logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    924 пута прочитано    Датум: 17.10.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Beše nekad sad se pripoveda....Intervju:Episkop Irinej Bulovic PRED BOGOM I LJUDIMA

NIN број 2425, 20 JUN 1997

+++

Kakvi su danas odnosi beogradske Patrijarsije sa Vatikanom? Sta se, posle tragicnih dogadjaja i rasturanja druge Jugoslavije, desava u visenacionalnim i visekonfesionalnim sredinama trece Jugoslavije? I da li Srpska pravoslavna crkva istupa iz Svetskog saveta crkava?

Ime vladike backog Irineja Bulovica pominjano je ovih dana u vestima o zakazivanju i otkazivanju susreta trojice pravoslavnih patrijarha i pape Jovana Pavla II u Gracu. Navodno, trebalo je da vladika Irinej predvodi delegaciju Srpske pravoslavne crkve koja bi prisustvovala tom susretu.

Njegovu preosvecenost pitali smo o (neodrzanom) susretu: Sta je iza novinske price?

Episkop backi odgovorio je na to i na jos petnaestak drugih pitanja saradnice NIN-a:

- Vesti koje navodite ocigledno su se pokazale kao nepouzdane. Nikakve veze nema moja licnost sa spominjanim susretom patrijarha – i to cak trojice! – i rimskoga pape Jovana Pavla II. Bilo je nekih nagadjanja o tome da ce se, eventualno, u Becu, uoci sveevropskog susreta hriscana u Gracu, susresti patrijarh carigradski Vartolomej I i patrijarh moskovski Aleksije II sa papom Jovanom Pavlom II. U medjuvremenu, vesti o dolasku dvojice patrijaraha u Grac, na veliki evropski hriscanski skup, demantovane su, a famozni becki susret sa papom se pokazao kao plod necije zelje, da ne kazem maste. O svemu tome sam saznavao kao i svi drugi – uglavnom iz novina, redje iz razgovora.

Dakle: nista nije bilo tacno, nista se nije obistinilo.

- Od svega sto se pominjalo u novinskim vestima tacno je samo to da, po odluci Svetoga sinoda, zajedno sa jos dvojicom brace arhijereja, treba da vodim delegaciju nase crkve u Grac – radi dijaloga sa drugim hriscanima, u tesnoj saradnji sa delegacijama svih ostalih pomesnih pravoslavnih crkava. Sve sto bi zvucalo drugacije od ovoga predstavljalo bi smesnu i zalosnu mistifikaciju.

Prilika je, preosveceni, da vas pitam kakvi su danas odnosi Srpske pravoslavne crkve sa Vatikanom?

- Ti odnosi su, koliko ih ja osecam, dosta optereceni jednostranim i nepravednim pristupom Vatikana kao drzave srpskom pitanju u prethodnoj Jugoslaviji, jugoslovenskoj krizi, nasilnoj secesiji Slovenije i Hrvatske, drzavnosti secesionistickih republika i prirodi tragicnog medjuetnickog sukoba na nasem tlu. Vatikan je prvi – pre Nemacke, a da i ne govorimo o ostalim zemljama Zapadne Evrope i o Americi – pohitao da prizna Sloveniju i Hrvatsku, potom i Bosnu, mada je bilo ocigledno da takvo priznavanje “po hitnom postupku” ne otklanja nego priblizava opasnost od strasnog rata. Vatikanski radio je godinama revnosno sirio tezu o “srpskoj agresiji”, bez osecanja – koje nije bilo strano mnogim savesnim i upucenim zapadnim novinarima – za slozenost i tragicnu prirodu citavog sukoba. Cak je i sam papa Jovan Pavle II, povodom ulaska vojske Republike Srpske u Zepu i Srebrenicu, govorio o “porazu civilizacije” i “sramoti covecanstva”, ali nista nije izjavio dok su redovne hrvatske jedinice iz raznih oruzja tukle beskrajnu kolonu nesrecnih izbeglica i njihove nejaci iz Krajine, avgusta 1995. godine.

