Вести

…“Ево због чега је речено да је тешко бити Србин. А то је речено комшијама српским и издајницима српским којима је национализам рам, у који они стављају другу слику коју им противници Христа гурну у руке“.

Z.D. 01.07.2009

+++

Епископ Николај је гледао у Србе док је писао своје виђено, и док је стављао тачку на написано видео је и нас данашње Србе.

Видео је све ове које данас гледамо и сами.
Видео је све ове које данас узалудно молимо, којима се узалудно обраћамо, од којих узалудно очекујемо да изађу из рама.

Видео је и нас који видимо њих.
И шта је видео?
Видео је да смо пали и једни и други.

Они у палости своје урамљености, ми у палости гледања у њихову урамљеност.

Не хају они ни за Богом, ни за наградом коју добијају да би изиграли Бога и навели и нас да Га изиграмо. Нису они никад осврт ни ставили на наше обраћање. С почетка су гледали своју добит, а сада гледају само како да се са нама поиграју, како из нас да извуку још коју реч молбе, вапаја, да би се имали чиме забављати.

Епископ ћути, па се огласи. На огласну таблу ставља свештеника кога је изабрао за своју игру гањања мачке и миша, па сабија свештеника у страну табле да може да окачи и архимандрита кога прозива да би га питао како он ословљава одстрањено биће.

Осмишља лакрдију своје личности, свог положаја, своје моћи, и то осмишљено меља међу прстима на исти начин као и пецарош што меља хлеб док га не окачи на удицу, и њоме ка рибама не забаци.

Тај заштићени епископ, тророги заштитник некакве правде на коју гледа из своје неправде, нас који нисмо хтели да будемо ћилим под ногама његовим, гледа као рибе према којима забацује своју удицу са измељаним и окаченим мамцем.

И ми му се поново правдамо. И поново га за разум молимо. И поново њега, и његове, подсећамо на оно ко је почео и чиме је почето, и тим подсећањем неуморно правдамо себе и своје одбијање да од веру душе наше бришу ципеле своје.

Свештеник који је сада поново пикадо табла за доконог епископа, желео је да се његово име у јавности не спомиње. Поштоваћу његову жељу и нећу га именовати, иако сви знамо о коме се ради.

Тај свештеник је парох дома мог.
Тај свештеник је био парох многих домова док није дошао у Чачак и постао парох новим парохијанима.
Врата ђоном није затварао ни тамо одакле је отишао, нити их шаком отвара тамо где је дошао.
То сви знамо.

И ако је у нечем погрешио, и ако му је неко нешто замерио, то је имало тежину као што и комарцу можемо замерити на уједу.

И не видим зашто бисмо више пецароше молили да се пецања окане и да се Јеванђеља прихвате?
И не видим зашто би чачански домаћини себи дозволили да поново моле оне који за молбу нису, да поново своје речи, своја дела правдају пред онима који за правду нису?

Пустимо их нека се њишу на чамцу баре своје и мирно корачајмо стазом коју смо изабрали. Не може вода бити чвршћа од бетона, не може неправда бити јача од правде, не може малобројност бити јача од бројности.
Пустимо их нека чине што су наумили. Чувајмо себе, своју снагу и оне које са стазе наше нећемо дозволити да таласи баре потопе.

Нека оптужују, нека осуђују, нека одлучују, када све те одлуке баце пред нас учинимо оно исто што чинимо када нам понете руке побацају конфете по кући. Мирно се тад сагнимо, узмимо метлу у руке и све то почистимо.
Пометимо мирно све те папирне конфете (декрете) и наставимо тамо где смо на тренутак стали када су се руке (осуде, одлуке) њихове контроли отеле.

То од нас Бог тражи.
То од нас светосавље тажи.
То од нас прошлост тажи.

То дугујемо будућности и нашој деци која у тој будућности треба да буду оно што су били наши преци из прошлости.

И завршићу речима вл. Николаја Велимировића:

„запад се бориза видљиво, исток се бори за невидљиво. Великоје питање шта је видљиво а шта невидљиво. Да лије видљиво оно што види телесно око човечје или оно што види дух човечји? Да ли је видљиво оно што човек и во подједнако виде својим очима рожњачама и зеницама,или оно што искључиво само човек може да види неким унутарњим органом вида?

Модерни запад гледа телесниморганом вида. и шта види? Види само покожицу ствари: види одећу нечега што се крије испод одеће; види кућу спужа, но не види спужа унутар у кући“…

Тако и ми, не гледајмо са рожњачом вола подједнако, већ гледајмо са унутарњим видом словесне душе.
Свештеник кога моћ закуцава поново на таблу огласа, има довољно својих дела чиме је народ парохија својих, делима својим обавезао да устану онда када моменат за устајање дође, и да тим устајањем самозваној сили покаже да ни овај пут неће дозволити да му се узме оно што не саблажњава, што не празнослови, што не шкртари, оно што ће народ по вредности својој сачувати од оних који не само да саблажњавају, већ уништавају.

Пустимо епископа нека осмели себе у безумљу дела својих, и нека се увери тад и он и они који чине што и он, да народ неће признавати пресуде ћуди њихове и да народ неће дозволити да се из те ђуди расчињавају, кажњавају, премештају и одстрањују.

Ако епископ има поверење да народ светиње гради, онда кад од народа то тражи, ако епископ има смелост да наплаћује кирије за свештеничке домове, оне исте које није изградио он, већ исто прилози неког из народа, ако има поверење у народ кад верује да ће тај исти прихватити самовољно сакаћење светосавске литургије, онда епископ треба да верује народу да неће дозволити да се овај свештеник, па ни сваки други из хира од свог народа одвоји.

Z.D. 01.07.2009