Beseda Vladike Artemija na Aranđelovdan u manastiru Crna Reka, 21. 11. 2009.
Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska
+++
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Evo, braćo i sestre, i ove godine Bog je dao priliku da dočekamo i proslavimo hramovni praznik ovoga našega manastira Crna Reka – svetog arhangela Božijeg Mihaila i ostalih nebeskih sila bestelesnih kojima je ovaj manastir posvećen od njegovoga ktitora u davna vremena. Od tada do danas svake godine mi ovde proslavljamo ovaj divni i veliki praznik, proslavljamo našu stariju braću – anđele, arhangele i ostale nebeske sile, jer Bog je tako blagoizvoleo da je stvorio Crkvu od anđela i od ljudi tako da su ljudi i anđeli izmešani u Crkvi Hristovoj i zajednički služe Gospodu svome i Bogu našem.
Mnogo puta u istoriji roda ljudskoga pokazivali su se anđeli Božiji ljudima, ili kao vesnici Božiji, ili kao neposredni pomoćnici ljudima u nekim velikim podvizima, ili u patnji, jer svaki čovek ima i svoga anđela čuvara koji brine o njemu, o njegovoj duši, koji ga savetuje da čini ono što je dobro i da se kloni onoga što je zlo. Ali isto tako postoje i duhovi zli, braćo i sestre, koji se takođe muvaju oko nas, između nas, i trude se da nas navedu na bilo kakvo zlo, jer znaju da zlo odvaja ljude od Boga.
Sveti Arsenije Veliki u pustinji Egipatskoj imao je dar od Boga, jednom prilikom, da je ulazeći u crkvu sa mnoštvom naroda koje je išlo u crkvu, hrlilo, među narodom video jednoga nepomenika koji se šunja i negde ide. Upitao ga je on: «Gde si ti krenuo?» – Kaže: «U crkvu». – «Kako ti možeš da uđeš u crkvu?» – «Lako je meni kada ima grešnih ljudi. Ja se pored njih provučem, pa i ja tamo idem». – «A šta ćeš ti tamo da radiš?» – «Da vratim ljudima ono što sam im oduzeo». – «A šta je to?»
Dakle, taj dijalog se vodi između svetog Arsenija i đavola – demona.
«Da im vratim stid koji sam im oduzeo. Oduzeo sam ga da bi mogli slobodno da greše, a sad im vraćam da ne smeju da ispovede svoje grehe».
To je taj lukavi te se mi stalno molimo u Molitvi Gospodnjoj da nas izbavi od nečastivoga – od lukavoga, jer on je prepredena zmija stara, koja je prevarila Evu i Adama u raju i koja vara ceo rod ljudski, evo, od kada svet postoji.
Znači on sa grešnim ljudima može da uđe čak i u crkvu, ali ne da bi se pokajao i on Bogu povratio, nego da bi ljude odvratio od pokajanja. Najpre, dakle, oduzme im stid da mogu slobodno da greše, a kad su u crkvi, kad idu na ispovest, onda im to vraća da bi od srama i stida prikrili svoje grehe, da se ne bi ispovedili i da tako ne bi dobili spasenje.
Ali zato postoje i anđeli dobri, čuvari naši, koji nas čuvaju, koji nas štite, koji nam govore i našaptavaju ono što je dobro i Bogu ugodno, milo i drago. I mi treba da slušamo ove dobre anđele, da čujemo njihove savete, da slušamo Jevanđelje Hristovo – zapovesti Božije koje su tamo date, a koje se u crkvi propovedaju od sveštenstva, od monaštva i koje mi učimo u veronauci, deca koja sad idu na veronauku oni to znaju. Dakle, vodi se neprekidna borba oko duše čovekove, oko duše svakoga čoveka između dobra i zla.
U čoveku postoji seme dobra koje je od Boga dato, a postoji i onaj kukolj koji je đavo posejao – postoji zlo i sklonost ka zlu, od prvorodnoga greha kada je naša priroda iskvarena grehom i ogrezla u tim rđavim navikama. Stalno se vodi ta borba. I sveti apostol Pavle kaže: «Vidim u telu mome dva zakona koji se bore među sobom. Ne činim ono dobro što hoću, nego ono što zlo, ono što neću – zlo, ono činim, po slabosti svojoj».
Dakle, braćo i sestre, mi smo ovde u životu na zemlji, mi smo kao vojnici koji služe svome caru. Mi Caru Nebeskome, a obični vojnici caru zemaljskome. I kao što je dužnost svakoga vojnika da se hrabro bori za svoga cara, tako smo i mi dužni da se borimo sa zlom u sebi i oko sebe za našega Gospoda, za našega Cara Nebeskoga, ali i za spasenje naše duše, jer ništa nečisto, ništa prljavo, ništa grešno ne može ući u Carstvo Nebesko. Jer je to Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha. Tamo samo pravednici obitavaju. Tako se i molimo za pokoj duša naših milih, dragih, da ih nastani Bog tamo gde pravednici blaženstvuju u Carstvu Hristovom, gde nema bolesti, tuge i uzdisanja nego gde je život beskonačni.
To je dužnost nas ljudi, zato je čovek stvoren od Boga i poslat u ovaj svet. Ne da bi ovde živeo po zakonu grešnoga tela, nego da bi se trudio da živi po zakonu duha, po Zakonu Božijemu. Tako živeći ovde na zemlji da se udostojimo i pripremimo sebe za građane Carstva Nebeskoga, onako kao što je naš sveti Patrijarh Pavle živeo, pripremao sebe i otišao u blaženu večnost pre nekoliko dana, i ispraćen onako kao što samo svetiteljima Božijim dolikuje.
Neka bi Gospod molitvama svete Bogorodice, svetog arhangela Mihaila i ostalih nebeskih sila, svetih ugodnika Božijih iz roda našega, i nama, pomogao da budemo i ostanemo ljudi Božiji, ljudi sa imenom hrišćana pravoslavnih i da se tako udostojimo kada odemo odavde da se nađemo sa njima tamo, te da i mi slavimo Oca i Sina i Svetoga Duha kroza sve vekove i svu večnost. Amin.
24. novembar 2009. 15:02
Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska
+++
+++
+++
22. novembar 2009. 12:18
Vladika Artemije: «Obična priča, a koliki duboki smisao ima!»
Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska
Beseda Episkopa raško-prizrenskog Artemija na liturgiji u manastiru Svetog Nikole (Končul), 15. novembra 2009.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Svake nedelje, svakog praznika, svakog dana, braćo i sestre, sveta Crkva iznosi pred nas po jedan događaj iz Hristovoga života – ili Njegovu pouku, ili Njegovu priču, ili Njegovo delo neko koje je učinio. Sve ono što Crkva iznosi pred nas od Gospoda Hrista ima večnu i trajnu vrednost, jer Gospod naš Isus Hristos ništa nije učinio u Svome životu suvišno, nešto bez čega se može postići spasenje, i ništa nije propustio da uradi ili da kaže od onoga što je potrebno, što je neophodno za naše spasenje.
I današnje Sveto Jevanđelje pred nas iznosi, braćo i sestre, jedan potresan događaj koji se desio u vreme Gospoda Hrista u mestu Gadari, tamo gde je Gospod jednom sa Svojim učenicima naišao, ne slučajno, nego namerno, jer Gospod je sveznajući, On je znao i ko Ga tamo čeka i radi čega tamo odlazi.
Cilj Njegove posete tome kraju – Gadari, bio je pre svega da isceli jednoga besomučnog čoveka, opsednutog demonima, čoveka koji je bio strah i trepet za čitav grad i za čitavu okolinu, i tako da učini jedno veliko dobro delo tome čoveku. Ali, Gospod nikada nije imao samo jedan cilj za Svoja dela – uvek je tu bilo i drugih ciljeva i namera, a to je da preko ovoga jednoga čoveka pokaže celome tome narodu da je On, ustvari, Mesija – Gospod Hristos, da je Sin Božiji, da je došao radi spasenja celoga roda ljudskoga.
I tamo, kaže Sveto Jevanđelje, kada je došao u taj kraj, Njega je sreo taj besomučni čovek koji je bio toliko zao da nije mogao da živi sa ljudima. Vezali su ga, čuvali ga, a on je sve kidao i bežao po pustinji i živeo je po grobovima, tako da su se ljudi plašili njega – i da ga vide, i da se sa njim druže. I on izlazi sada pred Gospoda Hrista! I on, ustvari demoni kroz usta njegova, ispovedaju Gospoda Hrista kao Sina Boga Višnjega!
«Šta je tebi do nas, Isuse Sine Boga Višnjega? Što si došao da nas mučiš?» – To ne govori čovek, to govore demoni iz njega. I oni priznaju Gospoda Hrista za Sina Božijega. Ljudi koji su slušali propoved Hristovu, koji su Ga pratili, gledali Njegova čudesa, isceljenja, nisu Ga često puta prepoznali, nisu znali ko je On. Nazivali su Ga Učiteljem, nazivali su Ga Prorokom, nazivali su Ga čak i pogrdnim imenima – da je pijanica, da je drugar i prijatelj carinika i grešnika. A evo, đavoli ga ispovedaju kao Sina Božijega! Zato je Gospod i došao tamo – da demoni posrame ljude! Da oni otkriju ljudima ko je On!
I Gospod se obraća tome besomučnom čoveku i pita ga: «Kako ti je ime?» Znao je Gospod kako je njemu ime, ali hteo je radi drugih, radi učenika Njegovih da ovaj to ispovedi. Kaže: «Legeon», jer mnogi đavoli behu ušli u toga čoveka. Legeon! Kad kažemo «legeon» – to su hiljade, to je legija, otuda je i taj naziv.
I moliše ga đavoli – šta? Pazite, đavoli koji ga priznaju za Sina Božijega, oni drhte pred Njim, Njegovo prisustvo njih muči, oni ga mole: «Ako nas izgoniš iz ovog čoveka, u kome smo mi našli naš raj…»
Jer, demonu je najstrašnije da bude sam. On hoće društvo čoveka, da bude u čoveku – to je za njega onda mesto raja. «Ako nas izgoniš iz ovog čoveka, nemoj nas slati u bezdan, gde ćemo biti sami, gde ćemo se između sebe gristi i jesti, nego nas pošalji u svinje». Tu na brdu čobani su čuvali jedno veliko krdo svinja, oko dve hiljade. Dakle, demonima je bolje i u svinjama biti, u nečistim životinjama, nego da budu sami sa sobom.
I gle čuda! Gospod im ispunjava njihovu molbu! Dozvoljava im: «Idite u svinje». Izađoše demoni iz čoveka, uđoše u svinje, i desi se veliko čudo: svinje koje su simbol prljavštine, koje se valjaju po blatu, ne mogahu izdržati prisustvo demona u sebi, nego navali krdo, kaže, sa brega u jezero i potopi se.
A čobani, svinjari, kad videše šta je bilo, i videše ovoga čoveka da je ozdravio, pobegoše u grad. Jer to su bile svinje čitavog naselja, oni su bili samo čobani. I javiše ljudima u gradu da se desilo to i to čudo, da su se svinje podavile u jezeru. I ceo grad izađe da vidi šta je to bilo. Dođoše do Isusa. I videše da onaj, koga su se toliko plašili i strašili, sada sedi pametan, i mudar, i zdrav kraj nogu Isusovih.
I uplašiše se! Čega se oni plaše?! «I moliše Hrista da ide iz njihovoga kraja». Nerazumljivo… Zašto? Pa on je došao da im pomogne! Iscelio je njihovog sugrađanina. A oni ga mole da ide od njih, što pre da se ukloni.
Zašto? Pa bili su mnogo vezani za svoje zemaljsko bogatstvo. I danas, ko ima dosta stoke računa se da je bogat čovek. Oni su tada imali veliko krdo svinja, to je bilo čitavo bogatstvo njihovo. Dolazak Hrista njih je lišio toga bogatstva. Svinje su se podavile. «Ako ostane kod nas ko zna šta nas još može snaći? Možda će neku još veću nesreću navući na nas. Zato idi od nas što pre!» – tako Ga moljahu.
I Gospod pođe u lađu da i njihovu volju ispuni. Gospod se nikome ne nameće, nikoga ne primorava da ide za Njim ili da Ga primi. Ali nudi Sebe svima. A ovaj čovek, koji beše besomučan, koji ozdravi, koji je sada pametan i mudar, moljaše Isusa da pođe sa Njim, da se pridruži Njegovim učenicima, da bude Njegov pratilac. Iz zahvalnosti, verovatno, što je ozdravio. I jedino njemu Gospod ne ispunjava želju, ne prima ga, nego ga šalje kući njegovoj. «Idi u grad, idi u dom svoj i pričaj šta ti učini Bog. Idi, budi Moj apostol» – to je bio neznabožački kraj, – «budi propovednik onoga što si lično doživeo i video».
I ode čovek. I propovedaše svima šta mu učini Isus. Gospod kaže: «Pričaj šta ti učini Bog», a ovaj priča šta mu učini Isus. Znači da je i on u Isusu prepoznao Sina Božijega. I to je prvi apostol među neznabošcima. Pre Hristovog stradanja, pre Njegovog Vaskrsenja, pre silaska Svetog Duha na apostole, ovaj besomučni čovek postao je propovednik Jevanđelja Hristovoga među neznabošcima.
Radi toga, radi tih ciljeva je Gospod i došao u krajeve Gadarinske, s one strane Genisaretskog jezera – da bi učinio ne jedno dobro delo, nego da bi mnoga dobra dela učinio, i On, i kasnije ovaj čovek koji je propovedao. Mnogima su se oči otvorile, mnogi su poverovali u Gospoda Hrista i time je ustvari Gospod vršio Svoju misiju radi koje je i došao u svet, da ljude uputi na put spasenja, da ih izbavi od zla, od greha, od demona, od smrti i da im obezbedi život večni u Carstvu Nebeskome.
Eto, obična priča, a koliki duboki smisao ima! Koliko je velika pouka za sve nas, braćo i sestre. Pre svega da ne budemo vezani za zemaljsko bogatstvo, da više volimo ljude nego zemlju, nego materiju. Jer to su naša braća. Taj besomučni čovek beše njihov sugrađanin, beše poznat svima. I oni umesto da se obraduju njegovom ozdravljenju i isceljenju, oni se ožalostiše zbog gubljenja svojih svinja!
Neka bi Gospod dao nama snage, braćo i sestre, nama koji živimo dve hiljade godina posle ovih događaja, posle Gospoda Hrista, Njegovog Vaskrsenja i silaska Svetoga Duha na apostole – za dve hiljade godina toliko i toliko svedoka i svedočanstava ima u istoriji Crkve koji nam svedoče i govore nepobitno da je Hristos Sin Božiji, da je Spasitelj ljudi, – da i mi verujemo u Njega, da budemo dosledni Njegovi sledbenici, da držimo veru svoju pravoslavnu, da po njoj živimo, da se klonimo greha i zla, a da činimo ono što je dobro. Samo tako čineći, vršeći zapovesti Hristove i Njegovo Jevanđelje, mi ćemo se udostojiti da kada pođemo odavde, da se i mi nađemo tamo gde se nalaze svi sveti ugodnici Božiji, od apostola preko mučenika i svetitelja do dana današnjega, da i mi tamo sa svima njima slavimo Oca i Sina i Svetoga Duha kroza sve vekove i svu večnost. Amin.
… [Trackback]
[…] Find More Info here on that Topic: novinar.de/2009/11/29/vladika-artemije-«vodi-se-neprekidna-borba-oko-duse-covekove».html […]
… [Trackback]
[…] There you can find 29883 more Information on that Topic: novinar.de/2009/11/29/vladika-artemije-«vodi-se-neprekidna-borba-oko-duse-covekove».html […]
… [Trackback]
[…] Find More Info here to that Topic: novinar.de/2009/11/29/vladika-artemije-«vodi-se-neprekidna-borba-oko-duse-covekove».html […]