Naravno, i vi ste s tim saglasni, bilo bi skodljivo razgovor o tim neprijatnim temama zameniti cutanjem.

- Srpska Pravoslavna Crkva, bolno svesna ovih i drugih cinjenica, ostaje, kao i uvek, otvorena za dijalog i spremna da ucini sto do nje stoji da bi odnosi bili korektni, u duhu uzajamnog uvazavanja. Ne poistovecujem, razume se, celinu Rimokatolicke crkve sa vatikanskom drzavnom administracijom. Ne smatram, stavise, ni da su svi u toj adminisraciji bili ili ostali istomisljenici onih koji, od svih zala, ne ugledase nista osim “srpske agresije” – ne ugledase cak ni mudzahedine po Bosni…

U prethodnim meteznim godinama Srpska pravoslavna crkva je brizno pratila dogadjaje sudbonosne po srpsku drzavu i srpski narod. Tu briznost mnogi su protumacili kao dokaz mesanja Crkve u drzavne poslove. Gde je, preosveceni, granica koja po Vasem misljenju odvaja politiku od vere i Crkve.

- Ne samo u prethodnim meteznim godinama nego i kroz citavu svoju istoriju Srpska pravoslavna crkva je brizno i budno pratila zivot srpskoga naroda, sve njegove uspone i padove, umiranja i vaskrsavanja. Ona to cini i danas, a cinice, svakako, i u buducnosti. Cinila je to i tada kada je srpski narod imao svoju drzavu, ili svoje drzave, i tada kada nije imao nikakvu drzavu. Nije ucestvovala u opstenarodnim kretanjima i zbivanjima, od onih stvarno ili prividno obicnih do onih sudbonosnih i, ne retko, tragicnih, iz zelje ili potrebe da se mesa u “drzavne poslove”. Takvo mesanje strano je njenom bicu i istorijsko-eshatoloskom poslanju.

Po Jevandljelju, Crkva Hristova zivi i dela u svetu, ali nije od sveta, kao sto ni Hristovo Carstvo nebesko nije od sveta iako se kroz Crkvu postepeno ostvaruje u svetu, stavise otkriva se svetu kao Crkva. Bogocovecanskoj, nebozemnoj prirodi Crkve odgovara i njena metodologija: clanovi Crkve, po recima samog njenog bozanskog Osnivaca, daju Bozje Bogu, a cesarevo cesaru, bez mesanja ili zamene, a kada se nadju pred dilemom ili-ili, onda se rukovode apostolskim nacelom vecma se valja pokoravati Bogu nego ljudima.

Drzava ima drugacija nacela…

- Postoji nepremostiva heteronomnost i raznoprirodnost drzave i Crkve: drzava je potreba i stvarnost paloga sveta, sa naminovnim oslanjanjem na silu i prinudu, bez mogucnosti da se sustinski priblizi idealu pravednog drustva, dok o savrsenom drustvu ne moze ni biti reci (znamo, uostalom, kako je, donedavno, izgledala praksa drzava koje su sebe proglasavale prethodnicom savrsenoga drustva); Crkva, iako mahom sastavljena od slabih i ogrehovljenih ljudi, ipak projavljuje “nebeski poredak” vec ovde i sada, te stoga svojom sustinom i jeste Telo Hristovo, Narod Bozji i Zajednica svetih, a temelji se iskljucivo na slobodi i ljubavi coveka kao bogolikog bica na putu vecnog usavrsavanja.

Sta su Crkva i crkveni ljudi propovedali ovih poslednjih godina kada se menjala i smanjivala Jugoslavija?

- Uprkos stradanjima, propovedali su – i propovedaju – samo mir, ljubav, dobrotu, prastanje, ali i pravdu, pravo na zivot i slobodu, za svoj verujuci narod i za sve ljude. Nije imala – niti ima – jedno merilo za “svoje”, a drugo za “one druge”. A upravo za takav “zlocin” optuzivana je od onih ljudi i sila u svetu za koje je tipicna primena “dvostrukih standarda”. Medju njima je, nazalost, bilo – i jos uvek ima – i nekih koji bi da govore “u ime Bozje”.

U takvom kontekstu, zaista bi samo ljudi suzene ideoloske svesti mogli oznaciti stav i inicijative nase Crkve kao mesanje u drzavne poslove. To, naravno, ne znaci da nije bilo pojedinacnih politicki motivisanih izjava i akcija, u tom broju i onih nedovoljno promisljenih i odgovornih. Granica koja odvaja mesanje i nemesanje u drzavne ili bilo koje “tudje” poslove jeste, rekao bih, granica koja odvaja zrtvovanje sebe radi drugih, ili svih, i zrtvovanje drugih, ili svih, radi sebe i svojih. Jednom recju, to je duhovna, moralna, vrednosna granica. Sa koje strane te granice se nalazi svako od nas, clanova nase Crkve i gradjana nase drzave, pokazace i pravedni sud Bozji i sud istorije.

Poznato je da svi srpski arhijereji ne misle isto, sto je i prirodno uostalom. Ali neki od njih bili su medju najzescim kriticarima srpske aktuelne vlasti. U kojoj meri je huk rata, i sve sto se ispodesavalo posle potpisivanja Dejtonskog mira, promenilo odnose medju arhijerejima?

- Vase zapazanje je, cini mi se, tek delimicno tacno: razlika izmedju arhijereja u misljenjima ili u nacinu resavanja nebivalih, ogromnih problema, ili cinjenica da su neki od njih zestoko kritikovali srpske vlasti, ne menjaju odnose medju njima. U jednom delu nase javnosti nema dovoljno duhovnog sluha za “nacin postojanja” i prirodu odnosa u Crkvi, a tome su, dozvolicete, doprineli i izvesni novinarski tekstovi, koji su, krajnje proizvoljno i povrsno, govorili o Crkvi onako kako govore o strankama, a o arhijerejima otprilike kao o politicarima, prenoseci klisea i predrasude o “jastreovima” i “golubovima”, “tvrdima” i “mekima”, “ekstremnima” i “umerenima”.

Prica o razlikama, dakle, postaje besmislena?

- Postoje, prirodno, razlike u sagledavanju izazova nasega vremena i u metodu delovanja, ali mi se cini da se, u prepoznatljivoj vrsti javne reci, s time preteruje, pa i manipulise. I medju arhijerejima, kao slobodnim i odgovornim ljudima, neko je nekome duhovno blizi, ali to ne znaci da je ugrozena medjusobna bratska ljubav ili jedinstvo jerarhije kao tela koje vodi ukupno svestenstvo, monastvo i verni narod putem zivota i spasenja. Treba se, prosto-naprosto, okanuti svih primamljivih, ali lakomislenih poredjenja i analogija: niti su Sabor i Sinod “crkvena skupstina” i “crkvena vlada” niti su arhijereji nekakvi antagonisticki nastrojeni “lideri”.

U cemu ste vi, arhijereju, i kada, obavezno saglasni?

- Medju arhijerejima, kao i uopste u Crkvi, vlada pravilo po kojem u bitnom i presudnom postoje sloga i jedinstvo, u manje vaznom slobodan izbor, a u svemu – ljubav. Slucajevi nepostovanja ovoga pravila od strane bilo koga clana Crkve nisu greh Crkve nego greh protiv nje.

Vi ste episkop backi, a na prostoru vase eparhije zive ljudi raznih nacionalnosti i vera. Kakve su obaveze srpskog vladike u takvoj multietnickoj i multikonfesionalnoj sredini?

- Vrlo jednostavne: svoje cuvati i negovati, a identitet i dostojanstvo drugih postovati. Drugi nije ni automatski ni obavezno tudj nama.

Kakvi su odnosi medju pripadnicima razlicitih vera?

- Dobri i korektni. Tragicni dogadjaji poslednjih godina i dolazak ogromnog broja izgnanih i izbeglih Srba iz Krajine i Bosne u Backu nije ugrozio postojece odnose. To vazi i za moju malenkost i moje odnose sa rimokatolickim subotickim biskupom, kao i sa biskupima manjinskih protestantskih crkava. Sa posebnom toplinom moram da pomenem svoje vec pokojne prijatelje, biskupa Andreja Beredjija (Slovacka evangelicka crkva) i biskupa Imre Hodosija (Madjarska reformatska crkva), koji su zaista postupali jevandjelski iskreno i posteno u odnosu na nasu Crkvu i na nas narod. Biskupu subotickom, g. Jovanu Penzesu, duboko sam zahvalan za ustupljene hramove i prostor u mestima u kojima nekad nije bilo organizovanih pravoslavnih parohija, a danas u njima zivi vecinsko srpsko i pravoslavno stanovnistvo. Veoma prijateljski su i moji odnosi sa jevrejskim opstinama na terenu nase eparhije, pre svega novosadskom jevrejskom opstinom.

I tako je sa svima, bez izuzetaka?

- Pravilo ne bi bilo pravilo kad ne bi imalo i izuzetaka. Tesko sam podneo, primera radi, neodmerene i prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi nepravedne izjave beogradskog nadbiskupa, gospodina Franca Perka, za vreme njegove posete Subotici prosle godine. Usmeno sam mu saopstio kako gledam na te njegove nesrecne izjave, a Sveti Sinod nase crkve je, s pravom, i zvanicno reagovao na njih. Za razliku od ogromne vecine svojih kolega, par rimokatolickih zupnika ne nalazi za shodno da me pozdravi kao pravoslavnog episkopa ovoga kraja i naroda. Satisfakciju lako nalazim – dozvolite da se malo i nasalim – u licnosti svog dragog prijatelja oca Jakoba Pfajfera, zupnika u Odzacima, koji zvonima pozdravlja i biskupa i mene, kad ko naidje u Odzake, i duhovito se zali da je njemu teze nego svim drugim parosima i zupnicima jer svaki od njih ima ili biskupa ili vladiku, a on, eto, i biskupa i vladiku… Hvala Bogu, izuzeci su ovde kod nas zaista izuzeci, a svi zajedno suoceni smo sa najezdom nasrtljivih sekti i kvazireligijskih pokreta.

Kakve li tek muke i patnje ima raskoprizrenski vladika koji stoluje u “srpskom Jerusalimu”! Srbi su sada na Kosovu manjinsko stanovnistvo i tamo je, vec odavno, stvorena paralelna vlast Albanaca koja ne priznaje zakone Jugoslavije i Srbije. Kako vi vidite kosovsko-metohijski problem?

- Na problem Kosova i Metohije gledam kao i svaki drugi Srbin koji zna za merila iznad “topuza”, bilo cijeg i bilo kakvog. Zato mogu da vam odgovorim samo u mnozini.

Premda vecinski status Arbanasa na Kosovu i u Metohiji nije postignut ni normalnim ni moralnim putem, mi ga ne poricemo. Arbanaskom stanovnistvu priznajemo sve sto i samima sebi – sva prava, sve slobode, sve blagodeti punog zivota i stvaranja – ali nemamo razumevanja ni za ciju pretenziju da silom prisvoji, a potom i otrgne, tudje svetinje i tudju bastinu. I ja, dakle, delim uverenje mnogih da albanski separatisti mogu naneti veliko zlo i srpskom i albanskom narodu – Bog zna kojem vece, a kojem manje. Nadajmo se da ce prevladati razum i da ce Srbi, Siptari i ostali na Kosovu i u Metohiji ziveti u miru.

