Вести

Strah od nepoznatog, dalekog i cudnog jos jedan je od nacina kako stitimo sebe, kako zelimo da pobegnemo u svet gde su ljudi normalni poput nas.

+++

I odmah iza ovoga krije se cuvena fraza „Dosadno bi bilo da su svi ljudi isti“. Mozda svi mi imamo negde u podsvesti ovu recenicu, ali je se ne pridrzavamo, barem u jednom trenutku svoga zivota naletimo na predrasude koje nas odvedu u pogresnom pavcu. Osudjujemo pre nego sto upoznamo, odbacujemo pre nego sto pogledamo.

Predrasude prema plavusama! Predrasude prema policajcima! Predrasude prema romima, homoseksualcima, slepima, invalidima, filmskim zvezdama i intelektualcima!

Setam ovim divnim gradom i istinski se stidim dok razmisljam o ovakvoj temi. Devojke sa divnim plavim kosama nisu glupave, ne mozemo tako globalizovati stav o individuama, filmske zvezde nisu roboti, takodje su ljudi od krvi i mesa koji placu, idu u toalet i sapletu se ponekad o stepenik. Danas se ne tetoviraju samo kriminalci, tu potrebu imaju sve drustvene klase sirom sveta i smatraju to prihvatljivim. I evo i moje omiljene predrasude prema romima. Zasto dozvoljavamo nama samima da gajimo nasu decu po budalastim „moralnim principima“ ako im ujedno zabranjujemo da se u parku poigraju sa decom koja su od njih razlicita. Potkrepljeno licnim dokazima izrazito tvrdim da postoje decaci i devojcice koji su potekli iz romskih porodica sa lepsim ponasanjem od onoga koje i u najgorem kosamaru ne mozemo ocekivati od nase dece. Oni umeju da kazu „Dobar dan“, takodje vode racuna o licnoj higijeni a od svojih vrsnjaka dobijaju prezir.

Kako mozemo da dozvolimo da deci koja tek formiraju svoje licnosti utuvljujemo u glavice predrasude i ocekujemo da ce postati dobri ljudi?

Zasto da ponavljamo greske koje su drugi ocigledno davno napravili, zasto univerzumu koji je prepun zvezdica samosvesno prizivamo komete, a zelimo promene? Svuda oko nas imamo primere, pa i sami smo preziveli ropstvo pod Turcima, Nemacku okupaciju, bombardovanja zar nije vise dosta svega toga?
“ Neke ljude mrzimo zato sto ih ne poznajemo, a ne zelimo da ih upoznamo zato sto ih mrzimo.“

I na kraju zelela bih samo da se osvrnemo na to da je neznanje najveca prepreka ka nadogradnji licnosti i razumevanju. Jedni drugima mozemo pruziti ruku jedino u slucaju ako stojimo cvrsto uvereni u sledecu tezu. Prihvatajuci cinjenicu da sam „ja“ razlicita od „tebe“ pa makar i da je to „tebe“ moj otac ili majka koji su mi dali odredjene genetske predispozicije, ja se ipak razlikujem. Prihvatam i cinjenicu da si i „ti“ drugciji od „mene“ i stoga cemo tolerancijom pronaci dodirne tacke koje ce nam omoguciti komunikaciju, a u krajnjem slucaju ta razlika je prva tacka kojom cemo jednim drugima objasniti razlike i pokusati da ih razumemo.
Marija Stefanović, 21.08.2009