Вести

Косово… мрак у души…тама у погледу.Где погледати и Косово угледати? Да ли ка Србији? Или Албанији? Да ли европљане за пут до Косова морамо питати?

З.Д. 22.07.2009
+++

Или се сагнути над зараслим гробовима и проклети српске кости што остављено потомство не оставише нигде и никоме?

Можда прелистати именике и још једном пронаћи презимена Тадић, Ђелић, Ћилас…или ону расцепљену јабуку Николић…Тодоровић…
Можда дотакнути сјај Ђукић-Дејановић?

Или охрабрити душу, преварити наду и руку пружити ка митри Амфилохије, Иринеј, Порфирије, Атанасије, Григорије, Фотије…дотаћи их, али и шта питати…?

Шта питати затамљене душе? Шта тражити? Како се на камену огрејати? Како се са мермером изразговарати?
И камен би огрејао, и мермер би проговорио, али упитаници не би корак зауставили и поглед ка Косову усмерили.
Опеваше га пред храмом Светог Саве, онда када су луковице божура у земљи заплакале, онда када је Албанац славио победу над наивним Србином, онда када су политичари са њима скупа имали још један тренутак политичко-верске представе…опеваше и фрулу за појас заденуше.

Нека се зобеном кашом преосталих косовских Срба баве вране и орлови…бави глад и немаштина…дах неизвесности…мирис прогона или обећање нестанка.

Зашто од њих очекивати да задигну скуте своје мантије и кораком закораче границу Србије са Косовом?
Они су довољно за Србе учинили. Пронашли су јој сестринску цркву. Извукли су обећање из верске мајке да ће мајка бити и роду и нероду.

А глад, а мрак, а болест, а бол…а људско понижење…а усахла радост дечијих очију…а тврде постеље дечијег одрастања…а суза…а сузе…а јецаји…а загушени крици под руком стиснутом на осушелим уснама…
За чији хлеб се дотаћи, а кришку не просити?

Чију руку дотакнути, а слуга не постати?
Којом стазом утабаних стопа предака кренути, а не бити странцем проглашен?
И да ли се више питати да ли сита уста знају колико је горак укус глади?
И докле више слушати мајчине речи „расти у трпљењу, кад одрастеш бићеш човек и ти“?
И докле више дечачке снове носити „кад одрастем, кад се те човечности и ја дотакнем, прво што ћу урадити напунићу имањем усахле руке истрошене мајке“?

Митроносци, Амфилохије, Атанасије, Иринеју, Порфирије, Фотије…Григорије…ти последњи Григорије, ти си соколио омладину са позоришних дасака, осоколи сад и нас децу чије босе ноге ходају по видовданској трави…реци, не штеди причу, проговори нам саветом да ли и ми, као и ти, зарад имања мантију да обучемо, или зарад немања у мирису љиљана да останемо…?

Или да спакујемо своју немаштину и да пређему границу ка Србији…и ако пређемо шта од својих дроњица да обучемо?…да ли ону најбеднију са етикетом „расељено лице“…?

И зашто не прећи границу ка Србији?
Кога је више брига за Косово?
За кога то више Косово чувати?

За Србију?, извукосте ми осмех са остарелог дечијег лица…
За своје Србе косоваре који пре мене обукоше дроњицу „расељеног лица“?, затамнисте ми поглед сузом…
Да ли га чувати за све моје косовсе Србе који се нису Богу молили, већ вама српским домаћинима?, бојим се да смо за Бога закаснили, године не можемо вратити…ка новим годинама морамо кренути, али како изађи из усахлих домова, како закорачити на улицу која више не носи српско име…како ногом на пут стати а на њему не видети траг оклопних возила страних окупатора?…

У коју светињу ући?, ону коју су срушили док сте ви тражили сестрнску цркву и клечали пред верском мајком?, па та није више иста…на њој није више исти малтер…у овом малтеру нема наших предака, нема молитава наших молитвеника…у овом малтеру је страна мисао, мисао која се зацарила и вашом кривицом, мисао да су Срби тамна страна и земље и месеца…

Да ли Косово сачувати за мајку, оца, сестру?…али они од мрака не виде ни мене…од туге не осете моју дечију душу, моју дечију машту „кад постанем човек нахранићу мајку, оца, сестру…то морам, од мене се то очекује“…

***

И за крај, али не упућено човеку, већ упућено немаштини, оној која је иста и у Србији, и на Косову, и преко Дрине…у Авганистану, Етиопији, Африци…немаштини која је најискренији ехо човека који је свугде са собом носи…на том крају прочитајмо речи сажете у мудрој глави које нам кажу „Природа кише је увек иста, па ипак од ње расте трње у пустињи и цвеће у башти“…можда схватимо да смо ми ти који морамо нешто да учинимо…можда са учињеним од краја дођемо до почетка…

З.Д. 22.07.2009