Вести

Ускоро на Кипру треба да почне ново заседање Мешовите Међународне Комисије за богословски дијалог између Православних и Римокатолика. Предстојеће заседање планирано је да се одржи у периоду 16-23. октобра ове године.

15.10.2009.; Протос. Симеон, Игуман манастира Бањска

+++

Како се приближава датум новог сусрета чланова поменуте Комисије, све је више гласова православне савести које се оглашавају поводом предстојећег скупа, изражавајући забринутост темом која ће бити предмет рада Мешовите Комисије. Указујући на опасност од очекиваних закључака, страхују да би они могли бити узрок потреса, имајући притом у виду досадашњи ток рада Међународне Мешовите Комисије и документе које је она усвојила. Тема предстојећег заседања, како је то најављено Документом са претходног заседања у Равени 2007, биће „улога Епископа Рима у заједници свих Цркава“.

Навешћемо овде као пример само неколико, последњих дана упућених, званичних обраћања представника Јерархије Православне Цркве, професора Универзитета и Монаштва, тим поводом.

+ + +

Током претходних дана огласио се Митрополит Грчке Православне Цркве Андреј конитски писмом упућеним Архиепископу Атинском Јерониму, апелујући да Јерархија Грчке Цркве, пре почетка заседања Мешовите Комисије, заузме јасан став о теми која ће бити расправљана.

Са сличним захтевом Његовом Блаженству Архиепископу Атинском обратио се и Митрополит пирејски Серафим, указујући да ће став који Јерархија буде заузела, бити снажна подршка представнику Грчке Цркве у Комисији.
Митрополит Александријске Патријаршије, преторијски Серафим, у свом обраћању упозорава да предстојеће заседање Мешовите Комисије за Дијалог „представља видљиву претњу за унутрашње јединство Православне Цркве“. У том смислу наводи да се „одлагање заседања на Кипру намеће до даљњег“, из више разлога. У циљу очувања Православног јединства, Митрополит Серафим сматра да се „намеће да заседању на Кипру претходи Међуправославно заседање, ради доношења заједничке одлуке по наведеном питању“. Један од разлога за одлагање предстојећег заседања на Кипру Митрополит Серафим види и у чињеници да се Копредседавајући Мешовите Комисије и Председавајући Православним члановима Комисије Митрополит Пергамски Јован (Зизјулас) „већ сукобио са Православним Архијерејима који представљају помесне Православне Цркве“. Такође, Митрополит Серафим захтева да се „примени одлука Међуправославне Припремне Комисије која наглашава недвосмислено, да `Дијалогу са Римокатолицима треба да претходи разговор о решењу проблема Уније и Прозелитизма, које подстиче и примењује Римокатоличка Црква`“. На крају свог обраћања Митрополит Серафим поново износи упозорење да састанак на Кипру „представља видљиву опасност за јединство Православне Цркве“.

И професор догматског богословља на Аристотеловом Универзитету у Солуну др Димитрије Целенгидис упутио је писмо Светом Синоду и свим Јерарсима Грчке Цркве, апелујући да Јерархија пре састанка Комисије на Кипру разговара о овој озбиљној богословској теми и да се јасно одреди према њој, како би то определило и наступ представника Грчке Цркве на предстојећем заседању. Професор Целенгидис у свом писму такође наводи да је планирана богословска расправа о примату Епископа Рима „методолошки преурањена и суштински контрадикторна“, те да би њој заправо требало да претходи расправа о догматским разликама са Римокатолицима, а пре свега о filioque, о догмату непогрешивости Папе и о тварном карактеру божанске благодати, што све Римокаталици настављају погрешно да подржавају.

Тек након постизања потпуне идентичности у догматском учењу, може да уследи разговор о начину управљања Црквом, сматра професор Целенгидис, зато што разлика у догматском учењу Римокатолике поставља изван Цркве, што се искуствено потврђује и хиљадугодишњим прекидом светотајинског општења. Могло би се заправо рећи да је централно питање – како се може разговарати о институционалном положају Папе у Цркви, када се он суштински, али и формално, налази изван Цркве!

+ + +

Ни Света Гора није остала нема. Најпре се огласио игуман манастира Григоријата, архимандрит Георгије Капсанис[1]. У свом обраћању о. Георгије најпре подсећа на Документ који је од стране Ватикана публикован јула 2007. године, свега неколико месеци уочи прошлог заседања Мешовите Комисије за дијалог, октобра 2007. у Равени.

