Вести

Човек завиди птици на слободи. Птица нема завист ка човеку. Човек завиди птици што слободно небом лети. Птица би волела да каже човеку да јој ни на томе не завиди. Летећи небом она за собом не оставља траг. Када пролети небо остаје за њом онакво какво је било и док она није пролетела.

за новинар.де пише З.Д. 26.08.2009

+++

А човек? Човек корачајући земљом за собом оставља траг. Људски остаци стварају животне стазе. На тим стазама много је трња од људских погрешних и непотребних речи, дела. А Господ нас је својим Распећем задужио да крчимо трње и сејемо цвеће.

Птица када небом пролети човеку не открива којој врсти припада.
Човек када животном стазом корача понаша се као и глумац у сцени. Речито показује публици које се улоге прихватио. У тој улози јача своју дикцију да би њеном снагом надмашио глумца до себе.

Ако обуче себе споља зањише се као паун, ако обуче себе деуховно изнутра, надима се као паун.
Ако прочита нешто пре дуругих, о томе говори као о свом изуму. Ако напише нешто у различитости од писања других, нобеловов венац плете од цвећа убраних у својој башти и уздиже своју башту изнад Раја Господњег.
Ако му се сложе шаховске фигуре и њиховом сложношћу матира другог, заборавља да у тренутку кад пред Господа стане нема више шаховске игре. Тад између Бога и њега стоји само његово шаховско постоље и на њему црно-бела поља у која ће морати заједно са Господом да гледа.

И можда тек тад схвати да своју побожност без потребе није требао да открива пред другима, можда тек тад схвати да ју је поседовао у себи он би је као тајну за себе чувао.

Јер све што је тајно најбрижније се чува. О тајном најмање причамо и у тој ћутњи грешке се не дотичемо. Док тајну у себи чувамо ми се тад нигде не шепуримо, од јавних улога бежимо, тон громогласне дикције искључујемо. Видимо људе крај себе, али не видимо њихова дела као што ни на небу не видимо траг који је остао за пролетелом птицом.
И тад, и само тад не оговарамо.

Не раз(о)говарамо ни о радости, ни о жалости. Како туђој, тако и нашој.

А без тога ми препричавамо све. Без милости препричавамо догађаје и тражимо узроке.
А зашто смо такви? Зато што смо научили да се Тело и Крв зове причест, али још нисмо поверовали да то Тело и Крв припадају Господу, и да је то заиста Господ кога ми олако примамо у себе.

Јер да искрено верујемо у стварност Његовог постојања, у стварност Његове светости, у истинитост Његовог божанства, ми би тад имали једину жељу да гледамо Њега, осећали страх да Га не изгубимо, жалост што још са Њим нисмо и радост да ћемо бити, и само тад не бисмо тумачили друге. И само тад би се са радосним веселили, са жалосним туговали, а између тога би размишљали да Онај у чије смо се одело „обукли“ није дошао да Му служимо, већ да би нама служио, и колико тек крепке слуге ми морамо да будемо пред свим збивањима и људским животима.
Не би анализирали тренутак који је неком донео радост, а неком жалост. И не би били гатари који тумаче зашто се нешто дешава на велики хришћански празник. Јер ако нисмо притрчали да подржимо нечију радост да му не оде, и прислонимо себи ожалошћеност да га жалост за собом не повуче, зашто смо онда уста отварали и своје речи по томе спуштали?

Да ли због тога да би се због прекора љутили или исповедали или за речено опроштај тражили?
Како било да било, мало после свега непотребно реченог можемо за себе учинити.

Не може ни исповест све уклонити, а ни тражење опроштаја све избрисати.

Замислите себе да сте закорачили на пољану пуну маслачака. Замислите да је сваки тај маслачак један човек, а та пољана свет у коме човек живи. Замислите да и тај маслачак, као и човек, има своју радост и своју жалост. И онда се ви ту појавите. Не смета маслачку ваше појављивање, само од вас зависи да ли ће ваша појава њему донети радост или жалост. Ако му донесете радост он ће захваљивати Богу на вашем доласку. Ако му донесете жалост како ћете ви од Бога опроштај тражити? Да ли мислите да последице после учињеног могу да се избришу и да све мож
е да се заборави? Тако могу да мисле само они који знају да се Тело и Крв зову причест. Тако не мисле они који знају да Тело и Крв припадају Господу. Они који верују у Господа знају да последице учињеног носимо са собом и да чињење остаје и после нас.

Ако замишљате да нам Бог види само дела и да не гледа у оно што је остало после наших дела, онда опет грешите.
Бог гледа и у оно што стоји испред нас, и у оно што остаје после нас, гледа и док стојимо на пољани препуној маслачака. Занети у своју гордост да нас Господ види само онда када ми пожелимо да видимо Њега, сагињемо се и беремо један маслачак. Окрећемо га у правцу у ком ветар дува и снагом својих плућа дувамо у његово паперије. То раздувано паперије ветар носи на све стране. Тад чујемо глас Господа који нас пита зашто смо то маслачку учинили. Хвата нас страх, даље не мислимо о маслачку и оном што смо му учинили, већ мислимо како ћемо себе у учиње
ном спасити и молимо Господа за опроштај. А Господ да би нас научио да и после тражења опроштаја последице оног што смо учинили остају, говори нам да сакупимо сво разнето паперије и маслачку вратимо. Како је немогуће сво паперије да сакупимо и да га маслачку вратимо, тако схватамо да и када нам се недело прашта, последице не могу да се забораве. Недужно повређен маслачак не може да се опорави и тако заборави.

Тако је и са људима када их сакатимо својим причама, тумачењима, оговарањима, радњама. Можемо се ми после пред духовником исповедати, формално или искрено кајати, може нас духовник у свом смирењу опроштајем благословити, али све то смо учинили само за нас и нашу душу. Тад смо опет мислили само на себе, као што смо мислили и у тренутку када смо желели да се бавимо туђим животом, туђом душом, туђом радошћу или жалошћу. А онај чији смо живот, или делове из тог живота, као туђе бацили под своје ноге, остаје у патњи оног што је од нас претрпео.

Докле год је неко у жалости због нас, дотле и наша душа пред сагрешењем стоји.
Ако и неког преврћемо само својим језиком, а не уништавамо својим умовним радњама, опет смо погрешили, опет смо га преко неког повредили. Јер ако и о нечијој радости или жалости беспотребно причамо, том причом смо пред неким умањили оно у чему тог тренутка борави његов живот.

И онда се неко од тих неких огласи и каже „јел ваш Бог Бог добра или и Бог зла, када се ово дешава вама који Га славите“.?, или се прича „зашто се ово дешава нама“?

И тако сте ви тог неверујућег у дубљу неверу увели, себе огрешили, именицу, чију сте причу разнели, повредили.
И како знате да се Тело и Крв зове причест, тако не знате неверујућем да објасните да Бог не чини зло, па тако ни зле судбине.

Не знате да објасните да Бог чини по свом праву, да верујући то прихвата као Бижију промисао, а неверујући као Божије зло.

И у гордости свог (не)знања не умете неверујућег да спасете од сагрешења у које сте га сами увели.

Неверујућег остављате да и даље мисли како је Бог створитељ свега, да је тако Бог створитељ и зла и злих судбина, и да тако хришћани не верују у постојање Добра, већ веру троше на причу о некој легенди.

И не знате неверујућем да кажете како је тама последица немања светлости, како је хладноћа последица немања топлоте, како је мржња последица немања љубави, како је болст последица немања здравља, тако је и зла судбина последица недостатка вере да све што нам се дешава само Бог зна зашто је морало да се деси.

И не знате да посаветујете да се нечија бол, или нечија трагедија не тумачи по датумима у којима се деси, нити се тумачи по путевима којима се гази, већ се у њу гледа са саосећањем према оном ко губи и са молитвом да нас губитак не стигне, и ако нас стигне да утеху тражимо само крај Господњих скута док не дође тренутак у ком ћемо сазнати зашто смо данас морали плакати.

И тако, иза ваше безпотребне приче, тумачења, остали су опет људи које нисте научили да зло није створио Бог, да је зло створено у срцу човека у коме вера и љубав не постоји.

И тако, иза ваше приче остали су људи који на бол гледају као на злу коб, казну, а нисте им рекли да је Бог Сина свог кроз бол провео да би нас из невере извео.

И својом причом нисте научили ни себе, ни оне који су вашу причу слушали, да само вера и љубав припадају Светлости и Топлоти, све друго је човек изрекао сам.

***Ову причу не пишем за све који ће је читати, већ за оне који ће разумети да је морала да буде написана. Онима за које је нисам писала поклањам је ако могу из ње неку поуку да извуку. Речи из ове приче се не односе на оне који знају да Тело и Крв припадају Господу и који вођени тим знањем искрене руке пружају и ка нечијој радости и ка нечијој жалости.

Ова прича је написана само за оне који бестидно својим речима тумаче тренутке у којима нам Бог пружа радост, и тренутке у којима Бог стоји крај нас и наше жалости.

Ову причу завршавам са мислима да је за неке људе боље да кроз живот пролете као птице и за собом не оставе траг, него што својим причама дирају у траг нечег о чему само Бог знање има.

З.Д. 26.08.2009