Вести

Dragi Džejk, najpre da poželim sve najbolje u Novoj godini tebi i čitavoj porodici, kao i svim dobrim ljudima koje smo imali sreću i čast da upoznamo, ma gde trenutno živeli.

+++

Razlog, pak, što nisam bio naročito aktivan u prepisci s tobom je prost: narod kome pripadam je u ratu. U ratu koji, za nevolju, nije želeo (mada je teško i zamisliti rat koji bi iko normalan rado vodio).

Kao što znaš, Srbi su od 1990. naovamo izašli na zao glas u zapadnim (naročito američkim) medijima, na način i u razmerama meni, a verovatno i tebi, dosad nepoznatim, da bi na kraju postali meta i vojnog napada „međunarodne zajednice“ i raznih njenih saveznika sa Balkana. Već sedamnaest godina, umesto života u celovitoj domovini (Jugoslaviji) – poput prethodnih sedamdeset godina – narod kom pripadam rasut je u četiri različite države koje se spram njega prikriveno ili otvoreno odnose neprijateljski (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija), zatim u međunarodnom protektoratu gde je u svakom pogledu stavljen van zakona (Kosovo), i, najzad, u nečemu što se zove „Srbija“.

Posle šestovekovne borbe i nepojamnih žrtava za svoju, pa ponekad i tuđu slobodu, čast i bezbednost, Sjedinjene Države i Svetska jevrejska zajednica sabili su ga u geto – narodu iz koga potičeš isuviše dobro poznat iz sopstvenog, gorkog iskustva.

Nema potrebe da govorim da sam, znajući te i družeći se s tobom bezmalo otkad znam za sebe, itekako svestan koliko ti znači Izrael, i pored svog tvog odavno izraženog i ispoljavanog kosmopolitizma i liberalizma. Nadam se, stoga, da će primer vekovne borbe naroda kome pripadaš pomoći da makar ti razumeš o čemu govorim.

Ali, prvo, da bih ti malo približio čitavu složenu priču o Srbima, dozvoli da istaknem neke činjenice, koje oni što ne potiču sa ovog prostora ne znaju ili ne uzimaju u obzir:

Srbi su balkanski narod, koji vodi poreklo od Srba, Ilira, Vlaha, Slovena, i, možda, Dačana i Tračana. Ime su, pak, dobili po etničkoj mešavini Istočnoevropljana, Kavkazaca i Indo-Arija, najverovatnije potomaka stare arijske ratničke kaste.

Ovde moram istaći da „arijski“ u normalnoj, negermanskoj upotrebi označava srodnost sa „prairanskim“, i nema nikakve veze sa nordijskom bajkom o „plavokosim zverima“. Jer, Ariji ili Arijevci su, i danas, visoki, koščati, najčešće smeđokosi ljudi smeđih ili plavih očiju i tamnije puti – poput većine brđana sa Balkana ili Kavkaza, ili iz Avganistana. Drugim rečima, oni predstavljaju srednji sloj bele rase, između Nordijaca i Ibera.

Dalje, kad kažem „srodnost sa prairanskim“ želim da naglasim da je, prema brojnim izvorima, srpski etnonim po sebi možda stariji i od arijskog i od slovenskog. Zapravo, od svih živih jezika, današnji srpski najbliži je starom sanskrtu – rečnički, fonološki i gramatički (mada i litvanski ima izraženu sličnost sa nekim prastarim indoevropskim idiomima). Sasvim je moguće da „indoevropski jezik“ mnogih paleolingvista nije drugo do jedan oblik srpskog… Srbi, međutim, čak i ako ova razmatranja o jeziku ostavimo po strani, kao svoj nacionalni moralni ideal imaju istorijski zabeleženu, staroarijsku težnju iskrenosti, hrabrosti, velikodušnosti i poštenju, ma koliko mnogi od njih te vrednosti i ne upražnjavaju previše u svakodnevnom životu.

Da ovo nije slučaj uvek i svuda, ne treba da naglašavam bar tebi, koji si proputovao pola sveta.

Da napravim još jednu digresiju: podsećam te i da su, primera radi, Hititi, Filistinci i mnogi drugi, makar delimično arijski narodi s kojima su se tvoji preci susreli po dolasku u Hanan, imali ratničku kastu zvanu marjani, koji su opstali u srpskoj Hercegovini kao red vojnog plemstva sve do 10. veka posle Hrista, mada su drugde iščezli bar hiljadu godina ranije. Marijan je, uz to, još uvek lično ime u mnogim srpskim oblastima.