Није, иначе, без значаја овде поменути и чињеницу да је у претходном периоду дошло до застоја у раду Мешовите Комисије за дијалог Православних и Римокатолика. Приликом оснивања Комисије договорено је да се она састаје сваке друге године, а да се организација наизменично мења. Први састанак је био 1980. године на Родосу и договорена динамика је углавном поштована све до седмог заседања 1993. године у Баламанду (Либан). Документ, међутим, који је усвојен у Баламанду од стране Комисије, по свом садржају био је скандалозан и изазвао је оштре реакције, снажна противљења и осуде у православном свету. Поједине помесне Цркве (као што је Грчка Црква) званично су одбациле тај документ као неприхватљив, а на самом заседању у Баламанду били су присутни представници само 9 помесних Православних Цркава.

Мешовита Комисија за дијалог, међутим, у Документу усвојеном у Равени 2007, позива се на Документ из Баламанда 1993. године, који изједначава Римокатоличку са Православном Црквом – признајући јој ваљаност Светих Тајни, Апостолско прејемство, исповедање Апостолске Вере!

Стога, у свом обраћању архимандрит Георгије Капсанис са чуђењем констатује: „И поред тога, православни представници потписују Равенски документ“!

Документ из Баламанда, међутим, донео је собом још једну неприхватљиву чињеницу – потписима Православних представника оправдана је Унија, озакоњено је, заправо, до тада од стране Православних одбацивано, постојање и деловање Уније! И то, насупрот чињеници да је претходним Документом Мешовите Комисије за дијалог, усвојеном на шестом заседању у Freising-у 1990. године, Унија осуђена, потписима и Римокатоличких представника[2]. Насупрот чак и чињеници да је на Трећем Свеправославном Саветовању на Родосу (1964) јасно заузет став – да је као предуслов за почетак Дијалога са Римокатолицима потребно да се Унијати у потпуности припоје Римокатолицизму и да престану да постоје историјски облици Уније: „Зато се и захтева потпуно удаљавање из Православних земаља агената Уније и Ватиканских пропагатора пре почетка Дијалога, и припајање и потпуно утапање тзв. унијатских Цркава у Римску Цркву, јер су Унија и Дијалог међусобно неспојиви“[3].

Треба ли и помињати да је Ватикан, са почетком Богословског Дијалога, наступио врло изазивачки, укључивши међу чланове Римокатоличке стране и унијатске представнике? Није тешко замислити у колико су се тешкој позицији нашли тада Православни представници, са дилемом – шта учинити? Наравно, превладао је дух помирљивости и попустљивости, те се Дијалог и поред тога спроводио[4].

Ватикан, међутим, за све протекло време од Трећег Свеправославног Саветовања на Родосу (1964), а нарочито у годинама од како је Дијалог започео, не само да није учинио ништа како би из Православних земаља уклонио агенте Уније и своје пропагандисте, као и припојио тзв. Унијатске цркве у своје окриље, него је, напротив, појачао своје деловање на том плану, јачајући Унију и наносећи нове ране на телу Православне Цркве

• (септембра 1989. године хиротонисан је унијатски Епископ за Пољску[5];
• априла 2008. године хиротонисан је унијатски Епископ за Грчки Егзархат[6];
• Епископ Руске Цркве Иларион Алфејев сведочи о насиљу које су унијати чинили према Православнима у Украјини, током 80-их и 90-их година [7]
• Папа Бенедикт 16. у Ефесу изјављује да је „по њему најбољи начин за постизање јединства Цркава управо Унија“[8];
• цариградски Патријарх Вартоломеј прима у Фанару новембра 2006. заједно са Папом Бенедиктом 16. и унијатског Епископа[9]; итд).

А и како би поступио (Ватикан) сходно захтеву Православних (израженом јасно још у Родосу 1964), када Други Ватикански Концил у свом декрету „О Источним Католичким Црквама“ предвиђа њихову бољу организацију и даље ширење, као и оснивање нових унијатских патријархата!

Зато и блаженопочивши професор Јован Кармирис, након учествовања на Трећем Свеправославном Саветовању на Родосу, преноси расположење са тог Саветовања, пишући следеће:

„Тај декрет је у потпуности неприхватљив од стране Православних, зато је и оштро осуђен на Трећем Свеправославном Саветовању на Родосу, где је као неопходан предуслов за отпочињање Дијалога између Православне и Римокатоличке Цркве захтевано укидање тих унијатских цркава од стране Римокатоличке Цркве, и њихово потпадање и утапање у Римокатоличку паству. Тај декрет се од Православних сматра као камен спотицања и буре барута – способно да развеје у прах жељени дијалог између православног Истока и латинског Запада“[10].

И поред тога што Ватикан није учинио ни корака у правцу укидања Уније, или бар слабљења своје подршке њој, што би барем био израз добре воље, дијалог у оквиру Мешовите Међународне Комисије се (додуше успореним темпом и уз спотицања) наставља.

