logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет, Друштво    Аутор: новинарство    580 пута прочитано    Датум: 6.10.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

 Papa Jovan Pavle II i Patrijarh PavleOVIH dana izlazi iz štampe šesti tom dnevničkih zapisa Dejana Medakovića pod naslovom “Dani, sećanja” u kome autor, akademik Medaković, beleži, analizira i komentariše unutrašnje konflikte i lomove,

Dejan Medaković, 01.10.2009 (Feljton u Večenjim Novostima)

+++

ali i žestoke spoljne pritiske sve do NATO bombardovanja pod firmom “Milosrdni anđeo”. U feljtonu koji započinjemo, “Novosti” objavljuju najinteresantnije delove iz dnevnika Dejana Medakovića u izdanju novosadskog “Prometeja”.

I PORED svih lukavstava i već tradicionalnog opreza, ne mogu se sakriti prave misli pape Jovana Pavla. On se otkriva kao nedvosmisleni zaštitnik današnje Hrvatske, kao što je njegov prethodnik podržavao NDH i ustaški režim. Ironija izbija iz njegove ocene da je Hrvatska danas “slobodna i samostalna”! Slobodna da se do kraja podastre pred voljom Nemačke i Amerike, slobodna da svoj prostor etnički očisti i poubija preostale Srbe, slobodna da živi u iluziji o svojoj slobodi, tisućljetnoj kulturi i pripadnosti evropskoj civilizaciji, slobodna da neograničeno mrzi šizmatike, slobodna da za tuđe interese obavlja sve prljave poslove, slobodna da održava lažni mit Antimurale christiansis.

Sveta stolica će popustiti pred molbama svoga štićenika i napokon Stepinca proglasiti blaženim. Učiniće to kako bi i tim činom učvrstili svoj protektorat nad Hrvatskom, a ovu još jednom u istoriji pretvorili u svog poslušnog vazala. Već godinama katolička mašinerija radi na prikazivanju Stepinca kao komunističkog mučenika. Iz činjenice da su mu sudili komunisti izvlače se zaključci koji nemaju veze sa istinom i ne skidaju sa njega odgovornost da je svojim autoritetom podržao krvnike iz NDH. Uzalud branitelji tvrde da je njegova kolaboracija imala za cilj da utiče na ublažavanje pogroma, na skretanje sa staza zla i mržnje.

SVE te priče zvuče neubedljivo i lažno. Ovaj fanatik je sve znao, jer je živeo u samom epicentru u kojem su se kovali satanski planovi ove nakazne države. Dao im je svoj pristanak i time ustoličio njihov legitimitet. Postao je saučesnik. Od tog sramnog žiga ne može ga osloboditi nikakvo fiškalsko nadmudrivanje. Ako se strancima i može podvaliti iznošenjem raznih “istina” sa ovog našeg tragičnog prostora, nemoguće je da se to učini nama koji suviše dobro poznajemo zle duhove koji haraju ovim prostorima.

Beatifikacija Alojzija Stepinca predstavljaće glogov kolac u našu zajedničku budućnost, ukoliko je ona uopšte moguća. Taj čin će obavezivati Svetu stolicu za vekove koji dolaze. On se neće moći ni povući, ni sakriti, niti je moguće da se činu beatifikacije ikada da neki drugi smisao. (4. maj 1995)

+++
[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=48CvDYeraas]

+++
U 13 časova pozvan sam kod patrijarha Pavla, u vezi sa imovinskim pitanjima obnovljenog Društva sv. Save. Zatičem patrijarha uznemirenog. On ne može da sakrije svoj očaj zbog hrvatskih zverstava nad srpskim narodom u Pakracu i okolini. “Kakvi su to ljudi koji ubijaju decu? Jedno je boriti se a drugo je činiti zločine. Kada bi mi neko tražio da učinim zločin, ili će me strovaliti u kakvu jamu, izabrao bih ovo drugo.” Za vreme razgovora došao je mitropolit Amfilohije, koji se vratio sa konferencije za štampu na kojoj je pročitao saopštenje za javnost Svetog sinoda, od 5. 5. 1995. Veoma jasno saopštenje odslikava stvarno stanje i nedvosmisleno ukazuje na hrvatske zločine.

