Вести

„Сваки књижевник, који се научио Царству Небеском, домаћин је који износи из ризнице своје ново и старо“ (Мт.13,52).

Еп. Максим Западноамерички; 24. јула 2009.г.

+++

У ове дане по Светој Педесетници, када се радујемо новопројављеном јединству наше Цркве на америчком континенту, ми славимо Бога у Тројици слављенога: Оца и Сина и Светога Духа желећи вам Благодат и Мир од Господа. То јединство и радост, врло дубоко и јасно, осећамо сваки пут служећи Свету Литургију, сви Оци и Браћа свештеници и сва Пуноћа Цркве Божије, увек говорећи о стварном присуству и дејству Духа Утешитеља и Дародавца „јединства Духа у свези мира“ (Еф.4,3). Нашу богоспасавану Епархију посећују епископи са свих страна и меридијана, посведочујући јединство и заједништво Духа Светога, и никада не сумњајући да се у нашој епархији збива и свештенодејствује Тајна Спасења у Христу. Стога је Божанска Литургија, служена у свакој нашој Парохији, и поред извесних разноликости, увек небоземна Мистагогија Свете Евхаристије – саборовање у коме Свету Тројицу служе и славе сви, у Литургијском миру и заједништву вере, љубави, благодати, заједничког Причешћа Телом и Крвљу Христовом.

И док цела наша Црква настоји да административно јединство спроведе у дело, а наша Епархија и све њене парохије узрастају у благодати и миру, неки псевдо-ревнитељи се у једној нашој парохији недавно осмелише да подбуњују народ причама о тобожњим литургијским „променама“, читају лекције свештенику о Литурији, да говоре о супротстављености „старог“ и „новог“ начина служења, уз позивање на наводне „одлуке“ Светог Архијерејског Сабора. Чак су до те мере антицрквености доспели да у време Свете Литургије, потпуно антиправославно, деле народу разноразне памфлете против епископа, на начин који одаје позадину њихове делатности…

Пре него што покажемо у чему је њихова заблуда, подсећам да је на овогодишњем мајском Сабору у Београду пројављено једнодушје и једномислије Отаца наше Цркве. На њему није уопште било разматрања неумесних питања тобожњег „старог“ и „новог“ начина служења. Напротив, речено је да сви једну исту Божанску Службу служимо, макар и било извесних детаља разлике, као што их је увек било и бива у живој Цркви Христовој од Истока кроз векове, као што је и једно Јеванђеље Христово макар да су четири Јеванћеља, и у њима, као и у Православним Литургијама (а и њих има четири), пројављује се полифонична симфонија Светопедесетничке Благодати Духа, Утешитеља Цркве, Који „у сједињење све призва“.

И док је током 2007/8. године због смутње, произведене вештачки и споља, владала једна конфузија око литургијског поретка, данас су сва та питања превазиђена. Тако, код литургијског саслуживања данас више ником не смета ако је нешто током Св. Литургије разнолико

(читање „Царе Небески“ једном или трипут; изговор или неизговор Тропара Трећег часа /пре Молитве Епиклезе/; полугласно читање свих Молитава, а на крају гласно Молитве по Причешћу свих; отварање или затварање двери и завесе; неиспитивање верних пред Причешће „јеси ли постио“, итд.итд.).

Тако бива данас свуда у Православљу од краја до краја васељене, и Литургијско јединство Православних Цркава у свету и данас је оно што задивљује неправославне. Тако је служио и служи и сваки српски свештеник у нашој Епархији и целој Цркви у Америци – стојећи пред Страшним Престолом Господа Славе, на коме лежи Јагње Божије, из безмерне Љубави Свете Тројице, за живот и спасење света.

Свима неверицама и маловерицама је сада постало јасно да у Цркви Христовој на Српској земљи постоји истинско литургијско јединство и заједништво, какво је и до сада постојало, и какво ће, Богу слава и хвала, постојати док смо Христови ученици, следбеници и причасници.

У тренутку када је у парохији Светог Ђорђа у Сан Дијегу дошло до мирне и благословене смене пастира, када је парохија добила једног од најперспективнијих свештеника наше Цркве у Америци, и када се налази пред значајним градитељским подухватима, појавише се од ненависника унете сумње с циљем да нецрквоградилачким понашањем поткопају здраве темеље на којима парохија почива. Свештеник Братислав Кришић, упркос томе, својим мирним и духовним ставом надзире и усклађује живот парохије, као жива слика пастира и епископа душа наших Христа (1Петр.2,25), бивајући координатор свега живота и дäлања парохије Светога Ђорђа. Он ће то и у будуће чинити.

+ + +

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је у мају 2007. године донео одлуку: „у погледу служења Свете Литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве“. У мају месецу 2008. године исту одлуку је потврдио рекавши у свом саопштењу: „У циљу, пак, очувања вековног молитвеног предања и живог сведочења Цркве у савременом свету Сабор је потврдио свој став у погледу служења Свете Литургије и других богослужења у духу устаљеног вековног поретка наше Цркве“.

„Устаљено вековно предање“ је свесно формулисана одлука Сабора да би се, с једне стране, избегла реч „савремено“ која би фиксирала живот Цркве у некаквој најновијој пракси и с друге, да би се избегло свођење Литургије само на „древност“. Она на најбољи начин чува равнотежу између „старог“ и „новог“ (по узору на Господње речи, Мт.13,52) и помаже превазилажењу подела и недоумица. Дакле, одлука Сабора говори само о „вековном поретку“ наше Цркве, а не о јучерашњем, скоројевићском, умишљеном тзв. „старом начину служења“, секташки схваћеном „поретку“ Литургије – каквога нема ни у српском Синодском Служебнику (ни оном о. Јустина) – који „/без/поредак“ по незнању и игноранцији литургијско-канонског реда и поретка у Цркви намеће секта конвулзивних „духовника“, и њихових суфлера, одметнутих и једних и других од својих канонских Епископа.

+ + +

Стога, позивам све наше вернике да у љубави и једномислију схвате следеће:

1. Незнатне разлике у поступцима и покретима, небитним и променљивим детаљима, при свршавању Свете Наднебеске Тајне Евхаристије – не представљају „одступање од Праве вере“, кад је то одувек тако бивало, и бива, и биће: као што је једно па ипак 4 Јеванђеља! Једна па ипак више Литургија! Један у основи, па ипак више разних манастирских и парохијских Типика.

2. Не постоји, нити је икада постојао „један важећи Типик“ за све и свагда. Двадесет Светогорских манастира и данас служе Једну Свету Службу Богу Живоме, уједињени у „јединству Вере и Заједници Духа Светога“, али неједнаки (јер нису клиширани) у детаљима, у „типицима“ (зато кажу: „сваки манастир – свој типик“), а тако служе и манастири и цркве широм Православног света, па и унутар једне и исте Помесне Цркве. Свети Архијерејски Сабор у својој одлуци упућује на праксу других Православних цркава, али ко од „зилота“ стварно слуша Сабор или другу Православну једноверну и једноцрквену браћу!.

3. Борба за вековни поредак најсветије Службе Православне треба да се усмери на наше чешће причешћивање на Литургијама, а не само четири пута годишње, и притом омогућавање деци да се стално причешћују. Наш је позив да Христа, у јединству вере и заједници Духа Светога, у Литургији нераздељиво раздељујемо и Причешћем се узајамно сједињујемо с Њиме и међусобно, и освећујемо Њиме, Једино Светим.

4. Верници треба да се питају о смислу, дубини, висини, ширини, бескрају садржаја богонадахнутих речи молитава у Литургији, која је плод неисказивих уздаха Духа Светога (Рм.8,26) као душе у Телу Христа Богочовека, а не треба да буде битно са колико тонова јачине свештеник изговара неку молитву у Служби,.

Позивамо дакле: дођите да сви једним устима и једним срцем славимо и певамо Пречасно и Величанствено Име Свете Тројице, Вечног Сабора – Архетипа Саборности Цркве. Дођите да се сви од Једнога Хлеба и Једне Чаше причешћујемо, и тако видљиво исповедамо и пројављујемо да смо живи удови-чланови Једнога Тела Христа Богочовека и Спаситеља свију нас и свега света (1Кор.10.16-17).

У четвртак, 24. јула 2009.г. Еп. Максим Западноамерички

+++

Letter to the Faithful of Saint George Parish in San Diego

“Therefore every scribe instructed concerning the kingdom of heaven is like a householder who brings out of his treasure things new and old.” (Matthew 13:52)

In these days after Holy Pentecost, when we rejoice in the newly proclaimed unity of our Church on the American continent, we celebrate God glorified in the Trinity: Father, Son and Holy Spirit, wishing you grace and peace from the Lord. That unity and joy, deeply and clearly we experience every time when we serve the Divine Liturgy, and with us all the Fathers and Brothers, priests and all the fullness of God’s Church, always talking about the real presence and work of the Spirit, the Comforter and the Giver “the unity of the Spirit in the bond of the peace”. Our God protected Diocese is visited by bishops from all corners of the world, thus witnessing the unity and communion of the Holy Spirit and therefore never doubting that in our Diocese, the Mystery of Salvation in Christ is being served and accomplished. Therefore, the Divine Liturgy served at our every parish, regardless of ostensible differences, is always heavenly and earthly Mystagogy of the Holy Eucharist – the synaxis in which the Holy Trinity is served and glorified by all, in the liturgical peace and union of faith, love, grace, and a communal partaking communion of the Body and Blood of Christ.

And while our entire Church is striving to implement the administrative unity into reality (action), and our Diocese and all our parishes grow in the grace and peace, some pseudo-zealots in one of our parishes not that long ago, impudently confused people with the stories of so-called “liturgical changes” and thereby gave lectures to the priest about the Liturgy. These same people talk about the contradiction between the “old” and “new” way of serving, by calling attention to the supposed “decisions” of the Holy Assembly of Bishops. With their actions they have reached such heights of anti-church activity that during the Holy Liturgy, entirely in an anti-orthodox spirit, they were handing out various pamphlets with content that attacked the bishop in a way that reveals the background of their activity…

Before we point out where they are being under delusion, let me remind you that during this year’s Holy Assembly (Sabor) held in May, in Belgrade, Serbia, we proclaimed oneness of the soul and mind of the Fathers of our Church. During summoning of the Sabor we never discussed the unsuitable question of the so called “old” and “new” way of serving. On the contrary, it was said that we all serve one and the same Divine Service, even though with minor detail variance, as they have always existed in the living Church of Christ from the East throughout centuries, as there is one Gospel of Christ even though there are four Gospels (written by the four Evangelists), and in them as in the Orthodox Liturgy (and there are four of them too), the polyphonic symphony of the Holy Pentecostal Grace of the Holy Spirit, the Comforter of the Church, Who “calls all to unity”.

And while during 2007 and 2008, because of disorder imposed artificially and from outside the Church, there was confusion about liturgical order, today these questions are surpassed. So with liturgical concelebration, presently no one is distressed if something varies during the Liturgy (e.g. reading “O Heavenly King” once or three times; invoking or not invoking the Troparion of the Third Hour/before the Epiclesis prayer; reading half-aloud of all Prayers, and at the end, reading out loud the prayer after partaking of the Holy Communion by all; closing and opening of the royal doors and curtain; not questioning the faithful before Holy Communion by saying “did you fast”, etc. And so is today throughout the Orthodox Church from one end of the universe to the other. Precisely this liturgical unity of the Orthodox Church in the world today is what astonishes the non-Orthodox. In this way it has served and serves every Serbian Orthodox priest in our Diocese and the entire Church in America – standing before the Awesome Throne of the Lord of Glory upon which rests the Lamb of God out of immeasurable Love of the Holy Trinity, for the life and salvation of the world.

To all those who lack faith or who do not have faith, it has become clear that in the Church of Christ in the Serbian lands, there exists true liturgical unity and communion, as it has existed until now, and which will exist, thanks and glory be to God as long as we are Christ’s disciples, followers, and communicants.

At the moment when the parish of St. George in San Diego underwent a peaceful and blessed rotation of priests, when the parish received one of the most promising priests of our Church in America, and when it finds itself before very important building and renovation endeavors, there have surfaced doubts brought in by certain individuals who tried with their anti-church-building behavior to undermine a healthy foundation upon which the parish exists. Priest Bratislav Krsic, despite of all this, with his peaceful and spiritual position, oversees and regulates life in the parish, as a living icon of the true pastor and bishop of our souls – Christ (1 Peter 2:25). Fr. Bratislav is being a coordinator of life and work in the parish of St. George. He will continue doing this in the future.

+++

The Holy Assembly of Bishops of the Serbian Orthodox Church held in May of 2007 decided that “in regards to serving the Divine Liturgy and other services we are to follow the established ancient practice of our Church”. In May of 2008 this same decision was confirmed by stating in its communiqué: “Having a goal of maintaining the ancient devotional tradition and a living witnessing of the Church in a modern world, the Assembly has confirmed its position in regards to serving the Holy Liturgy and other services in a spirit of century-old established practice of our Church”.

“The century-old established tradition” is a consciously formulated decision of the Assembly so that on one side, the word “modern” would be avoided and which would fixate the life of the Church in some newest practice, and on the other side, situating the Liturgy only as something “ancient” would be avoided. The definition “established century-old tradition” in the best way safeguards the balance between “old” and “new” (as according to the Lord’s words, cf. Matthew 13:52) and it helps to overcome division and uncertainties. So, the decision of the Assembly speaks about the “century-old practice” of our Church, and not about yesterday’s, (not thought through), presumptuous, so called “old way of serving”, misunderstood Liturgical “practice” – which does not exist, not even in the Synodal Service Book (not even that of Fr. Justin) – which “without order” according to the lack of knowledge and ignorance of the liturgical-canonical order and regulation in our Church impose a sect of convulsive “spiritual people”, and their dictators, both being estranged from their canonical Bishops.

+++

Therefore, we call our faithful that in love, unanimously understand the following:

1. Little, remote differences in movements and actions, unimportant and changeable details, in serving the Holy Heavenly Mystery of the Eucharist – do not represent “departure from the True Faith”, since it has been like that from the beginning, it is and it will continue to be; just as there is One Gospel, but four Gospels! One but actually more Liturgies. One in essence but many different Typicons of the monasteries and parishes.

2. There has never been, and there is no such a thing as “only one valid Typicon” used by everybody and always. Twenty Hagiorite monasteries today serve One Holy Liturgy to the Living God, united in “the unity of the Faith and communion of the Holy Spirit”, but diversified in details. That’s why in typicons, it says “every monastery has its own typicon”, and in this way serves all monasteries and churches throughout the Orthodox world, and it is so even within one local Church. The Holy Assembly of Bishops in its decision calls to practice of other Orthodox Churches, but who among “zealots” listens to the Sabor or other Orthodox, in one Faith and one Church gathered brothers!

3. Struggle for the century-old practice of the most holy Service of Orthodoxy should be geared toward our more frequent partaking of the Holy Communion during Liturgy, rather then partaking only four times a year. We should also make it possible for our children to partake on a regular basis. It is our call, in unity of faith and communion of the Holy Spirit, to distribute Christ undivided in the Liturgy and with the Communion commonly unite with Him and with each other, and therefore be sanctified with Him, Who is the Only Holy One.

4. Our faithful should ask themselves a question about the meaning, height, width, infinite substance of the God inspired words of Liturgical prayers, which is a fruit of the inexpressible breath of the Holy Spirit (cf. Rom. 8:26), as of a soul in the Body of the God-Man Christ. So it is not important how loud one prayer during Service might be spoken.

We therefore call all of you to come so that with one mouth and one heart we may glorify and sing the Most Holy and Glorious Name of the Holy Trinity, the Eternal Assembly – Archetype of the Church’s Catholicity (Sabornosti). Come so that we all may commune from One Bread and One Cup, so that in this way we may visibly confess and proclaim that we are living members of One Body of the God-Man Christ and Savior of all of us and the entire world (cf. I Cor. 10:16-17).

On Thursday, July 24, 2009 Bishop of Western American Diocese

MAXIM +