Вести

U centru Đakovice albanski teroristi su prošlog leta dovršili svoj posao – zatrpali su debelim slojem zemlje mesto gde je stajao srpski pravoslavni hram posvećen Svetoj Trojici,

Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska, 17.08.2009

+++

i umesto hrama na crkvenoj parceli su napravili park. Teroristi samo rade svoj posao, kao što reče sveti novomučenik Milutin iz Klepaca, ali treba istaći da je pomenuti hram Svete Trojice predviđen za obnovu po Memorandumu o razumevanju, koji je u ime albanskih privremenih institucija 2005. godine potpisao Astrnt Haraćija. Možda je upravo to razlog što se hram u Đakovici, pored debelog sloja zemlje pokriva i debelim slojem ćutanja. Institucije koje su preuzele na sebe obavezu da Memorandum o razumevanju sprovedu u delo i pored nezakonitog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, kao da su zaboravile da u preuzetu obavezu ulazi i obnavljanje hrama Svete Trojice u centru Đakovice.

Ali narod nije zaboravio svoj hram, i uz Božiju pomoć neće ga nikada zaboraviti. Još 2006. godine, izašla je knjiga pisca, publiciste i novinara Zorana Bogavca «Nečujna zvona – Hrišćansko nasleđe Kosmeta», u kojoj je na potresan način evocirano narodno sećanje na dotadašnji istorijat izgradnje i rušenja mučeničkog hrama Svete Trojice u Đakovici. Hram je građen, pa rušen, pa opet građen, pa opet rušen. Knjiga je izašla pred sam kraj nove faze rušenja, a pisac nije dočekao da vidi i čuje zatrpavanje hrama zemljom i ćutanjem – smrt ga je u tome sprečila.

Radi podsećanja prenosimo fragment iz Bogavčeve knjige koji je vezan za hram Svete Trojice u Đakovici.

– – –

Rušenje hrama

Kao ni zemlja koju oru, kao ni Ara Kišes, misle Albanci, ni kamen nema pamćenje. Srpsko su kamenje uziđivali u džamije, u svoje kule, u ogradu kuća, u zid staje…

A kad su đakovičku veliku crkvu u nebo, dinamitom dizali, građevinski materijal koji je nekad bio pod krstom, ugradili su – u javni WC.

Retki su primeri tako deformisanog smisla za humor! Takvo što ne bi se moglo desiti pod Turskom, ali u Titovoj Jugoslaviji jeste!

Neposredno pred Drugi svetski rat, u Đakovici je izgrađena crkva, u čije kripte je uneto 400 kovčežića (kosti zauzimaju malo mesta, tek kovčežić, dečji grob im je dosta!) sa kostima srpskih i crnogorskih vojnika koji su poginuli ili se smrzli u ovim krajevima za vreme balkanskih i Prvog svetskog rata. Izgradnja ove petokupolne građevine trajala je pet godina a onda je dolazak fašističke okupacije prekinuo dovršenje visokog zvonika, gde je, na visini od 18 metara trebalo da se ugrade zvona i sat. Sat da svojim federima i oprugama ljudsko vreme, ništavna i važna podjednako, meri. I zvona… još jedno koje nikad nije zazvonilo. Jer, hram nikad nije osvećen. Izgrađen je, i razrušen, a bez imena je ostao.

Po dolasku Italijana u ove krajeve, jedna šiptarska delegacija išla je u komandu, sa molbom – da im se dozvoli da poruše srpski hram Bez Imena. Italijanski komandant im je odgovorio:

„Mi nismo došli ovde da rušimo crkve!“

Na dan Svetog Save, 1949. godine, u vreme vladavine onih čiji je Marks napisao kako je „religija opijum za narod“, Šiptari su počeli da ruše Hram.

Udovici sveštenika Luke Boškovića, koji je bio sahranjen u porti, nisu dozvolili da posmrtne ostatke muževljeve prenese na groblje.

A i zašto bi – ovdje je svaka stopa zemlje dobra za grob. I popu i neverniku, i heroju i kukavici, i ljudima đavoljim, i čoveku Božjem, i onima što su se Boga bojali, i onima što se ni pred ljudima nisu ničeg stideli. I krštenom i nekrštenom (a „pun je svet gada, i krštenog i nekrštenog“).

Samo se jedna jedina Srpkinja usudila da postavi pitanje – zašto se to radi, ko je to dozvolio. Kad su je silom udaljili, stigla je samo da pljune u lice rukovodiocu radova – Srbinu iz mesnog rukovodstva.

A onda su iz rudnika Deva dovedeni rudari da postave dinamit. Ispod zemlje su došli da hram u nebo isprate, i greh rušenja Svetinje na svoja pleća, široka, rudarska, prime. U strašnoj eksploziji, izmešane sa komadima cigala i parčićima betona, odletele su u nebo kosti srpskih i crnogorskih vojnika.

Imaju li grob oni koji ni kosti nemaju?

Tačnije: gde ti je grob, ako su ti kosti u nebu?

Zatim je sve raskrčeno, busenovano travom – napravljen je park sa skulpturom partizanskog vajara Lojze Dolinara.

Posle su slovenačkoj skulpturi, u porti nepostojeće crkve, bezimene i dok je postojala, pridodati spomenici Emina Durakua i Zef Ljuša Markua, „komunističkih svetaca“.

A od cigala koje su bile uzidane u hram, napravljeni su prvi javni klozeti u Đakovici. Hramove u klozete pretvarati, to je bilo „napredno“.

Skadar na Bojani i crkva u Đakovici

Na mestu crkve podignute 1940. a srušene 1949, „na zahtev srpskog naroda“ (tako napisa sekretar Komiteta KPJ), čitavih pet godina Srbi su ponovo podizali hram. Završiše ga 1999. U zao čas. Iste godine, u julu, nova Saborna crkva Svete trojice u Đakovici, pretvorena je u gomilu kamenja, koju je natkriljavala kupola – Bog je hteo da limeni krov nad čvrstom kupolom pretraje eksploziju, da se ne raspadne to simbolično hrišćansko nebo, treskom o šiptarsku, islamsku zemlju, grada nazvanog po vojvodi Jakovu, vazalu Vuka Brankovića, Jakovu u istoriji zapamćenog samo po tome što je ovde kovao svoj novac sa natpisom „Iskov“. Numizmatičari kažu da je ostalo samo 17 primeraka tih srpskih novčića.

Svedoci tvrde, da je nad ruševinama crkve ostalo da prkosi i krst na kupoli, ali da su krst, pod okriljem noći, iza leđa stražara KFOR-a, koji su oko ruševina postavljeni, polomili oni koji nisu izdržali da se ne pojave ponovo na mestu zločina. Tad su ruševinu nadvišavala dva napukla zvonika, spojena ostacima betonskog luka. Zvonici su sravnjeni sa zemljom marta 2004.

Da li će dati Bog da Srbi i treći put zidaju hram Svete trojice u Đakovici?

Tekst preuzet sa sajta «Glas Srpske», www.glassrpske.com

17.08.2009.
Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska

Format teksta i ilustracija novinar.de