Вести

“Молитва за спас нашег православног народа од насртаја непријатеља православља“ (Свети Николај Велимировић, извор: Српска Застава, број 60 /120/)

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 25.08.2009

+++

Напис који је на сајту Новинар.де (08/19/09) објављен под потсмешљивим насловом “Нек’ је и хермафродит, само да је од Бога и да га је проверио Амфилохије“, пропраћен је наизглед узбудљивим, па чак и луцидним реакцијама. У питању је однос Цркве према особама рођеним са помешаним полом, и онима који су током живота мењали пол. Као извор написа наведени су Дарко Злојутро, и “IP Novine Borba“ (17/08/09).

Морални императив: Лепак за муве!

У вези наведеног проблема, који није тема овог написа, из уобичајено луцидних коментара званичних теолошких екесперата, могли смо да сазнамо да се “не може тек тако мењати Свето Писмо“, да се “крсти личност а не пол“, па чак и да “црква није конзерва сардина“!

Наравно, ова задња луцидност малкице је нејасна:

Мисао да “црква Христова није конзерва сардина“ – директно је повезана са још луциднијом мишљу – да пошто није “конзерва сардина“ – да Црква као таква – “нити сме да буде изолована од проблема било ког човека“.

Овакво повезивање луцидних мисли свакако указује на две неоспорне суштине нашег живота:

“Кутија сардина“ сме да буде “изолована од проблема било ког човека“ – a Црква не сме!

Данас је наравно такво луцидно повезивање опростиво, па чак и теолошки препоручљиво! Пре свега самим тим зато што је такво повезивање неоспорни изражај ауторове луцидности – али свакако и зато што “јавним изопачењем“ наше официјелне црквенологије и културологије данас доминира морални императив да је “свака анализа лепљива трака која може за човека да се залепи и за собом да га поведе“.

Према томе… да ли је “кутија сардина“ постала суштина наше Духовности, или… али – о “анализи“ ће се ћакулати следећом згодом, када се приђе приступу озбиљнијем од… од луцидности лепка за муве.

“Црква није конзерва сардина“!

А засад… пошто се “крсти личност а не пол“, и пошто “црква није конзерва сардина“, ауторитативно нам је објашњено “стручно црквено“ делање:

“Позвали смо их, обавили разговор, објаснили да живимо у времену људских права и слобода, али да у цркви Христовој постоје правила којих се свештеници морају придржавати“, и “све je наизглед било уобичајено“, јер “свештеник је као духовник дужан да такво лице саслуша и поучи упознајући га са ставом цркве.“

На чудан начин ова “стручна“ формулација црквенологије објашњава нам и суштину Духовности… заправо – суштину данашње Духовности:

Данас Духовност није Духовност Веровања и Вере.
Напротив, Духовност је данас – “став Цркве“!
А “став Цркве“ данас је “придржавање правила“.
А “правила“ прописују онакав “став“ Цркве какав је баш данас!

А тај “прописани“ “став“ Цркве моделиран је онако какав мора да буде у данашњем “времену људских права и слобода“.

Као за пакост, чини се да у овој набифланој катихизиској вратоломији надри-канонизма уопште нема – нема – Духовности! Чини се као да према томе нема – нема – нити Духа – ни Светог нити ма каквог!

Испада да је световна особа набифлована да пропагира искључиво “став“ Цркве, који је наравно сходан “правилу“, а узгред, и да себе сматра “духовником“ – јер се тај склеротични атрибут особа стиче самим тим што је запосленик који носи мантију.

Можда је ово претеривање, ипак… тако му дође из “анализирања“ логике набифлованог:
Духовност му дође као некаква радна књижица!
Чак као некакав партијски аусвајс!

А све је то зато што се Црква, па према томе и њен патицврк звани “духовност“ – “подрвгнула“!
“Подвргнула“ чему?
“Подвргнула“ данашњем “времену људских права и слобода“.

Иако је свакако непобитно да “конзерва сардина“ није ни ишчашена нити “изопачена“ – узгред буди речено, по истој логици, није ни Ватикан нити ишчашен нити “изопачен“ – ипак, корисно је да се за схватање луцидности, а и набифланости, обрати пажња чиме је поплављен, натопљен, или чак преплављен јавни мисаони систем у том божанственом, па можда чак и божанском добу “људских права и слобода“ којем је наш Црква “подвргнула“ свој православни “став“.

Читамо данас на пример да је „непобитна чињеница да макар колико да су била убилачка терористичка бомбардовања у Мадриду и Лондону, 2004. и 2005,“ ипак, “најнечовјечнија суровост у Европи, од завршетка Другог светског рата, јесте злочин европских православних хришћана Србије који су починили над европским Муслиманима Босне.“ (“Reflections on the Revolution in Europe“, by Christopher Caldwell)

Читамо на пример “Не блудите – изумрећете“!
Читамо на пример да је “Данас грех постављен за смисо живота“.
Читамо на пример да је “Разврат један од основних постулата на којем почива глобализам“.

Зна се добро да Исус није – није – проповедао ни једну од свих ових наведених скарадности које дефинишу наше данашње време. Па ипак… баш то такво време наша Црква пропагира као некакво “време људских права и слобода“. Јер… да није тако, наша Црква свакако се не би “подвргнула“ неком наопаком времену које Исус није проповедао, зар не?

Зато, док читамо на пример да “Американци више не воде рат против тероризма, већ борбу против екстремизма“ – зар се не поставља логично, па чак и луцидно питање, којем се то времену наша Црква “подвргнула“? Јер… значи ни блуд, ни грех, ни разврат – нису екстремизам – напротив – значи да су блуд, грех, разврат, лажно клеветање – заправо “људска права и слобода“, зар не?

Ако занемаримо питање да ли је “подрвгавање“ времену уопште дужност Цркве, питање је према томе, да ли је уопште логично “подрвгавање“ наше Цркве таквом времену?
Каже нам се да је за Цркву све ово наводно “уобичајено“!

А како може да буде “уобичајено“ кад је “време људских права и слобода“ неко имагинарно време – које заправо и не постоји?

Све у свему, у свој овој набифланости нешто је шућмурасто:

Како то да су у овом “времену људских права и слобода“ на пример “Муслимани у Федерацији БиХ преузели за свој симбол исти цвијет љиљана који се налази на грбу српске династије Котроманића“? (“Српски народ је међу најугроженијим народима у свијету“, Саопштење Српског народног покрета – Избор је наш, Бања Лука, 17/08/09, Предсједник удружења Дане Чанковић)

Или… како то да су “Грађани Србије огрезли у Коцки“? И то патолошки:

“Према званичним подацима број патолога је прешао 250.000. Србија је друга у Европи по броју кладионица. Држава не чини ништа да овом пороку стане на пут, можда зато што се огромне суме новца од касина сливају у државну касу. По коцкању у читавој Европи испред Србије је једино БиХ“. (“Грађани Србије огрезли у Коцки“, Бојана Стаменковић, БлицОн лајн, 22/08/09)

Можда духовна збрка није око “кутије сардина“ – можда је штос “подрвгавања“ смутити пророк у порок – што би наравно значило смутити набифланост – у лепак за муве:

Банчење, дрога, коцка, зеленаштво, сексуалне девијације и девалвације, осионост, себичност, плиткоумље… па, православни верници – они заиста верни Богу и Христу – већ прадавно су дефинисали све то, а и данас дефиништу и то кристално тачном формулацијом:

“Данас у Србији живи психичка криза и психичко обољење.“ (“Парада тамног морала “беле нације“ уз подршку министарства, З.Д., Новинар.де, 01/08/09)

Да ли се црква “подрвгнула“ свем том скрнављењу зато што сва та скрнављења нису “екстремизам“?
Или зато што су “психичка криза“?
Или баш зато што су “психичко оболење“?
Или…

Да ли зато што је једини “екстремизам“ – ако се не “подвргнеш“?

Ако се не “подвргнеш“ оде мас’ у пропас? Нема ни чојство радне књижице, ни чест аусвајса, ни задриглост дипломе и звања – а ако си екстремиста онда… а екстремиста си ако се ниси “подвргнуо“ – па то се догађа још од времена староставних… али – није се догађало у Православљу – зато су они који су се “подвргнули“ данас најрекламиранији да су баш они хришћани…

Зашто “љигавице“?

“Зашто би хришћанин дозволио да се у куполи његовог хришћанског живота легу птице љигавице?“ (“Јавна изопаченост и православље“, З.Д., Нивинар.де, 21/08/09)

Вели то Православка… искрена, Богу одана, духовна… па још и пита:

Зашто “љигавице“? Пита јер зна да “љигавице“ немају ама баш никакве везе са Духом Светим… нити са Православљем… па чак нити са Веровањем у Бога.

А зато се и један други потужује:

“Сви смо ми данас сведоци једног феномена који се дешава пред нашим очима – Србија полако умире“.
“Умире наша земља а ми ништа не предузимамо“. (“Не блудите – узумрећете“, За новинар.де Младен Олуић, 06/08/09)

“Феномен“ је зашто се наша Црква “подвргнула“ некаквом узвишеном, па можда чак и некаквом “божанском“ времену “демократије и слобода“ – уместо да “предузима“?

А Православка?
Зна Православка где Ђаво дрема… угњездио се у набифлано.

“Да сваким даном постајемо бољи!“

Зашто Црква не ради свој посао?
Који посао?
“Да сваким даном постајемо бољи!“

To je порука Владике Артемија из његове беседе на дан Преображења у селу Прилужју на Косову. (“Да сваким даном постајемо бољи“, Беседа Владике Артемија на Преображењ Господње у Прилужју, Епархија рашко-призренска и косвско-метохијска, 20/08/09)

То је посао Цркве – да нас бољима прави… зар не?

Па, зашто онда верници грде:

“Али, тврдокорно непослушни Атанасије Јефтић и његово чедо Максим По Дивизији су мајстори за фалсификовање саборског духа и јединства цркве. Нас то и не чуди од онога који и тропаре фалсификује, који лажира Псалтир, који крши све могуће свете каноне. Лажа и Паралажа су сада формулисали нову сплетку против цркве, лажући о одлукама Сабора и перфидно подстичући и даље раскол и анархију у СПЦ, свођењем законитог богослужења на незаконито, лажући да у СПЦ не постоји јединствени богослужбени ТИПИК већ да свако има права да потеже типик који му се ћефне.“ (Православни форум ИХТУС, “Лажа и паралажа Максима по Дивизији“, август 2009)
Ако нема типик који је онда “пропис“?

Ако свако опаучи ђе му се ћефне… па то није посао Цркве?
Јер… а шта би с Богом?

“Заједничар“ нам заш’о у мантију

Као ни “подвргивање“ тако ни неистина није посао Цркве.
У извештају са XX Сабора епархије СПЦ у Северној и Јужној Америци, одржаног почетком августа 2009. године у цркви Светог Ђорђа, у Кантону, у Охају, сходно извештају www.serborth.org пренесеног са spc.rs, наведене су чињенице које не одговарају истини.

Својевремено уједињење цркава није било “административно“.

Својевремено уједињење цркава било је верско.
Међутим – Свети Синод и Патријаршија онемогућили су постизање “верског јединства“ – а саботирају чак и административно.

Супротно уговореним клаузулама и Патријарховим обећањима, Свети Синод и Патријаршија онемогућили су верско сједињење манипулацијом лажног “бољег терминолошког одређења у вези са административном реорганизацијом“, и манипулацијом неизгласаног и непостојећег Устава на који се бесправно позивају.
Тим манипулацијама блатантно су изневерили оригинални верски уговор.

Поступци Светог Синода свели су се на политичку активност и на отимање имовине од Слободне Цркве. А политички циљ је брисање из сећања и самог постојања Слободне Цркве. Тиме је Свети Синод наставио верски јеретизам, и политику наказне мржње из доба комунизма.

Према томе, неистините су данашње тврдње о “уједињењу“ и “заједништву“! А бар за “заједништво“ се морао употребити српски израз уместо хрватског “заједничарства“ које свакако није никаква “Радосна прилика Православног хришћанског управљања“ нити “учвршћивањa у вери“ – јер против-законито и преварантско “управљање“ није управљање Правослвне Цркве већ злонамерна политичко-шићарџијска обмана.

Употреба термина “заједничарство“ и “управљање“ неоспорно доказују антиправославно богословско порекло набифланости о којој расправљамо. И заиста, ова политичка – не верска него политичка – ујдурма досада је била најизраженија у Аустралији, где се већ годинама спроводи безскрупулозна римоктоличка инквизиција над правславним верницима, за коју је у време овог списа најтипичније да је Епископ СПЦ у Аустралији јавно објавио да је “први у Аустралији регистровао Српску православну цркву“, да је “организовао прву званичну прославу епархијског дана“, и да он “први одржава спомен јасеновачким новомученицима пред спомен-крстом у Новом Kаленићу“, (“Злоупотреба Jасеновца“, Д.Д., Новинар.де, 10/08/09) – насупрот чињеници да Српска Православна Црква постоји и активно функционише у Аустралији још од завршетка Другог светског рата!

“Подвргавање“ некаквом данашњем “времену“ лажне “демократије“ и лажне “слободе“, којим се маскира још дубље срозавање у јерес од оне јереси у коју се Мајка Црква срозала у доба комунизма, јесте настављање отворене политичке и идеолошке мржње против Слободне Цркве – иако је Слободна Црква преживела комунизам најчистијим Православљем.

Наставак срозавања “управљања“ Светог Синода можда најдрастичније карактерише додворавање послушном римокатолику и мрзитељу Срба, Џозефу Бајдену – дозволивши му да закорачи у Високе Дечане. Међутим, некадашње срозавање у јерес и натопљеност националном мржњом одражавају се и данас:

Током Другог светског рата, на обронцима Голије, према Копаонику, између Рашке и Новог Пазара, од неколико мањих цркава које су саградили Равногорци, саграђена је и црква Светог Вазнесења Господњег – а данас читамо:
“Кажу да је овај крај био четнички, па је доста занемарен од државе и надлежне општине новопазарске. Није ништа рађено, ништа улагано, дискриминисано је тотално. Људи су онда због тешких услова одлазили. Нису имали ни пут, ни струју, ни друге услове, па су се одселили“! (“Манастир Светог Вазнесења Господњег у Тушимљи“, Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска, 06/08/09).

Православни Срби принуђени на одсељавање…

А онда их у избеглиштву римокатолички инквизитор у мантији наше цркве избацује из Вере и отима им богомоље које су изградили својом Вером…

И сходно мржњи свега православног и националног, “на Видовдан 2009. године, у Бимбруку у Канади, на прослави Дражиног дана, била је забрањено одржавање Божије службе, док је парастос Дражи Михаиловићу одржана тек у три послеподне… тек када су свештеници наводно успели да “стигну“.“

Да стигну одакле?

Да ли са набифлавања политичким информацијама у “заједничару“?

Њачу магариња…

Нашу Цркву – наравно огромна част изузетцима – данас не “интересира“ зашто су, на пример, заплењени плакати “Ко је убио Ранка Панића“ – али је итекако “интересира“ да не одступи од комунистичке мржње засноване на ватиканским утицајима. Интересантно је зато да је један од редовних коментатора, али који није знао да на српском магарци “њачу“ а не “ричу“, споменуо Достојевсковог Кнеза Мишкина, вероватно са намером критике Срба који живе у туђини:

“Та ме туђина убијала у појам. Потпуно сам се пренуо из те тмине, сјећам се, навечер, у Бриселу, када смо ушли у Швицарску, а пренуло ме је њакање магарца на градској тржници. Магарац ме јако изненадио и некако ми се необично свидио; у исти мах као да ми се одједном посве разбистрило у глави…“

“Од тада страшно волим магарце. То вам је код мене као нека симпатија… и преко тог магарца одједном ми се почела цијела Швицарска свиђати, тако да ме је сасвим напустила она туга.“

Не знам да ли је коментатор цитирао Кнеза Мишкина зато да би се нама у туђине “разбистриле главе“, али врло добро знам шта је својим трагањем кроз Православну духовност Достојевски рекао својим “Идиотом“ – данашњу нашу црквењачку и културолошку набифланост најупечатљивије карактерише њакање магареће.

Зашто се злочинци Голготе не траже у Београду?

Говорећи о српској деци убијеној у Гораждевцу, Владика Артемије нам вели:

“Не треба заборавити да се истрага злочина у Гораждевцу ни до данашњег дана – после 6 година – није померила са места на коме је била у почетку, тј. да је и даље на нули.“

‘’Рањени дечак је ипак преживео“ – “уз Божију помоћ и грчевито старање његових спасилаца и лекара.“ (“Рафалима по српској деци“, Прес оделење Епархије рашко-призренске, 15/08/09)

Зашто такозвана наша Црква прогања православну духовност Владике Артемија? Да ли зато што је изгубила духовну везу са “Божијом помоћи“ српској деци?

Зашто ћути СПЦ?

“На Преображење Господње, 19. августа, пробудио сам се из коме. У том тренутку нисам знао где сам“ (Исто). То вели тај тешко рањен преживели дечак…
Али – нема одговора зашто ћути СПЦ?
А можда и има:

Ћути зато што ћути Ватикан!

“А оне Србе који се врате – опет може свако да убије, чак и на спавању, као Богдана и Трајанку Петковић пре десетак дана у Партешу, код Гњилана“, вели Владика Артемије.

“И опет некажњено.“

“С том разликом што сада убиства нису спектакуларна, па нема више потребе за јаким изјавама и ванредним седницама Савета безбедности. Сада се Србину повратнику и његовој жени само испали по један метак у главу, а сувопарним канцеларијским језиком се констатује статистички податак да се убиства у одређеном проценту догађају у целом свету, те није чудо што се то дешава и на Косову!“
И наравно:

“Aпелује се на јавност да убиство не треба политизовати, нити му приписивати националну мотивисаност све док се случај не истражи.“ (Исто)

A наша Црква? Наша Црква “није си заинтересирана“ да се “случај истражи“.

Црква постоји – због Голготе!
Црква не постоји – за Голготу!

Нажалост… наша Црква збори као њен аустралијски инквизитор Иринеј, спреда бајкице к’о Крцун, тужбе клевеће… из иностранства радите против држављана Србије, покушавате да растурите СПЦ, претите убиством, копате по српској прошлости не би ли изазвали раздор међу Србима, вређате Владу и политичаре Србије, називате Србију настраном, финансирате непријатељске медије, није ни чудо што вас преслишавају, није Србија мачји кашаљ, казниће вас…

Кога вас?
Нас Србе – злочинце!

Молитва Николајева: “Трнов венац од лажи и насиља и неправде својих“

“Узми нас у заштиту, о Свемоћни; заштити цкрву Твоју Православну, јер ево дрски јеретици, вековни одступници од истине Твоје, подмукло саставише план и грозно ударише на народ Твој и на светињу Православну.“

“Још једном пролише крв деце Твоје, још једном отворише потоке суза верних Твојих; још једном обукоше цркву Твоју у црнину туге и жалости и исплетоше јој трнов венац од лажи и насиља и неправдом својих.“ (“Молитва за спас нашег православног народа од насртаја непријатеља православља“, Свети Владика Николај Велимировић-Лелић, Извор Српска Застава број 60 /120/)

Пекли пацова на отвореној утроби живог Драже…

Православље ће спасти оно што га је спасло и увек до сада:

Православље ће спасти Веровање у Бога!

Слободна Црква у избеглиштву спасла је Православље у доба комунистичке мржње чистим и искреним Веровањем у Бога:

“Тровала сам ум и разарала осећања једног, пре свега, доброг човека. На страшном суду, на сваком суду, могу се заклети у његову доброту. Није умео да мрзи. Никога. Чак ни Крцуна, без обзира на животињски злочин који је над њим починио.“ (“Друга потера за Дражом“ /6/, “Конкурс за сведоке одбране“, “Вечерње Новости“, 2009.)

То каже комунисткиња која је Дражи тровала ум за време правног линча у Гарди у Топчидеру.

То каже комунисткиња која нам открива истину да су Крцун и братија пекли пацова на Дражиној живој утроби.
Чак се и она покајала, чак се и у њој пробудила савест, чак се и она окренула Христу да нађе спас од ужаса мржње…

А на мржњи Драже и на мржњи свега Српског наставља се данас прозирно фолирање Бога и Божијег.

Деведесет метака Светог Римског царства: “Завера ћутања“

“Несхватљиво је да за шест година није било могуће открити злочинце који су усред бела дана из шипражја испалили 90 метака на децу само зато што су српске националности.“ (“Рафалима по српској деци“, Танјуг, 15/08/09)

Није несхватљиво.
На снази је завера ћутања.
Завера да Црква постоји за Голготу – а не због Голготе.
То је завера “подвргавања“.

Тако је било јуче.
И тако је и данас:

Они који мрзе Србе знају да имају такву заштиту и залеђину Светог Римског Царства да им зато нико не може ништа, знају да је зато Србе могуће некажњено убијати, знају да је та некажњивост главна препрека за Србе да се врате на своја огњишта…

И зато се Србима у избеглиштву одузима кандило…
А онима у отаџбини… већ је одузето.

Часлав М. Дамјановић

www.ravnogorskivenac.com