Вести

Intervju:Episkop Irinej Bulovic PRED BOGOM I LJUDIMA

NIN број 2425, 20 JUN 1997

+++

Kakvi su danas odnosi beogradske Patrijarsije sa Vatikanom? Sta se, posle tragicnih dogadjaja i rasturanja druge Jugoslavije, desava u visenacionalnim i visekonfesionalnim sredinama trece Jugoslavije? I da li Srpska pravoslavna crkva istupa iz Svetskog saveta crkava?

Ime vladike backog Irineja Bulovica pominjano je ovih dana u vestima o zakazivanju i otkazivanju susreta trojice pravoslavnih patrijarha i pape Jovana Pavla II u Gracu. Navodno, trebalo je da vladika Irinej predvodi delegaciju Srpske pravoslavne crkve koja bi prisustvovala tom susretu.

Njegovu preosvecenost pitali smo o (neodrzanom) susretu: Sta je iza novinske price?

Episkop backi odgovorio je na to i na jos petnaestak drugih pitanja saradnice NIN-a:

– Vesti koje navodite ocigledno su se pokazale kao nepouzdane. Nikakve veze nema moja licnost sa spominjanim susretom patrijarha – i to cak trojice! – i rimskoga pape Jovana Pavla II. Bilo je nekih nagadjanja o tome da ce se, eventualno, u Becu, uoci sveevropskog susreta hriscana u Gracu, susresti patrijarh carigradski Vartolomej I i patrijarh moskovski Aleksije II sa papom Jovanom Pavlom II. U medjuvremenu, vesti o dolasku dvojice patrijaraha u Grac, na veliki evropski hriscanski skup, demantovane su, a famozni becki susret sa papom se pokazao kao plod necije zelje, da ne kazem maste. O svemu tome sam saznavao kao i svi drugi – uglavnom iz novina, redje iz razgovora.

Dakle: nista nije bilo tacno, nista se nije obistinilo.

– Od svega sto se pominjalo u novinskim vestima tacno je samo to da, po odluci Svetoga sinoda, zajedno sa jos dvojicom brace arhijereja, treba da vodim delegaciju nase crkve u Grac – radi dijaloga sa drugim hriscanima, u tesnoj saradnji sa delegacijama svih ostalih pomesnih pravoslavnih crkava. Sve sto bi zvucalo drugacije od ovoga predstavljalo bi smesnu i zalosnu mistifikaciju.

Prilika je, preosveceni, da vas pitam kakvi su danas odnosi Srpske pravoslavne crkve sa Vatikanom?

– Ti odnosi su, koliko ih ja osecam, dosta optereceni jednostranim i nepravednim pristupom Vatikana kao drzave srpskom pitanju u prethodnoj Jugoslaviji, jugoslovenskoj krizi, nasilnoj secesiji Slovenije i Hrvatske, drzavnosti secesionistickih republika i prirodi tragicnog medjuetnickog sukoba na nasem tlu. Vatikan je prvi – pre Nemacke, a da i ne govorimo o ostalim zemljama Zapadne Evrope i o Americi – pohitao da prizna Sloveniju i Hrvatsku, potom i Bosnu, mada je bilo ocigledno da takvo priznavanje „po hitnom postupku“ ne otklanja nego priblizava opasnost od strasnog rata. Vatikanski radio je godinama revnosno sirio tezu o „srpskoj agresiji“, bez osecanja – koje nije bilo strano mnogim savesnim i upucenim zapadnim novinarima – za slozenost i tragicnu prirodu citavog sukoba. Cak je i sam papa Jovan Pavle II, povodom ulaska vojske Republike Srpske u Zepu i Srebrenicu, govorio o „porazu civilizacije“ i „sramoti covecanstva“, ali nista nije izjavio dok su redovne hrvatske jedinice iz raznih oruzja tukle beskrajnu kolonu nesrecnih izbeglica i njihove nejaci iz Krajine, avgusta 1995. godine.

Naravno, i vi ste s tim saglasni, bilo bi skodljivo razgovor o tim neprijatnim temama zameniti cutanjem.

