Вести

Колико пута смо остајали сами са својом тишином. Ни звук тишине нисмо имали. Осећали смо страх и нелагодност крај ње. У њој смо познавали само њу и себе.

за новинар.де пише З.Д. 27.10.2009

+++

И морамо признати, и ради себе и ради других, нисмо били поносни на оно што смо у тој тишини о себи откривали.
Када би нас звук тишине напустио понирали смо само у себе. У тим меким и тужним одајама проналазили смо тежину наше личности. Клизећи без звука кроз зидове свог бића били смо остављени и од нашег „ЈА“. Колико је то тренутак највеће напуштености, толико је то тренутак када се сусретнемо са собом.

И не можемо да не признамо да нам тад ни наше биће није било наклоњено. Оно је било огледало које нисмо могли прилагодити жељи свог лика. Стојећи пред тим огледалом били смо само лик из стварности наше унутрашњости.
Било би нам нелагодно, али смо били немоћни да се љутимо на оно што смо испред себе гледали. Знали смо да лик који у огледалу видимо није дело туђе руке, већ дело наших руку, леве са палетом у њој, и десне са четкицом међу стегнутим прстима. Та стегнутост, док ходамо спољним светом, не допушта, или јој ми не допуштамо, да приметимо себе. У тој стегнутости ми размишљамо и о Богу, али тек после размишљања о себи.

То наше „после“ користе ловци наших душа. У том лову нас гоне као и зеца кроз шуму док нас не сабију у жбун тишине. И док нас гони живот са ловцима у себи, ми немамо снагу да раздвојимо стварни звук пуцња од оног који нам из страха излази.

Зашто немамо?

Зато што добровољно улазимо у врзино коло живота. Хоћемо све више, хоћемо све моћније, хоћемо што удобније.
Добровољно и вери прилазимо, али желимо да наш ореол пред људима више сија од ореола над главом Господњом. И Он који би по својим делима имао право да буде најпоноснији, смирено гледа надутост нашег поноса. Јер Он који је могао све, мирно је предао удове своје звуцима чекића и оштрици ексера.

Зато се немојмо љутити на оне који нам веру отимају, кроз њу и живот. После отетог живота отеће нам и звуке тишине.

Ако не устанемо и звуком своје душе не угушимо звуке тишине, Господ у врлини своје скромности неће више бити „наметљив“ нашој души. Завладаће тишина око Његове светости и ми више нећемо чути мелодију Његове љубави којом нам је покривао све грешке, грехе, гордости и надутости.

Одани Јован је изнео своје Откровење пред нас неверне људе, али нам није рекао час када ће наступити пакао о коме нам је искрено писао. Наша невера и наше надимање управља часовном казаљком живота на замљи. Ми померамо те секунде брже него што и песак протиче кроз пешчани сат.

И виде ловци да вера у човеку бежи кроз шуму живљења, глупље и страшивије него што бежи зец кроз шуму. Само снагом осмеха кроз иронију, они мамузају коња прогона на којем седе. Нису они у лову да би се прехранили. Они су хајкачи у паузи свог имања. Они чак немају ни вештину лова, али виде да им уплашени зечеви сами пред нишан падају.

И ко су ти епископи, ловци нашег православља?

Одакле су дошли?

Која су им то дела којима су са хвалом пред нас изашли… „ми смо деца Аве Јустина“.

А да ли их је Ава Јустин изњедрио из своје душе? Откинуо од свог тела? Одвојио од своје крви?

Ако само прочитамо његово дело „Срна у изгубљеном рају“, видећемо да та „деца“ нису ни трун са његове скуфије, ни сена његове камилавке. Јер он, и када је скуфију носио мимо богослужења, носио је богобојажљивије од митре коју они пред олтар износе.

Одакле они крај њега? Ко им је дозволио да се „децом“ његовом зову?

Прво што треба да научимо када закорачимо на праг вере је, да не задиремо у путеве и промисли Божије, па тако, не давајмо сами од себе одговоре на та питања.

Данас и српско православно дете може да докучи истину да су та „деца“ варала свог оца, варали ту дивовску душу у крхком човеку.

А да ли су га преварили?

Да јесу завршио би њиховим завршетком. Тако, та неисписана страница започетог папира пред сјајем Авиног лица, можда није неисписана остала јер га је немоћ успавала? Можда је то знак који је Старац оставио нама на тумачење? Оставио да би нас из смираја свог живота посматрао и видео да ли ћемо ми препознати пасторчад крај њега, и ако их препознамо, шта ћемо учинити и како ћемо сами његово започето дело завршити.

Препознали смо их, и врло брзо упознали. Сада у тишини тих меких и тужних одаја свог бића, треба да упознамо себе са снагом коју у себи носимо. Не стидимо се оног што у себи пронађемо и као једину могућност пружимо. Те једине могућности су и потребне. Човек се најискреније одваја од оног што му је једино у власништву. И једна реч, и један слог, припојиће се реци која нас мудрим током вуче да кроз муљно корито течемо и капљице своје не замутимо.

И бујаће наша река, као што буја душа од суза мајке која је натапа у бризи за својом децом. И дође тренутак када се вид мајке избистри од суза, и она угледа да су њена деца на површину живота избачена плимом исплаканих река.
Вода православне реке није ушла у корито Јустинове „деце“, та „деца“ су ушла у Јустинову православну реку и као стена пала на њено дно. Од непомерања терета своје горде преваре, око себе су скупили муљ неистине.
Отац Јустин је рекао, грмео и говорио, записао да му не преваре изговорено, не јерес, већ „свејерес“.

Шта је у једном од дисања он рекао о свејереси екуменизма?, „Као што у Господа Христа не може бити неколико тела, тако у Њега не може бити ни неколико цркава…отуда је раздељење, деоба Цркве онтолошки, суштински немогућа. Раздељења Цркве никада није било нити га може бити, а бивале су и биваће отпадања од Цркве (и искључења из Цркве). Тако су најпре отпали од Цркве гностици, па аријанци, па духоборци, па монофизити, па иконоборци, па римокатолици, па протестанти, па унијати, па…редом сви остали отпадници, припадници јеретичко-расколничког легиона“.

Застанимо код његових речи, „…па римокатолици…“. Пред тим „па“, под његовог папизма Авина „деца“ бришу са српским светосавцима. И кажу да не разумемо речи Господа, да не разумемо веру и речи Аве Јустина. Ми једино што не разумемо то је, ко је у стварио био прави Тито, тј. ко су уствари „деца“ уображена старатељством оца Јустина? речи оца православља и хуманост мајке „усвојене деце“, ми кристално, прозрачно, разумемо.

А ево колико је могао да разуме речи свог оца један од његових „синова“,

„Отац Јустин, колко ја разумем, ја сам сам често разговарао с њим на ове теме, није критиковао идеју дијалога, сведочења, љубави…Мени се чини, да ти људи, који се позивају на оца Јустина да би потврдили своју расколничку идеологију, нешто мешају-понекад несвесно, а понекад и свесно. Да би оправдали своју позицију позивају се на његово име, на његова дела, они људи и они кругови, чија је позиција и богословски и духовно много испод његове позиције“.

Па нам још поручује,

„Да, ми смо обојица, и вл.Атанасије и ја, духовни синови оца Јустина. Поводом његовог изјашњавања о екуменизму рећи ћу следеће (то следеће је тумачење виђеног у бистрој реци присвојеног оца Јустина, кроз речи „…колико ја разумем,…“).

Опраних руку у чистој Јустиновој реци, написаћу следеће. Ако се позивамо на речи оца Јустина, да би потврдили своју расколничку идеологију, како каже један од „синова“, значи да је он свог „оца“ сматрао расколником. Јер проститутка не улази у цркву да би ту пронашла свој идентитет, већ улази у јавну кућу да би ту потврдила своју неморалну идеологију (извињавам се проституткама што их упоређујем са верским расколницима). Тако и ми расколници, како нас описује „син“ православног горостаса, зашто би долазили под нож тог горостаса ако и он
сам није расколник?

Е мој сине, рано моја, где почива младост твоја, где гори стечена наука твоја, кад не видиш да се свака птица своме јату враћа, па тако и ми јато оца Јустина не напуштамо. И у том јату ми не дамо да му дела претворите у недела, да му веру претворите у неверу у расколничку свејерес, а не дају то ни писана дела оца Јустина.

И зашто „син“ треба нама да тумачи шта је написао отац Јустин? Ако нисмо исте школе завршили, али смо иста слова у Буквару научили, и тим словима читамо исто оно што прочитати не могу „деца“ самоникла крај оца православља. Ако се хвале да имају већи „ку интелигенције“ од нас који без образовања следимо речи оца Јустина, ми се нећемо хвалити да нашем „незнању“ притиче Дух Свети и тумачи оно што треба да следимо.

И зашто „син“ каже, „Да би оправдали своју позицију позивају се на његово име, на његова дела, они људи и они кругови, чија је позиција и богословски и духовно много испод његове позиције“, када он са главом испод митре треба да зна, да су сви грешници позивали име Господа да би оправдали позицију свога греха, иако је њихова грешна позиција била и богословски и духовно испод Његове позиције?…ваљда због речи којима је сам признање своје изнео „Отац Јустин, колико ја разумем…“

Даље нам самоникли „син“ оца Јустина поручује, из своје науке издваја и као новчић у кутију нашег „сиромаштва“ убацује „Пазите како опасно ходате“, говори апостол Павле. „Треба „разликовати духове“, па тако и у екуменском покрету.

Да и сами знамо да читамо, потврдићемо поклоном Павлових речи које њему узврћамо „Ако вам ко јави Јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде“.

Како „деца“ оца Јустина јављају литургију друкчију од оне коју је служио отац православља, ми њих клети нећемо, а раскол међу нама неће доћи од следбеника Аве Јустина већ од његових пасторака.

Као што ни једне мутне кише нису задуго реку мутном држале, тако ни замућена река Аве Јустина неће задуго мутна остати. Ако Бог прими једну кап чисте сузе и чини, тако ће даље тећи река православља, светосавља, са једном чистом капљицом верске воде, а веруј „сине“ оца Јустина, у тој његовој реци има много бистрих капљица.
Теците ви „синови“ Јустинови у својој тишини, ми ћемо у својој. Пред Бога ћемо скупа изаћи и свако ће о себи причати.

за новинар.де пише З.Д. 27.10.2009