Dana 1. i 2. maja o. g. uništeno je 65 srpskih sela preostalih posle etničkog čišćenja izvršenog još 1991, kada je zbrisano čak 280 sela. Mitropolit Amfilohije upravo se vratio iz Bosanske Gradiške, koju su Hrvati granatirali. Pokazuje mi snimak na kojem on drži na ubrusu kožu zdrobljene glavice male Dajane Šajić (5,5 god.), ubijene sa bratom Nenadom, prilikom hrvatskog bombardovanja Bosanske Gradiške i izbeglica iz Slavonije. U saopštenju Sinoda pominje se i učestvovanje Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića na proslavi Dana pobede 9. maja u Moskvi. To predstavlja poseban kriminalni akt i novo svedočanstvo o potpunoj demoralizaciji Jeljcinove Rusije. Dok je on na vlasti, srpski narod nema šta da očekuje od ruske politike.

Moramo se što pre otrezniti od uverenja da nas mogu zaštititi kad nisu u stanju da to učine čak ni sa sopstvenim narodom. Ovako, bićemo kao u bunilu i onesposobljeni za racionalno postupanje. Porazi koje sada preživljavamo posledica su srpske nesloge i tu leži istorijska krivica svih aktera savremene politike. Bez ostatka!

RASTUŽIO me je srpski patrijarh. Onako sitan, kao da se još više smanjio, uvukao u sebe, dopro do samog dna svojih velikih briga. Prvi put kao da je izgubio onu svoju svetačku mirnoću, neprestano se vrpoljio na sofi. Uznemirene su bile i njegove ruke. Bilo mi je jasno kakve ga užasne muke more, njega koji iz časa u čas nezadrživo gubi svoj slavonski zavičaj. Tolike su oči uprte u njega, a on, svestan svoje nemoći, očajan što svom narodu ne može da uputi neke opipljive znake utehe. Čini što može: opominje na trpljenje, ljubav i strah da ne postanemo neljudi. Naročito ovo poslednje razdire njegovu dušu, jer to isto pritiska svojom olovnom težinom i dušu njegovog naroda. Kako ostati čovek kada nas napadaju upravo neljudi, kada je konačno ugrožen i naš nacionalni opstanak? U takvim trenucima sasvim neubedljivo zvuče jevanđeoske pouke koje zahtevaju praštanje i pružanje drugog obraza. (5. maj 1995)

Završeno je Evropsko prvenstvo u košarci, Jugoslavija je prvak Evrope. Dalja zbivanja otkrila su nove moralne pukotine ovoga sveta, svu količinu politike koja je ovladala sportom i proizvela svoju glavnu tekovinu: mržnju. Gledajući završne utakmice sa Grcima i Litvanijom, nisam verovao očima. Kada smo pobedili Grke, dopala nam je finalna utakmica sa Litvanijom. Na toj utakmici, hiljade Grka navijalo je za Litvaniju. Grci su našim sjajnim košarkašima zviždali i ometali ih. To se nastavilo i prilikom proglašenja pobednika. Trećeplasiranoj ekipi Hrvatske Grci su priredili ovacije, čak i kada su Hrvati napustili ceremoniju proglašenja pobednika. Jugoslaviji su zviždali i prilikom sviranja himne. Bila je to provala neopisive mržnje, koju je teško razumeti. U Beogradu, ogromna masa demonstrirala je pred grčkom ambasadom uz parole: “Izdali ste Srbiju” i “Makedonija, Makedonija”. Razbili su prozore na ambasadi i oštetili dva automobila. “Politikin” izveštač iz Atine javio je: “Grčka publika je sinoć bila protiv nas i time možda razbila još jednu našu zabludu”, aludirajući na isticanje naših nepomućenih prijateljskih veza. Grčki mediji ocenjuju da je pobeda Jugoslavije nad Litvanijom bila “nameštena” uz pomoć generalnog sekretara Fibe Bore Stankovića. (2. jul 1995)