– Srpska Pravoslavna Crkva, bolno svesna ovih i drugih cinjenica, ostaje, kao i uvek, otvorena za dijalog i spremna da ucini sto do nje stoji da bi odnosi bili korektni, u duhu uzajamnog uvazavanja. Ne poistovecujem, razume se, celinu Rimokatolicke crkve sa vatikanskom drzavnom administracijom. Ne smatram, stavise, ni da su svi u toj adminisraciji bili ili ostali istomisljenici onih koji, od svih zala, ne ugledase nista osim „srpske agresije“ – ne ugledase cak ni mudzahedine po Bosni…

U prethodnim meteznim godinama Srpska pravoslavna crkva je brizno pratila dogadjaje sudbonosne po srpsku drzavu i srpski narod. Tu briznost mnogi su protumacili kao dokaz mesanja Crkve u drzavne poslove. Gde je, preosveceni, granica koja po Vasem misljenju odvaja politiku od vere i Crkve.

– Ne samo u prethodnim meteznim godinama nego i kroz citavu svoju istoriju Srpska pravoslavna crkva je brizno i budno pratila zivot srpskoga naroda, sve njegove uspone i padove, umiranja i vaskrsavanja. Ona to cini i danas, a cinice, svakako, i u buducnosti. Cinila je to i tada kada je srpski narod imao svoju drzavu, ili svoje drzave, i tada kada nije imao nikakvu drzavu. Nije ucestvovala u opstenarodnim kretanjima i zbivanjima, od onih stvarno ili prividno obicnih do onih sudbonosnih i, ne retko, tragicnih, iz zelje ili potrebe da se mesa u „drzavne poslove“. Takvo mesanje strano je njenom bicu i istorijsko-eshatoloskom poslanju.

Po Jevandljelju, Crkva Hristova zivi i dela u svetu, ali nije od sveta, kao sto ni Hristovo Carstvo nebesko nije od sveta iako se kroz Crkvu postepeno ostvaruje u svetu, stavise otkriva se svetu kao Crkva. Bogocovecanskoj, nebozemnoj prirodi Crkve odgovara i njena metodologija: clanovi Crkve, po recima samog njenog bozanskog Osnivaca, daju Bozje Bogu, a cesarevo cesaru, bez mesanja ili zamene, a kada se nadju pred dilemom ili-ili, onda se rukovode apostolskim nacelom vecma se valja pokoravati Bogu nego ljudima.

Drzava ima drugacija nacela…

– Postoji nepremostiva heteronomnost i raznoprirodnost drzave i Crkve: drzava je potreba i stvarnost paloga sveta, sa naminovnim oslanjanjem na silu i prinudu, bez mogucnosti da se sustinski priblizi idealu pravednog drustva, dok o savrsenom drustvu ne moze ni biti reci (znamo, uostalom, kako je, donedavno, izgledala praksa drzava koje su sebe proglasavale prethodnicom savrsenoga drustva); Crkva, iako mahom sastavljena od slabih i ogrehovljenih ljudi, ipak projavljuje „nebeski poredak“ vec ovde i sada, te stoga svojom sustinom i jeste Telo Hristovo, Narod Bozji i Zajednica svetih, a temelji se iskljucivo na slobodi i ljubavi coveka kao bogolikog bica na putu vecnog usavrsavanja.

Sta su Crkva i crkveni ljudi propovedali ovih poslednjih godina kada se menjala i smanjivala Jugoslavija?

– Uprkos stradanjima, propovedali su – i propovedaju – samo mir, ljubav, dobrotu, prastanje, ali i pravdu, pravo na zivot i slobodu, za svoj verujuci narod i za sve ljude. Nije imala – niti ima – jedno merilo za „svoje“, a drugo za „one druge“. A upravo za takav „zlocin“ optuzivana je od onih ljudi i sila u svetu za koje je tipicna primena „dvostrukih standarda“. Medju njima je, nazalost, bilo – i jos uvek ima – i nekih koji bi da govore „u ime Bozje“.

U takvom kontekstu, zaista bi samo ljudi suzene ideoloske svesti mogli oznaciti stav i inicijative nase Crkve kao mesanje u drzavne poslove. To, naravno, ne znaci da nije bilo pojedinacnih politicki motivisanih izjava i akcija, u tom broju i onih nedovoljno promisljenih i odgovornih. Granica koja odvaja mesanje i nemesanje u drzavne ili bilo koje „tudje“ poslove jeste, rekao bih, granica koja odvaja zrtvovanje sebe radi drugih, ili svih, i zrtvovanje drugih, ili svih, radi sebe i svojih. Jednom recju, to je duhovna, moralna, vrednosna granica. Sa koje strane te granice se nalazi svako od nas, clanova nase Crkve i gradjana nase drzave, pokazace i pravedni sud Bozji i sud istorije.

Poznato je da svi srpski arhijereji ne misle isto, sto je i prirodno uostalom. Ali neki od njih bili su medju najzescim kriticarima srpske aktuelne vlasti. U kojoj meri je huk rata, i sve sto se ispodesavalo posle potpisivanja Dejtonskog mira, promenilo odnose medju arhijerejima?

– Vase zapazanje je, cini mi se, tek delimicno tacno: razlika izmedju arhijereja u misljenjima ili u nacinu resavanja nebivalih, ogromnih problema, ili cinjenica da su neki od njih zestoko kritikovali srpske vlasti, ne menjaju odnose medju njima. U jednom delu nase javnosti nema dovoljno duhovnog sluha za „nacin postojanja“ i prirodu odnosa u Crkvi, a tome su, dozvolicete, doprineli i izvesni novinarski tekstovi, koji su, krajnje proizvoljno i povrsno, govorili o Crkvi onako kako govore o strankama, a o arhijerejima otprilike kao o politicarima, prenoseci klisea i predrasude o „jastreovima“ i „golubovima“, „tvrdima“ i „mekima“, „ekstremnima“ i „umerenima“.

Prica o razlikama, dakle, postaje besmislena?

– Postoje, prirodno, razlike u sagledavanju izazova nasega vremena i u metodu delovanja, ali mi se cini da se, u prepoznatljivoj vrsti javne reci, s time preteruje, pa i manipulise. I medju arhijerejima, kao slobodnim i odgovornim ljudima, neko je nekome duhovno blizi, ali to ne znaci da je ugrozena medjusobna bratska ljubav ili jedinstvo jerarhije kao tela koje vodi ukupno svestenstvo, monastvo i verni narod putem zivota i spasenja. Treba se, prosto-naprosto, okanuti svih primamljivih, ali lakomislenih poredjenja i analogija: niti su Sabor i Sinod „crkvena skupstina“ i „crkvena vlada“ niti su arhijereji nekakvi antagonisticki nastrojeni „lideri“.

U cemu ste vi, arhijereju, i kada, obavezno saglasni?

– Medju arhijerejima, kao i uopste u Crkvi, vlada pravilo po kojem u bitnom i presudnom postoje sloga i jedinstvo, u manje vaznom slobodan izbor, a u svemu – ljubav. Slucajevi nepostovanja ovoga pravila od strane bilo koga clana Crkve nisu greh Crkve nego greh protiv nje.

Vi ste episkop backi, a na prostoru vase eparhije zive ljudi raznih nacionalnosti i vera. Kakve su obaveze srpskog vladike u takvoj multietnickoj i multikonfesionalnoj sredini?

– Vrlo jednostavne: svoje cuvati i negovati, a identitet i dostojanstvo drugih postovati. Drugi nije ni automatski ni obavezno tudj nama.

Kakvi su odnosi medju pripadnicima razlicitih vera?

– Dobri i korektni. Tragicni dogadjaji poslednjih godina i dolazak ogromnog broja izgnanih i izbeglih Srba iz Krajine i Bosne u Backu nije ugrozio postojece odnose. To vazi i za moju malenkost i moje odnose sa rimokatolickim subotickim biskupom, kao i sa biskupima manjinskih protestantskih crkava. Sa posebnom toplinom moram da pomenem svoje vec pokojne prijatelje, biskupa Andreja Beredjija (Slovacka evangelicka crkva) i biskupa Imre Hodosija (Madjarska reformatska crkva), koji su zaista postupali jevandjelski iskreno i posteno u odnosu na nasu Crkvu i na nas narod. Biskupu subotickom, g. Jovanu Penzesu, duboko sam zahvalan za ustupljene hramove i prostor u mestima u kojima nekad nije bilo organizovanih pravoslavnih parohija, a danas u njima zivi vecinsko srpsko i pravoslavno stanovnistvo. Veoma prijateljski su i moji odnosi sa jevrejskim opstinama na terenu nase eparhije, pre svega novosadskom jevrejskom opstinom.

I tako je sa svima, bez izuzetaka?

– Pravilo ne bi bilo pravilo kad ne bi imalo i izuzetaka. Tesko sam podneo, primera radi, neodmerene i prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi nepravedne izjave beogradskog nadbiskupa, gospodina Franca Perka, za vreme njegove posete Subotici prosle godine. Usmeno sam mu saopstio kako gledam na te njegove nesrecne izjave, a Sveti Sinod nase crkve je, s pravom, i zvanicno reagovao na njih. Za razliku od ogromne vecine svojih kolega, par rimokatolickih zupnika ne nalazi za shodno da me pozdravi kao pravoslavnog episkopa ovoga kraja i naroda. Satisfakciju lako nalazim – dozvolite da se malo i nasalim – u licnosti svog dragog prijatelja oca Jakoba Pfajfera, zupnika u Odzacima, koji zvonima pozdravlja i biskupa i mene, kad ko naidje u Odzake, i duhovito se zali da je njemu teze nego svim drugim parosima i zupnicima jer svaki od njih ima ili biskupa ili vladiku, a on, eto, i biskupa i vladiku… Hvala Bogu, izuzeci su ovde kod nas zaista izuzeci, a svi zajedno suoceni smo sa najezdom nasrtljivih sekti i kvazireligijskih pokreta.

