukom, ne bi bilo pošteno da ne kažemo da je turska uprava zaista bila civilizovana kad se uporedi sa ovom Zapadnom.

Ko bi uopšte, pod ovim klonovima liberalne demokratije-dolarskim zavisnicima, mogao da preživi pet stotina godina?

Dragan Vidaković -Prilike, 04.12.2009