Srpske i jugoslovenske prilike, medjuetnicki sporovi narocito, bili su cesta tema evropskih i svetskih institucija. I Svetski savet crkava se time bavio, kazu, ponekad i nedobronamerno. Valjda je zato i objavljena ovih dana vest, koja mozda nije ni tacna, da Srpska pravoslavna crkva istupa iz Svetskog saveta crkava.

- Pitanje odnosa sa nepravoslavnim hriscanima, nacina ucesca u ekumenskom dijalogu i daljeg oblika prisustva u ekumenskim organizacijama, pre svega u Svetskom savetu crkava, jesu svepravoslavna pitanja i nasa crkva ce ih resavati u dogovoru sa sestrinskim pravoslavnim crkvama. Jedno je, po svemu sudeci, prihvaceno u vecini pomesnih pravoslavnih crkava: to je uverenje da dosadasnji oblik pravoslavnoga prisustva i ucesca, posebno kada se imaju u vidu najnoviji razvojni tokovi u mnogim protestantskim crkvama i zajednicama, nije dobro zadrzati, ni radi nas samih ni radi nasih inoslavnih partnera. Ako bi pak, pre ili posle, doslo i do istupanja pravoslavnih crkava iz nekih ili iz svih ekumenskih organizacija, zbog opravdanih eklisioloskih i kanonskih razloga, ni to ne bi znacilo ni nase zatvaranje za druge, ni nasu odbojnost prema dijalogu, ni nasu ravnodusnost prema naporima da se prevazidje podeljenost medju svima koji veruju u Hrista. Kako ce se stvari odvijati, pokazace buducnost. Odgovornu vest o jasnom jevandjelskom stavu nase Crkve mozete naci u saopstenju za javnost nedavno zavrsenog redovnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora.

Ovaj odgovor bi se i ovako mogao protumaciti: odnosi nisu idilicni.

- Ostavimo po strani idilicne odnose: idilicnih odnosa nema ni u istoj Crkvi, ni u braku, ni u manastiru… Ali moram da naglasim da nije tacna verzija, svojevremeno lansirana u pojedinim glasilima, po kojoj je u Svetskom savetu crkava postojala nekakva animoznost prema Srpskoj crkvi i cak namera da ona “bude izbacena”. Naprotiv, i Svetski savet crkava i, narocito, Konferencija evropskih crkava pokazivali su u svojim izjavama, porukama i komentarima – za razliku od stavova politicke elite Zapada i vecine zapadnih proizvodjaca javnog mnjenja – neuporedivo trezveniji i moralno autenticniji stav o ratu kod nas, a neki od zvanicnih dokumenata spomenutih velikih ekumenskih organizacija su upravo primer nepristrasnog i prema svima sastradalnog pristupa. Ucestvovao sam na vecini susreta, posvecenih ratu kod nas, do kojih je doslo po Evropi na inicijativu Svetskog saveta crkava i Konferencije evropskih crkava (nekad zajednicku, nekad odvojenu, a ponekad i u saradnji sa rimokatolickim organizacijama, poput organizacije “Pravda i mir” na celu sa belgijskim kardinalom Danielsom, pa sve do Saveta biskupskih konferencija Evrope, ili u saradnji sa pravoslavnim organizacijama iz dijaspore). Ucestvovao sam, u svojstvu clana Centralnog komiteta (nezgodno zvuci, ali tako se zove!) Konferencije evropskih crkava, i na mnogim savetovanjima uzeg sastava, kao i u mnogim, gotovo svim razgovorima prilikom poseta visokih delegacija ovih ekumenskih foruma u Beogradu, Novom Sadu i drugde kod nas. Zato znam, neposredno i licno, koliko dobre volje i duhovnog truda su njihove celne licnosti ulozile da razumeju i pomognu… Hvala im, posebno Zanu Fiseru, Konradu Rajzeru (njemu se, izgleda, jedanput omakla neka izjava, ali to je sitnica u odnosu na njegov ukupni stav), Dzonu Tejloru i tolikim drugim. Njima nije bilo lako, i trebalo je zaista biti castan i hrabar, da se dusom i savescu oslobode terora propagande i dezinformacija, a i pritiska zbog postupaka pojedinih nasih ljudi koji su tamo, na Zapadu, tumaceni kao nacionalisticki…