Kakve li tek muke i patnje ima raskoprizrenski vladika koji stoluje u „srpskom Jerusalimu“! Srbi su sada na Kosovu manjinsko stanovnistvo i tamo je, vec odavno, stvorena paralelna vlast Albanaca koja ne priznaje zakone Jugoslavije i Srbije. Kako vi vidite kosovsko-metohijski problem?

– Na problem Kosova i Metohije gledam kao i svaki drugi Srbin koji zna za merila iznad „topuza“, bilo cijeg i bilo kakvog. Zato mogu da vam odgovorim samo u mnozini.

Premda vecinski status Arbanasa na Kosovu i u Metohiji nije postignut ni normalnim ni moralnim putem, mi ga ne poricemo. Arbanaskom stanovnistvu priznajemo sve sto i samima sebi – sva prava, sve slobode, sve blagodeti punog zivota i stvaranja – ali nemamo razumevanja ni za ciju pretenziju da silom prisvoji, a potom i otrgne, tudje svetinje i tudju bastinu. I ja, dakle, delim uverenje mnogih da albanski separatisti mogu naneti veliko zlo i srpskom i albanskom narodu – Bog zna kojem vece, a kojem manje. Nadajmo se da ce prevladati razum i da ce Srbi, Siptari i ostali na Kosovu i u Metohiji ziveti u miru.

Srpske i jugoslovenske prilike, medjuetnicki sporovi narocito, bili su cesta tema evropskih i svetskih institucija. I Svetski savet crkava se time bavio, kazu, ponekad i nedobronamerno. Valjda je zato i objavljena ovih dana vest, koja mozda nije ni tacna, da Srpska pravoslavna crkva istupa iz Svetskog saveta crkava.

– Pitanje odnosa sa nepravoslavnim hriscanima, nacina ucesca u ekumenskom dijalogu i daljeg oblika prisustva u ekumenskim organizacijama, pre svega u Svetskom savetu crkava, jesu svepravoslavna pitanja i nasa crkva ce ih resavati u dogovoru sa sestrinskim pravoslavnim crkvama. Jedno je, po svemu sudeci, prihvaceno u vecini pomesnih pravoslavnih crkava: to je uverenje da dosadasnji oblik pravoslavnoga prisustva i ucesca, posebno kada se imaju u vidu najnoviji razvojni tokovi u mnogim protestantskim crkvama i zajednicama, nije dobro zadrzati, ni radi nas samih ni radi nasih inoslavnih partnera. Ako bi pak, pre ili posle, doslo i do istupanja pravoslavnih crkava iz nekih ili iz svih ekumenskih organizacija, zbog opravdanih eklisioloskih i kanonskih razloga, ni to ne bi znacilo ni nase zatvaranje za druge, ni nasu odbojnost prema dijalogu, ni nasu ravnodusnost prema naporima da se prevazidje podeljenost medju svima koji veruju u Hrista. Kako ce se stvari odvijati, pokazace buducnost. Odgovornu vest o jasnom jevandjelskom stavu nase Crkve mozete naci u saopstenju za javnost nedavno zavrsenog redovnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora.

Ovaj odgovor bi se i ovako mogao protumaciti: odnosi nisu idilicni.

– Ostavimo po strani idilicne odnose: idilicnih odnosa nema ni u istoj Crkvi, ni u braku, ni u manastiru… Ali moram da naglasim da nije tacna verzija, svojevremeno lansirana u pojedinim glasilima, po kojoj je u Svetskom savetu crkava postojala nekakva animoznost prema Srpskoj crkvi i cak namera da ona „bude izbacena“. Naprotiv, i Svetski savet crkava i, narocito, Konferencija evropskih crkava pokazivali su u svojim izjavama, porukama i komentarima – za razliku od stavova politicke elite Zapada i vecine zapadnih proizvodjaca javnog mnjenja – neuporedivo trezveniji i moralno autenticniji stav o ratu kod nas, a neki od zvanicnih dokumenata spomenutih velikih ekumenskih organizacija su upravo primer nepristrasnog i prema svima sastradalnog pristupa. Ucestvovao sam na vecini susreta, posvecenih ratu kod nas, do kojih je doslo po Evropi na inicijativu Svetskog saveta crkava i Konferencije evropskih crkava (nekad zajednicku, nekad odvojenu, a ponekad i u saradnji sa rimokatolickim organizacijama, poput organizacije „Pravda i mir“ na celu sa belgijskim kardinalom Danielsom, pa sve do Saveta biskupskih konferencija Evrope, ili u saradnji sa pravoslavnim organizacijama iz dijaspore). Ucestvovao sam, u svojstvu clana Centralnog komiteta (nezgodno zvuci, ali tako se zove!) Konferencije evropskih crkava, i na mnogim savetovanjima uzeg sastava, kao i u mnogim, gotovo svim razgovorima prilikom poseta visokih delegacija ovih ekumenskih foruma u Beogradu, Novom Sadu i drugde kod nas. Zato znam, neposredno i licno, koliko dobre volje i duhovnog truda su njihove celne licnosti ulozile da razumeju i pomognu… Hvala im, posebno Zanu Fiseru, Konradu Rajzeru (njemu se, izgleda, jedanput omakla neka izjava, ali to je sitnica u odnosu na njegov ukupni stav), Dzonu Tejloru i tolikim drugim. Njima nije bilo lako, i trebalo je zaista biti castan i hrabar, da se dusom i savescu oslobode terora propagande i dezinformacija, a i pritiska zbog postupaka pojedinih nasih ljudi koji su tamo, na Zapadu, tumaceni kao nacionalisticki…

To znaci da su nesporazumi postojali. I postojali su napadi i postojale su odbrane.

– Nesporazumi su, u stvari, postojali samo izmedju nas i pojedinih licnosti i struktura iz nekih protestantskih crkava, clanica Svetskog saveta crkava i Konferencije evropskih crkava, jer su te licnosti i ustanove vise govorile zargonom zvanicne politike zapadnih sila nego jezikom jevandjelske ljubavi i razumevanja za sve. Mogao bih, ali ne zelim da i poimence navedem neke od njih. Pomenulo se, ne povratilo se! Bog zna i vidi, kako nas cesto podseca nas Patrijarh…

I kako i vi govorite.

– Dozvolite mi na kraju razgovora da i vas i sebe podsetim na to da je u Beogradu ovih dana kopija znamenite cudotvorne ikone iz Hilandara, Presvete Bogorodice Trojerucice. Blizi nam se osamstota godisnjica od osnivanja Hilandara kao srpskog manastira na Svetoj Gori Atonskoj, a nije daleko ni opsti hriscanski jubilej – navrsice se, za tri godine, dvadeset vekova, odnosno dva hiljadugodista, od Rodjenja Gospoda Isusa Hrista. Pred tim datumima drukcije cemo, nadam se, razmisljati i o stvarima od opsteg znacaja za zivot sveta i o svojoj licnoj odgovornosti pred Bogom i pred ljudima.

Razlozi cudjenja

Kako vidite ovo vreme prejakih provokacija i vristecih naslova u novinama?

– Prosto ne znam sta da kazem ni sta da mislim. Jos manje mogu da znam kuda idemo ukoliko se ne uozbiljimo, svi zajedno. U ovom kontekstu ne mogu, a da ne izrazim i zaljenje, kako svoje tako i vernika nase Srpske crkve koji citaju NIN, zbog tekstova sadasnjeg zamenika glavnog urednika koji manje odgovaraju na ekoloske dileme, a vise svedoce o njegovim zabludama o licnosti Hristovoj i Crkvi pravoslavnoj. Ja predajem Sveto pismo Novoga zaveta na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, te mogu odgovorno da izjavim da njegove teze i hipoteze nemaju oslonca ni u jednoj naucnoj disciplini. Vrhunac nesolidnosti nalazim u nedavnom intervjuu sa ruskim matematicarem i iz hobija „istoricarem“ g. Fomenkom, koji Hrista, ni manje ni vise, smesta u 11. vek, i to u Carigrad! To je zaista unikum. Nije cudo – kad vec gospodin akademik „osporava celokupnu istorijsku nauku“(!)… Ali pitam se: sta ce sve to NIN-u, svima nama? Zar nemamo stvarnih problema, ogromnih, u tom broju i ekoloskih, o kojima ponekad pise i vas urednik?

NADjA ANDREJEVIC

NIN;   2425, 20 JUN 1997