Вести

Ових дана Србија и српски политичари ознојано, професионално и емотивно посвећују себе проблему беле нације, или Параде поноса.

за новинар.де З.Д. 24.09.2009

+++

Амбициозно марљиво покушавају себе да оправдају пред белом Европом и белом Америком.

Управо та њихова марљивост открива српском народу немарљивост. Управо та марљивост показује њихову кривицу према српском народу. Та марљивост показује њихово непоседовање родољубља у структури своје личности.
Као што се Америка открила као насилник мањих народа, тако су се и српски политичари открили као насилници српских живота.

Како се то Америка открила као насилник мањих народа?

Открила се у подизању Спомен парка одмах поред Пентагона. У Спомен парку код Пентагона треба да се поставе 184 клупе. Свака клупа је једна жртва терористичког напада на Пентагон.

Како та Америка није ишла по канадској територији, колевци Индијанаца, по вијатнамској земљи, по иранској земљи, по српској земљи, да поставља клупе као симбол једног убијеног живота, тако је та Америка признала да је убица многих и многих живота, и да би целокупно становништво Америке морало месецима, годинма да израђују клупе „живота“ на свим оним местима где је она својим оружијем и својим војницима загосподарила.

И како је, кроз америчку историју, цела једна популација црног човека умирала као што „умире“ балон од сапунице када се одвоји од колевке обруча на коме трепери у дугиним бојама, тако је та Америка схватила да не би имала материјала да прави и клупе „живота“ за уништене животе црне нације.

Како се то српски политичари откривају као насилници српских живота?

Открили су се управо око марљивог залагања око беле нације или Параде поноса. Док бране белу нацију, док нас „црне“ оптужују за насиље над „белином“, сакривају насиље над српским народом док су им одузимали радна места, продавали српске фабрике, злоупотребљавали проблем Косова, неговали криминал и писали законе који ће само одговарати њиховом каријерном напретку, и који ће све теже и отровније гушити срспко народно право на живот.
Открили су се и у томе да су управо они са државног врха одговорни за „хулиганску“ омладину која сада снажије од војних оклопних возила руши све пред собом.

Открили су да је кривица њихова што насиље расте и на улици и у породици.
Открили су се и у порасту педофилије.
Открили су се и у констатацији да је Београд град у коме најлакше човек може да нестане и да се никада више не пронађе.

Бранећи белу нацију, а не бранећи женско биће да се заустави рука насилника, да се заустави потреба силоватеља да задовољи свој животињски нагон, открили су се да је данас силовање и физичко премлаћивање законски кажњиво као и да си у трафици украо бокс цигарета.

А шта је за српски народ НАСИЉЕ?

НАСИЉЕ је:

– Скупштинска бахатост посланика;
– Баснословне посланичке плате, дневнице, станови, политички имунитет, путовања, богате трпезе…све оно што не припада онима који личе на оно на шта личе српски посланици;
– Огроман број незапослених људи, што оних који су иза себе оставили неостварено право на радни век и оних који не могу ни да закораче у право да остваре радни век (незапосленост младих)
– Огромни смртни исходи на српским путевима јер се данас вози како се хоће, а вози се јер им је закон о сабраћају то дозволио, тачније нема ригорозних казни већ је на снази још увек закон мита и потплаћивања;
– Коњушнице од болничких услова лечења, и „аматерски“ лекарски квалитет улагања лекара у проблем оболелог;
– Примање и отпуштање радника онако како је закон послодавцу дозволио, а он се састоји од тога да послодавац по укусу своје личности може да процени да ли ће му запослено лице бити радник, или папирна марамица у коју ће истрести садржај свог носа и заслинављену нежност папира бацити у канту за смеће;
– Немање могућности да се прекине статистика да смо умирући народ, јер деца не могу да се рађају у домовима где су родитељи незапослени, у домовима где родитељи раде код послодавца који је „прехлади“ и „употреби“ марамице склон и мимо сезоне вирусних обољења;
– Стављање проблема беле нације испред проблема Срба и српске деце у косовским енклавама;
– Стављање обавезе да се сигурност беле нације заштити, а да се не штите Срби на Косову, да се не штите српски гробови на Косову, да се не штите српске светиње на Косову;
– Глад српског становништва;
– Слободно дистрибутирање наркотика до српске деце;
– Премали број сигурних кућа за пребијене жене и децу;
– Насиље у емитовању политичког живљења, насиље у емитовању ретардираности кроз риалити шоу, насиље простатлука у квалитету естраде певања, насиље у снимању филмова и серија;
– Судске парнице које се завршавају малим законским казнама, тамо где робија чека почињен злочин;
– Корупција, корупција, корупција;
– Запошљавање по политичкој линији, и отпуштње због политичке непослушности;
– Невладине организације које сакате својим лажима Србе, српску историју и српску потребу да се сачува отаџбина

Србија као слободна земља, са правом на српски национални идентитет…

Списак оног на шта срспки народ гледа као НАСИЉЕ био би много дужи, много тежи, много горчи да желим да се задржим на свим оним каменим груменима које жваће српски народ место хлеба насушног.

Из тог напред наведеног НАСИЉА проистекла је омладина коју јавност данас назива ХУЛИГАНИ.

Наравно да та улична омладина нема „оправдање“ за одлуку да одузет српски идентитет бране насиљем.

Још мањи разлог и право да их називају хулиганима имају сви они који су водили државу од тренутка распада Југославије, и они који су наставили да је воде од 5.10.2000. године.

Некада су људи своју националност и своју територију бранили копљима.

Касније се узнапредовало па се нападнут национални идентитет бранио ватреним оружијем.
Напредовало се и даље па се национална нападнутост бранила савременијим наоружањем.

Данас се брани из васионе, брани се невидљивим летилицама, хемијским наоружањима, смртоносним вирусима, и тако даље…

Како је здраво одрастање српске деце прекинуто још у колевци њихових дечијих стопица од стране неспособне српске политике, наставак нездравог одрастања последица неморалног друштвеног живљења, неулагање у васпитање српске деце, тако је српска политика једини кривац што српске улице данас имају омладину која својим понашањем носи назив хулигани, и таквим „наоружањем“ брани уништење Србије.

Како се годинама свет и српски унутрашњи свет, хулигански односио на српско право на достојанствен живот, тако се српска омладина одлучила да хулиганско уништење Србије брани хулиганским методама одбране.
Тако да школовани умови не треба да се питају зашто су „хулигани“ натерали министра полиције да спречи Параду поноса из безбедносних разлога.

На такву одлуку министар полиције није натеран од стране хулиганске омладине која је претила, већ је до те одлуке доведен искључивим кривцем оних који су подржавали и штитили Параду поноса да имају право да се клате улицом Београд, и тим апелујућим гласом брањења беле нације, натерали омладину да као оружије у своје руке узме хулигански рефлекс.

Зашто данашња српска омладина има хулигански рефлекс?
Зато што су изгубила поверење у одрасле и зато што им одласли нису служили за пример већ за апетит подсмеха и јавашлука.
Зато што су данас на улици млади којима родитељи нису могли да обезбеде мирну породичну атмосверу.
Зашто нису могли?

Зато што су остали без посла. Зато што су их подизали очеви који су миран ум изгубили као добровољци рата на територији бивше Југославије, онда када су мислили да се као родољуби јављају да одбране своју земљу, па касније видели да је та бранећа земља продата и издата од оних који су их на ту одбрану соколили. Када се десио тренутак да прогледају и да виде да су у рат улудо ишли, то прогледавање је касно стигло јер су они већ изгубили мир своје душе и мир свог здравог умног расуђивања. Гледали су да су исто прошли и они очеви који су били насилно мобилисани за рат који је водио ка томе да се издају и издајнички губе српске територије.

Та омладина је гледала да су њихови очеви изгубили своју људску стабилност због последице рата у ком су били, а да данас у миру српске политичаре не интересује да ли су они инвалиди рата у телу, или инвалиди рата у уму и души.

Затим је та омладина гледала како избегли Срби не требају никоме у Србији, а ЕПП говор наших политичара је увек био са речима „недужна српска браћа је остала без својих домова“.

Улична омладина је ту јер нису могли родитељи да их сачувају у домовима који су из дана у дан све више мирисала на немаштину. Нису могли да их школују. Нису могли да им обезбеде ни школовање у земљи а још мање у иностранству.

Омладина је на улици и ради љутње на своје омладинце који могу да се школују где хоће и како хоће, јер имају очеве који то могу да им обезбеде. А да би дошли до могућности да им то као велики очеви обезбеде, прво су морали да очеве уличне деце отпусте са посла, да им отму радна места, да им продају фабрике и предузећа где су они радно зарађивали, и да од те отимачине обогате себе и својој деци пруже све оно што су отели туђој деци.
Имамо девојке које продају своја тела да би имале оно што имају девојке које су од телесне продаје заштићене јер су их заштитили очеви који су отимањем туђе ћерке натерали на телесну продају.

Те телесно продате девојке не треба да се називају неморалним спонзорушама, јер негде у души те продате младости постоји заробљена девојчица која се можда зарекла да ће „срам“ сиромашних родитеља пред светом сакрити тако што ће продавати своје тело и својом китњавом гардеробом пред свет изаћи са гардеробом која неће показивати истину сиромаштва њихових родитеља.

И коме оне продају своје тело?
Својим вршњацима не. Од њих добијају ситније поклоне. Своје тело оне продају оним створењима који би по годинма могли да им буду очеви. Створењима који седе на местима професора, политичара, директора, подслодаваца, лекара (уз извињење онима који своје положаје не злоупотребљавају).

На улицама нам је омладина која свој младалачки гњев и бол претварају у хулиганство када виде да су још једно лето провели на узаврелим улицама својих градова, а у време апелујуће економске кризе политирачи и они који су отели радну егзистенцију њиховим родитељима, путују по иностранству и башкаре се на свим висококотираним плажама и хотелима.

На улицама нам је омладина која је губитком права да одрастају на свом огњишту морала у Србији да се третира као избегла или расејана омладина, и онда гледају како им српски политичари нису дали објашњење зашто су избегли и расејани, како не бране њихов прекинут детињи сан пред страним земљама које су уништиле њихову колевку порекла, већ се напротив умиљавају око њихових ногу и чешљају њихове репове, а устају да одбране једну Параду поноса, параду срама и изопачености.

Ако је та Парада поноса равноправна са двополном заједницом живљења, како се онда родитељи хомосексуалаца и лезбејки не ПОНОСЕ што су им синови и кћери то што јесу?

Како онда ту Параду поноса нису изашли да бране родитељи, већ је бране политичари, психолози, аналитичари, глумци, певачи, разни „радни волонтери“ (секретари) из Министарства за људска права?

Родитељи дрогиране деце која су се налазила у центру Црна Река, изашли су и јавно причали о проблему који имају са својом дрогираном децом.

Родитељи хомосексуалаца и лезбејки нису јавно проговорили. Зашто? Зато што их је стид. Зато што се плаше да околина у којој живе јавно не сазнају ком опредељењу припада њихово дете. Зато што „завиде“ родитељима чија се деца скидају са дроге јер за такве родитеље постоји шанса да се њихово дете излечи, а сами знају да су минималне шансе да се њихово дете емоцијама окрене детету супротног пола.

Тај срамни закон да се легализује право на љубав која ни по телу полности, ни по моралу људскости у таквој љубави места нема, усвојен је године у којој смо још.

Београд је статус града добио у години када истополност није смела ни да усни да тражи право на легалност, по најмање право да јавно парадирају градским улицама.

***

НАСТАВАК ТЕКСТА ЗА ОНЕ КОЈИ НАС НАЗИВАЈУ НАСИЛНИЦИМА

Као што и у закону спроводите право важећих и неважећих закона, тако онда укините досадашњи статус града Београда у коме до сада истополни нису имали закон легалног јавног постојања, па уведите нови статус града Београда у коме се налази и овај нови закон легализације права на љубав истополних.

Тек тад ћете имати „законска“ права да кажете да нико не сме да оспори јавну Параду поноса.

Док то не урадите немате право да насилницима називате све оне који бране достојанство града Београда.
Нема потребе ни црквене великодостојнике да оптужујете да су својим ставом позивали на линч учесника Параде поноса.

Колико год су се појединци из клира црквенодостојника трудили да њихове речи буду истините када су се поново ослањали на речи из Светог писма, на речи апостола, на речи аве Јустина, они то ни овај пут нису радили из верујуће душе већ из потребе да себе изрекламирају за потребе које су у њима и које тек треба да спроведу у остварен сан.

Кад су се челници свих верујућих различитости нашли испред камера у емисији Оливере Ковачевић, једини који је срчано износио свој став о истополним био је представник исламске вере. Сви други учесници су ту били само ради рекламе њихове екуменске љубави.

Да су челници СПЦ толико категорични борци против неправде, неморала, не би неправду правили својој верујућој браћи и оспоравали им право на веру која им је остављена од светих отаца.

Не би своју верујућу браћу и верујући народ кажњавали само зато што желе да униште истину да је монах Сава био честит хришћанин, одан слуга Богу, и не би се толико љутили на своју верујућу браћу и верујући народ што не могу никако да их покоре и тим покоравањем успеју себе да убеде да су паметнији од монаха Саве, сада Светога нам Саве.

Проблем наших православних великодостојника (част честитим) је управо у томе што њихова горда амбиција не може да се помири са тим да монах Сава није имао теолошки факултет, теолошки докторат, а био и остао образованији, вернији и паметнији од њих.

Јер ако се наши православни великодостојници грле са оцем Рима, са водећом политичком структуром у Србији, одакле онда јавна осуда уличне омладине и одакле тој омладини име „хулигани“?

Како нису објаснили политичком руководству да је свака честица младалачког одрастања била затрована насиљем и неправдом коју су гледали на коју год страну би окренули своју дечију главицу? Како нису објаснили (као школовани духовници, ако не и духовници напуњени Духом Светим) да се то незадовољство застрашујућих примера, коју једна дечија душа није могла да носи и правилно себи објасни, сакупљала у њиховим душама као и честице атома што се сакупљају и да је дошло до судара и експлозије тих атома, и да то што сада они чине хулиганска дела није њихова кривица, већ је кривица хулиганског друштва у ком су одрастали?

Нису објаснили, јер не могу да објасне.
Зашто не могу да објасне?

Зато што и они сами младо биће не школују да служе Богу и народу, већ га школују да служи њима и њиховој борби да дође дан када ће они постати „паметнији“ од монаха Саве, данас Светога нам Саве.

Не могу зато што је и њих неко купио да разбију православље, исто као што је неко платио да истополност мора да има свој закон о легалном сексуалном животу, не између четири зида, већ јавно на улицама, на радним местима…сутра пред олтарима…преко тог сутра у холовима домова са напуштеном децом као бирачи „ово дете хоћу, ово нећу“…

Али и једни и други заборављају да је закон природе постао пре њих. Тако да је тај закон мислио о содомским временима који никада неће изумрети, већ ће се увек и увек износа појављивати, па када наступи време легалне содомије, ми који желимо да се сачувамо од неморала, од изопаченог неморла, моћићемо бар у том делу да будемо мирни јер истополни не могу да се телесно размножавају (рађају) већ ће тата Перица и мама Радиша за навек бити стерилно неплодни.

И нека „наших хулигана“ за тренутак када ова несрећна српска политика буде дозволила да истополни усвајају несрећну напуштену децу. Нека и онда припрете као што прете и данас.

Огромном жељом срца свог бих волела да се наши политичари окрену тој уличној хулиганској омладини. Да пошаљу своје волонтере међу њих који ће их едуковати и из насилничког понашања извући. Српкса политика је једина одговорна што српски градови имају хулиганску омладину на својим улицама.

Огромна жеља ми је да страни амбасадори не забадају свој нос у српски живот, већ да га забоду у измет који је остао ту после њихових напада на земљу Србију, и по ком измету сада морају да газе Срби. Па када и измет са нечијег опанка јако засмрди (то су ти нељудски улични немили догађаји) нека не криве нас који носимо те опанке, јер ми смо их обули на ноге направљене од чисте штављене коже, али нисмо криви што тај цивилизовани свет није своју нужду оставио у својој земљи већ је дошао да балега по српској земљи.

И највећа жеља ми је да се срца те хулиганске омладине опораве и излече. Колико год да осуђујем њихов метод којим изражавају бол свог одрастања, неправду хулиганства коју нису могли да разумеју у својим дечијим данима, толико знам да за то хулиганство нису криви они већ су кривци они који годинама хулигански варају и злоупотребљавају срски народ.

Иако је оправдана њихова мржња према свакој страној амбасади која припада земљи која нас је бомбардовала, земљи која нас уцењује са скидањем санкција, земљи која је учествовала у отимању Косова, ипак не треба због тих крволочних зуба да дозволе да и њима вучији очњаци у устима расту и да повређују оне који нису криви зато што припадају ратничкој земљи.

Колико год да су затровани дрогом која расте на страним пољанама, и колико год су озрачени бомбама које су се товариле у страним земљама и истоварале над нашом земљом, нека не дозволе да им младост осакаћена страном диктатуром, и осакаћена домаћом издајом, буде осакаћена и њиховом одлуком да младост проживе на улици и уличном дивљању.

Тако се Србија не може сачувати, и као сачувана поклонити деци која сутра треба да се роде, која сутра треба да припадају младости, али слободној, а не заробљеној како је заробљена данашња младост.

И нека се више одговорни не крију иза хулиганске младости, јер хулиганство је продукт хулиганског живота који се од распада Југославије једино без опорезивања нуди српском народу.

за новинар.де З.Д. 24.09.2009