Следеће, осмо заседање одржано је тек седам година након Баламанда, 2000. у Балтимору (САД). Међутим, и ту су се испољили озбиљни проблеми. Тема тога сусрета била је, према сведочењу Епископа Илариона (Алфејева) – „Канонске и еклисиолошке последице Уније“. „На припремним сусретима у Риму и Аричију 1997. и 1998. године, наводи Епископ Иларион, био је прихваћен претходни текст у коме се говорило о томе да је Унија `ненормална` појава“. Када су Православни делегати стигли у Балтимор, наставља даље Епископ Иларион –

„на своје дубоко изненађење схватили смо да римокатоличка страна не само да није спремна да се креће напред путем дијалога, већ фактички одбацује већ претходно постигнуте договоре, који су забележени при сусретима у Риму и Аричију 1997-1998. године. Поред тога, у Балтимору нам је било речено да римокатоличка страна сматра унијатство, са тачке канонског и еклисиолошког гледишта, апсолутно нормалном појавом, пошто унијати опште са Римом. После читаве недеље бескорисних дискусија нисмо успели ништа да се договоримо…“. Атмосфера која је владала на разговорима у Балтимору, Епископу Илариону је личила на „Фераро-Флорентинске разговоре“[11].

Слично је сведочанство и представника Грчке Цркве, који су учествовали на заседању Комисије у Балтимору 2000. године. Они чак наводе да је сам Папа, након усаглашеног текста у Аричију, упутио писмо кардиналу Едварду Касидију „којим се уплиће у Дијалог и прејудицира његове резултате“.

У писму Папа Јован Павле II пише копредседнику Комисије за Дијалог, кардиналу Едварду Касидију, између осталог и следеће:

„Православнима треба (у Балтимору) ставити до знања да Источне Цркве (тј. Унијатске) уживају исто оно поштовање као и свака друга црква која се налази у заједници са Римом“[12].

Упознавање са писмом Папе створило је код Православних представника свест да их „Римокатолици обмањују и да не долазе ради дијалога већ да наметну готове резултате“. Општи је утисак представника Грчке Цркве био да су Римокатолици имали намеру да их изиграју[13].

Након ових искустава дошло је поново до вишегодишњег застоја у раду Комисије, да би се дијалог ипак наставио 2006. године у Београду. Наравно, сада тема није више била Унија, али се прешло на једну још осетљивију и болнију тачку за Православне – питање примата Папе!

Папски примат је увек био централна тачка свеколиких деловања Паписта кроз векове. И када је Унија била у питању – основно што се од унијата тражило, то је да признају папски примат. Према римокатоличком учењу, само Цркве које су у заједници са Папом, тј. са Црквом којом он Управља, којој је он видљива Глава, јесу Цркве у потпуности, само оне припадају једној, светој, саборној и апостолској Цркви Символа Вере.

Погледајмо како кардинал Валтер Каспер говори о папском примату, о његовом значају, и о Православнима – кроз перспективу папског примата. На скупу 178 кардинала и 23 кандидата за кардинале, којему је председавао Папа Бенедикт XVI у Ватикану, 24. новембра 2007 (убрзо након заседања Комисије за Дијалог у Равени 8-14. октобра), кардинал Каспер, председник Папског Савета за унапређење јединства хришћана и копредседник Комисије за Дијалог са Православнима, имао је уводно излагање.

Осврћући се на тек усвојени Равенски документ назива га „значајним напретком“, и наставља:

„Први пут су Православни (у Равени, тј. овим Документом) признали свесветску димензију Цркве и истовремено су признали да у свесветској димензији постоји један први, који сагласно са старохришћанским поретком може да буде само Епископ Рима. Свима учесницима у Дијалогу је јасно да је ово само први корак… Међутим, са овим Документом поставили смо основу за наставак Дијалога“[14].

У интервјуу који је дао часопису S.O.P априла 2008 (бр. 327), кардинал Валтер Каспер је изјавио следеће: „На Западу знамо за развој који је изражен на Другом Ватиканском Концилу – одређењем првенства власти и непогрешивости Папе, развој који Православни нису никада прихватили“. Треба да размишљамо, наставио је Каспер, како ће да функционише примат Рима, јер треба да буде јасно да већ постоје „два Кодекса канонског права“ у Римокатоличкој Цркви: један за Латинску Цркву а други за Источне Цркве које се налазе у пуној заједници са Римом (=Унијатске Цркве). Не желимо Православнима да наметнемо систем који данас важи у Латинској Цркви. У случају васпостављања пуне заједнице треба да се нађе нови облик примата за Православне Цркве, додао је Каспер[15].

Можда се, имајући претходне чињенице у виду, потпуније могу разумети речи архимандрита Георгија Капсаниса изречене у тексту недавно објављеном поводом предстојећег заседања Мешовите Комисије за Дијалог на Кипру:

„Док Унија и даље постоји и јача под еклисиолошким плаштом Ватикана, ми Православни се све више повлачимо по том питању. Најпре смо прихватили присуство Унијата у Дијалогу и поред супротних одлука Свеправославних Саветовања. Затим смо прихватили поновни почетак Дијалога (2006. у Београду) и поред грубог папског уплитања у прилог Уније, током заседања у Балтимору (2000). И сада настављамо Дијалог и поред тога што Папа на различите начине потврђује Унију, а ми Православни се саглашавамо са присуством Унијата на званичним састанцима Православних и Римокатолика“[16]!

На почетку, дакле, свога текста о признању папског примата на васељенском нивоу током првог хиљадугодишта (објављеног пред заседање Комисије), архимандрит Георгије подсећа на Документ који је Ватикан објавио неколико месеци уочи заседања у Равени („Одговори на питања која се тичу неких аспеката учења о Цркви“, 29. јуна 2007)[17], указујући да су основну поруку из тог Документа (да једна, света, саборна и апостолска Црква постоји само у Католичкој Цркви, а да Православне Цркве еклисиолошки имају недостатаке) Римокатолички представници успели да унесу и у Равенски документ, а да се Православни представници нису усудили чак ни да унесу изјаву да је Римокатоличка Црква инославна, мада би правилно било да су изјавили – да је одбачена од Православних јер се налази у заблуди[18]!

Архимандрит Георгије наводи такође и речи светог Григорија Паламе, који пишући о Filioque и о његовим последицама тврди – „то су дубине Сатанине, то су тајне Злога“ – и додаје речима Светитеља – да су током протеклих векова Сабори и Оци (Православни) Римокатоличку Цркву сматрали злославном и јеретичком.
Изражавајући бојазан да ће закључци са октобарског заседања Комисије бити ризични и опасни, архимандрит Георгије закључује свој текст надом да Православни теолози на Кипру неће потврдити папски примат током првог хиљадугодишта – било власти, било тобоже служења – јер ће, уколико се тако нешто деси, уследити „неконтролисане схизматичке појаве у телу Цркве“. Свештена Општина Свете Горе такође је издала Саопштење у коме износи званичан став поводом предстојећег заседања Мешовите Комисије за Дијалог. У Саопштењу Свештена Општина износи велико узнемирење и забринутост зато што ће бити разговора о папском Примату, пре него што је Папизам одбацио своје јеретичке догмате и свој световни карактер (држава Ватикан). Једини предуслов за разговор о папском Примату, према преподобним оцима Светогорцима, јесте повратак Римокатолика Православној Вери и саборном устројству Православне Цркве, а не „јединство у различитости“ догмата.

И јерусалимски Патријарх Теофил изјавио је недавно, у разговору са представницима Римокатоличке Цркве, поводом богословског дијалога који се води, да је потребно „да тежимо ка јединству вере а не ка јединству управљања“, додајући да представници богословског дијалога између Цркава треба да сматрају успехом „када постоје два нивоа дијалога, љубави и истине, а не само љубави“[19].

+ + +

Свега неколико дана уочи почетка заседања Мешовите Комисије за Дијалог на Кипру Митрополит пергамски Јован (Зизјулас), копредседник Комисије, упутио је писмо свим јерарсима грчке Цркве[20] „поводом буке која је створена од стране одређених кругова у вези званичног дијалога који се води између Православних и Римокатолика, јер се износе ставови који се крећу између неистина и клевета“.

У писму најпре наводи да богословски Дијалог није ствар само Васељенске Патријаршије, а још мање једног лица, него се спроводи на основу одлуке свих аутокефалних и аутономних Православних Цркава. И стога, закључује Митрополит пергамски, они који се супротстављају Дијалогу, доводе у сумњу свеправославне одлуке које су саборно донете, и сматрајући да само они поседују аутентично православно умовање, доводе у сумњу православност не само појединих лица, него и Предстојатеља и светих Синода свих светих Православних Цркава.

Митрополит Јован се затим осврће на писмо које је проф. Димитрије Целенгидис упутио свим јерарсима Грчке Цркве у коме „осуђује избор теме примата, као теме за богословски Дијалог, и сматра да је Дијалог требало да се бави другим темама“ и пребацује професору Целенгидису да не мари за чињеницу да је тема Дијалога одабрана на свеправославном нивоу, као и да остале теме које наводи професор, неће бити запостављене током Дијалога. Позивајући се још једном на чињеницу да се одлуке по питању богословског Дијалога доносе на свеправославном нивоу, и подсећајући да је у садашњој фази Дијалога у центру разговора Еклисиологија, Митрополит Јован примећује да је неприхватљиво да неко „виче како је Православље у опасности“ само зато што „Предстојатељи који пастирски брину о њему, не деле његово мишљење“.

Осврћући се у наставку писма врло оштрим речима, тоном који добија и призвук претњи, на личност професора теологије у пензији и ставове које он износи поводом Дијалога, на крају се обраћа јерарсима Грчке Цркве питањем „да ли Православље и догмати вере постоје без саборских одлука“, позивајући их да поводом наведенога заузму став „пре него што будемо одведени у потпуно обесмишљавање саборских одлука, а Ваше стадо буде поцепано због нашег немара“[21].

Професор Димитрије Целенгидис упутио је убрзо затим одговор на писмо Митрополита пергамског светом Синоду и свим јерарсима Грчке Цркве. На почетку писма професор Целенгидис констатује да је са изненађењем сазнао да су одређена црквена лица, која не припадају Грчкој Цркви а управљају Комисијом за Богословски Дијалог, изразила незадовољство, „а једно од њих је чак безразложно приступило извртању истине коју сам изразио. Конкретно, мој разуман и разумљив апел да се Грчка Црква изјасни саборно о теми која ће бити расправљана на Кипру, представљен је изврнуто“ тврдњом „да ја тобоже вичем како је Православље у опасности, јер Предстојатељи који пастирски брину о њему, не деле моје мишљење“. Додајући да је потпуно јасно оно што је написао у свом обраћању јерарсима, професор Целенгидис наводи да са потпуним синовским поверењем у Дух расуђивања које поседују, оставља љубави свакога ахријереја да процени шта је истина.

У наставку професор Целенгидис износи разлоге упућивања свога претходног писма (што је наведено и у самом писму): „комуницирајући са појединим Архијерејима како бих се обавестио `да ли је Грчка Црква на Сабору заузела став поводом предстојећег Богословског Дијалога о папском примату, одговорили су ми да не знају ништа по том питању. Зато сам просудио да је умесно да Вам пишем` пошто су ме и сами Архијереји подстакли да Вам пишем, али и ја сам лично то осетио као своју обавезу. Истина је да је у мени изазвала незадовољство чињеница да наши Јерарси нису знали шта се спрема иза кулиса. Запитао сам се зашто неки држе Архијереје у незнању и зашто не траже њихов саборски став за тако важна питања која се тичу целе Цркве“.

Професор Целенгидис у свом одговору даље наводи, како је у претходном писму само подсетио да канонски поредак Цркве намеће следеће: а) да се са темом упознају сви Јерарси Грчке Цркве; б) да се тема затим расправи на Сабору Грчке Цркве, да Јерархија заузме став, и да изнесе свој предлог; в) да представник Грчке Цркве у Комисији за Дијалог изнесе предлог Јерархије Грчке Цркве и да се у тим оквирима и сам креће.

„Схватио сам, међутим, са изненађењем, да су се познати `кругови` који управљају Богословским Дијалогом и не припадају Грчкој Цркви….. истрошили у борби да осујете остварење овога апела. Умешали су се у унутрашње ствари Грчке Цркве користећи се лажним тврдњама са клеветничким настројењем против мене…. како тобоже вичем да је Православље у опасности, јер Предстојатељи који пастирски брину о њему, не деле моје мишљење. И све то само зато што тражим да Јерарси наше Цркве заузму Саборни став“.

У наставку професор Целенгидис поставља следећа питања: „Да ли су они који ме оптужују ослонили (лукаво) управљање Дијалогом само на ниво Предстојатеља? Да ли зато показују толико противљење због апела једног обичног верника, који тражи да се Црква изјасни саборно? Они који говоре о Еклисиологији и постављају као тему Богословског Дијалога Еклисиологију, оптужују верника зато што делује еклисиолошки и тражи практичну примену те Еклисиологије од своје Цркве, пошто жели да Архијереји буду обавештени и да се затим изјасне саборно? Чиме се објашњава толики страх за потпуну примену и функционисање институције Сабора у Цркви? Можда, уместо тога, прижељкују неки систем `Предстојатеља`? До данас је било десет заседања Мешовите Међународне Комисије за Богословски Дијалог. Када су теме ових заседања предочене телу Јерархије Грчке Цркве, са циљем да она заузме став по тим питањима Саборно? Када је представник Грчке Цркве учествовао на заседању Мешовите Комисије за Дијалог имајући на уму и у рукама Саборску одлуку своје Цркве, коју је износио и заступао? Али, ако ни за једно од досадашњих заседања није постојала Саборска одлука, коју одлуку је износио и заступао представник Грчке Цркве? Ако међутим ствари тако стоје, и наши Архијереји се налазе у незнању у односу на оно што је до сада било, како је могуће да се проповеда – да се Дијалог спроводи на основу одлука свих, без изузетка, аутокефалних и аутономних Цркава, а не на основу потеза одређених особа или Цркава?“

Завршавајући своје писмо професор Целенгидис се обраћа Архиепископу и свим Архијерејима Грчке Цркве апелом да се по питању предстојећег заседања Мешовите Комисије за Дијалог на Кипру Грчка Црква „изрази у Светом Духу Саборно и слободно, а не под утицајем притисака које стварају одређени чиниоци, који не припадају нашој помесној Цркви. Ови чиниоци, док са једне стране показују како им смета када призивамо доношење Саборских одлука, са друге стране, индиректно али сасвим јасно, остављају утисак да желе да наметну свој став“.

И Епископ рашко-призренски Артемије поводом предстојећег заседања Мешовите Комисије за Дијалог на Кипру упутио је крајем септембра 2009. писмо Светом Архијерејском Синоду СПЦ, са апелом да Свети Синод

„по најкраћем могућем поступку, пре Кипарског скупа, сазове Свети архијерејски сабор са главном и кључном темом учешћа наших представника на том заседању, да се саборно одреди став наше Цркве који ће наши представници у Мешовитој међународној комисији заступати и бранити“.

У свом писму Епископ Артемије, између осталог, подсећа и на своју представку Светом Архијерејском Сабору из маја 2008, „са девет (и бројем: 9) конкретних питања у вези Равене, али им тада није поклоњена одговарајућа пажња, те су остали без одговора“.

Кључно питање у Представци Сабору из 2008. године било је, а и данас је:

„Како је могуће расправљати о `положају римског епископа у Цркви`, када римски `епископ – Папа` и није у Цркви него у јереси, ван Цркве? Зар није неопходан предуслов расправе о његовом положају у Цркви, његов повратак у Цркву? Није ли `Равенским документом` прејудицирано уједињење Православне и Римокатоличке Цркве“?

+ + +

На прагу смо почетка заседања Мешовите Комисије за Дијалог на Кипру. Извесно је да Бугарска Црква неће учествовати у Дијалогу. Одлуку о томе донео је Свети Синод Бугарске Цркве 8. јула 2009. године и објавио је на следећи начин:

„После детаљне анализе досадашњих конференција и сусрета Свети Синод је проценио да одржани богословски дијалози између Православних и Римокатолика нису довели ни до минималног приближавања римокатоличке догматике православном вероисповедању, због чега је донео одлуку: Свети Синод налази да је учешће Бугарске Православне Цркве у том дијалогу неумесно“.

Неизвесно ни учешће представника Руске Цркве. Судећи по гласовима који су се у претходном периоду чули из Москве, Руска Црква жели да се на дневном реду Комисије нађе и питање Уније.

У светлу одржавања предстојећег заседања Комисије за Дијалог Епархија рашко-призренска припремила је за објављивање текст (превод са грчког), који представља студиозну догматску анализу Документа усвојеног у Равени октобра 2007, и који ће бити публикован преко сајта Епархије наредних дана.

Протос. Симеон
Игуман манастира Бањска

[1] Γ. Καψάνη, Περί την αναγνώρισιν παγκοσμίου Πρωτείου εις τον Πάπαν της Ρώμης κατα την πρώτην χιλιετίαν
[2] У Документу из Freising-а дословце се, између осталог, наводи: „Одбацујемо Унију као метод тражења јединства, јер је супротна заједничком предању наших Цркава. Унија као метод, где год је примењена… проузроковала је само нове поделе. На тај начин створено стање постало је узрок нових сукоба и страдања…“ (види Документ из Freising-а, тачка 6, став 2-3). О ставу који је Ватикан заузео према Документу усвојеном у Freising-у сведочи и чињеница да је тако важан текст, као што је Документ из Freising-а, избегао да објави у свом званичном гласилу L’ Osservatore Romano, док истовремено у њему објављује, и то у целости, црквена документа која су потпуно другоразредног значаја (в. Ευαγγέλου Δ. Θεοδώρου, Σχέσεις Ορθοδόξων και Ρωμαιοκαθολικών – Το ζήτημα της Ουνίας, Ανάτυπον σειράς άρθρων εκ του περιοδικού «Εκκλησία», Αθήνα 1992-1994, стр. 39-40). Документ је ипак објављен у Билтену Service d’ Information који издаје Папски Савет за «промицање» јединства Цркава, али уз претходну напомену која наглашава – да је Документ на неки начин донет да се не би прекинуо Дијалог, „да је то први, још незавршен, корак“, како би се за сада сучелили са „једним комплексним питањем“, чији ће сви слојеви бити испитани у будућности (в. Ευαγγέλου Δ. Θεοδώρου, Πρόσφατες επισημάνσεις του Καρδιναλίου Walter Kasper για τις επαφές μεταξύ Ορθοδόξων και Ρωμαιοκαθολικών, часопис Грчке Цркве Εκκλησία, април 2008, стр. 281-289).
[3] Види у Ι. Καρμίρη, Τα δογματικά και συμβολικά μνημεία της Ορθοδόξου Καθολικής Εκκλησίας, том 2, Аустрија 1968, стр. 1007-1008.
[4] Не треба изгубити из вида чињеницу да у Мешовитој Комисији за Дијалог и данас равноправно учествује унијатски представник – Епископ Каркавијски Димитрије Салахас.
[5] Види Πρωτοπρεσβυτέρου Θεοδώρου Ζήση, Ουνία, η καταδίκη και η αθώωση, стр. 60, издање Βρυέννιος, Солун 2002.
[6] Види на сајту Грчке католичке Егзархије http://www.elcathex.com/eke/index.php?option=content&task=view&id=1105&Itemid=
[7] «Крајам 80-их година у Западној Украјини је почело масовно заузимање цркава… Као резултат деловања грко-католика, биле су практично расцепкане три православне Епархије: Љвовска, Ивано-Франковска и Тернопољска“ (види интервју Епископа Илариона – http://archiv.orthodoxy.org.ua/page-451.html)
[8] Види, Новине Ορθόδοξος Τύπος, Атина, 8.12.2006
[9] Види, Γ. Καψάνη, Ουνία, η μέθοδος του παποκεντρικού οικουμενισμού, часопис Παρακαταθήκη бр. 60, Солун, јун 2008.
[10] Κ. Καρμίρη, Ορθοδοξία και Ρωμαιοκαθολικισμός, том 2, стр. 252-253, Атина 1965.
[11] Види наведени интервју Епископа Илариона.
[12] Види, Архиепископ аустралијски Стилијанос (тада копредседник Комисије за Дијалог са Православне стране), Περί την κακοδαιμονίαν του επισήμου θεολογικού διαλόγου Ορθοδόξων και Ρωμαιοκαθολικών, објављено у ΕΕΤΘΘΣ ΑΠΘ, том 13 (2003), стр. 24-26.
[13] Више о томе види у часопису Грчке Цркве Εκκλησία, бр. 10. за 2000. годину.
[14] Види у Ευαγγέλου Δ. Θεοδώρου, Πρόσφατες επισημάνσεις του Καρδιναλίου Walter Kasper για τις επαφές μεταξύ Ορθοδόξων και Ρωμαιοκαθολικών, часопис Грчке Цркве Εκκλησία, април 2008, стр. 282-283
[15] Интересантно је овде навести догађај из Фераре 1438. године. Када је почињао сабор у Ферари, који је за циљ имао уједињања Православних са Римом, настао је спор протоколарне природе; требало је, наиме, цариградски Патријарх, који је уз Византијског Аутократора такође био присутан у Ферари, да током почетка рада Сабора (9. априла 1438) у катедралном храму светог Георгија пољуби ногу Папи Евгенију IV. Обзиром да су Грци то одбијали, Паписти су на крају попустили, због других околности којима су тада били притиснути (в. Βασιλείου Στεφανίδου, Εκκλησιαστική Ιστορία, Атина 1990).
[16] Γ. Καψάνη, Περί την αναγνώρισιν παγκοσμίου Πρωτείου εις τον Πάπαν της Ρώμης κατα την πρώτην χιλιετίαν
[17] У Документу који је састављен у форми питања и одговора, Ватикан јасно изјављује да је „Христос на земљи основао само једну Цркву“ и да „једна Христова Црква коју исповедамо у Символу Вере као једну, свету, саборну и апостолску… постоји у Католичкој Цркви, која је управљана од наследника Петровог и од Бискупа који су у заједници са њим“. У Документу се још наводи да је „према католичкој доктрини могуће да је Христова Црква присутна и делатна и у црквама и црквеним Заједницама које још нису у пуном општењу са Католичком Црквом…“, али да се реч „постоји“ може односити само на Католичку Цркву, као и да „једна“ Црква из Символа вере „постоји“ само у Католичкој Цркви; Цркве које нису у општењу са Католичком Црквом, чија је видљива глава Епископ Рима и наследник Петра, имају „недостатак“, тј. нису у потпуности „Цркве“.
[18] Нешто слично Римокатолици су учинили и уочи заседања Комисије за Дијалог у Баламанду 1993. године. На шестом по реду заседању Комисије у Freising-у 1990. године усвојен је Документ који је снажно осудио Унију (значајно је да је тада Документ потписао и Edward Cassidy, који је био на челу Папског Савета за унапређење Хришћанског јединства и копредседник Комисије за Дијалог), што је веома засметало непогрешивом Римском „центру“, јер се у потпуности супротстављало папоцентричној еклисиологији и црквеној политици. Стога је Ватикан одмах почео да предузима низ потеза који су имали за циљ неутралисање Документа из Freising-а (пошто његово укидање већ није било могуће), што се показало и делотворним, јер је на следећем, седмом, састанку Комисије у Баламанду 1993, усвојен Документ који је потпуно поништио претходни, оправдавши Унију, итд. Један од тих (делотворних) потеза Ватикана био је и, непосредно пре заседања Комисије у Баламанду (јун 1993), представљање Документа „Екуменистички Водич“. Представљање тог Документа обавио је управо Edward Cassidy, маја 1993, и у њему се, између осталог, каже: „Једина Христова Црква постоји у Католичкој Цркви, која је управљана од наследника Петровог и од Епископа који су заједници са њим“ (параграф 17). „Колегијум Епископа има као своју главу Епископа Рима, наследника Петра“ (параграф 14). Јасно се овде оцртава папоцентрична еклисиологија са својим захтевима да се сви потчине Папи, као видљивој глави Цркве, да се сви уједине са Ватиканом по унијатском моделу, макар се у Дијалогу и говорило другачије, из тактичких и дипломатских разлога, како би се обманули Православни, кроз истицање еклисиологије „сестринских Цркава“ (више о томе види Θεοδώρου Ζήση, Ουνία, η καταδίκη και η αθώωση, стр. 138-139, издање Βρυέννιος, Солун 2002).
[19] Објављено на сајту јерусалимске Патријаршије: http://www.jerusalem-patriarchate.info/gr/view.php?message_id=326
[20] Писмо Митрополита пергамског одмах је пренето на сајту Унијатског Егзархата Грчке: http://www.elcathex.com/eke/index.php?option=content&task=view&id=1266&Itemid=
[21] Свети Синод Грчке Цркве упутио је званичан допис копредседавајућем Мешовите Комисије за Богословски Дијалог Митрополиту пергамском Јовану Зизјуласу (поменути допис се налази на званичном сајту Грчке Цркве) уочи почетка заседања Комисије у Равени октобра 2007. Повод за упућивање писма били су ставови изнети у Документу објављеном од стране Римске Конгрегације за пропаганду вере (Congregatio de propagande fidei) 29. јуна 2007 („Одговори на питања која се тичу неких аспеката учења о Цркви“) посматрани у светлу предстојећег заседања Комисије за Дијалог. Свети Синод Грчке Цркве најпре синоптички, са великим изненађењем, износи најважније ставове из поменутог Документа Ватикана (једина истинита Црква је Католичка Црква; она постоји у Цркви којом управља наследник Петра; Цркве које нису у општењу са наследником Петра имају „еклисиолошки недостатак“; непостојање општења са наследником Петра представља препреку за пројављивање у историји било које „Цркве“ као Цркве…). Закључујући да су ови ставови у супротности са званичним Документима Мешовите Комисије за Дијалог (посебно са Документом из Валама 1988), као и да учешће Православних у Дијалогу не може подразумевати прихватање еклисиологије изнете у Документу Конгрегације за пропаганду вере, Свети Синод Грчке Цркве сматра неопходном претпоставком завршетка обраде Документа који је припремљен за састанак у Равени, разјашњавање претходних термина и ставова од стране Римокатоличке Цркве. У том смислу се и обраћа Митрополиту пергамском, као копредседнику Мешовите Комисије за Дијалог, молбом да са предоченим недоумицама и резервама Грчке Цркве упозна представнике осталих Православних Цркава и да их стави на увид представницима Римокатоличке Цркве, током предстојећег заседања Комисије у Равени, октобра 2007. Међутим, у Документу из Равене се не налазе било каква разјашњења поменутих ставова Римокатоличке Цркве, нити се наводи да је било разговора о томе. Напротив, Документ из Равене садржи доста места која су спорна и проблематична, имајући управо у виду и ставове изнете у „Одговорима на питања…“.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Формат текста и подебљања сачинио новинар.де