Вести

Savremene ratove dobijaju oni koji veštije upotrebe propagandu. Slovenija je bila šampion u tome. U blickrigu 1991. napali su i porazili JNA, ubili 37 golobradih, nenaoružanih, devetnaestogodišnjih dečaka-vojnika,

za novinar.de, Dragan Vidaković, Prilike 28.11.2009

+++

dok su ostale, osramoćene, u gaćama, poslali vozom za Beograd. Pred svakim seoskim sudom izazivač tuče bi bio prvooptuženi, ali u žalosnom međunarodnom pravu to nije tako, već onaj koji je naredio napad na JNA (Kučan) postaje čak svedok optužbe. Ubojiti resor slovenačkog informisanja vodio je Jelko Kacin, današnji izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju. Posao je obavio upravo onako kako to u ratu treba da uradi ministar informisanja, u maniru najboljih spin doktora današnjice.

Ovih dana je posetio Beograd. Domaćine i goste je pozdravio sa mirdita u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Srpske lidere je nazvao „kukavicama jer nemaju hrabrosti da kažu da će na Balkanu nastati država Kosovo“ Pozvao je Srbe (lidere) „da sruše zidove u svojim glavama jer onima koji se drže prošlosti prazne su glave“ („Večernje novosti“ 25.11.2009.), pri tome se sam čvrsto držeći prošlosti, jer drugačije i ne može da satanizuje Srbiju dok je ne uporedi sa posleratnom Nemačkom, koja je „raščistila sa svojom prošlošću“, oživljavajući tako staru avet pogubnih Rader&Fin-ovih izmišljotina, lažnih paralela:

Srba i nemačkih nacista, Miloševića i Hitlera, Kosova i Aušvica, Haga i Nirnberga.

Kolateralna šteta je bio Đelić, koga je kamera RTS uhvatila negde u šestom redu kako se šćućurio kao dete uhvaćeno u šteti, dok ga je Kacin korio zbog toga što je izjavio da „Srbija nikada neće priznati Kosovo“, jer, tobože, političar „nikad ne sme da kaže nikad“, pri tome sam ostajući na čvrstom stajalištu da Kosovo nikada više neće biti u sastavu Srbije, pozivajući Srbiju da prizna Kosovo, da se odrekne 15% svoje teritorije i 99% svoje istorije, dok Slovenija pri tome, za nekoliko stotina kvadratnih kilometara goni Hrvatsku diljem Evrope.

Naš podanički mentalitet zamišlja da se beskonačnim ponižavanjem može nešto dobro postići. A ne može. Da je Kacin došao u udovičku kuću, najprostija samohrana seljanka mu ne bi dozvolila da se tako ponaša. On je naravno zbog toga ne bi voleo, ali bi je sasvim sigurno poštovao. Nas međutim niti vole niti poštuju. Rugajući se političarima, Kacin se zapravo narugao građanima koji su ih izabrali. A to nisu smeli da dozvole. Drugo bi bilo da ih je korio za njihove akcije koje poseduju na berzi.
I da se vratimo na početak: možemo li mi da budemo ljudi? Pa teško! Da bi bili ljudi moramo prvo da imamo kičmu. A to podrazumeva odanost i korektan odnos prema svima koji nas cene i apsolutnu nemogućnost da nas neko, u našoj kući, nagrdi i ponizi kao što je to učinio Kacin. Da smo mi ljudi od integriteta, časni i pošteni kičmenjaci, Kacinu, niti bilo kome drugome, to ne bi palo ni na kraj pameti. I druge bi nam ptice pevale. A ne samo zloslutnice.

Dragan Vidaković, Prilike, 28.11.2009