S druge strane, sami Filistinci (Palestinci) su, po svim pokazateljima, ostaci „morskih naroda“ koji su prodrli na Srednji Istok i u Egipat u drugom veku pre Hrista. Na Balkanu, odakle potiču, zvali su ih Pelazgima ili Pelastima, i doprineli su stvaranju svih balkanskih naroda, uključujući i srpski. Još je zanimljivije da mnogi etnolozi izjednačavaju Pelazge sa Iberima, prvobitnim Južnoevropljanima – sredozemnom rasom koja je svoje ime ostavila u Španiji, na Balkanu i Kavkazu, a svoje tragove po celoj Evropi, čak i na Britanskim ostrvima, u vidu tamnokosih ljudi niskog ili srednjeg rasta.

Do nedavno, Gruzijci su nazivani Iberima, kao i, raspitaj se, narod kome pripadaš, čiji se izvorni jezik zove Ivrit. I danas ima autohtonih Jevreja na Kavkazu, gde ih zovu Tatima. (Šta misliš, zašto su učeni ljudi 19. veka sve Evropljane zvali „Kavkascima“? I zašto su Hazari, navodno turski narod, usvojili judaizam u 9. veku, što je jedini takav primer potpunog, voljnog preveravanja u jevrejskoj povesti? I zašto je, najzad, tvoja vlastita porodica došla iz Rusije, a ne, recimo, iz Sirije ili Libana?)

Možda se pitaš kakve veze ova prastara prošlost ima s tim da li odgovaram ili ne odgovaram na tvoja pisma, ili pisma nekih drugih prijatelja, ali imaj malo strpljenja.

Jer, uprkos dopadljivoj priči o kraju istorije, i o tome da ona nema veze sa sadašnjicom i nije za nju bitna – da i ne pominjemo „bolju“ nam zajedničku, planetarnu budućnost – izgleda da makar istoričari iz redova naroda kome pripadaš ne dele takvo osećanje. Zapravo, jevrejski učeni ljudi imaju verovatno najpotpuniji uvid u istinsku povest sveta, zbog, između ostalog, neprekinutog pristupa letopisima i zapisima Sanhedrina (starog, ali još postojećeg jevrejskog Visokog saveta) vođenim bar od 10. veka pre Hrista. Jedino još Vatikan poseduje slično bogatstvo dokumentarnog materijala.

Nevolja sa Srbima je što su se, za razliku od Jevreja, do skora držali onog što bi se moglo nazvati „keltskim“ stavom spram pisane reči. Poput starokeltskih Druida, izgleda da su i predhrišćansko srpsko sveštenstvo i obrazovna kasta (“starci” i “pametari”) shvatili kakve i kolike mogućnosti za krivotvorenje i manipulisanje neminovno sadrže zvanični, pa i privatni spisi, i opredelili se za usmeno predanje – učeno s mukom, poput druidskog, tokom desetleća šegrtovanja. Kad su, međutim, Srbi primili hrišćanstvo, naši monasi su dotadašnje predanje odbacili kao nepopravljivo pagansko, nasuprot keltskim (irskim) sveštenicima, koji su zapisali svoje nacionalno nasleđe da mu se i danas divimo.

Ali, bacimo li pogled na današnje medije, i tzv. „znanje“ koje nam nameću naše škole i univerziteti, nije teško shvatiti podozrivost Kelta i Srba spram pisane reči, bilo da je vešto urezana u kamenu ili krasnopisom ispisana na pergamentu ili papiru – da ne pominjemo elektronske zapise naše računarski tvorene, virtuelne stvarnosti, u kojoj se baratanjem pikselima postiže što se ni najboljim grafičkim falsfikovanjem i prepravkom nikad nije moglo.

Radi još boljeg razumevanja, da dodam i sledeće: dok sam živeo u Los Anđelesu, jedan moj prijatelj, u dobrim odnosima sa Jevrejskom zajednicom, predložio je lokalnom Centru Simon Vizental otvaranje posebnog prostora posvećenog Srpskom holokaustu 1941–1945. (Kao da te vidim kako se i ti iščuđavaš na ove reči, pitajući: „Kakav ‚Srpski holokaust‘?“ kad – u širom sveta prihvaćenom zapadnom načinu gledanja, isposlovanom od strane Jevreja i poduprtom zakonskim sankcijama – Istorija poznaje samo jedan takav događaj: Jevrejski holokaust koji su nacisti sproveli tokom Drugog svetskog rata.)

Na nesreću po zagovornike “istorijski jedinstvenih” događaja (poput, recimo, predloženog otimanja Kosova Srbima), i po jevrejske šoviniste, to je daleko od istine: holokausti su, nažalost, prilično uobičajena pojava, kao što pokazuje, recimo, i skorašnja epizoda u Ruandi (ali, uprkos svoj pisaniji i halabuci, ne i u Bosni).

To jest, pre masovnih pokolja u 20. veku nad narodom kome pripadaš, Osmanlije su stotinama godina (kad su u pitanju Srbi iz Bosne i više od petsto godina) sistematski desetkovali sve nemuslimanske narode Turskog carstva, a preteče današnje demokratske vlade u Turskoj su 1915. bezmalo zatrle jermenske hrišćane u njihovoj pradomovini Anadoliji. Slično su u Siriji ostatke Asiraca, pravoslavnih hrišćana još od 4. veka, Arapi i Turci sveli na tek delić njihovog prvobitnog broja, dok su, s druge strane Kavkaza, Adige (Čerkezi), Čečeni, i Avari iz Dagestana teško propatili pod Rusima.

Sam narod iz kog potičeš, prema onome što piše u njegovoj Tori, zbrisao je izvorne Hanance sa lica zemlje, lakonski tumačeći počinjeni genocid kao vid zgražanja spram njihovih varvarskih verskih običaja. U severnoistočnoj Evropi, Germani su tokom više od hiljadu godina zatirali domicilne Srbe (Sorbe, Slovene, Vende), germanizujući preostali deo, danas poznat kao “Istočni Nemci”. U Francuskoj, ostaci izvornih Gala postali su „Francuzi“ (Franci), u Engleskoj su prigodno ukalupljeni u „Engleze“ (Angle), dok Škoti, Velšani i Irci danas govore jezikom svojih uništitelja… U Severnoj i Južnoj Americi, bezmalo svi autohtoni stanovnici i dalje čine niži stalež, itd…

Ali, da se vratim na priču o narodu kom pripadam, Srbima: na Balkanu su, počevši od 15. veka, često prisilno islamizovani (bosanski muslimani nikada nisu govorili ni turski, ni arapski, već i danas govore čisti srpski, i često su plave kose i plavih očiju) i, od 17. veka, albanizovani od Albanaca, koji su služili kao najžešći osmanski krvnici na Balkanu. (Čak je i sadašnji premijer Kosova, Hašim Tači, srpskog porekla.) Iako sam itekako svestan da je slična sudbina zadesila mnoge pripadnike naroda kome pripadaš (veliki broj španskih rimokatolika potomci su maranosa, to jest, Jevreja koji su primili hrišćanstvo pre 1492, za razliku od Sefarda, koji su iz Španije otišli, između ostalih oblasti, i na Balkan), Srbi su – bezmerno naivni ili iskreni (izaberi sam, saglasno sopstvenom viđenju ljudske prirode) kako u vrlini i poroku, tako i u zločinu, razglašenom na sva zvona – čak i po svom nevoljnom preveravanju postajali najprilježniji muslimani, Albanci, i, najgore od svega, Hrvati.

(Shvatam da ti sve ovo možda deluje bespredmetno, ali ne brini, vratićemo se na pitanje Muzeja holokausta u Los Anđelesu.)

A zašto je, možda se pitaš, toliko loše što su Srbi postajali Hrvati? Da nije Rimokatoličke crkve, i nadasve svetovne države Vatikana, odgovor, možda čak i moj, bio bi: Što da ne? Međutim, ono što Srbima najviše smeta je što se Vatikan – koji u međunarodnim odnosima u stopu sledi staru imperijalnu politiku Rimskog carstva – od 1054. i Velike šizme ne bavi ničim drugim osim misionarenjem i politikom kojom bi da, ne žaleći snage ni sredstava, celokupno hrišćanstvo stavi pod svoju političku i crkvenu vlast.

Sa stvaranjem Misije za propagiranje vere u Vatikanu u 17. veku, svim zamislivim i nezamislivim sredstvima pokrenut je zato što virtuelni, što istinski, trajni, neprekidni rat protiv svih pravoslavnih crkava, pri čemu su se, kao najbliži, Srpska crkva i narod našli prvi na udaru.

Mada sve ovo možda i nije imalo mnogo veze sa Jevrejima, još manje sa Amerikancima, oba ova politička entiteta su posledice tog nasrtaja naročito u 20. veku iskoristili za svoje ciljeve – koji nama, neupućenim strancima i autsajderima, deluju neobično podudarno. Jer, u čemu je interes Amerikanaca da ratuju protiv Srba, svog najpouzdanijeg i najdelotvornijeg saveznika u oba svetska rata, i prijatelja od samog nastanke američke – ako ne i jevrejske – nacije?

Još je teže objasniti zbog čega je svetsko Jevrejstvo izabralo jedino Srbe kao metu blaćenja, klevetanja i fizičke agresije iako oni (a ne, recimo, Hrvati, muslimani, ili Albanci) nikada u svojoj povesti nisu pokazivali nikakav antisemitizam, pomažući Jevrejima tokom Drugog svetskog rata, često rizikujući vlastite živote? Još je čudnije zbog čega su Hrvatima – danas uglavnom Srbima prevedenim na rimokatoličanstvo tokom hiljadu godina nemilosrdnog prozelitizma – i takođe genocidnim muslimanima, date odrešene ruke da čine sve što je služilo njihovim antisrpskim ciljevima tokom nasilnog rasparčavanja Jugoslavije – da ne ulazimo u nemoralnost takvih težnji, i da ne pominjemo zdrav razum?

Sva ova pitanja, dragi Džejk, moram postaviti i tebi i sebi, ne bismo li došli bar do zrna istine, bez koje nikakvo prijateljstvo nije moguće, bez obzira na to kako smo živeli, kakvo nam je nasleđe i šta nam se dopada.

Mogu li se sve ove zamršenosti sabrati u pitanje koje se postavilo kad je moj prijatelj predložio otvaranje Srpske sobe u ekskluzivno jevrejskom Muzeju holokausta, ili u reakciju mog dobrog prijatelja Mojše Fejga iz Otave, u Kanadi, koji takođe nije mogao da sakrije čuđenje na moje pominjanje genocida nad Srbima? Jer me je upravo ljubazni Fejg, prethodno me pozvavši da dođem u njegovu sinagogu za proslavu Roš Hašane, bez ikakvog ustručavanja upitao: „A šta je za tebe genocid?“, na šta sam mu jedino mogao uzvratiti pitanjem da li je hladnokrvno ubijanje, tokom četiri godine Drugog svetskog rata, više od milion Srba rođenih u Hrvatskoj i Bosni genocid – i ako nije, šta to, po njemu, jeste?

To jest, morao sam objašnjavati Mojšeu – kao i tebi sada – da je „Nezavisna Država Hrvatska“, stvorena pod pokroviteljstvom nacista, pobivši trećinu svog pravoslavnog stanovništva, prevevši trećinu u rimokatolicizam, i proteravši trećinu u Srbiju, počinila holokaust sličan, srazmerno, onom nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu… Uz to, Srbi su u nekoliko koncentracionih logora i na bezbroj stratišta masakrirani najčešće nožem ili maljem, samo retki imajući „sreću“ da dobiju metak u potiljak ili u čelo.

Uz to, radi daljeg obaveštavanja tvojih sunarodnika koji tvrde da je jevrejski holokaust bio istorijski jedinstven, budući da su žrtve ubijane samo zbog svoje etničke i verske pripadnosti, dovoljno je reći da su mnogi prisilno pokatoličeni Srbi ubijani i pored svega, često i od rimokatoličkih sveštenika i kaluđera, koji su im se – koljući ih, kopajući im oči, ili odsecajući jezik – rugali govoreći da se Crkva, prihvativši ih u svoje krilo, pobrinula za njihove duše, ne preuzimajući takvu obavezu i za njihova tela.

To je, dragi moj Džejk, ostavština onog što se dešavalo u isto vreme kad su tvoji sunarodnici moreni gasom u Aušvicu, Buhenvaldu, Dahauu i drugim ozloglašenim mestima – ali, molim te, imaj na umu – zajedno sa mnogo više miliona Srba, Čeha, Poljaka, Rusa, Cigana i drugih goja, koje skoro svi oprezno izbegavaju da pomenu u okviru vašeg, monopolizovanog holokausta…

I opet, neko će upitati kako znam sve ovo kad se studije, filmovi, knjige i članci time malo, ili ni malo, ne bave? Da je nejevrejski holokaust činjenica vredna pomena, zar se o njemu ne bi naširoko govorilo i pisalo? No, sticajem okolnosti, ja bar ne moram čitati knjige ili gledati Spilbergove filmove da bih nešto saznao o genocidu koji i dalje, poput onog nad Jermenima, ostaje van zanimanja svetske industrije saosećanja, pošto mi je ujak, Vukašin Jevtić, preživeo neke od tih logora, dok njegova sestra, moja tetka Milka Jevtić, nije.

To jest, od devet članova očeve i majčine porodice, svega petoro ih je dočekalo kraj Drugog svetskog rata – što je uobičajena srazmera u poslednjih hiljadu godina naše povesti na Balkanu. Jer, pored 20-godišnje Milke, koja je umrla od posledica ropskog rada u nemačkom logoru, stričevi: 19-godišnji Danilo, koga su bosanski muslimani iskasapili kao pacijenta partizanske ratne bolnice, 21-godišnji Branislav, poginuo u borbi sa ustašama, 24-godišnji Vojin, koga su četnici ubili iz odmazde zbog jednog partizanskog ratnog zločina – kao i đeda mi, Blagotu – nisu preživeli Rat koji je ipak bio mnogo više od Jevrejskog holokausta… I mada su, kao što vidiš, svi moji porodični gubici izuzev Milke izazvani sa jugoslovenske strane, svi su, nesumnjivo, bili rezultat nastojanja nemačkih nacista da stvore svoj Novi svetski poredak. Da ironija bude veća, Nemačka je danas uvaženi član najnovijeg Novog svetskog poretka, i jedna od prvih država koja je odobrila i potpomogla raspad Jugoslavije 1991, nezakonito priznajući Sloveniju i Hrvatsku kao nezavisne države, mada ni jedna ni druga u to vreme nisu posedovale nijedan međunarodno prihvatljiv atribut suverenosti.

Podrazumeva se, stoga, da je i nezvanični zahtev mog prijatelja iz Los Anđelesa učtivo odbijen, to jest, vešto zaobiđen, budući naivni pokušaj da se holokaust prikaže kao opšteljudska tragedija – što bi umanjilo njegovu isplativost kao isključivo jevrejskog stradanja. Tako, kad je 1991. razbijanjem Jugoslavije počeo još jedan Svetski rat protiv 10 miliona Srba (od svih država, Vatikan je prvi priznao secesionističke republike Sloveniju i Hrvatsku, kao što je i 1999. među prvima podržao bombardovanje Jugoslavije, i sadašnje otcepljenje Kosova), poput mnogih sunarodnika morao sam se i ja upitati: Zašto?

Ne treba ni da pominjem da kad su američki tomahavci počeli da nam tutnje iznad glava i udaraju u mete nedaleko od nas, kad je dim iz bombardovane Televizije Beograd dopirao do našeg stana, kad su bombardovane bolnice i porodilišta ne više od dva kilometra od mesta gde živimo (nas dvoje odraslih Selića i četvoro maloletne dece, moji i Anini stari roditelji takođe budući u blizini), kad je američki maverik spržio 23-godišnju kćerku mog prijatelja Žarka Bjeletića i njenog mladog supruga u putničkom vozu na jugu Srbije, dok su Amerikanci i njihovi jevrejski vođi na sav glas zapomagali za vojnom pomoći “ugroženim” albanskim uljezima na Kosovu (mnogi od kojih se nikad nisu potrudili ni da zatraže jugoslovensko državljanstvo), te razbojnicima, ubicama i teroristima – nastavljačima nacističke politike etničkog čišćenja svih nealbanaca – i uprkos tome što je čak i vaš Stejt Department 1998. svrstao Oslobodilačku vojsku Kosova u terorističke organizacije, i kada su se nove stotine hiljada srpskih izbeglica pridružile stotinama hiljada Srba prethodno proteranih iz Bosne i Hrvatske, poput mog prijatelja Branka Zinajića – uz nemali broj ljudi koje sam poznavao umrlog 2007. od posledica američkog bombardovanja njegovog zavičaja, „zaštićene zone UN“, osiromašenim uranom 1995 – i kad je povika zapadnih medija, uglavnom u vlasništvu ili pod rukovodstvom Jevreja, dostigla novi vrhunac ludila – namerno brkajući žrtve sa počiniocima – šta sam drugo mogao nego potražiti objašnjenje za ono što se dešavalo, ne bih li sačuvao ono malo bistrine uma i moći shvatanja preostalih mi po povratku iz Amerike 1990?

Jer, mada bi i Jevreji mogli odgovoriti na isto pitanje oko svoje eventualne odgovornosti za ono što ih je u istoriji snašlo razmatranjem svog, često isticanog verovanja da su “Izabrani narod”, kao i svoje ponekad samovoljno odeljivanje od gojskih domaćina (primera radi, Poljaka i, do izvesne mere, Rusa), jedini odgovor koji Srbi sebi mogu ponuditi za svoju sudbinu tokom poslednjih hiljadu godina je prost: nismo hteli da se odreknemo svog nacionalnog identiteta niti zemlje ni kada smo bili pod ogromnim pritiscima da učinimo upravo to.

Naime, zapadni krstaši su u više navrata napadali bosanske Srbe u 13. i 14. veku, pogrdno ih nazivajući „jereticima“ i bogumilima, Mlečani su vekovima pod okupacijom držali srpsko primorje, kao i Austrijanci i Mađari Srpsku Krajinu, s namerom da nam nametnu kolonijalnu vlast i rimokatoličanstvo, dok je Istok u 14. veku pokrenuo džihad, neprekinut do danas, protiv svih Srba ne bi li nam naturio islam pod pretnjom ropstva (status raje je značio upravo to) ili smrti (odsecanjem glave, nabijanjem na kolac, kačenjem o čengele, ili bacanjem u jame sa zmijama otrovnicama). Jer, da se sve to nije događalo, danas bi Srba bilo bar sto miliona, imajući u vidu da je u doba, recimo, Edvarda Crnog Princa, u svetu bilo više Srba nego Engleza.

Ali, Srbe, Čuvare kapije, kako ih je nazvao jedan engleski pisac tokom Prvog svetskog rata, kada su držali evropski Južni front (koji su probili septembra 1918, prisiljavajući Bugare i Austrougare na kapitulaciju i isterujući Nemce sa Balkana, time odlučivši ishod rata za koji Zapad tvrdi da je dobijen neodlučnom akcijom saveznika na Zapadnom frontu), graničare naspram zapadnog, istočnog, severnog i južnog vojnog, verskog i kulturnog imperijalizma i genocida, zatočnike iskonske evroazijske vere u pravdu – nasuprot formalnog legalizma, političke korektnosti i oportunizma – „Međunarodna zajednica“ je izabrala kao glavnu metu za napad, ne bi li ustanovila još jedan Novi svetski poredak još jednim „svetskim ratom“ – zasad samo posrednim i virtuelnim za većinu naroda, ali ne i za nas, koji ponovo moramo da ginemo i gubimo svoja vekovna staništa, uz pokušaje pozapadnjavanja našeg nacionalnog karaktera, ne bi li ovo političko pozorište, ova farsa, imala makar privid verodostojnosti.

Dakle, dragi Džejk, šta mi je činiti? Iako pamtim saosećanje s kojim si 1960. prišao mom stolu u restoranu naše čikaške gimnazije, kada niko nije hteo da sedi sa 14-godišnjim „komunjarom iz Jugoslavije“, i koliko god cenio dobrodošlicu s kojom si me dočekao u svom domu u Sijetlu 1977, ne mogu da zaboravim tvoju molbu tokom Jom Kipura 1983. da ti u Otavi nađem sinagogu radi molitve, kako bi ispunio poslednju želju tvog oca, deklarisanog socijaliste. Jer, rođenog i odgajanog u komunističkoj porodici, još agnostika – kako se sećam da ste se i ti i tvoji roditelji izjašnjavali – tvoj nagli povratak judaizmu kao veri me je i nevoljno naveo na razmišljanje.

To jest, posle svih prisećanja i uspomena, i ponovo sagledavajući sve ono što su i tebe i mene učili u školi, kući, u našim zajednicama i državama, mogu ti jedino zahvaliti što si mi otvorio oči na istinsko rodoljublje tvog naroda, njegovo čuvanje sopstva, ma kako se njegovi pripadnici nacionalno određivali – kao „Amerikanci“, „Englezi“, „Nemci“, „Srbi“, ili „Iranci“. Moram dodati da su me dodatno prosvetile desetine i stotine Beograđana za koje smo svi mislili da su Srbi, ili bar Jugosloveni, a koji su već 1991. istupivši kao Jevreji postali veoma aktivni u antisrpskoj propagandi, čineći sve što im je u moći da nam uruše moral u odbrambenom ratu koji smo vodili.

Ali, kad su tvoji sunarodnici poput Roja Gatmana, Miše Glenija, Lore Silber, Tima Džude i gomile sličnih novinara (kasnije viđenih “stručnjaka” za sve srpsko) počeli da izmišljaju srpske ratne zločine (ne poričem da je nekih bilo ali, istovremeno, još su gore i masovnije počinili i Hrvati i bosanski muslimani, nad nama), i na sav glas pominju naše „koncentracione logore“, koje ja kao ratni izveštač i dobrovoljac na ratištu nikad nisam video – sve to zajedno je prevršilo meru, bar za mene.

Ukratko, počeo sam bolje da razumevam izreku koju sam čuo od nekih tvojih sunarodnika:

„Nikad ne zaboravljaj i ništa ne opraštaj“, iako se – kao Srbin i pravoslavac – i dalje nadam da ću, pamteći, ipak ponekad oprostiti.

Jer, tačno jeste da je, po samom izbijanju Antisrpskog rata bilo tranzitnih logora za upućivanje neprijateljskih civila na njihove etničke teritorije, ali govoriti o koncentracionim logorima narodu čijih je sedamsto hiljada pripadnika zaklano u samo jednom hrvatskom logoru smrti u Drugom svetskom ratu, Jasenovcu (u kome je postojao i deo gde je pomoreno oko dvadeset hiljada srpske dece starosti do desetak godina, dok su izvršioci, ni manje ni više, često bile rimokatoličke opatice), je više nego što mogu da podnesem. To jest, slušao sam i čitao svedočenja Srba, preživelih muslimanskih i hrvatskih ratnih zarobljenika iz razdoblja 1991–1996, i od tih svedočenja me je spopala mučnina, bar kao pri gledanju narastajuće mase holivudskih horora, čiji su producenti i režiseri često Jevreji… No, ta svedočenja, uprkos svemu, na Zapadu niko nikad ne pominje.

Ali, ono od čega većina mojih zemljaka još brže plane je tirada o Srebrenici, gde je oko 1500 muslimanskih razbojnika streljano zbog ubijanja više od 3500 Srba, uglavnom neboraca, tokom četiri godine (1992–1995), i gde je oko 1500 naoružanih muslimana ubijeno u pokušaju proboja srpskih položaja, uprkos lokalnom primirju. „Međunarodna zajednica“ je to nazvala genocidom u kom je navodno stradalo oko 7000 muslimana – sve odraslih muškaraca, nasuprot žena i dece koje je pobio muslimanski zapovednik iz Srebrenice, Naser Orić.

No, nažalost po ovu antisrpsku igru brojki, stvarna cifra mrtvih muslimana u Srebrenici, mimo postreljanih – što jeste bio ratni zločin, ali ne genocid – kreće se oko 3000. Ali možda je i to previsoka procena, budući da čak i uz dovlačenje leševa iz čitave Bosne, u Potočarima kraj Srebrenice nema više od 2500 grobova, dok su neke osobe sa spiska onih koje su Srbi “streljali” glasale na mnogim „demokratskim“ izborima potom organizovanih od bosanskohercegovačke islamističke vlade i međunarodnih namesnika kojima su Amerikanci dali ovlašćenja na kojima bi im diktatori pozavideli.

I mada sve ovo može i tebi delovati kao glas vapijućeg u pustinji, i nešto što sa našim prijateljstvom nema veze, ne mogu se oteti zaključku da su narod kome pripadaš – Jevreji – i zemlja u kojoj si rođen i živiš, i čiji si državljanin – Sjedinjene Američke Države – bez ikakve provokacije ili neprijateljstva s naše strane, objavili rat mome narodu i meni lično, napadajući sve ljudske vrednosti, odnose i osećanja koja cenim. Uz to ste – ne ti lično, naravno – dali odrešene ruke i pružili podršku, čak vojnu, našim vekovnim neprijateljima Hrvatima (da ponovim, uglavnom nekadašnjim Srbima, vekovima ponajčešće silom prevođenim u rimokatoličanstvo – od kojih je 30.000 pokršteno samo od 1991), bosanskim i srbijanskim muslimanima (takođe Srbima prevedenim u islam, neki i pred sam Prvi svetski rat) i, kao vrhunac, Albancima, čiji su najjači, antibalkanski etnički element Vizantinci izgleda doveli sa Kavkaza tokom ranog Srednjeg veka, da bi i njima služili kao plaćenici.

Ove postupke, dragi Džejk, vreme neće izbrisati niti ublažiti. Nijedna sila u povesti nije nanela Srbima takav udarac, pa ni Osmanlije. Amerikanci i njihova jevrejska prethodnica uspeli su, zapravo, u onome što čak ni nacistima nije pošlo za rukom, mada su se svojski trudili. Jer, iako Amerikanci i njihovi politički savetnici Jevreji nisu masovno ubijali civile poput Nemaca 1941, kada su njihovi streljački vodovi pogubili 44 000 muškaraca i dečaka širom Srbije u odmazdu za 440 vojnika Vermahta ubijenih tokom srpskog antinacističkog ustanka, oko 2000 muškaraca, žena i dece, izbeglica iz Hadžića u okolini Sarajeva, sahranjeno je u Bratuncu u Bosni, pošto su umrli (dok mnogi i dalje umiru, i tek će umirati) od raka izazvanog bombardovanjem njihovog mesta 1995, projektilima sa osiromašenim uranom. Kao što znaš, vreme poluraspada radioaktivnog urana je bar dve milijarde godina, i možda će ti to dati predstavu koliko dugo ćemo pamtiti ove zločine, i smatrati svojom dužnošću da ih osvetimo.

Ukratko, primirje između nas, Srba, i jevrejsko-američkog saveza nije na pomolu, i čak i ako, i kad, do njega dođe, ništa više neće biti kao što je bilo. Između nas je isuviše obmane, jada, ubistava, i zla, mimo svih pojedinaca tvoje valjanosti i ljudskosti koji nemaju nikakve neposredne veze sa onim što se dešava. Jer, i pored nepojamnih gubitaka u prošlosti, Srbima nikad nije predstavljalo problem da, po postizanju časnog mira, budu u dobrim odnosima sa protivnikom koji se borio pošteno. Ono, međutim, što malo ko od nas može oprostiti – još manje zaboraviti – su neprestana poniženja kojima nas izlaže Međunarodna zajednica, predvođena osobama bez ikakve lične čestitosti, ili obaveze naspram prošlosti, sadašnjosti, još manje prema budućnosti. Mislim na čitavo javno političko, vojno i kulturno vođstvo Zapada, uz nešto nebitnih izuzetaka, gde je udeo pojedinaca jevrejskog porekla u ogromnoj nesrazmeri sa zvanično dostupnim podacima o učešću tvoga naroda u ukupnom broju stanovnika.

Dakle, Džejk, dobri moj druže, pomisli ponekad i na nas, kao što moja porodica i ja pomislimo na tebe, ali, nemojmo se više zavaravati da se ništa nije dogodilo i da to nema nikakvog značaja – te da to ne primamo kao „nešto lično“, kako tvoji anglosaksonski i jevrejski sunarodnici vole da kažu kada treba olako preći preko njihovih nedela. Jer, Srbi sve primaju lično, i ja ću učiniti sve u svojoj moći da se ono što su i Amerikanci i Jevreji počinili protiv mog naroda – iz razloga i radi ciljeva sramno sitnih, prolaznih, prizemnih i nepriličnih – za početak bar nazove pravim rečima.

Još jednom, sve najbolje porodici i tebi,

Svagda tvoj lični prijatelj
Momo Selić; 5. 2. 2008)

+++

NAPOMENA UREDNIŠTVA

Budući da smo, mimo beleške na kraju nedavno objavljenog pisma Momčila Selića jevrejskom prijatelju iz Amerike, Džejkobu Džozefsonu (pseudonim upotrebljen na našem sajtu radi njegove zaštite) imali zamerki na korišćenje engleskog (da bismo doprli do što više naših mlađih iseljenika koji ne znaju ili slabo čitaju srpski), objavljujemo i njegov prevod, uz napomenu da se jasan odnos prema neprijatelju može delotvorno ispoljiti i priznavanjem njegovog sopstva – uključujući i jezik.

Jer, bar Severna Amerika je puna Srba kojima niko ne može prebaciti da su autsajderi s nesposobnosti da razumeju i savladaju anglosaksonsku kulturu, već samo priznati da su srpski rodoljubi koji poznaju i zapadno slobodoljubivo zaveštanje, i engleski jezik, koliko i svoju evroazijsku, srpsku, vrlinsku baštinu.

Beograd
januara 2008.

izvor: http://www.srpskilist.net/gledista/pismo-prijatelju-jevrejinu