logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Свет    Аутор: новинарство    1.518 пута прочитано    Датум: 22.07.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Voker na licu mestaKada se 16. januara 1999. godine doznalo da je u selu Račak na Kosovu pronađeno 45 mrtvih Albanaca – navodno civila, hladnokrvno masakriranih od strane „Miloševićevih snaga“ – zapadni mediji su pobesneli.Džulija Gorin[1].

Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska

+++
Šef OEBS-ove Verifikacione misije na Kosovu, američki diplomata Vilijam Voker, odmah je izjavio da su krivci Srbi: „Sudeći po onome što sam video, bez imalo oklevanja tvrdim da je ovo pokolj, zločin protiv čovečnosti. Isto tako bez imalo oklevanja optužujem vladine snage bezbednosti kao odgovorne za ovo delo“. Tvrdnje Beograda da su ubijeni zapravo borci OVK poginuli u borbama u okolini s prezirom su odbačene kao „srpska propaganda“. Ovaj događaj bio jedan od ključnih razloga za napad od strane NATO-a dva meseca potom.

Na desetogodišnjicu „masakra u Račku“, 15. januara 2009. godine, „premijer Kosova” Hašim Tači i „predsednik Kosova“ Fatmir Sejdiu odlikovali su g. Vokera Zlatnom medaljom za usluge čovečanstvu. Lideri su iskoristili ovu ceremoniju posvećenu „mučenicima pokolja u Račku“ da istaknu da „srpski zločini nikada neće biti zaboravljeni“.

Teško je zamisliti tragikomičnije obeležavanje 2009. godine, kada se navršava i deset godina NATO-vog rata. Ceremonija je održana devet godina pošto je sâm Tači priznao godinu dana posle događaja u Račku da mu je smicalica dobro uspela. U izjavi koju je dao Fondaciji „Lord Bajron“, Luis Mekenzi, kanadski general u penziji i bivši komandant Zaštitnih snaga UN u Bosni, citirao je priznanje bivšeg lidera OVK:

[Tači] je priznao da je ceo sraman „masakr“ u Račku inscenirala OVK
koja je presvukla leševe u civilna odela, izrešetala ih mitraljezima i bacila u rov, da bi posle tvrdila da su Srbi masakrirali civile. NATO je prihvatio podvalu, i u potrazi za novom ulogom u svetu posle hladnog rata, na dan pedesetogodišnjice svog postojanja, postao je vazduhoplovstvo OVK: bezbedno, sa visine od oko 3000 metara, bombardovao je jednu suverenu državu.

U januaru 1999. godine Tači je rekao na Bi-Bi-Siju: „Jedna naša ključna jedinica je bila u regionu. Bitka je bila žestoka. Nažalost, imali smo mnogo žrtava. Ali i mnogi Srbi su izginuli.“ U februaru 2000. godine, u istom duhu ali bezobzirnije, hvalisao se pred prostorijom punom stranih novinara. Većina je zadržala za sebe ono što je moglo biti priča decenije. Jedino je ruski nacionalni radio preneo ono što je Tači rekao reporterima:

[Govoreći] o metodima demonizacije Srba, tj. kako su njegovi teroristi iz OVK vršili zločine u cilju izazivanja hitne vojne intervencije Zapada u Jugoslaviji… [on] je priznao da je OVK ubila četiri srpska policajca u Račku. I stvarno, policija je reagovala, ali to nije bila kaznena ekspedicija srpskih specijalnih jedinica protiv albanskih seljaka, već legitimna operacija protiv albanskih ekstremista koji su imali uporište u Račku… Uprkos tome, NATO je sa vodećim zapadnim zemljama optužio Beograd za ubijanje albanskih seljaka u Račku. To je bila prva u nizu optužbi u okviru već razrađenog scenarija za obmanu međunarodne javnosti, tj. za pripremu NATO agresije na Jugoslaviju.

Iz biografije finskog patologa Helene Rante, objavljene oktobra 2008. godine vidi se da je njen izveštaj o masakru, u kome se zaobilazi identitet žrtava, bio iznuđen. List Helsingin sanomat, čiji je operativni urednik autor biografije, izveštava da su izvršeni jaki zvanični pritisci na Rantu pošto je od strane Evropske Unije postavljena da vodi istragu o događajima u Račku.

„Tri službenika Ministarstva spoljnih poslova elektronskom poštom tražila su dalekosežnije zaključke“ rekla je Ranta. „Sačuvala sam te poruke“… Radna grupa, koja je pod Rantom obavljala istragu, bila je u vrlo napetom stanju od samog početka. Svi su pretpostavljali da su Srbi izvršili masakr… Po Rantinim rečima, u zimu 1999. godine Vilijam Voker, šef OEBS-ove Verifikacione misije na Kosovu, slomio je olovku na dva dela i njima gađao Rantu kada je odbila da za Srbe upotrebi preterano oštre reči.

Voker i dan danas tvrdi da je počinjen masakr i da su Srbi krivci, „ali ja to nikad nisam rekla. Nikad nisam pomenula ko su počinioci zločina“, rekla je Ranta novinarima kad je njena biografija bila objavljena. „Nikada nisam ni jednom rečju pomenula ko stoji iza onoga što se dogodilo u Račku. O tome odlučuju sudije, a mi patolozi samo obavljamo istraživanja“. Optužila je Vokera da je pokušavao da je navede na određenu vrstu izjave. „Ono što ga je najviše ljutilo je to je što sam odbijala da upotrebim reč „masakr“ i kažem ko je odgovoran za događaje u Račku“.

Po završetku istrage Rantin izveštaj nije bio objavljen u celosti. U to vreme je sazvala konferenciju za štampu na kojoj je bila vrlo neodređena, ali je priznala da nije bilo tragova mučenja i kasapljenja i da su jugoslovenske vlasti bile kooperativne. Ali je događaj nazvala „zločinom protiv čovečnosti“, što je na Zapadu odmah protumačeno kao da je događaj u Račku bio masakr s predumišljajem.

Treba obratiti pažnju na činjenicu da je 2003. godine Ranta bila jedan od svedoka na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. Godine 2004, izjavila je za Berliner cajtung da je bilo „negativno“ to što su u optužnici protiv Miloševića pomenuti i događaji u Račku uglavnom zasnovani na Vokerovoj verziji. Ovaj nemački dnevni list je imao uvid u sve nalaze finskog patologa na osnovu kojih je zaključio „da masakra u Račku najverovatnije nije ni bilo“.

Odmah posle događaja u Račku Vesli Klark, komandant NATO-a je Miloševiću predočio fotografije žrtava „To nije masakr“, rekao je Milošević. „To je namešteno“.

Njujork Tajms je objavio ovaj razgovor 18. aprila 1999. godine, tri meseca pošto se vodio, ali je propustio da doda da je Milošević verovatno bio u pravu. U to vreme već se ozbiljno sumnjalo u verodostojnost navodnog masakra.

Samo nekoliko dana posle „masakra“, 21. januara 1999. godine, Le Mond je zabeležio da su Vilijam Voker i Albanci dali verziju događaja posle koje su ti događaji bili još manje jasni nego pre. „Zar nije masakr u Račku nekako isuviše savršen,“ upitao je ovaj francuski list.

Kako su srpski policajci uspeli da pokupe grupu ljudi i nečujno ih odvedu na mesto pogubljenja dok su bili pod stalnom paljbom od strane OVK? Kako žitelji tog njima vrlo poznatog mesta nisu primetili rov na kraju sela pre nego što je pao mrak?I kako se dogodilo da ni posmatrači koji su proveli čitava dva sata u ovom vrlo malom selu nisu primetili rov?Zašto ima tako malo čaura oko leševa i malo krvi u tom šancu gde su 23 čoveka navodno ubijena svaki sa po nekoliko hitaca u glavu?Nisu li tela Albanaca ubijenih u borbama sa srpskom policijom bačena zajedno u rov da bi se stvorila slika užasa i da bi se izazvao sasvim predvidljiv gnev javnog mnjenja?

Kao što su sudski istražitelji potom primetili, izgledalo je da su na tela navučena civilna odela, da je u svako ispaljeno po nekoliko hitaca i da su potom izbodena noževima nekoliko časova posle smrti da bi se simulirao brutalni masakr. Pa ipak je Madlen Olbrajt na CBS-ovom programu „Pred licem naroda“ (Face the Nation) rekla da su nađene desetine „zaklanih“ ljudi i da su „humanitarni napadi iz vazduha“ jedino rešenje.

Vilijamu Volkeru je OVK dopustila da uđe u Račak što nije bilo dozvoljeno sudskim istražiteljima. Umesto da preduzme mere da se obezbedi mesto na kome je počinjen zločin, Volker je doveo novinare do rova i pustio ih da ga izgaze. Jedan od tih novinara bio je nemački reporter Franc Josef Huč. Prema njegovom kasnijem svedočenju, Voker je mirno stajao po strani dok su novinari premeštali tela tamo-amo da bi ih bolje slikali. Huč je, na primer, rekao da su tela „postavljali u uspravan položaj uz rub padine kako bi se velike ozlede na glavi našle u senci i ne bi bile vidne na fotografijama. Tela su pomerena s mesta na kome su prvobitno ležala“.

Helena Ranta još nije otvoreno porekla nejasne izjave koje je dala 1999. godine. Ali značajno je da su tužioci u Hagu izbacili delove koji se odnose na Račak iz optužnica protiv bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića i protiv bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića (koji je oslobođen svih optužbi u februaru 2009), kao i protiv još petorice jugoslovenskih i srpskih zvaničnika.

Pet dana pre nego što su počeli napadi iz vazduha Klinton je grmeo: „Ne smemo zaboraviti šta se dogodilo u Račku… nevini muškarci, žene i deca izvedeni su iz svojih domova, odvedeni u jarugu, gde su bili naterani da kleknu na zemlju da bi bili pokošeni vatrenim oružjem”. London Tajms je bio još maštovitiji tvrdeći da su „žrtvama bile iskopane oči, glave razmrskane, lica razneta hicima s malog rastojanja“. Žrtve su bili „seljaci, radnici, žitelji sela starosti od 12 do 74 godine – muškarci, žene i deca“.

Reno Žirar, izveštač francuskog lista Le Figaro sasvim drugačije opisuje ono što je video:

Pred zoru interventne snage srpske policije su prvo opkolile a onda napale selo Račak, poznato kao uporište separatističkih gerilaca. Policija očigledno nije imala ništa da krije jer je u 8 č. i 30 m. pozvala ekipu televizije (dva novinara iz AP TV) da snima celu operaciju. Obavestili su i OEBS, koji je poslao na mesto zbivanja dvoje kola sa američkim diplomatskim tablicama. Posmatrači su proveli ceo dan na brdu odakle su mogli da vide selo.

U 15 č. Međunarodni centar za štampu u Prištini dobio je saopštenje policije da je ubijeno 15 „terorista“ u borbi u Račku i da je zaplenjena velika količina oružja. U 15 č. 30 m. policijske snage su napustile selo, a za njima je pošla i ekipa AP TV. U 16 č. i 40 m. jedan francuski novinar je prošao kolima kroz selo i susreo se sa tri OEBS-ova vozila narandžaste boje. Međunarodni posmatrači su mirno razgovarali sa trojicom sredovečnih Albanaca u civilu. Tragali su za [eventualnim] civilima među žrtvama. Po povratku u selo u 18. č. novinar je video kako posmatrači odvode dva lako ranjena starca i dve žene.

Prizor albanskih leševa u civilnom odelu poređanih u rovu, koji je kasnije šokirao svet, bio je otkriven tek sutradan oko 9 č. izjutra. Otkrili su ga novinari za kojima su uskoro došli posmatrači OEBS-a. Tada su selo ponovo zauzeli naoružani vojnici OVK koji su poveli strance, čim su ovi došli, ka mestu na kome se dogodio navodni masakr. Oko podne je došao i Vilijam Voker lično i izrazio svoje zgražavanje.

Svi albanski svedoci su dali istu izjavu: u podne je došla policija, silom je ušla u domove, odvojila žene od muškaraca i ove odvela u brda gde ih je bez oklevanja pogubila.

Slike koje je snimila ekipa AP TV – u koje je Le Figaro imao uvid pre nego što je objavio svoj izveštaj – u potpunosti su poricale ovu verziju. U stvari, kada je ujutro policija ušla u selo, držeći se zidova, ono je bilo prazno. Policija je bila pod žestokom paljbom jer je OVK pucala iz rovova sa okolnih brda.

Na brdima iznad sela bitka je postajala sve žešća. Novinari AP TV, koji su se nalazili u selu pored džamije i odatle posmatrali bitku, shvatili su da su gerilci OVK opkoljeni i da se očajnički bore da se izvuku iz obruča. Njih dvadesetak je u tome i uspelo, što je i sama policija priznala.

Šta se zapravo desilo?Da li je OVK noću pokupila tela onih koji su pali pod srpskim hicima i inscenirala masakr? Postoji jedna zabrinjavajuća činjenica: u subotu ujutro novinari su našli vrlo mali broj čaura oko rova gde se masakr navodno dogodio. Da li je OVK došla na pametnu ideju da pokuša da vojni poraz pretvori u političku pobedu?

Kao što su mnogi primetili i na civilnim odelima, kao i u rovu, bilo je vrlo malo krvi. A Voker je odlučno tvrdio da su „očigledno pogubljeni tu gde su i nađeni“. U njegovom izveštaju za OEBS on je pisao o „neselektivnim hapšenjima, ubijanju i kasapljenju civila“ u Račku.

Ali sve to nije nimalo poremetilo plan zapadnih vođa.

* NATO objavljuje da će sledećeg dana održati vanrednu sednicu kako „bi razmotrio svoj odgovor na masakr 40 Albanaca na Kosovu”.
* Stejt department izjavljuje „da se ne može sumnjati u odlučnost NATO-a. Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana izjavljuje da Alijansa neće tolerisati povratak na sveopšti rat i represiju na Kosovu.
* Međunarodni Sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu objavljuje da će otpočeti hitnu istragu.
* Državni sekretar Olbrajt naziva Račak odlučujućim incidentom koji obesmišljava pregovore u Rambujeu i da je „humanitarno bombardovanje“ jedino rešenje.
* Nemačka, tadašnji predsedavajući Evropske unije, kaže „da su za međunarodnu zajednicu neprihvatljivi takvi progoni i ubistva.
* U Parizu francusko Ministarstvo spoljnih poslova izražava svoje „zgražanje“ nad ovim masakrom i saziva sednicu OEBS-a na kojoj će se utvrditi ko je odgovoran za njega.
* Ministar spoljnih poslova Ujedinjenog Kraljevstva, Robin Kuk, kaže: „Oni koji su odgovorni za ove zločine biće izvedeni pred lice međunarodne pravde“.
* Specijalni izaslanik Sjedinjenih Američkih Država, Ričard Holbruk, osuđuje ubistva nazivajući ih „najtežim kršenjem prava od početka nasilja“ u pokrajini.

Kao što su današnji saradnici časopisa Roling Stouns Mark Ejms i Met Taibi pisali 1999. godine, Vašington je vrlo brzo reagovao na Vokerovu presudu, smesta stavio u pokret svoju vojnu mašineriju i poslao preteće pozivnice svojim NATO prijateljima da mu se pridruže u predstojećoj ratnoj zabavi.

Pre odlaska na Kosovo, Voker je gotovo celu svoju karijeru proveo u Latinskoj Americi. Nije imao nikakvo znanje o ovom regionu koje bi ga kvalifikovalo za dužnost šefa verifikacione misije u Jugoslaviji… U Račku je Vokerova uloga bila da pomogne OVK da izmisli celu priču o srpskom masakru koja bi poslužila kao izgovor za vojnu akciju… Na kraju je čak i Los Anđeles prešao na drugu stranu i objavio članak pod naslovom „Masakr u Račku. Pitanja: Jesu li zločini krivotvorina­?“

Dokazi koji već deset godina pokazuju da događaji u Račku nisu bili masakr nisu nimalo obavezivali agenciju Rojters. Ona je 30. septembra 2008 objavila fotografiju sa sledećom legendom: „Porodice žrtava, za vreme praznika Eid-al-fitr, obilaze grobove ubijenih od strane srpskih snaga u januaru 1999. u selu Račak, južno od Prištine, kosovskog glavnog grada.“

Sve ovo je deo scenarija u kome mediji, političari, vojni krugovi, nevladine organizacije, muzeji holokausta, filmski reditelji i umetnici i dalje ponavljaju balkansko-muslimanske mitove iz devedesetih godina, čak i onda kada i sami muslimani priznaju da je reč o farsi. (Prilikom prošlogodišnjeg hapšenja Karadžića Ričard Holbruk je pomenuo „300.000 ubijenih“ u bosanskom ratu tri godine pošto je Istraživački i dokumentacioni centar u Sarajevu snizio preuveličenu brojku od 250.000 stradalih na manje od 100.000.) A niko se čak i ne pita zašto bi navodno sekularni balkanski muslimani posećivali grobove u Račku o verskim praznicima, pogotovu imajući u vidu da je borba OVK, kao što nam stalno ponavljaju, bila „nacionalna“, a ne verski rat. Vođstvo SAD još nije priznalo ono što je OVK već priznala, i time se pokazalo kao veći pobornik albanskih ideala i od same OVK.

U međuvremenu, Tači se još nije izvinio za zločine OVK, dok zahteva, i dobija, izvinjenje za izvinjenjem od srpske strane za sve što je učinila i što nije učinila u odbrani od terorističkih napada. A godinu dana pre događaja u Račku – godine 1998 – Tači je ubio 40 Srba i Albanaca, uključujući i neke svoje pomoćnike. Svet, naravno, to nije video kao povod da se bombarduju Albanci.

S obzirom da su stvarni ili izmišljeni srpski zločini nad Albancima bili razlog zbog koga je opšte mišljenje bilo da je Srbija izgubila pravo na Kosovo, logično bi bilo zaključiti da su Albanci, koji već deset godina terorišu nealbansko kosovsko stanovništvo – da i ne govorimo o prethodnim decenijama – izgubili svako pravo na Kosovo.

Nagrada za revnost Vilijama Vokera bila je, između ostalog, i počasno albansko državljanstvo. Kao što je slučaj i sa Bilom Klintonom, Bobom Dolom, Eliotom Engelom, Džordžom Bušom i Veslijem Klarkom, postoji ulica na Kosovu koja nosi i Vokerovo ime. Tako se on pridružuje mnogim drugim članovima OVK kojima su nikli spomenici širom Kosova. Plodovi najslavnije misije njegove karijere još uvek su s nama u obliku kosovskog rata koji sada ulazi u svoju jedanaestu godinu.

[1] Džulija Gorin je poznata komentatorka i pisac, specijalista za Balkan. Priredila je humorističnu knjigu Klintonizmi.

16. jul 2009. 11:48

Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska




2 коментара у вези “Džulija Gorin: Račak – Obmana koja je izazvala rat”
  1. […] одела и оптужио Србију за «геноцид» над Албанцима(3) . Истину о томе изнела је Хелена Ранта, фински […]

  2. […] službama u selu Račak, preobukao u civilna odela i optužio Srbiju za «genocid» nad Albancima(3) . Istinu o tome iznela je Helena Ranta, finski forenzičar i član međunarodne istražne komisije […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo