Вести

Овогодишње догађање 11 јула у Поточарима прошло је по истом старом, овешталом образцу. Али ту постоји један проблем.

Srebrenica Historical Project, 14.07.2009
+++

Свака бродвејска представа у историји, без обзира колико занимљива и успешна она била и колико да је пута била приказивана, ипак се неизбежно завршила. Сасвим је извесно да ће и сребренички шоу, који се сваке године понавља у Поточарима, доживети исту судбину. Глумци неће бити ту занавек, гледаоцима ће на крају пресести професионална углађеност и монотоност представе. Живот хиљада статиста поћи ће другим токовима и они више неће моћи на притисак дугмета сваке године да изађу на бину. Нове ће се чињенице неизбежно појавити да баце сумњу на уверљивост сценарија. Стари ће се трикови излизати и остаће без дејства. Интересовање ће све више опадати. У том тренутку, велики шатор ће се морати склопити и сви ће бити присиљени да признају да је представа завршена. Да ли је сарајевско руководство спремно за тај моменат и, када он буде дошао, како ће то објаснити бездушно изманипулисаном муслиманском народу?

Неизбежни г. Харис Силчајџић био је опет на лицу места овог 11. јула и, за разлику од свога обичаја, имао је нешто интелигентно и тачно да изговори: „Признање није знак слабости, већ знак снаге и храбрости“.* Ово су речи са којима би се сви могли сложити. Зашто се, онда, господин Силајџић вратио у Сарајево тог истог дана? Зашто у своје изазовне речи није удахнуо живот и убеђење тиме што би преноћио и следећег дана, 12. јула, дошао у Братунац да присуствује помену Србима из Сребренице и околних села који су били нападнути и масакрирани од стране суседа Муслимана 12. јула, 1992 године (на тај дан, специфично Сасе, Биљача и Загони), али затим и целим током рата?

Господин Силајџић је могао (и требало је) да својим драматичним личним примером покаже значење „снаге и храбрости“ тако што би се извинио мајкама, очевима, браћи, сестрама и осталој родбини српских жртава који су се окупили у Братунцу. Он је имао пуно разлога да тако поступи. Поред Алије Изетбеговића, он је током рата био члан колективног председништва БиХ у Сарајеву, и самим тим и члан Врховне команде оружаних снага које су починиле те злочине. Као такав, он има дубоке личне разлоге да се пред преживелим породицама жртава растерети своје властите одговорности за покоље и разарања по оближњим српским селима, и да им за то понуди искрено и од срца извињење.

Сувишно је рећи да се ништа од овога није догодило. Након што је свима одржао предавање, г. Силајџић је ускочио у лимузину, која га је чекала, и вратио се у своју канцеларију у Сарајеву.

Као већина бахатих балканских политичара, г. Силајџић мисли да ће његов земан заувек трајати. Међутим, он и његове колеге размишљају потпуно погрешно. Једна од њихових фаталних грешака је предпоставка да, будући непревазиђеним чаршијским манипулаторима, они могу своје игре да наставе бесконачно и да успут свакога надиграју. Оно што на своју штету заборављају је следеће. Њихова локална чаршија, којом они несумњиво господаре без премца, само је један споредни сокак у оквиру глобалне чаршије. Ова последња је бескрајно сложена и у много чему она премаша њихове способности разумевања. У тој чаршији, они су играчи треће лиге чија ће им провинцијска перфидност мало вредети од оног тренутка када шефови „глобалног села“ буду донели одлуку да је игра завршена.

Господин Силјаџић и његови аутистички сарајевски „стратези“ највероватније нису размишљали о оваквој могућности, али врло је замисливо да ће једног јула, врло ускоро, амбасадор суперсиле која им је ментор пронаћи изговор да се једанаестог у Поточарима уопште не појави. Ако се у прошлости уопште мучио да долази, то је било из реалполитичких разлога, а не зато што је на то био побуђен хуманитарним обзирима.** Како ће Сарајево одреаговати једног таквог дана када, доневши закључак да реална политика диктира другачији став, амбасадор не само 11 јули сасвим прескочи, већ се уместо тога следећег дана појави у Братунцу?

Господин Силајџић и колеге у његовом политичком тиму мудро ће поступити ако озбиљно размотре све ове хипотетичке могућности, да их њихова реализација не би ухватила затеченима. Једна добра осигуравајућа полиса у овом смислу било би да одмах крену у разуман дијалог и да поправе односе са својим комшијама Србима зато што су они једини људи који ће преостати да са Муслиманима деле живот и простор након што се страни спонзори буду повукли.

Сребреница мора да буде оно што стварно јесте, место за солидарну тугу свих својих житеља због људске катаклизме која се тамо догодила између 1992 и 1995 године, и која је уништила обе заједнице. Аллах је Бог правде и милосрђа, Он није божанство које ће дуго трпети да Његови наводни служитељи исмејавају мучеништво Његових створења тако што ће дан сећања на њих цинично претворити у јефтин политички карневал.*** Онај ко има уши, нека чује.****

________________________________________
* Глас Јавности (Београд), 12. јули, 200
** Њихови стратешки теоретичари су јасно рекли да је сврха подршке босанским Муслиманима да се створи противтежа неповољном утиску међу Муслиманима широм света, т.ј. да то није мотивисано никаквом приврженошћу босанским Муслиманима. Познато је да су стратешки интереси подложни променама.
*** Свети Куран, сура Ал-Хакка, 9-10
**** Јеванђеље по Марку, 4:9

Srebrenica Historical Project
Postbus 90471,
2509LL
Den Haag, The Netherlands
+31 64 878 09078 (Холандија)
+381 64 403 3612 (Србија)
Интернет презентација: www.srebrenica-project.com
E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Format teksta i ilustracija -novinar.de