Вести

Provokator i smirenje. Udovi čovekovog života. Pokretači vida i odluka da se zakorači. Provokator sokoli, smirenje štiti. Provokator pali vatru života. Smirenje gasi vatru da bi život ostao.

za novinar.de Z.D. 08.11.2009

+++

Provokator budi emocije. Smirenje ih štiti da budne u budnom ostanu. Bez provokacije ljubav se ne rađa. Bez smirenja svaka ljubav bi postala mržnja.

Izprovocirano srce traži više od nađenog čoveka. Smirenje izprovocirano u čoveku usmerava ka Bogočoveku.
Šta je Bogočovek? Šta je čovek?

Smirenje je Bogočovek, provokator je čovek.

Ugalj uzimamo iz zemlje, briket iz čovekove veštine. Uzeto iz zemlje daje toplotu. Uzeto iz čovekove veštine daje zamenu za toplotu.

Dete se odvaja od majčine posteljice i postaje čovek. Dete iz epruvete kao podstanar napušta posteljicu žene. Dete sa mirisom majčine posteljice izrasta u čoveka sa mirisom molitve Bogočoveka. Dete sa mirisom epruvete izrasta u miris hemije.

Kapljica krvi pala je sa Krsta vere. Prolila je ruka nevere iz Raspeća vere.

Šta je kapljica vere? Šta je kapljica nevere?

Kapljica vere je smirenje. Kapljica nevere provokator.
Smirenje je Bogočovek, provokator je čovek.
Bogočovek stoji na istoku. Čovek stoji na zapadu.

Krv istoka prolivena je rukom zapada. Zapad ima moć, istok istrajnost. Zapadna moć je završila u rimskoj nemoći. Istočna istrajnost je rodjena u hrišćanskoj moći.

Reka hrišćanstva je potekla zemljom Bogočoveka. Širila korito isušenom zemljom. Kosti mrtvih kroz dela prala. Žeđ živih verom kroz nadu napajala.

Pero istine umakalo se u kapljicu sa Krsta. Tragove pisalo na beloj plahti napuštenog Groba. Vaskrsla Istina ispisanu belinu svugde sa sobom nosi. Tamo gde laž zatamljuje istinu, bela plahta nadu osvetljava. Istina istoka krvari, laž zapada se veseli. Istorijske reči uvek se pišu iz prolivene krvi, nikada iz čaše popijene.

Čovek zapada, invalid bez istorije, napada mesec. Čovek istoka, ranjenik iz istorije, čuva zemlju i poštuje mesec.
Čovek zapada potkrada Boga. Krade iz riznice Njegovih reči i prevodi kroz svoj rečnik. Krade od Njegove svetlosti dok šije ponjavu svoje svetosti.

Čovek istoka čuva Božije reči od kradljivaca. Spušta ih u svoje srce. Njima tka posteljicu majke. Rosi je kapljicama Istine sa molitvom da mu se deca nema ne rađaju. Rumenih usnica osmeh ne poklanjaju majci, iako se ona tome nada, već se smeše andjelu, ptici Istine.

Smirenje usne sladi smokvinim sokom. Provokator usne skuplja ukusom opore konoplje.

Smirenje je molitvu ka Istini iznjedrilo iz tišine duše. Tiha duša je suzama tkala molitvene reči. Tišinom molitvene snage privlačila je druge utišane duše.

Provokator je ozvučio svoju dušu i otete reči Istine kroz galamu pušta do čoveka. Tera čoveka da čuje i vidi njega, a ne Bogo(čoveka). I ne može na tome da ostane, provokacija ga nosi dalje. Stoji na kamenu istoka a licem se okreće ka praznini zapada. Tonom bez reči Jevanđelje ne dotiče, jer vaskrsla istina njegovu knjigu ne poznaje.

Čovek sa udovima smirenja i provokacije gleda u posteljicu života i život iz epruvete. Smirenje mu dodiruje nozdrve duše i širi miris posteljice. Provokator mu draži miris začeća mirisom konoplje.
Čovek ko čovek, pita se kome da veruje.

Veruj rečima deteta koje će po rodjenju progovoriti. Oplakuj rodjenje nemih usana.
Ogrej se iz zemljine topline, čuvaj se čovekove veštine.

Isplači suzama odvajanje od posteljice života, da bi ti ruka bila u ruci majke. Ne hvataj se za ruku žene. Majčina ruka će te povesti kroz reči Istine. Ruka žene će te ostaviti u nemoj neistini.

Čuvaj zemlju Bogočoveka, da bi ti mesec doneo veče za molitvu. Kroz tu molitvu ćeš dotaći kapljicu sa Krsta i sačuvati ruke svoje da se na njih spusti Knjiga vaskrsle beline.

Ne kradi Svetlost da bi ponjavu za telo šio, već gledaj u Svetlost i duša ti gola ostati neće. Iz gole duše dete ne susreće ni oca ni majku. Iz duše Bogočoveka dete po mirisu poznaje i oca i majku.

Takvo dete od mirisa oca i majke, zadojeno kapljicom sa Krsta, u smirenju vidi Bogočoveka, u provokatoru senku čoveka.
Čovek ide ispred senke i samo je tad jači od nje. Kad okrene lice od izvora svetlosti i okrene se ka zalasku njenom, senka (provokator) pada na njega i on počinje da se plaši svake sene. Pokriven tminom zalazi ka pukotini groba svog. Duša mu nestaje u pukotini hladne stene gde svetlost nikada zrakom ne prodire. Prah zemlje tela njegovog, neme plodove rađa. Zadojen gorčinom konoplje, iz gorkog u gorče odlazi. Samo vapajem svojim posmatra bića izrasla iz slasti smokvinog soka. Tim vapajem čuje reči ispisane perom umočenom u kapljicu Istine.

U ponoru hladne tišine, usahli prah trule zemlje zna da ni Krst Raspeća u njega zaboli nisu. Bezvredna beše ta zemlja i za bezvrednu provokaciju. Samo se smirenje smireno obraća usahloj zemlji provokacije, i kazuje:

„Za rađanje je potrebna bol Raspeća. Za vaskrsnuće je potrebno Raspeće. Samo smrtna duša provocira put do večnog života“.

Smirenje je otišlo ka slavi svetih otaca. Ponelo sa sobom miris majčine posteljice sa sokom života iz Bogočoveka. Umornih i ranjavih nogu koračali su stazom ka svetima. Gladnim rukama izvlačili pšenicu iz riznice duše svoje i nesebično je sejali po pravoslavnoj stazi kojom su koračali. Rasla su zrna u stabla nasušnog hleba. Hranila usta Rastka, Nikolaja i Justina. Kvasale ruke sitih duša, sejale su dalje po pravoslavnoj stazi. Nasušni hleb njihovog truda danas je u rukama dece sa mirisom posteljice i sokom Života.

Samo deca provociranog izlaska iz žene lukavstva i hemije, ne znaju za ukus nasušnog hleba, i nude hleb koji utrobu zemlje ne poznaje, već potiče iz čovekove veštine.

Z.D. 08.11.2009