Knjigu ”Dani, sećanja” možete dobiti u knjižari ”Inicijal”u Beogradu, Knez Mihailova 35 ili kod izdavača na tel. 021 422 245
(Nastaviće se)

izvor: Večernje Novosti

+++

Mržnja muti razum
Dejan Medaković, 02.10.2009


VLADIKA Sava je želeo da vidim obnovljeni konak manastira Kalenić. Pamtim ga kao zapuštenu, demoliranu zgradu kojom je Crveni krst gazdovao na vrlo lakomislen način. Razvuklo se i polupalo sve što se moglo. Kada je konak konačno vraćen manastiru, vladika Sava je naumio da ga obnovi. Može da bude ponosan na svoje delo. On predstavlja jednog od poslednjih srpskih episkopa koji još zna šta je bila Karlovačka patrijaršija, kakav je red u njoj vladao i kakvi su bili njeni patrijarsi i episkopi. Njega su u Srpskoj crkvi skoro izolovali, a njegov glas u Saboru jedva se čuje. To je tolerantan i prosvećen čovek i kao takav ne može da ima sledbenike.

Za zilote je vladika Sava isuviše barokni čovek, njegova kandidatura za patrijarha nije imala izgleda da prođe. Svakog puta kad se sa njim sretnem, sve više uviđam kakvom olovnom težinom problemi pritiskaju srpsku crkvu. Veliki broj mladih episkopa deluje nedozrelo i loše obrazovano. Patrijarh nema snage da obuzda svoje saradnike u Sinodu i Saboru. A sa svih strana grmi i seva. U novom poretku trese se čitav svet. Rimska crkva aktivirala se više nego ikada. Pronađene su nove formule za prihvatanje unije. Uklanjaju se stare teološke razlike, odstranjuju dogmatske smetnje. A pravac napada je jasan: istok. Treba raditi brzo i iskoristiti raspad Rusije, koji još nije okončan. Tu je i Ukrajina, to najmilije čedo Svete stolice, već vekovima spremna da bude pokorena.

I DOK je ranije uvek neko to ometao, sada nema više ozbiljnih prepreka i taj se posao može uspešno okončati. U tom svetskom nevremenu slabi brodić Srpske crkve vodi jedan sveti čovek, nevešt da se snađe u ovom opakom svetu. Tu količinu zla on sam ne može da savlada, a još manje episkopi oko njega. Oni deluju zbunjeno, često nedosledno. Bilo je pokušaja da se crkva jače približi nekim laičkim snagama i da se osloni na njih. U tom smislu držani su i sastanci sa intelektualcima. Predlagao sam da se obnovi neka vrsta stalnih crkvenonarodnih sabora, na kojima bi crkvena vlast konsultovala laičku inteligenciju blisku crkvi. Protiv je bio bački episkop Irinej Bulović, dok je patrijarh ćutao.

Crkvena vlast je nepoverljiva prema intelektualcima. Kao da se plaši podvala. Uostalom, možda su te rezerve ispravne, jer postoji isuviše veliki broj onih koji bi preko noći želeli da se prikažu kao hrišćani, a da pri tome ne znaju ni osnovna načela svoje vere. To su posledice opšte zbrke u glavama i dušama ljudi. Sigurno da taj haos nije ograničen na naš prostor, već su ovdašnja zbivanja samo odjek jednog šireg nereda, nastalog posle Drugog svetskog rata. Sve teže mi pada nemogućnost da sagledam kraj ovim mukama, da dokučim bilo kakvo pravedno rešenje. Po svoj prilici, mrcvarićemo se u nedogled, trošeći i poslednje mrvice razuma. U malim narodima sve je umanjeno, pa nam je i pamet data u ograničenim količinama. U ruskom sunovratu ostaće sačuvane veće količine morala. Slaba uteha za nas. (19. jun 1995)

GOSPODIN Stoltenberg, Norvežanin koji je zalutao u ovaj naš balkanski metež, usudio se da izjavi kako se u Bosni vodi opštesrpski rat. Bosanski muslimani nekad su bili Srbi, pa su prešli na islam, dok su današnji Hrvati katolici nekada bili pravoslavni Srbi. Odmah se oglasio muslimansko-hrvatski lobi, optužujući ga da je nastrojen prosrpski i da ga treba smeniti. Čak je u Norveškoj buknula afera, kao da je Stoltenberg počinio bogzna kakvo nedelo. Naterali su ga da daje ispravke i da poriče ono što je rekao.

A najtuŽniji deo cele ove priče je taj da je Stoltenberg izgovorio istorijsku istinu kada je reč o muslimanima. Ti nesrećni fanatici nikako se ne mogu pomiriti sa činjenicom da su napustili veru svojih otaca i primili veru onih koji su ih pokorili. Kao da ih neprestano peče ono njihovo izdajstvo, koje žele da iz svoje svesti potisnu na svaki način. Najveći deo njihovih svirepih obračuna u ovom ratu potiče odatle. Zbrku u njihovim glavama povećao je komunizam, koji je njihovu religiju preko noći, potezom pera, pretvorio u nacionalnost. Tako je stvoren jedan suludi hibrid koji će u budućnosti sejati samo zlo. Ubijanje predstavlja idealno oslobađanje svih, pa i najtamnijih strasti, priliku za obračune sa svojom unakaženom podsvešću. Ruše se i padaju sve ograde, iz krvavih magli izdiže se i nekakav verski cilj, konačno i spasonosno utapanje u ogromno islamsko more.

A šta reći o hercegovačkim Hrvatima, tom najfanatičnijem i najokrutnijem delu ustaških sledbenika, kojima nikakvi istorijski argumenti ne mogu da pomere izvitoperenu svest! Niko da se među njima zapita otkuda i samo ime njihove otadžbine. To se odbacuje i guši u dreci koju može da proizvede jedino verski fanatizam. I sada neka se taj Norvežanin samo usudi da izrekne svoja zapažanja do kojih je došao čitajući razne knjige. Valjda se neće suviše čuditi ako ga muslimansko-hrvatski lobi otera sa položaja. A takva graja sledi i drugima, svima koji će se usuditi da misle svojim glavama. Čak i uloga pomiritelja na Balkanu nije lišena opasnosti.

StiČe se utisak da takvi misionari nikome nisu potrebni. Doista je tako, jer jezik koji se koristi u međusobnim obračunima niko niti može, niti hoće da razume. Jednostavno, ljudi ne mogu da shvate da je na Balkanu mržnja jača od razuma. Niko se od te mirotvoračke gospode nije zapitao koliki je evropski udeo u stvaranju i održavanju ovakvih prilika i šta je sve ukočilo i omelo razvoj Balkana, prodor i prihvatanje tekovina humanizma i renesanse, na primer. Predugo su nas prinuđavali da živimo u sistemu Vojne Krajine, navikli da je cena naše slobode da branimo baš tu Evropu, koja je za uzvrat zadržala pravo da nas smatra civilizacijskim otpadom, koji se može jeftino kupiti. (27. jun 1995)

ISTOK I ZAPAD

Vekovima živimo u neprekidnom nesporazumu sa onima od kojih je zavisila naša sudbina. Određivali su je potezom pera, potpisujući ugovore sa Otomanskim carstvom, koje je svoje međe širilo prema zapadu. A za nas nije bilo ni izbora, ni odstupnice. Sa istoka je stizao mrak, a sa zapada teški uslovi i za golo preživljavanje. Skoro redovno birali smo ovo drugo. A sada se užasavaju kada nas vide ovako ubogaljene. Naš invaliditet nije slučajan i nismo ga bezumno stekli. On je stvoren u žrvnju najtežih istorijskih prilika, a pravo je čudo da smo uopšte iz svih tih čuda i pokora izvukli živu glavu. (27. jun 1995)

Knjigu ”Dani, sećanja” možete dobiti u knjižari ”Inicijal” u Beogradu, Knez Mihailova 35 ili kod izdavača na tel. 021 422 245
(Nastaviće se)

+++

Diktat američke sile
Dejan Medaković, 03.10.2009


SVE manje su mogućnosti, čak i za Vatikan, da se nastavi državna hipokrizija, lažna objektivnost i neutralnost. Varanje na duže staze postaje nemoguće. Kako god Vatikan bude tumačio ovu papinu izjavu, bitno je da je on muslimanima priznao pravo na „pravedan odbrambeni rat“. Drugim rečima, on smatra da su Srbi napadači, a to je i stanovište američke politike u Bosni. Ovom izjavom papa je samo potvrdio svoj od ranije poznati stav, koji je nesumnjivo antisrpski. Kada je pre neki dan spomenuo da se u bivšoj Jugoslaviji „uništava civilizacija“, to podrazumeva da taj prljavi posao obavljaju Srbi.

U svim njegovim dvosmislenostima krajnji je ishod negativan za Srbe. Tako se on svrstao u sile koje uporno satanizuju srpski narod. Ako to radi američka administracija, duboko prožeta svojim interesima, onda je to razumljivo, ali, kada se u igru uključuje Hristov namesnik, to svedoči da je kriza savremenog hrišćanskog sveta duboka. Surovo mu se vraća dugogodišnje licemerstvo kojim se uvek branio od političkih grešaka. Tako se i dalje održava privid o papinoj nepogrešivosti. Za njega će hrvatska agresija biti „pravedni odbrambeni rat“, na sličan način kao što je njegov prethodnik lukavo izbalansirao stavove Svete stolice prema Pavelićevoj „državi“. I on se suštinski slagao sa ocenom da Hrvatska vodi odbrambeni rat protiv šizmatika koji ugrožavaju evropsku civilizaciju.

Imaju oni dovoljno istorijskog iskustva da sakriju sva svoja zlodela i da svet neprestano uveravaju da upravo oni brane uzvišene hrišćanske poruke. Kako ta hipokrizija bedno izgleda ako se uporedi sa stavovima jednog Gandija i njegovog shvatanja pravednog odbrambenog rata. Koliko je Gandi nadmoćan u odnosu na papu Vojtilu!

U FORMULISANjU takvih dvosmislenosti u kriznim trenucima kada događaji nateraju na zauzimanje jasnih stavova, Vatikan ima veliko iskustvo. Tim nejasnim opredeljenjem iskazuje se i papska nota upućena zaraćenim silama 15. avgusta 1917. Upitana za mišljenje, srpska vlada je kategorično odbila tu notu, a kao razlozi navedeni su: 1. nota „nije dvojila krivce od pravednih u ovoj strašnoj ljudskoj klanici i pustošenju narodnih tekovina“; 2. papa nije upućivao „ratujuće strane na princip slobode i prava svake narodnosti, da sama rešava o svom budućem međunarodnom, državnom životu“; 3. u papinoj noti „pored srpskog pitanja, ne pominju se ni druga jugoslovenska plemena“ i 4. papina nota nije pominjala „princip slobode i ravnopravnosti malih naroda sa velikima“ (Đorđe Stanković, Nikola Pašić, Saveznici i stvaranje Jugoslavije, Zaječar 1995, 91-92).

I pored svih dvosmislenosti, pravo opredeljenje i simpatije rimske kurije ne mogu se do kraja sakriti. One izbijaju i u najlukavije sročenim frazama. Godine 1917. jasne su antipatije prema Srbiji i stvaranju Jugoslavije, a 1995. jasna su opredeljenja za unitarnu Bosnu, jer samo takav tip države može da sačuva katoličke interese, bez obzira na hrvatske nacionalne zahteve koji su u očiglednoj suprotnosti sa onim što želi Vatikan.

U takav koncept jedinstvene Bosne ne uklapaju se Srbi i zato su oni agresori. Tu i takvu agresiju definiše onaj kome se ruše njegovi dalekosežni planovi. A kako takva osuda Srba odgovara i muslimanskoj strani, Vatikanu se pruža jevtina prilika da lije krokodilske suze zbog njihovih patnji i ugroženosti od srpskih agresora. Takvu sliku o njima prihvatio je svet pritisnut američkim presudama i novcem. Tragedija je utoliko veća što danas nemamo ni tradicionalnog saveznika, Rusiju, koja i sama plovi u američkim vodama i svojoj daljoj destrukciji, koju joj nameću Pentagon i CIA. Kao da se ceo svet urotio protiv nas.

Ovom diktatu američke sile i gluposti moći će se suprotstaviti jedino Kina. Ali kada? Oni mogu da čekaju taj svoj trenutak jer su veliki narod i jer imaju jasnu viziju svoga međunarodnog položaja. Upoređivanje sa njima nije adekvatno. Mi smo mali narod na nepovoljnom geografskom položaju i mi moramo da pronađemo one formule spasenja koje važe za male narode. Sve po našoj meri! Svako precenjivanje vodi nas na opasne staze i zamućuje sliku neophodne realnosti. (23. jul 1995)
IZUZETNO veče sa dr Mihaelom Veningerom i Zoranom Konstantinovićem. Veninger je i ovoga puta otkrio svoje izvanredno teološko obrazovanje. Pored ostalih tema, razgovarali smo i o problemima hrišćanskog jedinstva, o najnovijim ponudama pape i o otporu pravoslavnih crkava da shvate svu krajnju nužnost ujedinjavanja. Njihov otpor da prime papine ponude zasniva se na dokazima iz davne istorije i ne odgovora shvatanjima ovoga trenutka.

Hrišćanske crkve na Zapadu suočene su sa ogromnim opasnostima savremene ateizacije, ali se one trude da se prema svemu što ih ugrožava i odrede. Ovaj papa ima ogromne zasluge za slamanje komunizma u svetu i zato ne treba tek tako odbacivati njegove revolucionarne ponude kao što je ova najnovija da se prihvati dijalog o primatu pape. Veoma ubedljivo, Veninger izlaže stanovište da pravoslavlje još i ne sluti šta ga čeka i kakve sve opasnosti mu tek predstoje, sa kojima se zapadni svet već odavno susreće.

Pravoslavlje nije spremno da se sa tim opasnostima bori i to je njegova tragedija. On tačno ocenjuje sve ono što se danas dešava u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uz puno simpatija za sve one koji nisu zilotski nastrojeni.

I dok slušam ovog obrazovanog diplomatu, neprestano mislim o tome s kim bih danas u našoj crkvi mogao ozbiljno da razgovaram o preteškim problemima savremenog pravoslavlja, koje ne ume da definiše svoj stav prema prošlosti, dozvoljavajući da ga prošlost opterećuje i da mu koči razvoj.

Danas u srpskoj crkvi jedan deo vladika sa mržnjom govori protiv „baroka“, oni se naknadno obračunavaju sa Dositejem Obradovićem, njima smeta višeglasno pojanje, ne žale za hramovima porušenim u ratu a izgrađeni su u baroknom a ne u vizantijskom stilu. Veninger kaže: „Neka rušenje počnu u Beogradu, sa Sabornom crkvom“. (27. jul 1995)

+++

Egzodus pred Olujom
Dejan Medaković, 04.10.2009


POTPUNI slom Republike Srpske Krajine. Hrvatska vojska je zauzela Knin, a muslimanskohrvatska koalicija Kupres. Počeo je egzodus srpskog naroda iz Hrvatske. Kilometarske kolone izbeglica beže pred hrvatskom odmazdom. Ujedinjene nacije poslušno ćute iako je reč o klasičnom etničkom čišćenju. Preko noći brišu se vekovi srpske istorije u Hrvatskoj. Hrvati rade planski, a na udaru su i srpska imanja i spomenici kulture, sve, sve to mora da iščezne, kako bi se onemogućila i sama pomisao o nekakvom povratku.

Uoči trećeg milenijuma, uz američkonemački protektorat, dovršeno je ustaško delo započeto u Drugom svetskom ratu. Primenjena su sva iskustva iz tog razdoblja. Pavelić nije imao vremena da konačno reši srpsko pitanje. Učiniće to Titov general Tuđman. Nikada u istoriji on nije imao povoljnije okolnosti: američka zaštita, nemački blagoslov i oružje, islamski novac, nemoć Rusije, sve se okrenulo u korist Hrvata. U to ime svet je spreman da previdi zločin, da se ponaša kao da nije počinjen.

Velika načela u rukama svetskih sila postaju njihova suprotnost. U tom opštem raspadanju hrišćanske civilizacije saučesnici su i crkve, koje svojim podređenim stavom gube snagu, koju ne mogu više da upotrebe protiv opšte destrukcije i sunovrata. U ovim teškim vremenima za srpski narod pokazaće se da su Hrvati uspeli da se homogenizuju na osnovu ogromne mržnje, kojom su prožeti svi slojevi ovog naroda.

NASUPROT njima, Srbi su razjedinjeni i demoralisani. Međunarodna igra uspešno nas je najpre izolovala, a zatim satanizovala. Isterani smo iz foruma u kojima smo mogli da branimo svoje stavove. Nas jednostavno niko ne sluša, a svet se ponaša kao da nas i ne čuje, spreman još jedino da čuje našu kapitulaciju. Sulude svađe u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, a posebno sukob Karadžićev sa vojskom, kapitalno je svedočanstvo mahnitosti i političkog slepila.
Lepo se pokazalo da srpski komunisti, za razliku od hrvatskih, nemaju jasan nacionalni program. Oni se još gube u internacionalističkim maglama, nesposobni da svom narodu skroje bilo kakav nacionalni program. Oni i ne primećuju kako se kod omladine u našoj zemlji menjaju pojmovi o patriotizmu, kako se on gasi, a raste apatija i nepoverenje u državu. I dok se Hrvati danas opijaju svojim velikim „pobedama“, Srbi se sele poraženi, raskućeni i demoralisani. Nisam siguran da će ova najnovija srpska tragedija uzbuditi i probuditi ravnodušne. Kao da smo se unapred predali, očekujući apatično nove udarce i nove poraze. Kao da više nemamo prave motive za bilo kakav ozbiljniji otpor. (6-9. avgust 1995)

U „Politici“ od 12. avgusta objavljena je izjava Tornvalda Stoltenberga:

„Događaji koji su se desili poslednjih dana otežavaju pregovore.“ Zalaže se „za prodornije nalaženje puta trajnog mirovnog rešenja“. Opet fraze, uz upotrebu reči „prodornije“, koja u tom rečniku ima višeslojno značenje. A onda, sledi racionalan savet čoveka koji živi na nekoj drugoj planeti. On kaže da ne podržava „rangiranja tragedija i da je merenje veličine katastrofe gubljenje vremena potrebnog za hitno okončanje cele balkanske tragedije“.

Sve to zvuči sasvim vanzemaljski, nerealno, kao da je čovek rođeni cinik. Ipak, najznačajnije je što Stoltenberg tačno ocenjuje suštinu tragičnih događaja u Krajini kad kaže: „Hrvatski vojnici su za nekoliko dana promenili istoriju dugu tri stoleća.“

OCENA je tačna, jedino je pogrešio u vekovima, jer je Srbima oduzeo bar još jedan vek te istorije. I tu se sad nalazimo u srži problema. Hrvatski genocid izvršen je u ime genocidnog hrvatskog nacionalnog programa koji je utemeljio Ante Starčević, nastavio Ante Pavelić, a dovršio Franjo Tuđman. Nacionalni koncept doveden do ekstremnih oblika koje stvara samo patološka mržnja sudario se sa jednim obezglavljenim narodom, koji je tek počeo da stvara jasniju sliku za svoje opstojavanje na svom istorijskom prostoru. Osvetilo se nemanje celovitog nacionalnog koncepta, koji nedostaje i samoj matici. Tu se još luta u nekakvim šemama koje su tako uspešno ispirale mozak srpskom narodu u vreme Brozove vlasti.
O njegovoj sudbini odlučivali su ljudi koji su o tom narodu znali manje nego o nekom dalekom proleterskom buntu, izazvanom padom životnog standarda. A najmanje su znali o njegovoj istoriji.

Zato se svako upozorenje da se malo osvrnemo i na tu našu prošlost, da ispitamo svoj koren, kako bismo se bolje snašli u ovom veku tolikih iskušenja, završavalo tupim etiketiranjem i bacanjem oprobanih komunističkih anatema na sve što ukazuje na nacionalizam.

Posledice ovakvog odgoja nacije morale su dovesti do njegove nacionalne i moralne apatije. To je dovelo i do ovog srpskog ispadanja iz istorije, jer, kako nas je učio i Hegel, naivnima ona i ne pripada.

Hrvatski vojnički uspeh ugradiće se temeljno u sve pore hrvatske nacionalne svesti. Shvatiće i ono najvažnije: da su Srbi beznadežno razjedinjeni i bez nacionalnog programa. Shvatili su da im je dozvoljeno da svim sredstvima sprovedu etničko čišćenje. (13. avgust 1995)

NIKOLIŠ I “PRIJATELjI“

KAKAV spisak istomišljenika! Oglasila se grupa najčvršćih „mirotvoraca“, u stvari bivših komunista koji danas predstavljaju opoziciju. Ako je to bio i najuži krug prijatelja pokojnog Gojka Nikoliša, zaista ne iznenađuje ni ono pismo koje mi je uputio. Osećao sam da u tom čoveku živi isuviše veliki broj tragova koji su ga gurali u tadašnju vrhušku. Njegovo ispadanje iz kruga povlašćenih tek mnogo kasnije steklo je alibi koji mu je omogućio da se predstavlja kao trajno opredeljeni humanista.

Ima u njegovoj (Nikolišovoj) biografiji mnogo nedoslednosti koje nikako neće moći da naknadno idealizuje. U svakom slučaju, za svoje zemljake u Titovo vreme nije mnogo učinio iako je morao znati kakav položaj nameću Srbima Bakarićeve političke odluke. O toj srpskoj nesreći vešto je izbegao da se u bilo kojem vidu izjasni i tako kompromituje. Pretvarao se da mu neke stvari nisu do kraja jasne, a ta „neobaveštenost“ bila je spasonosna formula za odgovornost. Istini za volju, treba reći da nije bio prvi koji je pronašao i primenio ovakvu formulu preživljavanja. (12. jul 1995)

Knjigu ”Dani, sećanja” možete dobiti u knjižari ”Inicijal” u Beogradu, Knez Mihailova 35 ili kod izdavača na tel. 021 422 245
(Nastaviće se)

ostale nastvake pročitajte OVDE ( http://www.novosti.rs)





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo