У захукталом узбуђењу пред Параду поноса, из написа на сајту Новинар.де, од 18. септембра ове године, “Вл, Иринеј (Буловић): Саопштење за јавност поводом “Параде поноса“,за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 18.09.2009
+++
схватио сам да је, по Владикиним речима,
“један од београдских медија, промовишући манифестацију названу Парада поноса (поноса чиме? – питам се), један од београдских медија грешком, учињеном не први пут (а можда и намерно), навео“ и Владикино “име као саговорника на тему“ – тема је чини ми се став СПЦ према Паради поноса – “о којој се нисам оглашавао нити сам имао намеру да се оглашавам. И премда је протагониста Комедије забуне (the Comedy of Errors) грешку потом исправио, мојој канцеларији стигао је низ реакција верујућих“
које Владику “обавезују“ на горе насловљену “кратку изјаву“. (“Вл, Иринеј (Буловић): Саопштење за јавност поводом “Параде поноса“, Епископ бачки Господин др. Иринеј, електронском поштом 18/09/09, 16:28, Новинар.де)
“Комедија забуне“ или “Играчка плачка“
Шекспирова позната комедија “Comedy of Errors“, обично се преводи “Комедија забуне“. Иако је све карактеристичнија висока образованост Владике Буловића, овом приликом ауторитативно истакнута цитирањем Шекспирове комедије, и иако је карактеристично да Владика сматра Параду поноса “(поноса чиме? – питам се)“, што је свакако на задовољство оних који су парадом озлојеђени, и иако је заиста непојамно због чега је тај најснажнији адут маркетинга Владика ставио у заграду, и иако се траги-комично-сатиричним именом Шекспирове комедије “Комедија забуне“ – може насловити комплетан живот и нас и наше Цркве од завршетка Другог светског рата, плашим се да је после дугог времена дошло до недвојбене лингвистичке потребе модернијег схватања овог англо-саксонског штива, и сходно томе до недвојбене потребе модернијег превода наслова поменуте комедије:
Функционалност савремене семантике изискује да насловљеније треба превести у смислу “како мали Ђокица замишља“ збиљу: “Играчка плачка“.
Злокобна “журка“
Недавно нас је Митрополит Амфилохије изненадио одржавањем парастоса Дражи Михаиловићу у Саборној цркви у Београду, а нешто доцније недвојбено исправном, храбром, и, хвала Богу богомданом јавним тврдњом да је СПЦ против параде такозваног “Поноса“.
Који је заиста мотив свих ових јавних поступака Митрополита Амфилохија и Владике Буловића?
Пошто су чак и лаици данас итекако свесни да у Србији истинитошћу јавних изјава влада пропагаторски маркетинг, та чињеница неминовно намеће могућност разноразних претпостаака о закулисном манипулисању.
Ако је – понављам: ако је – ако не значи да је тако – али ако јесте тако онда су евентуалне последице врло злокобне:
Да ли је смишљено организован напор да се запали, запрраво да се распали страст Срба и да се тако Срби намерно навуку на јавни физички обрачун са “поноснима“? То би наравно значило и навлачење на јавни сукоб са полицијом која се припремила за одбрану “поносних“ као да је у питању, на пример, парада “машингевера Томсона“ и одбрана истицања страобалног “U“ на Београдском универзитету.
И званичан став СПС, па чак и парастос Дражи Михаиловићу, иако, хвала Богу врло исправни, само су потенцирали распаљивање страсти, и омасовили евентуалне распаљиваче. Истовремено, низ пропагандистичких агенција сарадника окупатора које су задужене за спровођење унапред смишљених провокација, већ је јавно “квалификовао“ протест “против поносника“ за доказ некултурности српског народа, и за доказ неспособности српског народа да живи у држави која се назива Србијом – и то зато што је та “националистичка затуцаност“ Срба оно што – према окупаторским пропагаторима – спречава ту иначе “напредну територијалну јединицу“ – да је ЕУ прими као “поносног“ члана у своје редове.
Зато што је овај злокобан покушај безпоговорно докрајчивање “ломљења кичме Србији“, сетимо се како су западна штампа и такозвана међународна заједница на претходним иступима српског народа на политичким митинзима, изманипулисали чак и једну најобичнију чворугу, и то чворугу на главурди провокатора, као некакав огроман крвави неред, и наравно прогласили тај измишљени неред за огроман доказ “заосталости“ Срба и доказ “историјске неспособности“ Срба да воде и имају државу.
Знајући да се у склопу администрације америчког претседника Обаме угњездила Клинтонова антисрпска клика, не би уопште зачудило да њихови фашистички штићеници захтевају акцију против Срба! А зна се да се таква акција, бар у задње време, своди на доказивање да Србија као таква не сме више да постоји у “поносној“ ЕУ, која је наследница, баш тако веле, такозване вечитости такозваног Светог Римског Царства.
Према томе, не би уопште зачудило да српско насиље против “поносних“, наводно “неконтролисана“ западна медија – изједначи са, на пример, насиљем против “праведника“ – па можда, не дај Боже, да измишљено српско насиље изједначи чак и са Холокаустом! Па онда, на основу свих тих измишљотина – поново – са исконструисаним “моралним оправдањем“ – обзнани “морално згражање“ “међународног праведништва“, и на основу тога потегне “морални захтев“ за репресалијама над “српским нацизмом“.
Да… “нацизмом“. Јер ко год се сећа зна да је баш тако и било.
Наравно, као и раније, Црква ће поново бити “најкривља“ – и зато Црква неће смети више да буде православна да не би наставила нацизам…
Осим већ поменутог мотива, ту злокобност допуњују многа питања.
Нека од њих су једноставно заваравајућа:
Да ли је заиста став СПЦ против параде “поносних“?
Да ли је Митрополит Амфилохије заиста на челу СПЦ?
Да ли се Митрополит кочопери копрцајући се у талогу који заиста управља СПЦ?
Да ли је Митрополитов покушај мотивисан стварањем шире подршке за избор новог Патријарха?
Да ли је наговештени избор новог Патријарха само пропагандистичка намештаљка?
Да ли је СПЦ већ под поглавништвом Митрополитовог помоћника у Синоду?
И тако даље, и тако даље… али, најзад се стиже и до последњег злокобног питања које јесте важно:
Да ли ће “поносни“, чак и испребијани, и стварни поглавник београдске Патријаршије – коначно срушити и Србију и њену Цркву?
И да ли ће тако учинити пресрећним моралитетне праведнике од Загреба до Јад Вашема, од Патријаршије до Аустралије, од Рима до Вискоих Дечана, и наравно… све до приштинске провинцијске испоставе… која је још увек окићена субверзивним обелиском Џоирџа Вашингтона?
Како мали Ђокица замишља… збиљу
Израз “моралитетни праведници“ употребљен је због истог разлога због којег и “Comedy of Errors“ – након што је ликвидирана античка трагедија и њен озбиљан захват у моралне проблеме – на сцени се појавио “моралитет“. То инсценирано надри-позоришно приказаније невероватно је истоветно данашњем инсценираном приказанију трагања за наводним “историјским Исусом“.
Оба приказанија, и давнашње и данашње, невероватно су супротна ма каквом озбиљном трагању за стварним моралним решењима… толико су невероватна баш како “мали Ђокица замишља“ збиљу… скоро као да су “Comedy of Errors“.
Часлав М. Дамјановић, 18.09.2009
www.ravnogorskivenac.com
… [Trackback]
[…] Information to that Topic: novinar.de/2009/09/19/comedy-of-errors.html […]
… [Trackback]
[…] There you can find 84038 more Information on that Topic: novinar.de/2009/09/19/comedy-of-errors.html […]
… [Trackback]
[…] Read More here on that Topic: novinar.de/2009/09/19/comedy-of-errors.html […]
… [Trackback]
[…] Find More on to that Topic: novinar.de/2009/09/19/comedy-of-errors.html […]