logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    пута прочитано    Датум: 14.11.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Iskusenja su pred namaNadahnuće i siguran vodič ka Istinskom Hrišćanstvu.„Opominjite se svojih učitelja koji vam kazivaše reč Božiju; gledajte na svršetak njihovog življenja… U nauke tuđe i različne ne pristajte“ (Jev. 13; 7-9)

+++

NIKADA RANIJE NIJE BILO OVOLIKO lažnih učitelja, kao u ovom jadnom XX – om veku, tako bogatom u materijalnim dostignućima, a tako siromašnom u umu i duši. Svako razumljivo mišljenje, čak i najluđe, čak i ona dosad odbijana od strane generalne svesti svih civilizovanih ljudi – danas imaju svoju školu i sopstvenog „učitelja“. Manji broj ovih učitelja dolaze sa predstavama ili obećanjima „duhovne moći“ i lažnih čuda, kao što to rade neki okultisti i „harizmatičari“. Najveći broj savremenih učitelja nude, ne više od mešavine nesvarenih ideja koje su primili „iz vazduha“, ili one dolaze od modernih samoproglašenih „mudraca“ (ili „mudrih žena“) koji znaju više od predaka, samo zahvaljujući tome što žive u našim „prosvetljenim“ vremenima. Kao rezultat svega toga, filosofija ima hiljade škola, a „Hrišćanstvo“ hiljadu sekti.

Gde se može naći istina u svemu ovome, ako je uopšte zaista može naći u našim zavedenim vremenima? Na jednom mestu se može pronaći izvor istinskog učenja, dolazeći od Samog Boga, neumanjen već vekovima, već uvek svež, isto i jedino kod svih onih koji ga istinski uče, vodeći one koji ga prate večnom spasenju.

Ovo mesto je Pravoslavna Crkva Hristova, izvor milosti Presvetog Duha, a istinski učitelji ove Božanske nauke koja se izliva iz ovog izvora, su Sveti Oci Crkve Pravoslavne.

Avaj! Kako malo Pravoslavnih ovo zna, i zna u dovoljnoj meri da pije sa ovog izvora! Koliko samo savremenih jerarha vode svoja stada, ne na istinske pašnjake duše – Svete Oce, već na razrušene staze savremenih mudraca koji obećavaju nešto „novo“ i bore se samo da učine da Hrišćani zaborave istinsko učenje Svetih Otaca, učenje koje je – sasvim je tačno – potpuno van saglasnosti sa lažnim idejama koje vladaju i upravljaju u našem modernom vremenu.

Pravoslavno učenje Svetih Otaca, nije sano za jedno doba, bilo ono „moderno“ ili „drevno“. To učenje je prenošeno u neprekinutom nizu od vremena Hrista i Njegovih Apostola do današnjeg dana i nikada pre nije bilo vremena, kada je bilo neophodno da se otkrivju „izgubljena“ svetootačka učenja. Čak i kada bi mnogi Pravoslavni Hrišćani zanemarivali ovo učenje (kao što je slučaj u našim danima), pravi predstavnici, učitelji su i dalje prenosili onima koji su bili gladni tog učenja. Postojala su velika razdoblja Otaca, kao sjajni period IV veka, a postojali su i periodi kada je dolazilo do slabljenja u poznanju svetootačkog učenja među Pravoslavnima, ali nikada nije postojao period, još od samog osnivanja Crkve Hristove na zemlji, kada Otačka tradicija, Predanje nije vodilo Crkvu; nije postojalo stoleće bez Svetih Otaca koji su živeli u njemu. Sveti Nikita Steatos, učenik i biograf Svetog Simeona Novog Bogoslova, je napisao:

„Dozvoljeno je od Gospoda da iz generacije u generaciju ne prestane pripremanje od strane Duha Svetoga, Njegovih proroka i prijatelja za Njegovu Crkvu.

Vrlo je korisno za nas, poslednje hrišćane, da rukovođenje i podsticaj tražimo u Sveim Ocima naših i skorijih vremena, onima koji su živeli u sličnim uslovima a ipak, sačuvali neoštećeno i nepromenjeno isto uvek – sveže učenje, koje nije za jedno vreme ili trku, već za sva vremena do kraja sveta, i za celu trku Pravoslavnih. Pre našeg obraćanja ka dvojici skorijih Svetih Otaca, ipak, da raščistimo pre svega, da za nas, Pravoslavne Hrišćane, proučavanje Svetih Otaca nije zaludno akademsko vežbanje. Mnogo od onoga što prolazi kao „otački preporod“ u našim vremenima, jedva je nešto više od igrački inovernih naučnika i njihovih „Pravoslavnih“ imitatora, ne od onih koji su ikada „otkrili“ Otačku istinu, zbog koje bi bili spremni da žrtvuju svoj život.

Takva „patrologija“ je samo racionalistička učenost koja uzima učenje Otaca za predmet izučavanja, bez ikakvog razumevanja da istinsko, pravo učenje Otaca sadrži istine od kojih zavise naši duhovni život ili smrt.

Takvi pseudo-patristički naučnici troše svoje vreme dokazujući da je „pseudo Makarije“, bio Mesalijanac, jeretik bez razumevanja ili podviga, vežbanja čistog Pravoslavnog učenja istinskog Svetog Makarija Velikog; da je „pseudo Dionisije“, bio proračunati falsifikator knjiga, čije su mističke i duhovne dubine potpuno iznad njegovih tužioca; da je potpuno Hrišćansko i monaško žitije Sv. Varlaama i Joasafa, predanog nam od Svetog Jovana Damaskina, ništa drugo do „prepričavanje priče o Budi“; i stotinu sličnih basni proizvedenih od „eksperata“ za lakovernu publiku, koja nema predstavu o agnostičkoj atmosferi u kojoj su ova „otkrića“ nastala. Gde postoje ozbiljna pitanja učenika koja se tiču nekih otačkih tekstova (a naravno, ona postoje), ona sigurno neće biti rešena, ako budu postavljena tim „ekspertima“, koji su potpuni tuđini za istinsku otačku tradiciju, koji samo žive o njihovom trošku. Kada „Pravoslavni“ naučnici pokupe učenja pseudo – patrističkih naučnika, ili naprave sopstvena istraživanja u istovetnom racionalističkom duhu, posledice mogu biti tragične;oni se često smatraju od mnogih za „predstavnike Pravoslavlja“, i njihove racionalističke proglase smatraju da su deo „istinskog otačkog“ izgleda, obmanjujući mnoge Pravoslavne Hrišćane.

Otac Aleksandar Šmeman, naprimer, dok pokušava da se oslobodi od „Zapadnog uticaja“, u svom nepoznavanju istinske Otačke tradicije skorijih vekova (koja se pre može naći u manastirima, nego po akademijama), uobražava da je potpuno savladao Pravoslavnu teologiju u modernim vremenima, postao je sam zarobljenik protestantskih racionalističih ideja što se tiče liturgijske teologije, i bio je dobro ocenjen od Protoprezvitera M.Pomazanskog, istinskog Otačkog teologa današnjice.

Nažalost, takvo jasno razotkrivanje, tek treba da se jasno uradi u slučaju G.P. Fedotova, pseudo-naučnik Ruskih Svetitelja i Svetih Otaca, koji zamišlja da je Sveti Sergije „bio prvi Ruski svetitelj koji se može nazvati mistikom“ (a ignorišući četiri veka jednako „mističkih“ Ruskih Otaca koji su im prethodili(, traga beznadežno za „originalnošću“ u „pisanom radu“ Svetog Nila Sorskog (što pokazuje da on čak i ne shvata značaj tradicije u Pravoslavlju), kleveće velikog Ruskog Svetitelja, Tihona Zadonskog kao „sina Zapadnog Baroka, pre nego naslednika Istočne duhovnosti“, i sa velikom površnošću, pokušava da Svetog Serafima Sarovskog predstavi (koji je u stvarnosti tako zapnjujuće u otačkoj tradiciji, da se jedva može razlikovati od velikih Otaca Egipatske pustinje), kao neki „jedinstveno Ruski“ fenomen, koji je bio prvi predstavnik ove vrste duhovnih staraca u Rusiji, „čiji“ je pristup svetu nečuven u Istočnoj tradiciji“, i koji je bio „preteča novog oblika duhovnosti, koja se može slediti samo u asketskom monaštvu“.

Tužne posledice ovakovog pseudo-učenja se često pojavljuju u stvarnom životu; lakoverne duše, koje prihvataju ove lažne zaključke za prave, počinju da rade na „liturgijskom preporodu“ protestantskih temelja, pretvaraju Svetog Serafima (ignorišući njegova „nepodesna“ učenja, prema mišljenju jeretika, koje on deli sa celom Otačkom tradicijom), u Hindu jogina ili „harizmatičara“, i uopšte prilaze Svetim Ocima kao i najveći broj savremenih naučnika – bez dubokog poštovanja i straha, kao da su na istom nivou, kao prema vežbi u ezoteriji ili nekoj vrsti intelektualne igre, umesto kao prema vodiču ka istinskom životu i spasenju.

NISU TAKVI ISTINSKI Pravoslavni naučnici, nije takva istinska Pravoslavna otačka tradicija, gde je originalno pravo učenje istinskog Hrišćanstva prenošeno u neprekinutom nizu, bilo usmeno, bilo pisanom ili štampanom reči, od duhovnog oca, duhovnom sinu, od učitelja učeniku.

U XX – om veku, jedan Pravoslavni jerarh se istakao posebno zbog svoje otačke orijentacije. Arhiepiskop Teofan Poltavski (+ 6 februar 1940.), jedan od utemeljitelja Ruske Zagranične Crkve i možda glavni graditelj njenog beskompromisnog i tradicionalnog ispovedanja.

U godinama, u kojima je bio na mestu zamenika predsedavajućeg u Sinodu ove Crkve (20 – ih godina), bio je svuda priznat kao najviše svetootački usmeren od svih Ruskih teologa u inostranstvu. U 30- im godinama, on se povlači u potpuno zatvorništvo da postane drugi Teofan Zatvornik; od tada je on bio, tužno, u velikoj meri zaboravljen. Srećom, uspomena na njega, sveto je čuvana od strane njegovih učenika i sledbenika, i u prošlim mesecima, jedan od njegovih vodećih učenika, Arhiepiskop Averkije iz manastira Svete Trojice u Džordanvilu, Njujork, objavio je njegovu biografiju sa određenim brojem njegovih propovedi.

U tim propovedima može se jasno videti jerarhovo poštovanje i strah pred Svetim Ocima, njegova poslušnost prema njima, i njegova nenadmašna poniznost koja se jasno ogleda u tome, što on ne prenosi ništa svoje, već samo ideje i same reči Svetih Otaca.

Tako, u propovedi na Pedesetnicu, on govori:

„Učenje o Svetoj Trojici je vrhunac Hrišćanske teologije. Stoga, ja se ne usuđujem da prenesem ovo učenje svojim rečima, već rečima Svetih i Bogonosnih bogoslova i velikih Otaca Crkve: Atanasija Velikog, Grigorija Bogoslova i Vasilija Velikog. Moje su samo usne, ali su reči i misli njihove. Oni vam predstavljaju Božanski obrok, a ja sam samo sluga na njihovoj Božanskoj gozbi.“ U drugoj propovedi, Arhiepiskop Teofan daje razloge svog samo – poništavanja pred Svetim Ocima – osobina tako svojstvena velikim prenosiocima Otačkog učenja, čak i velikih bogoslova kao što je Arhiepiskop Teofan, ali koja je tako bezočno pogrešno protumačena od svetovnih naučnika kao „manjak originalnosti“.

U svojoj propvedi, U Nedelju Svetih Otaca Šestog Vaseljenskog Sabora, održanoj u Varni, Bugarska, on nudi vernima „reč o važnosti Svetih Otaca i Učitelja Crkve za nas Hrišćane. U čemu se sastoji njihova veličina, i od čega njihov posebni uticaj na nas zavisi? Crkva je braćo, kuća Živog Boga, stub i tvrđa istine (1 Tim. 3:15).

Hrišćanska istina se čuva u Crkvi, u Svetom Pismu i Svetom Predanju; ali ona zahteva i pravilno čuvanje i pravilno tumačenje. Važnost Svetih Otaca se ogleda tačno u ovome, oni su najsposobniji čuvari i tumači ove istine, pomoću vrline svetosti njihovog života, njihovog dubokog i temeljnog poznavanja reči Božije, i obilja blagodati Duha Svetoga koja živi u njima“. Ostatak propovedi ove propovedi je sastavljen, ni iz čega drugog, sem iz navoda i citata Svetih Otaca (Sv. Atanasije Veliki, Vasilije Veliki, Simeon Novi Bogoslov, Nikita Stetatos) sa kojima je podržao ovo gledište.

Poslednji Sveti Otac koga Arhiepiskop Teofan navodi, u velikom delu svoje propovedi, je blizak njemu u vremenu, njegov prethodnik u prenošenju istinskog otačkog predanja u Rusiji – Episkop Ignjatije Brjančaninov. On ima dvostruku važnost za nas danas: ne samo što je Sveti Otac skoro naših vremena, već je i njegova potraga za istinom vrlo slična potrazi današnjih tragača, i na ovaj način nam pokazuje kako je moguće za „prosvetljenog modernog čoveka“ da se okrene od robovanja modernim idejama i načinima razmišljanja, i ušao još jednom u čistu Otačku atmosferu – to jest, istinske Pravoslavne ideje i načine razmišljanja.

Izuzetno je inspirišuće za nas da čitamo, u rečima samog Episkopa Ignjatija, kako je vojni inženjer raskinuo veze „modernog znanja“ i ušao u Otačko predanje, koje je primio, kao dodatak knjigama, direktno od učenika Blaženog Pajsija Veličkovskog, i preneo ga do naših dana.

„Još dok sam bio student“, navodi Episkopa Ignjatija, Arhiepiskop Teofan „nisu postojala uživanja ili skretanja za mene! Svet nije predstavljao ništa primamljivo za mene. Moj um je bio potpuno uronjen u nauke, i u isto vreme goreo sam u želji da pronađem gde je istinita vera, gde je pravo učenje, tuđe za greške kako dogmatske, tako i moralne.“

„U isto vreme, bila su pred mojim pogledom granice ljudskog znanja u najvišim, u potpunosti razvijenim naukama. Došavši do ovih granica, pitao sam nauku „ Šta možeš dati čoveku a da može nazvati svojim? Čovek je večan, i ono što je njegovov, trebalo bi da je večno. Pokaži mi ovo večno imanje, ovo istinsko bogatstvo, koje mogu poneti sa sobom i iza groba! Do sada vidim samo znanje koje se završava na zemlji, koje ne može postojati nakon odvajanja duše od tela.“

Potraga mladića tragala je u matematici, fizici, hemiji, filosofiji, pokazujući duboko znanje u njima; zatim u geografiji, geodeziji, jezicima, književnosti; ali je pronašao da su one sve sa zemlje.

Kao odgovor na sva njegova mučna raspitivanja, dobijao je isti odgovor koju su lični tragači dobijali u našem, čak i više „prosvetljenom“ XX veku; „Nauka je ćutala.“

Onda, „ za zadovoljavajući odgovor, istinski neophodan i životni odgovor, okrenuo sam se veri. Ali, gde si sakrivena, o istinita i sveta Vero? Nisam mogao da te prepoznam u fanatizmu (Papizmu) koji se nije slagao sa Jevanđelsom krotošću; odisao je strašću i visoko-umljem! Nisam mogao da te prepoznam u samovoljnom učenju (Protestantizam) koje se odvojilo od Crkve, stvarajući sopstveni nov sistem, sujetno i ponosno proglašavajući otkriće nove, istinske Hrišćanske vere, nakon omaške od XVIII vekova od Ovaploćenja Boga Reči! U kakvoj teškoj zbunjenosti je bila moja duša! Kako je zastrašujuće bila preopterećena! Kakvi talasi sumnje su ustajali protiv, ustjuči iz nepoverenja prema sebi, iz nepoverenja prema svemu što je bučalo, kričalo oko mene, zbog manjka znanja, mog nepoznavanja istine.“

„I onda sam često počeo, sa suzama, da preklinjem Boga da me On ne preda kao žrtvu grešci, već da mi On pokaže pravu stazu na kojo bi mogao da upravim Ka Njemu, moj nevidljivi put uma i srca. I, o čuda! Iznenada, misao je stala predamnom … Moje srce je krenulo ka njoj, kao prema zagrljaju prijatelja. Ova me misao inspirisala da proučavam veru u izvorima – u delima Svetih Otaca!

„Njihova svetost“, rekla mi je misao, „svedoči za njihovu pouzdanost: izaber njih za svoje vodiče.“ Poslušao sam. Našao sam smisao u nabavljanju dela svetih ugodnika Božijih, i sa žudnjom sam počeo da ih čitam, istražujući ih temeljno. Kada bih preneo nešto, uzimao bih druge, čitao ih, čitao, proučavao ih. Šta je bilo to što me je iznad svega oduševljavalo u delima Svetih Otaca Crkve Pravoslavne? To je bio njihov sklad, njihov čudesan i veličanstven sklad. Osamnaest vekova, kroz njihova usta, svedoče o jednom jednodušnom Učenju, Božanskom učenju!“

„Kada u čistoj jesenjoj noći, usmerim pogled ka dragom nebu, zasejanom sa bezbroj zvezda, tako raznovrsnih u veličini, a i dalje daju istu svetlost, onda kažem sebi; takva su dela Otaca! Kada u letnjem danu, bacim pogled na ogromno more, prekriveno različitim lađama sa njihovim otkrivrnim jedrima, sličnim belim krilima labuda, lađe koje plove pod jednim vetrom, ka jednom cilju, jednoj luci, kažem sebi; takva su dela Otaca! Kada čujem skladni, višeglasni hor, u kome različiti glasovi u divnom skladu pevaju jedinstvenu Božansku pesmu, onda kažem sebi; takva su dela Otaca!“

„I koje sam učenje pronašao u delima Otaca? Našao sam učenje, ponavljano od svih Otaca, naime, da je jedini put spasenja, nepokolebivo praćenje i slušanje pouka Otaca. „Da li ste videli“, govore oni, „nekoga obmanutog lažnim učenjem, propadajući usled pogrešnog izbora asketskog rada? Onda znaj da se uzdao u sebe, svoje razumevanje, svoja sopstvena mišljenja, a ne učenja Svetih Otaca (V pouka Avve Doroteja), iz kojih su sastavljena dogmatska i moralna predanja Crkve. Sa ovim Predanjem, kao neprocenjivim imanjem, Crkva hrani svoju decu.“

„Ova misao je poslata od Boga, od Koga je svaki dobri dar, od Koga je dobra misao početak svakog dobrog dela… Ova misao mi je bila prva luka u zemlji istine. Ovde mi je duša pronašla mir od talasa i vetrova. Ova misao je postala kamen temeljac za duhovno zidanje moje duše. Ova misao postala mi je zvezda vodilja. Počela je stalno da mi osvetljavanvrlo težak i pun patnje, uski i nevidljivi put uma i srca prema Bogu. Pogledao sam u svet religije sa ovm misli, i video: uzrok sivh greški, sastoji se u nepoznavanju, zaboravnosti, odsustvu ove misli.“

„Čitanje Otaca me jasno uverilo da je spasenje u nedrima Ruske Pravoslavne Crkve nesumnjivo, nešto čega su religije Zapadne Evrope lišene, pošto nisu očuvale celo, bilo dogmatsko ili moralno učenje Crkve Hristove od Njenog početka. Otkrilo mi se šta je Hristos uradio za čovečanstvo, u čemu se sastoji pad čoveka, zašto je Iskupitelj bio neophodan, u čemu se sastoji spasenje, omogućeno Iskupiteljem, Spasiteljem. Poučilo me da neko mora da razvije, oseti, vidi spasenje u sebi, bez čega je vera u Hrista mrtva, a Hrišćanstvo je reč i ime bez ikakvog utiska! Učilo me da gledam na večnost kao večnost, učilo me da se zemaljski život kao priprema za večnost… Pokazalo mi je da sva zemaljska zanimanja, zabave, odlikovanja, priznanja su prazne igračke, sa kojima se odrasla deca igraju i u kojima oni gube blaženstvo večnosti…

Sve ovo pokazuju Sveti Oci, sa potpunom jasnoćom u njihovim svetim delima.“

Arhiepiskop Teofan završava svoju opomenu i savet sa ovom molbom: „Braćo, neka ova dobra misao (da uzmemo Svete Oce kao vodič), bude takođe i vaša zvezda vodilja, u danima vašeg zemaljskog hodočašća na talasima životnog mora!“

Istina ove molbe, kao i nadahnutih reči Episkopa Ignjatija, nisu potamnile u decenijama koje su protekle od kada su izrečene. Svet je otišao još dalje u otpadanju od Hrišćanske Istine, i postaje čak mnogo jasnije da ne postoji alternativa ovom putu spasenja, već samo praćenje beskompromisnog puta i istine koji su nam Sveti Oci predali.

Dalje, mi moramo da prilazimo Svetim Ocima, ne samo da bi „učili o njima“,; ako im prilazimo samo na tom nivou, onda nismo u boljem stanju od besposlenih raspravljača na mrtvim akademijama ove umiruće civilizacije, čak i kada su te bogoslovije (akademije) „Pravoslavne“ i učeni bogoslovi u njima uredno definišu i objašnjavaju sve o „svetosti“ i „duhovnosti“ i „oboženju“, ali nemaju iskustvo, portebno da govorili pravo iz srca žednim dušama i uvoditi ih u željeni put duhovne borbe; a ni zbog znanja da otkrijemo fatalne greške ovih akademskih „bogoslova“ koji govore o Bogu sa cigaretom i čašom vina u ruci; a ni radi hrabrosti da optužimo odstupničke „kanonske“ jerarhe za njihovu izdaju Hrista.

Moramo ići Svetim Ocima, sa ciljem, da postanemo njihovi učenici, da primimo učenje istinskog života, spasenja duše, čak znajući da ćemo čineći sve to izgubiti naklonost ovog sveta i postati izgnanici iz njega. Ako radimo ovako, naći ćemo put iz zbunjujuće močvare savremene misli, koja je zasnovana upravi na odbacivanju svetog učenja Otaca.

Naći ćemo da su Sveti Oci vrlo „savremeni“ i tome što govore direktno o duhovnoj borbi Pravoslavnih danas, dajući odgovore na ključna pitanja života i smrti, kojih se čkolovani akademici obično plaše – i kada im se postave, daju bezopasne, površne odgovore koja „objašnjavaju“ ova pitanja onima koji su samo radoznali, ali ne i žedni za odgovorima. Naći ćemo pravo vođenje kod Otaca, učeći se poniznosti i nepoverenju prema našoj sujetnoj, svetskoj mudrosti, koje smo upili iz vazduja ovih ubistvenih, zaraznih vremena, verujući onima koji su ugodili Bogu, a ne svetu.

Mi ćemo u njima pronaći prave očeve, koji su tako u oskudici u našim danima, kada je ljubav mnogih zahladnela (Mat. 24:12) – očeve čiji je jedini cilj da svoju decu vode ka Bogu i Njegovom Carstvu Nebeskom, gde ćemo hodati i razgovarati sa ovim anđelskim ljudima u neiskazanoj radosti zauvek.

Ne postoji ni jedan problem u ovim našim konfuznim vremenima, za koji se ne može naći rešenje čitanjem Svetih Otaca, uz punu pažnju i duboko poštovanje bilo da je problem sekti i jeresi, koje obiluju danas, ili raskola i „jurisdikcija“, bilo da je duhovni život pod uticajem „harizmatske obnove“, ili suptilnih iskušenja savremenog zadovoljstva i pogodnosti; bilo složenih filosofskih pitanja kao što je „evolucija“ ili otvorenih moralnih pitanja aborusa, eutanazija i „kontrole rađanja“; bilo da je u pitanju rafinirano odstupništvo „sergijanizma“, koje nudi crkvenu orgamizaciju umesto Tela Hristovog, ili grubosti „preporoda“, koji počinje „promenom kalendara“ i završava kao „Istočno–obredni Protestantizam“.

U svim ovim pitanjima, Sveti Oci i naši živi Oci koji ih prate, jedini su naš siguran vodič. Episkop Ignjatije i drugi skoriji Oci, ukazali su nama, poslednjim Hrišćanima, koji Sveti Oci su najvažniji za čitanje, i u kom redu.

Blaženi Serafim Rouz:




4 коментара у вези “Blaženi Serafim Rouz: Sveti Oci Pravoslavne duhovnosti”
  1. … [Trackback]

    […] Find More here on that Topic: novinar.de/2009/11/14/blazeni-serafim-rouz-sveti-oci-pravoslavne-duhovnosti.html […]

  2. … [Trackback]

    […] Find More Info here to that Topic: novinar.de/2009/11/14/blazeni-serafim-rouz-sveti-oci-pravoslavne-duhovnosti.html […]

  3. … [Trackback]

    […] Read More to that Topic: novinar.de/2009/11/14/blazeni-serafim-rouz-sveti-oci-pravoslavne-duhovnosti.html […]

  4. … [Trackback]

    […] Read More to that Topic: novinar.de/2009/11/14/blazeni-serafim-rouz-sveti-oci-pravoslavne-duhovnosti.html […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

„СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo