Вести

Desilo se to davne, 1976.godine. Sa poslom sam bio u Kninu. Da, onom malenom gradiću u Dalmatinskom zaleđu, koji će puno godina kasnije postati veoma poznat po ružnim događanjima,

Alexandar Fjodorovič VORONCOV, 17.09.2009

+++

koja, kad prođu, većina ljudi mrzi i nerado ih se sjeća.

Supruga Marija i kćer Jelena živile su u našem stanu u Splitu, a ja sam, od ponediljka do petka, bio odvojen radi posla u Kninu, a onda bih svojim tera/kota lux – Stojadinom, jurio prema domu svom i toliko željenom zajedničkom životu sa svojim najmilijim, koji mi je, nepravednom silom jačega, bio oduzet. No, ovom prilikom neću o tim nasilnicima. O njima detaljno pišem u Sećanjima–V i mislim da će to biti dovoljno. Sad su na redu mnogo lipše i srcu i duši, draže stvari.
Ta sedmica, u poslednjim Svibanjskim danima, bila je jako kišna. Posli desetak predivnih proljetnih dana, crno nebo se nadvilo nad Kninsko – Sinjski kraj i činilo se da se Onaj gori, srdi radi nečega i zaliva ljude i zemlju, ne bi li nam razbistrio um.

U četvrtak popodne se ipak malo smirilo. Nebeske struje odigoše malo svoj vlagom ispunjeni pokrov i svjetlost kao da malo ojača. Te večeri sam otišao u kino i gledao jedan od, kako se kasnije pokazalo, najboljih filmova u mom životu. Setit’ ćete ga se i Vi, kad Vam kažem da se zvao “Leptir”(Papion) sa Stiv Mc Kvinom i Dastinom Hofmanom – u glavnim ulogama. Kad sam posli skoro tri ure izašao iz kina, dobro prodrman njegovom tematikom, pogledah ka mračnom nebu i zapazih da se ‘di god pojavljuje i po koja zvjezdica.

Ajme, pomislih u sebi, možda sutra bude malo lipše, ne volim da jurim autom dok pljušti. Ne, nisam se plašio sebe i svoje vožnje, već onih iz suprotnog smjera, jer sam bio svjestan kakvi sve ljudi sjede za volanom i pritiskaju gas. No, moram da priznam i to, da ih, na svu sriću, nije bilo tako puno kao danas.

Dugo sam se noću prevrtao po svom krevetu u samačkoj iznajmljenoj sobi kod barba Nikole i njegove supruge Marije. Film me je silno uzbudio, a moja duša je lebdela na sparini močvara francuske Gvajane, gdje se odvijala većina radnje tog predivnog i uzbudljivog filma. Tek pred samu zoru, malo se smirih i umor ovlada mojim ganglijama i duša, makar i za kratko, nađe svoj mir.

Kad ujutru pritisnuh dugme na budilici da ne zvrči dugo, odmah spazih da je soba jarko osvitljena. Zadnjih dana sam se budio skoro u mraku, jer su tmurni, gusti i vodom ispunjeni oblaci, sprečavali ma i jedan sunčev zrak da se probije ka nama Zemljanima, koji smo toliko žudjeli za njima.

Prvo raskrilih škure na ponistri i ugledah potpuno vedra i plava Nebesa. Sunce je bilo sa suprotne strane, nisam ga moga vidit, ali sam sritan gledao njegove zrake, kako se, kao munje, prelamaju u svim pravcima. Zvižduka sam potiho sebi u nos, dok sam se uređiva u kupatilu i nekako mi voda više nije bila hladna, ka ranijih dana.

Kad sam skupia svo svoje šporko rublje i ostale stvari, siđoh do svog divnog, boje pečene zemlje, tera cota, lux – Stojadina. Nabacah sve stvari na zadnje sjedište, osim svoje osobne kožne torbe, koju spustih na sjedište do sebe.
Dan na poslu mi je proša brzo. Sa svojim pomoćnikom, Ljubom Markaćem, regulisa sam sva pitanja i eventualnosti za ta tri dana dok budem otsutan.

Obično sam za Split iša priko Drniša i Šibenika, ali ovog puta okrenuh ka Perućkom jezeru i Sinju. Cesta je bila suha, a malobrojna vozila iz suprotnog smjera mi nisu pravila probleme. Slušao sam muziku iz starog auto radio kasetofona, koji je još uvik zna da me razveseli i olakša žureću vožnju ka domu i svojima.

Dok sam juria krivudavom cestom uz jezero, shvatih da je ono puno vode i odmah pomislih da će “biti struje”. Cesta je, posli skoro pravog autoputa nekih desetak kilometara od Knina, opet prešla u veoma oštećenu asvaltnu “kaldrmu” kako sam ja to naziva, ljut zbog stalnog kočenja, izbjegavanja neravnina i mnogobrojnih rupa na kolovozu.

Vozia sam mnogo sporije nego par kilometara ranije, ali na to sam se već bio svika i nisam se previše nervira. Bilo mi je važnije da ne štetim previše svom “de lux” ljubimcu, koga sam kupia tako teško izdržavanim kreditom, a osmjeh mi za kratko osvoji obraze, kad se sjetih riječi svoje drage male i prepametne ćerke Jelene, na čije smo se često davane sjajne pametne zaljučke, već bili navikli.

Kad sam dotjera tog Stojadina iz Beograda, jer sam ga nabavia priko brata Kolje, koji je ima prijatelje u Kragujevačkoj “Zastavi” i koji su omogućili da se dobije priko reda, što je značilo da sam izbjega nova poskupljenja koja su se događala svako malo i dok sam preumoran priča o svom putu od Beograda do Splita, ta mala pametnjakuša odjednom reče.
“Zbog tog kredita će mo opet objesit zube o policu” izgovori kao da neće i natjera nas na gromoglasan smjeh, jer smo i Marija i ja znali, na što ona misli.

Dok ne otplatimo kredit, morat’ ćemo da se uzdržavamo od toliko toga nužnog za normalno življenje, jer je plata bila jedna i ne previše velika. Ali želja za autom i slobodom koju on pruža u tadanjim uslovima života, bili su jači od svega, a Marija nije bila spremna da se mojim uzavrelim željama odupre logičnim upozorenjima. Sve se obijalo o veličinu moje želje, pa tako i tada. Predivni Stojadin de lux je bia ispred naše kuće, a kredit, otplata i naši okaćeni zubi o policu, bili su dugo vrimena suputnici našeg budućeg življenja. No, ni to nije tema ove moje priče i zato idemo trčeći dalje . . .

Izbjegavši jednu odronjenu kamenčinu na drumu, usporih radi oštre okuke i izbih pred mali mostić i nekoliko dječaka, koji su sjedili na kamenim stubićima kraj ceste. Malo usporih, što iz opreza, što iz radoznalosti, a onda stadoh. Kroz otvoren prozor, gledao sam dječake, a u oči mi odmah upade njihova skromna odjeća i obuća. No bila su to predivna, u kosu zarasla i suncem opaljena dječija lica, koja odmah nahrupiše ka meni i autu.

“Barba(čiko), da li želite spuže, imamo punu kesu”, vikali su skoro uglas, a onaj najači mi podnese skoro pod nos, najlon kesu prepunu svježe “ubranih” puževa, koji su gamuljali tamo amo, pokušavajući da se izvuku iz “zatvora”.

Pa, moram Vam reći da sam voleo spuže, ali ih nisam previše jeo. Mogu čak reći vrlo ritko, kad sam bio siguran da su spravljeni po mom guštu. Ali mi na um pade nešto drugo. Spuže je obožavala moja tašta Tonka, koja je često znala da ugodi meni nekim specijalitetom sa gradela, pa poželeh da joj uzvratim spužima.

“Pa, koliko košta ta kesa spuža” rekoh i onako kroz prozor, uzeh kesu u ruku da odvagnem, mada sve to skupa i nije bilo važno, posebno kad dječarac izgovori cjenu nekako stidljivo, kao da se plaši da me njome na mah ne otjera i odbije od kupnje.

“Barba, samo 50 dinara, pa to vam nije puno, dugo smo ih skupljali po mokroj travi” reče nekako skrušeno i s neskrivenom nadom. Ja zavukoh ruku u džep i izvukoh novčanicu od 500 dinara, jedinu koju sam imao sa sobom.

“Što ćemo sad, vi sigurno nemate vratit kusur, zar ne . . .? upitah brzo i glupo, jer sam odgovor znao i sam. No umisto da me to odvrati od pazara, moja želja da obradujem baka Tonku se pojača.

“Čekajte, imam rješenje. Možda u gepeku auta imam nešto što će Vam se svidjeti, pa da se trampimo, hoćete li . . .? upitah izlazeći iz auta i otvarajući peta vrata. Oni se okupiše oko mene i gepeka, prateći moje ruke i gledajući raznorazne drangulije, koje sam priko njih pretura.

“E, evo nečeg što bi ste možda voleli. Ovo mi je ćerkin Badminton”, rekoh i izvukoh fitrolu sa dva reketa i par repatih loptica za igranje.

“ Uh, vidi”, izbaciše neki iz sebe, a onaj što držaše kesu sa spužima, ozbiljno izgovori.

“Hoćemo, mjenjat ćemo se. Vi nama te rekete, a mi Vama ovu kesu spuža”, reče i nekako, kao željan podrške, pogleda po ostalima.

U meni se javi moj trgovački duh, usađen vjerovatno od Fjodora, koji se, pored mosta priko Tare, kraj Budečevice, pisao sam o tome u Sjećanjima, bavio ugostiteljstvom i trgovinom.

“E, . . .pa ne ide to baš tako. Ja sam za ovaj komplet dao toliko novaca, da sam mogao kupit’ bar tri takove kese sa spužima” na što oni zaklimaše potvrdno glavama, a ja malkice razmislih.

“Evo kako ćemo. Ja ću Vama dati ovaj komplet za Badminton, a Vi ćete me, u sljedeći petak, u ovo isto vrime, sačekat’ ovdi na istom mistu, sa još jednom kesom spuža. Je l’ važi”, pogledah po još uvik raširenim divnim okicama, koje se nisu skidale sa reketa.

“Važi”, povikaše u glas, a ja zadužih onog najkrupnijeg, što je držao kesu sa spužima, da se on pobrine da se dogovor za sljedeći petak i ostvari.

“Ne brinite barba, mi smo poštena dica, bit ćemo u sljedeći petak točno na ovom mistu, sa punom kesom spuža, vidjet’ ćete . . .” skoro kao da je recitira, “jel’ tako”, okrenu se ka ostalima, a oni u glas povikaše “tako je”. “Mi smo iz onog sela” i ruke im svima poleteše u vis, da pokažu nekoliko razbacanih kućica na brigu, dosta visoko nad cestom, da mi se učini kao da dotiču nebo, toliko je bilo strmo.

“Uredu, ja Vam virujem” rekoh i uzeh kesu spuža, a on primi rekete na koje svi staviše ruke da ih opipaju. Kad spustih kesu u auto, okrenuh se ka njima i zatražih rekete da im malo pokažem kako se sa tim čudom igra. Ja uzeh jedan, a onaj najveći momčić uze drugi reket i ja mu rekoh da se malo odmakne. Bacih onu lopticu sa produžetkom u zrak i udarih je tako da mu ne bude teško da uzvrati i tako par puta razmjenismo dobacivanja, uz glasnu vrisku i radost ostalih. Onda mu jako opalih lopticu i ona ode daleko i jedan od njih, onaj najmanji, odjuri da je donese.

“Eto, momci, sad Vi nastavite da igrate, a ja idem dalje, već sam okasnia. U sljedeći petak se vidimo ovdi na istom mistu i nek me čeka puna kesa spuža. Ajd’ zdravo . . .” rekoh i sjedoh za volan, a oni svi povikaše uglas “zdravooo” i dok sam dava lagano gas i maha im rukom kroz otvoren prozor, u retrovizoru vidjeh kako se sjuriše niz stranu ceste i svom snagom zapeše uz brig, ka udaljenom malenom zaseoku pri samom vrhu.

Posli tri kvarta od ure, stiga sam u Split, gdje se Mare iznenadila spužima, ali je i njoj bilo drago radi matere, koja je puno volila da ih jede. Sutradan smo otišli u Bašku Vodu i Tonka se rado napucala vrlo brzo i spritno pripravljenih spuža, a ja sam uzea samo nekoliko, jer sam puno više volia kako ih spravlja dr. Parpura, koji je bio kulinarski umjetnik prve klase.

Sljedeća sedmica je prošla bez nekih većih problema, kako na poslu, tako i van njega. Vrime je opet bilo nekako kilavo, sa vrlo malo sunca, ali ni kiše nije bilo previše. Onaj povodanj od prije sedmicu dana, se nije ponovia.

Mališani sa spužima su mi pali par puta na pamet, a moja znatiželja što će se dogodit’ je svakim danom sve više rasla. Na kraju, opet dođe petak i ja, u rano popodne krenuh ka Sinju. Bilo je oblačno, sa vjetrom, ali suho. Raspoloženje mi, ka ni vrime, nije baš bilo najbolje, ali sve je to skupa spadalo u “rok službe”, kako smo to, mi već znali da govorimo.

Kad sam se približia onom mostiću i još iz daljine pokušava da vidim dječake, učini mi se da ih nema. Kad sam priša bliže, spazih kako se sa kamena kraj ceste podiže mali dječačić i mahnu mi rukom. Ja zaustavih i ne gaseći motor, izađoh iz auta.
Švrćo mi, noseći u rukama onaj cili komplet za Badminton, lagano priđe i ne dižući pogled, reče.

“Barba, vrime se pokvarilo i nismo uspjeli više naći spuža, pa Vam vraćam ove Vaše rekete”, izgovori i nekako tužno i ukočeno pruži komplet ka meni, isčekujući moju reakciju, možda čak i ljutnju što nema spuža.

Srce mi je na mah uzdrhtalo, suze su htjele iz očiju i ja se napeh da ih spiječim. Bila su to malena, gorštačka, priprosta i siromašna dica, ali poštena u dubini svojih duša i dogovor nisu pogazili. Mogli su slobodno nedoć, ne bih se ja pea uz brig da ih tražim, prvo, što mi nije bilo do pentranja, niti su te rekete bile vridne toga da ih tražim. Shvatia bih njihov nedolazak dječjom igrom i nestašlukom, jer ko bi povazdan skuplja spuže i to po takvom vrimenu.

Uzdrhtalih ruku, a još više duše i srca, vratih mu rekete i rekoh.

“Ma, uzmi to, nema veze što nema spuža, bit će ih, dat’ će Bog, nisu spuži meni tako bitni. Uzmi rekete i pozdravi svoje drugare, igrajte se i nek’ Vam je sa srićom. Ajd’ zdravo”, izgovorih dosta teškim glasom od uzbuđenja i pomilovah ga po glavi, a njegova dva sitna zelena oka su me sad gledala zbunjeno i radosno, a onda, uzviknuvši “hvala”, okrenu se i strča niz stranu ceste.

Tada, iz okolnih žbunova iskočiše i ostali, te se radosno i uz uzvike pridružiše mališi, a onda pojuriše uz brig. Najednom, kao po komandi, zastadoše i okrenuše se k meni. Rukama zamlataraše iznad glave, a prema meni se sjuri kao vihor, njihovo skupno i glasno “hvala”, a meni srce uzdrhta nanovo. Odmahnuh rukom i sa suzama u očima sjedoh za volan i lagano krenuh. Trgoh se i tri puta jako zasvirah sirenom de lux Stojke, a sagnuvši se, kroz prozor vidjeh kako mi vesele mališe mašu i uzvikuju.

Eto, završavam ovu priču o spužima i predivnoj seoskoj dici iz Dinarskog kraja, kojih se sitim i dan danas, a suze sad mnogo lakše kliznu, jer se ostarilo, a uspomene tako silno uzbuđuju.

Ja, kao i uvik, imam strašnu želju, koja će, po mom običaju, najvjerovatnije ostati ipak samo želja, a to je – da posjetim taj kraj i pokušam da pronađem nekog od tih dječaka.

Zamislite taj susret i pretpostavite jačinu tog srca koje bi TO tribalo da izdrži, a da ne dozvoli suzama da ruknu. Dovoljno je da Vam kažem samo to, da su to sad odrasli ljudi, sa približno 40-tak godina života, jer se taj naš susret dogodia davne, 1976.godine.

Većina ih je sigurno učestvovala u tom prokletom ratu, a možda je koji i poginia. Zar je potrebno da bilo šta još dodam svemu ovome. Mogu reći samo još to, da do onog mostića, iz Splita mogu stići za 40-tak minuta vožnje autom, no radi svega što se u međuvrimenu zbilo, to ne samo da ne želim, već mi i ne pada na pamet da ispunim tu svoju želju.

Alexandar Fjodorovič VORONCOV