Вести

U GDANjSKU JE OBELEŽENO 70 GODINA od napada nacističke Nemačke na Poljsku i početka Drugog svetskog rata. U prisustvu ruskog premijera Vladimira Putina koji je izrazio žaljenje zbog

+++

sovjetskog masakra poljskih oficira u Katinskoj šumi i nemačke kancelarke Angele Merkel koja je priznala „trajnu istorijsku odgovornost” svoje zemlje (istovremeno zatraživši prava za Nemce proterane iz Poljske krajem rata) poljski predsednik Leh Kačinjski izjavio je da je SSSR „zabo nož u leđa” Poljskoj kad je Crvena armija 17. septembra 1939. zauzela istočni deo njegove zemlje.

Rusi su prethodno u Moskvi objavili knjigu u kojoj se tvrdi da je Poljska pred rat s velikim žarom radila na destabilizaciji Sovjetskog Saveza i njegovoj podeli, a može se očekivati da verbalni sukobi o najvećem vojnom sukobu u istoriji budu nastavljeni. Već godinama zapadni političari i istoričari prenebregavaju ulogu Crvene armije u oslobađanju Evrope od fašizma i izjednačavaju komunizam sa nacizmom, pa Rusija sada pokušava da uzvrati udarac.

U raspravu se odbranom Staljina uključio i penzionisani general Leonid Ivašov koji u kratkoj biografiji za sebe kaže da je bio inicijator upada ruskih desantnih snaga u Prištinu 1999. i dodaje da je to „uz žestok antinatovski i antiamerički stav” bio razlog za smenu sa mesta glavnog vojnog diplomate Rusije.

On smatra da su pred rat London i Pariz bili ozbiljno zabrinuti zbog snaženja Nemačke i da su se bojali da bi uskoro mogli sami da se suoče s njom. „Zbog toga je njihova politika oscilirala između dva cilja: izbegavanja samostalnog suočavanja s nemačkom agresijom i navođenja Hitlera da napadne SSSR… Čak i u avgustu 1939. bilo je još moguće sprečiti izbijanje Drugog svetskog rata. Bio je samo potreban pristanak Velike Britanije i Francuske (čije su delegacije u to vreme pregovarale u Moskvi) da se stvori antifašistička koalicija…

London se, međutim, vodio sopstvenom logikom i zasebnom političkom računicom… U tom okruženju, Staljinov izbor nametnule su okolnosti. On je morao da pronađe način da odloži ako ne i da sasvim spreči nemačku agresiju na SSSR”, objašnjava Ivašov, tvrdeći da zapadni političari i politički analitičari daju pogrešnu sliku o tadašnjim događajima. „Tvrdi se čak da je Hitler morao prvi da napadne SSSR, jer je Staljin planirao napad na Nemačku. Takvo viđenje stvari podrazumeva da su sve zemlje osim SSSR-a i Nemačke bile žrtve.

Pošto je fašistička Nemačka poražena i prestala da postoji, a Rusija kao naslednica SSSR-a zadržala svoje mesto na mapi sveta, onda ona mora da prihvati odgovornost za početak Drugog svetskog rata. Stanovništva Poljske, baltičkih republika, Čehoslovačke i drugih zemalja zato su navodno žrtve, najpre dogovora Staljina i Hitlera, a zatim sovjetske okupacije. Čak se i Ukrajina predstavlja kao žrtva sovjetske okupacije, jer se – zajedno s fašističkom Nemačkom – borila protiv mnogo opasnijeg neprijatelja, Rusije, naravno. Rođen na Zapadu, ovaj koncept „dva totalitarizma” prati putanju Drang nać Osten – širi se ka istoku”, zaključuje ruski general.

UOČI POSETE RUSKOG PREDSEDNIKA MEDVEDEVA Beogradu 20. oktobra slične se rasprave mogu razviti i kod nas – da li je Crvena armija bila oslobodilac ili okupator Srbije. Neke zapadne diplomate, nervozne zbog ruskog uticaja u ovoj zemlji, tvrde čak da su Sovjeti u Beogradu streljali na stotine ljudi i da bi „bilo dobro da se Srbi prisete kako je bilo pod vladavinom Moskve”. Na konstataciju sagovornika da se – ako ništa drugo – Rusija danas ipak razlikuje od Sovjetskog Saveza 1945. godine, besno odgovaraju: „U pravu ste, gora je”. Srbija ne može da sedi na dve stolice, poruka je Zapada – mora da se odluči između Amerike i Evropske unije, s jedne strane, i Rusije, s druge. To da Srbija danas može da igra ulogu nesvrstane Jugoslavije na klackalici između dva bloka opasna je zabluda, objašnjavaju diplomate dok spoljna politika Beograda traži oslonac i u nekadašnjem „trećem svetu”.

MOAMER GADAFI proslavio je 40 godina na vlasti, a svečanosti u Tripoliju prisustvovao je i predsednik Srbije, koga je libijski vođa i odlikovao (uzvrativši počast koju mu je oktobra 1999. u ime Slobodana Miloševića izrazio Zoran Lilić predajući mu Orden jugoslovenske zvezde zbog podrške Libije Beogradu tokom NATO bombardovanja). Tadić je u libijskoj prestonici bio u čudnom društvu jednog optuženika za ratne zločine (sudanski predsednik Bašir) i još nekoliko autoritarnih državnika, što ne mora biti razlog za kritiku – ti državnici bar nisu učestvovali u agresiji i komadanju Srbije. Ipak, ako je proklamovani cilj i predsednika i vlade ulazak u EU, zašto se onda insistira na političkim i ekonomskim vezama sa manje ili više dalekim zemljama? Možda zato što ni vrh vlasti nije uveren da je ulazak u klub bogatih tako blizu kako nas uverava?

A BRISEL PONOVO IMA PROBLEM SA IRCIMA. Pred novi referendum o Lisabonskom sporazumu kojim bi EU trebalo da dobije veće nadležnosti i da se pripremi za prijem novih članica, ankete pokazuju da će manje od polovine Iraca glasati „za”. Osim ekonomske krize koja je žestoko pogodila „keltskog tigra” jedna od bojazni glasača je da će Irska morati da se vojno angažuje u okviru snaga EU i da tako ugrozi svoju neutralnu poziciju. I nikome ne pada na pamet da za Irce, koji insistiraju na vojnoj neutralnosti, kaže da su zbog toga manje Evropljani.

Vladimir Radomirović; POLITIKA
[objavljeno: 05/09/2009]