logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Жељко Жугић - Которанин    2.043 пута прочитано    Датум: 31.08.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

sveštenik Velibor DžomićPrečasni Velibor Džomić je u „Vijestima“ izneo stav o pravima i statusu transseksualaca u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. On je izneti stav proglasio za stav same SP Crkve.

Željko Kotoranin, 29.08.2009

+++

Mi ne vidimo po čemu bi to bio stav SP Crkve. Možda po tome što je to stav Mitropolije Crnogorsko – Primorske.

Iz izlaganja prečasnog Velibora vidi se da u Mitropoliji Crnogorsko-Primorskoj postoji razrađena procedura venčavanja transseksualaca.

No, ako u jednoj Mitropoliji SP Crkve vlada stav kakav je izneo prečasni Velibor, mi ne možemo samim tim proglasiti da takav stav jeste stav cele SP Crkve. Stav cele SP Crkve mora biti donet odlukom njenog episkopata, a naravno, ako ćemo crkveno da gledamo, na tu odluku mora blagoverni narod da pristane, mora narod da ga prihvati, jer Crkva nije sami episkopat.

Međutim, interesantno je da naš SA Sabor nije nikada doneo odluku o pravima ili o statusu transseksualaca, pa ni ovakav stav kakav je izneo prečasni Velibor. Ovde je zanimljivo da se prečasni Velibor poziva na pisanje, kako on kaže – formulisanje, Patrijarha Pavla iz 1986. godine. Ali tada je Gospodin Pavle bio Episkop Raško-Prizrenski, a ne Patrijarh. I njegovov stav, zapravo, i nije argumentovan stav; njegov stav čak nije ni završen stav, nego predstavlja razmišljanje o problemu koji može nastati. Napominjemo da su 1986. godine operacije promene pola još uvek bile u domenu eksperimenata, najčešće neuspelih.

Dakle, stav Patrijarha u vreme dok je bio episkop jeste stav jednog episkopa, a on, kao takav, ne može predstavljati stav SP Crkve. Može, jedino ako ga episkopat prihvati kao svoj, samo što ga je dotični episkop formulisao. Međutim, u ovom slučaju toga nije bilo; nije bilo odluke episkopata, odnosno SA Sabora, da se razmišljanja episkopa, (u ovom slučaju Raško-prizrenskog) ima smatrati stavom episkopata. Takve odluke neme.

Meni se čini, pre svega, da je ovde zloupotrebljeno ime Patrijarha Pavla i njegovo razmišljanje, da bi se kod relativno neukih ljudi stvorio utisak kako je eto Patrijarh imao neki stav (ovde se to proglašava za formulisani stav) i da je to onda time stav SP Crkve. Nije! Dakle, zloupotrebljeno je jedno razmišljanje jednog episkopa koji je danas Patrijarh.

Ono što je ovde važno istaći jeste to da navodni stav SPC o promeni pola, o transseksualcima, dozvoljava takvim ljudima stupanje u crkveni brak. To praktično znači da muškarac koji je promenio pol može sa muškarcem stupiti u crkveni brak.

Ovde se prečasni Velibor Džomić izražava jednom emocijom – suzama koje je prolio gledajući patnje čoveka koji je promenio svoj pol. Ta empatija, to saosećanje, nije dovoljno da bi se prekoračilo preko crkvenog predanja. A naime, istina je da je transseksualizam pojava najnovijeg doba i da Crkva o tome u svom Predanju nema direktnih odluka. Međutim, ono što Crkva poseduje u svom Predanju sasvim je dovoljno da se zna polazište, razrada i zaključak, kada su u pitanju crkveni brakovi između transseksualaca.

Napominjem, kada govorimo o brakovima, ne radi se samo o braku, radi se i o Svetoj tajni sveštenstva. Naime, ukoliko muškarac koji je klirik promeni pol pa postane žena, da li onda takva žena može i dalje ostati sveštenik. Ako može, zašto onda i obična žena ne bi bila sveštenik? Drugo pitanje: da li žena koja postane muškarac može primiti hirotoniju? A ako može, zašto obična žena ne bi mogla primiti hirotoniju?

Ovo tim pre što se prečasni Velibor poziva na poslanicu Galatima Apostola Pavla u kojoj se kaže: Nema muškoga roda ni ženskoga, nego su pred Bogom svi jedno (sr. Gal.3,2. Zaista, ali ovo je u kontekstu potpuno iskrivljavanje smisla izrečenog stava Svetog Ap. Pavla; daje mu se potpuno drugačije značenje. Ako nema muško ni žensko, ako je pred Bogom to jedno u svetlu transseksualaca, nije onda u pitanju samo brak, nego je u pitanju i sveštenstvo.

Pogledajmo još: ako nema muško ni žensko, ako su pred Bogom jedno, zašto je Bog čoveka stvorio kao muško i žensko od samog početka? Zašto Apostol zapoveda ženi da se boji muža i da bude poslušna, ako su pred Bogom jedno? To je isti Apostol Pavle koji je i Galatima ono rekao. U Carstvu koje dolazi braka neće biti – neće se bračno živeti u smislu seksualnog življenja, ali će i dalje ostati muško muško a žensko žensko, sa različitim svojim osobinama. Ali pred Bogom su sve te osobine od Boga i za Boga, i jednom ljubavlju Bog obuhvata i jedne i druge. Kako reče Gospod: biće kao anđeli Božiji. Ali znamo da i među anđelima postoje razlike, ne na muško i žensko, ali postoje razlike u činovima anđela. Postoje anđeli, arhanđeli, sile…

Dakle, brak koji postoji ovde na zemlji, određen je činjenicom razlikovanja muškog, odnosno ženskog bića. Ako ta razlika nije značajna, onda nema ni braka. Onda je brak beznačajan. Uporno gledajući na Boga kao na Spasitelja, zaboravljamo da je On ujedno i Tvorac i Svedržitelj i Svepromislitelj. Svaki čovek koji se rađa, rodio se voljom Gospoda Boga takav kakav se rodio. I trebamo znati da ako se neko rodio telom kao muško, to je Božija volja, izraz Božije volje. Čovekov je to krst, njegova je i obaveza da bude muško. Isto važi i za ženske. No, to se izgleda previđa u stavu koji iznosi prečasni Velibor. Njegova empatija je učinila da zaboravi da Bog kad nešto uradi, ne pravi grešku. Nema greške prirode, kako to danas vole da kažu. Nije greška prirode – volja je to i promisao Božiji, bilo izražena direktno, bilo izražena kroz dopuštenje, ali je to volja Božija. I ne mogu suze tu volju da ponište.

No, pogledajmo u kanone, u kanonsko predanje Crkve. Postoje neki zanimljivi kanoni o polnosti ljudi, pa bi u tom svetlu valjalo gledati i na promenu pola, odnosno bolje reći na zamenu jednog pola drugim polom kod iste osobe. To su kanoni Svetih Apostola: 21, 22, 23, i 24. Tu je 1. kanon Prvog vaseljenskog sabora, i tu je 8. kanon Devetog pomesnog sabora. To je šest kanona koji se bave stvarju vrlo sličnom današnjem transseksualizmu. Radi se samo o obezuđivanju muškarca. Naime, bilo je slučajeva da su neki ljudi, recimo Origen, sebe obezuđivali. Dakle, odsekli bi sami sebi svoje muške organe i time bi postali evnusi i izgubili poriv prema ženskom biću, a taj poriv se ne savlađuje nožem, nego se savlađuje duhovnom borbom.

Dakle 21. kanon govori da onaj čovek koga su obezudili na silu i napravili ga evnuhom, može postati episkop. Dakle, ako on sam svojom voljom nije doprineo obezuđivanju. Ali 22. kanon kaže da ako je on sam sebe obezudio, neka ne bude klirik (a taman posla episkop –prim. Ž. K.) uz obrazloženje da je „samoubica i neprijatelj Božijega stvora“.

Kanon 23. govori: „Ako je neko, pošto je već ušao u klir, sebe obezudio, neka se svrgne; jer je ubojica samoga sebe“. Kanon 24: „Svetovnjak koji je sam sebe obezudio neka se odluči za tri godine; jer je zlo zamislio na svoj život.“

Ono što je ovde važno istaći, i što nas povezuje sa transseksualcima, jeste to da ova pravila osuđuju odbacivanje muške prirode od strane dotičnih ljudi. Zato kanoni govore da je „neprijatelj Božijeg stvora“ takav čovek; ili, da je „ubojica samoga sebe“; ili: „jer je zlo zamislio na svoj život“. To su sve obrazloženja zbog čega se osuđuje odbacivanje muške prirode i muškog tela. Ovde se istina ne govori o braku – govori se o kliru, ali 24. kanon govori o odlučenju za tri godine (odlučenje od Svetih tajni – prim. Ž. K.). Sveti Oci nisu mogli imati pred sobom saznanje da će jednog dana biti ne samo obezuđivanja nego i promene pola. Ali, shvatimo: onaj ko promeni pol (na primer muško u žensko), taj je odbacio ono kako ga je Bog stvorio, pa je „neprijatelj Božijega stvora“; taj je odbacio od sebe mušku prirodu svoju, pa je „ubica samoga sebe“ i time je „zlo zamislio na svoj život“.

Kanon 1. Prvog vaseljenskog sabora ovim pravilima, pozivajući se na njih, dodaje: „Ako se ko u bolesti podvrgao hirurgičkom rezanju od ljekara ili je od varvara bio obezuđen, takav neka ostane u kliru…“ Ovde se, dakle, govori sve ono što smo videli i u pravilima apostolskim samo se tome dodaje obezuđivanje iz razloga bolesti.

Da li je to ovo što imamo kod transseksualaca, koji od lekara dobiju uverenje da im je duša ženska, a telo muško ili obratno, pa da možemo reći da ovaj stav „ako se ko u bolesti…“ podrazumeva tu „bolest“ zbog koje se danas dobija uverenje potrebno za promenu pola?

Možemo sa sigurnošću reći da nije. Prvo, nije zato što u vreme donošenja ovih pravila nije postojala nauka o seksualizmu, transseksualizmu i sličnim današnjim pojavama. Drugo, očigledno je da se radi o hirurškom rezanju, a ne o pretvaranju muškog u žensko, i ženskog u muško. To tada nije postojalo. Prema tome, radi se o bolestima, najčešće tumorima i infekcijama, koje bi nalagale hirurško odstranjivanje muških organa. Dakle, ne da bi se odbacila muška priroda, nego da bi se spasao život. Te se niko ne može pozvati na ovo pravilo opravdavajući transseksualizam, jer ono ne dovodi u sumnju Božije stvorenje, Božiju tvorevinu, niti dovodi u pitanje zlu namisao o sopstvenom životu, niti se radi o samoubici. Upravo, nasuprot tome, radi se o produživanju života; radi se o jednoj nužnosti spasavanja ljudskog života. Svega toga nemamo kada je u pitanju transseksualizam.

Istina, možemo verovati prečasnom Veliboru Džomiću da je on suze prolio gledajući patnje toga čoveka, ali život toga čoveka ni na koji način nije bio ugrožen. Ne možemo popuštati i menjati Božiju tvorevinu zbog toga što neko pati. To bi onda dovelo do legalizacije eutanazije. Čovek koji je evidentno bolestan, trpi užasne bolove… Zar onda ne bi mogli i eutanaziju da legalizujemo? Ne daj Bože da naša Crkva zauzme stav, ili bar Mitropolija Crnogorsko-Primorska, da zauzme stav o legalizaciji eutanazije. Može prečasni Velibor i tu suze da prolije. Obilazeći bolnice češće, verovatno bi i tu suze prolio.

Što se tiče 8. kanona Devetog pomesnog sabora, on ništa novo ne donosi, već upravo potvrđuje moje reči, govoreći da ako je onaj koji sam sebe obezudi samoubica, da je tada ubica onaj ko drugoga obezudi. Ovde se podvlači činjenica da se radi o samoubistvu, odnosno ubistvu kod odstranjivanja muških polnih organa. Nadalje, podvlači se da je taj čin otvoreno neprijateljstvo prema Božijem stvaranju, prema Božijem stvoru, i kao takav se osuđuje, odbacuje itd.

Sve ovo što smo do sada rekli jasno govori da ono što važi po kanonima za čin obezuđivanja, važi i u slučaju obezuđivanja koje nije indikovano lekarskom dijagnozom bolesti koja bi ugrozila život dotičnog čoveka, i ne može biti u Crkvi blagosiljano brakom, a ne može biti blagosiljano ni hirotonijom. Jer evnuh je negde na pola puta između muškog i ženskog. Jer postati evnuh znači: odbaciti mušku prirodu. A naravno, kod transseksualaca još preostaje uzimanje ženskih organa, zapravo nečega što im liči. E sad, u vreme kada su donošeni kanoni to nije bilo moguće, ali je u suštini to – to. Evnuh je na pola transseksualac.

Vidimo da mnogo čega važnoga iz crkvenog predanja stav Mitropolije Crnogorsko-Primorske narušava. Prvo, to je činjenica da je Bog Stvoritelj, da je Bog Svedržitelj, Svepromislitelj; činjenica da je Bog stvorio čoveka kao muško i kao žensko; činjenica da je Bog blagoslovio brak stvorenome čoveku muškarcu i ženi; činjenica da je Duhom Svetim zabranjeno sebe obezuđivati, da je zabranjeno odbacivati mušku prirodu svoga tela, a samim tim i žensku prirodu, kada je žensko u pitanju; činjenica da blagosiljanje transseksualizma dovodi u pitanje ne samo brak, nego i hirotoniju. Jer vidimo da se u ovim kanonima govori upravo o hirotoniji, ponajviše o sveštenstvu evnuha. Dakle, mnogo što-šta bi se moralo prepraviti u crkvenom predanju, da bi mogao stajati stav prečasnog Velibora o transseksualcima.

Zanimljivo je da je to stav Mitropolije Crnogorsko-Primorske iz koje nam zadnjih godina dolazi mnogo čudnih stavova, koji se baš kao i ovaj žele proširiti na celu Srpsku Crkvu, ili koji se prosto tiču cele Srpske Crkve. Mnogi od nas postavljaju razna pitanja. Na kraju krajeva i ovo što je Džomić izneo stav u novinama, takođe je pitanje. I zanimljivo je da nikakav odgovor nismo dobili, iako su naša pitanja bila pitanja sa argumentima. Dakle, dolaze nam dve stvari iz Mitropolije Crnogorsko-primorske: čudni stavovi i tišina koja ih obavija.

Izvor: Borba za veru sveštenik Velibor Džomić





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo