Вести

На Петровдан, 2008. године у селу Радијевићима код Нове Вароши у Србији, освештан је споменик и одржан парастос четницима Равногорског покрета из овог села.

Инж. Шапоњић Владимир Ландсхут – Њемачка, 07.11.2009

+++

Споменик је подигнут на брду где се сеоски путеви укрштају. Архитектонски је јединствен у свету. Висине je три и по метра, сачињен је из четири крста, постављени у четвороугао, са отвором у средини a на врху спојени тако да стварају једну целину. Отвор у средини симболише бездане у које су партизани бацали масакриране четнике, који су им се после рата предали. Имена погинулих и масакрираних су исписана у унутрашњости споменика и читају се кроз отвор супротног крста, чиме се симболише да се о злоделима партизана још увек само шапатом говори.
Споменик сам финансирао потпуно сам и подигао га уз помоћ потомака настрадалих и комшија.

Ових дана хуманитарна организација „Стара Рашка“, из Београда, на ДВД-у намењеном дијаспори „РАШКА ОБЛАСТ – Простор у српској души“, презентира јавности овај споменик, малтене, као своје доброчинство, иако тај споменик апсолутно нема везе са овом организацијом.

Чланови ове организације, тврдим, пре би рушили, него што би градили четничке споменике. Та организација је основана од групе комуниста пре десетак година и првобитно се звала „Мића Мандић“. Мића Мандић је био „омиљени“ санџачки комуниста и са његовим именом организација није имала никаквог успеха у емиграцији те је прeименована у садашњи назив.

На ДВД-у се приказује Сабор на планини Јавору са коментаром:

“Положен је камен темељац за костурницу српским борцима погинулим на Јавору….Овај духовни подухват организација је финансирала са 50.000 евра“.

И уместо слике костурнице (која не постоји) пушта се филм освештавања четничког споменика у Радијевићима. Тако се код неупућеног гледаоца оставља утисак да је четнички споменик та костурница у коју је „Стара Рашка“ уложила 50.000 евра. Разлог за ове нечувене манипулације „искрених и поштених“ људи (како себе представљају) можe само да будe; нечисте работе око новца. Oчигледно, цeo филм, има сврху да то покрије. Само један пример.Они кажу:

-„У области инфраструктуре највише jе дато месним заједницама за изградњу путева“ – а филм показује асфалтирање дела пута за који организација – како мештани тврде – ни евро није уложила.

Па се каже;

„-Организација је издвојила 150.000 евра за набавку садница питомог лешника“.

Случајно сам видео те саднице и не верујем да су коштале више од 1500 евра. Осим тога скоро сва Рашка брда су обрасла лесковом шумом.

Још један куриозитет. Сабор на Јавору, који се годинама одржава, организација присваја сада као њену творевину. И од прошле године на Јавору постављају – за себе и своје – посебне, раскошнe, трпезе на којима се по старом комунистичком обичају госте до миле воље – а рачунe гозбе, како се прича, наваљују најсиромашнијим општинама у Рашкој – Новој Вароши и Ивањици (узгред речено; био сам на прошлогодишњем сабору на Јавору на комe је као сваке године било негде око три хиљаде посетилаца а они кажу; „преко тридесет хиљада“).

О томе, кога су све ти „хуманитарци из Старe Рашкe насамарили“ може сe прочитати и у „Златарским новостима“ у броју од 26 јун 2009 године.

РЕЗИМЕ: Кроз цeo филм, бивши комунисти (данашњи хуманитарци) „горке сузе лију“ и за нестанком српског живља у Рашкој, кажу: „Крајем 60-тих година у Рашкој било је 60% српског живља, а данас га је само 30%“ – али разлози и шта је узрок тој тужној чињеници се не наводе – као ни податак колико је Срба процентуално ту било пре доласка комуниста на власт. Mоје село Радијевићe нису у црно завили Немци или усташе, него партизани. О томе сведоче подаци на споменику. Осим имена четника који су изгинули у борбама са Немцима, усташама и партизанима на споменику су и имена тридесет шест четника: –

„Који су се након рата предали партизанима, а партизани су их, без суда и пресуде, на зверски начин побили, а тела побацали у клисуре, бездане и Дрину – један од њих је имао само 15 година.“

Исто тако на споменику се може прочитати: –

„Кућу попа Реље Пурића партизани су обложили сламом и запалили. Попадија је са дететом у наручју из пламена скочила кроз прозор, а за њом поп Реља из подкровља, кога су партизани још у ваздуху митраљезом пресекли.“

…“Голобраде младиће: Пурић Витомира, Шапоњић Радоја и Шапоњић Радомира партизани су мобилисали (Сремски фронт) они су им побегли и сакрили се у пећину поред куће. Партизани су их пронашли, дотерали њихове родитеље пред пећину и наредили им да их позову да изађу, гарантујући да им се ништа неће догодити. Младићи су изашли и партизани су их пред очима родитеља изрешетали машинкама, а родитељима запретили да их не смеју сахранити у гробљу, него да лешеве побацају у Увачку клисуру“.

Радоје и Радомир били су јединци. Тако су партизани огњишта њихових родитеља, као и многа друга огњишта у Рашкој области затрли.

Моја морална дужност је да о свему овоме упознам јавност, и да тражим да се тих 50.000 евра, који су, верујем, злоупотребљени, спомеником у Радијевићима врате дародавцима или ставе на располагање оштећеним у Радијевићу, који ће тим новцем помоћи градњу школе и реновирање цркве у селу.

+++

Инж. Шапоњић Владимир Ландсхут – Њемачка, eлектронском поштом, 07.11.2009