To znaci da su nesporazumi postojali. I postojali su napadi i postojale su odbrane.

- Nesporazumi su, u stvari, postojali samo izmedju nas i pojedinih licnosti i struktura iz nekih protestantskih crkava, clanica Svetskog saveta crkava i Konferencije evropskih crkava, jer su te licnosti i ustanove vise govorile zargonom zvanicne politike zapadnih sila nego jezikom jevandjelske ljubavi i razumevanja za sve. Mogao bih, ali ne zelim da i poimence navedem neke od njih. Pomenulo se, ne povratilo se! Bog zna i vidi, kako nas cesto podseca nas Patrijarh…

I kako i vi govorite.

- Dozvolite mi na kraju razgovora da i vas i sebe podsetim na to da je u Beogradu ovih dana kopija znamenite cudotvorne ikone iz Hilandara, Presvete Bogorodice Trojerucice. Blizi nam se osamstota godisnjica od osnivanja Hilandara kao srpskog manastira na Svetoj Gori Atonskoj, a nije daleko ni opsti hriscanski jubilej – navrsice se, za tri godine, dvadeset vekova, odnosno dva hiljadugodista, od Rodjenja Gospoda Isusa Hrista. Pred tim datumima drukcije cemo, nadam se, razmisljati i o stvarima od opsteg znacaja za zivot sveta i o svojoj licnoj odgovornosti pred Bogom i pred ljudima.

Razlozi cudjenja

Kako vidite ovo vreme prejakih provokacija i vristecih naslova u novinama?

- Prosto ne znam sta da kazem ni sta da mislim. Jos manje mogu da znam kuda idemo ukoliko se ne uozbiljimo, svi zajedno. U ovom kontekstu ne mogu, a da ne izrazim i zaljenje, kako svoje tako i vernika nase Srpske crkve koji citaju NIN, zbog tekstova sadasnjeg zamenika glavnog urednika koji manje odgovaraju na ekoloske dileme, a vise svedoce o njegovim zabludama o licnosti Hristovoj i Crkvi pravoslavnoj. Ja predajem Sveto pismo Novoga zaveta na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, te mogu odgovorno da izjavim da njegove teze i hipoteze nemaju oslonca ni u jednoj naucnoj disciplini. Vrhunac nesolidnosti nalazim u nedavnom intervjuu sa ruskim matematicarem i iz hobija “istoricarem” g. Fomenkom, koji Hrista, ni manje ni vise, smesta u 11. vek, i to u Carigrad! To je zaista unikum. Nije cudo – kad vec gospodin akademik “osporava celokupnu istorijsku nauku”(!)… Ali pitam se: sta ce sve to NIN-u, svima nama? Zar nemamo stvarnih problema, ogromnih, u tom broju i ekoloskih, o kojima ponekad pise i vas urednik?

NADjA ANDREJEVIC

NIN;   2425, 20 JUN 1997




1 коментар у вези “Pred Bogom i ljudima”
  1. Преосвећени владика је вешт у интервјуима…нема већег Србина, може читалац да закључи на основу његових одговора. Ипак, Иринеј Буловић је предводник и идеолошки покретач “реформе” србске цркве. Захваљујући њему, многе србске цркве сада имају службу која је више католичка него Православна.
    Нормално, префригани владика не спомиње своје СЛУГЕРАНСТВО наспрам Ватикана. Није згодно.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo