Вести

Дан посвећен Св. муч. Карпу и Папили, Свешт. муч. Венијамину ђакону и Св. великомуч. Злати Мегленској, као и свим хришћанским праведницима чија имена су знана само Господу.

за новинар.де пише З.Д.; 26.10.2009

+++

Нека је слава њиховом трпљењу и нама снага да трпљење и ми изнесемо.

Пролазећи стазом свог живота, уочила сам да нам имена дају по некој површној жељи, или неком значењу које значи дародавцу имена, али не и оном ко име треба цео живот на себи да носи. Мало је било оних који су добили име по неком значењу, и умели то име да изнесу. Ходајући кроз свој живот без компаса који ће ме од лутања сачувати, зашла сам у мочварни део и губила своје путеве у саблазној магли, верујући имену које ме је до мочваре довело.

Без снаге и жеље да ме саблазан исуши, мирила сам се са истином да и сама постајем део магле. И у постељи и на ногама личила сам само на склупчаног човека. Ни гласови „мама“ нису могли да ме покрену, иако сам се утроби заветовала да ћу на те речи све болести кротити и све препреке прескакати. Хтела сам само Бога. Хтела сам да ми врате отету истину да Он постоји. Хтела сам само Њега поново крај себе да бих могла да видим оне који су зависили од мог вида.

Због мајчине болести, као дете сам морала да остајем код очеве родбине. Мислила сам да сам само тад била дивља и да то дивљање никада више неће ући у моју душу. Колико год ми је родбина љубави пружала, толико сам се ја као рањена звер отимала, рушила пред собом и њих и оно што су ми као утеху нудили. Сво царство њихове доброте било је узалудно, желела сам само свог оца, само њега крај себе. Сва његова вештина да се искраде и да ми побегне није била вештија од мојих чула да по дисању његовом осетим да се ближи тренутак његовог бежања. Ни сва снага деде и стричева да ме задрже није имала моћ пред којом ја нисам могла да се отргнем и да трчим стазом којом ми је отац отишао. Једну ноћ сам се извукла из његовог загрљаја, знајући да ће ујутру отићи, обукла његово одело на себе и чекала да сване и да види ако крене да бежи са оделом мора да „обуче“ и мене. Ту је поклекао мој отац, уморан од сцена да ме од његових ногу одвоје, остављао ме је као верно куче које га је из дома испраћало и у дому сачекивало.

Одрасла, на то сам гледала као прошлост на коју не треба да се осврћем. У наивности свог размишљања да имаш право да штитиш оно што волиш и да нема право нико ту љубав да ти отима, мења и о њој лаже, срела сам биће које данас свима нама отима љубав према Богу и светосављу. Издресираног васпитања да свако старији мора да се слуша, тако сам и ја њему поверовала да ме не кажњава он, већ Бог, да би он мени и „опростио“, али Бог не жели да ми прашта. Са душом у својим рукама певртала сам по њеном садржају и тражила своја (не)дела и његова „дела“, и увек наилазила на његова недела. Прилазила сам Господњем Распећу, и таман када бих пружила руку да Му дотакнем ране у мени је поново звонио глас бића „не кажњавам те ја, већ Он“. Повлачила сам руку уназад и све више у Распеће гледала као у издају. Све више сам Распећу говорила „зашто ме ниси поразио пред човеком, зашто пред нечовеком?, и ко си Ти?, зар си се продао пред нечовеком?“

Лутала сам од светиње до светиње, од ризе до ризе. Тражила одговор, тражила и себе. И увек исте приче. Бацала сам те приче вриштећим покретима и тражила само Господа, Оног за кога сам живела, Оног кога ми је једна лаж отела. Нудили су ми камаре духовних књига. Нисам се освртала на ризу, на године које ту ризу носе. Гурала сам им руку са пруженим књигама и говорила „ти читај, твојој глупости те књиге требају, мени треба само истина да Господ није убио мене зарад нечовека, да Господ неће дозволити да тај нечовек убије и друге“.

Закрштавали су ме бог тих речи као што закрштавају свако демонизовано биће. Гледао је то живот из мене, али је био мајушан да би се изборио са дивљом боли у мени. Постила сам, причешћивали су ме. После сваке примљене причести питали су ме „како си сад?“, и увек (за њих) дивље одговарала „да сте Га нашли у путиру би био Он, а не вино и вода које сте спојили својим лажима“. Лутала сам као и свака луда која кроз бол полуди. Стала сам једном пред путир који је изнео „убица“ моје душе. Прекрстила сам се као што се крсте Латини. Полтрон до њега је рекао „не тако, шта то чиниш?“.

Погледала сам у очи без душе, чије руке су путир држале, и на његову запањеност одговорила „па крстим се онако како он служи, онако како он на Господа лаже“. После тог тренутка сам се гадила свега што хода и гадила сваке своје мисли која је тражила Господа.

И тако је било док „персијанац“ по рођењу, хришћанин по крштењу није закорачио на мочварно тло мог живота.
Сати, дани и године протичу, ја сам и даље на стази којом он води душе ка Христу. И нисам на тој стази због капитулације свог бића, већ сам ту због истине да је он „ђакон Христов по милости и апостол по ревности. Он у веру све обраћа, да сви људи буду браћа“.

И нисам ту због умрлих импулса у мени и истрошене снаге да препознам човека од нечовека. Ратовало је моје неповерење и са његовом душом. Ратовала је моја унакажена душа против племенитости његове душе. Било је тешко са ожиљцима поверовати да ти нове патње и нови ожиљци од светлости нађене душе неће доћи. Изнад свега је било тешко поднети бол његове упорности да ти ожиљке са душе мора отклонити. Његова „тврдоглавост“ је била јача од сваке боли, „такав беше да и амин, христов слуга Венијамин“.

Желела сам да му нађем ману, само да том маном зауставим бол душе док ми ожиљке са ње скида, али без успеха „срце му је пуно вере, а душа му миром мири, па ревнује да што више наук Христов свуд рашири. Сви у вери да се здруже па да Христу Богу служе. Такав беше да и амин, христов слуга Венијамин“.

Падале су стреле оптужби на њега, као и киша што пада и по цвећу и по корову. Тражила сам тај коров у њему, али увек налазила росу на цвећу његове душе „и познате и незнанце, Јелине и Персијанце, Јеванђељем просвећује и у веру упућује. Сви у вери да се здруже па да Христу Богу служе“. И увек иста истина „такав беше да и амин, христов слуга Венијамин“.

И скинуо је ожиљке са моје душе „персијанац по рођењу, а хришћанин по крштењу, ђакон Христов по милости и апостол по ревности. Он у веру све обраћа, да сви људи буду браћа“.

Нечовек и убица моје душе, данас је мој брат за кога се топлије молим него за оног на чијој гробној плочи видим и датум свог рођења. Данас сам сву бол лудака и сво дивљање дивљине мењала за молитву да Бог прво милостив буде њему, па мени. Мој живот беше трен лудила у саблазној магли мочваре, и био је као вечност, а сузе ми крену када се сетим да је убица моје душе још увек у тој саблазној магли мочваре свог обманутог живљења. И док сам јутрос стајала на литургији, нисам размишљала много ни о свом породу, ни о оном најмањем пупољку које данас храни моје срце и роси моје очи са чежњом да га већ сутра видим, нисам страховала ни од казне што на посао касним, већ сам само размишљала о бићу које је убило моју душу. Дозивала сам га својим мислима да тамјан који осетим ја, осети и он, да део припијених душа, које су молитву и песму Богу узносили, буде и он. И док сам припијала свој глас уз гласове који су певали „такав беше да и амин, христов борац Венијамин“, ја нисам певала ни свештено мученику Венијамину, ни свештеноправеднику који је оправдао име које носи, већ сам певала хладној глави коју круна краси. Дала сам му срце кроз ту песму, па да ја не живим већ сутра, само да загреје своје мисли светосавском истином, светосавском муком, светосавском сузом, да више нико не крене стазом до саблазне мочваре, да га не вуче латинска рука кроз блато и смрадни муљ, већ да се исправи онако како само може одважно да стоји Србин светосавац.

Не бих мењала своје срце за његов пут из мочваре да не знам да у њему постоји горушичино зрно људскости, не оно које је рођењем наследио, већ оно које му је Бог по милости доделио.

И нисам се молила по својој доброти, већ по труду руке која је свукла ожиљке моје душе…да, „такав беше да и амин, Христов борац Венијамин“…

З.Д.; 26.10.2009