Вести

Ако су нам деде могле из монархије да пређу у комунизам и да поносно носе петокраку на себи и у себи, зашто онда њихови потомци,

З.Д. 02.07.2009
+++

некадашњи верни корисници комунизма, а данашњи „верници“ не могу тако олако да мењају своје мишљење о епископу Артемију, и да га осуђују да се „уплашио“ Синода.

Данашње православље је у многом затровано превртљивим „верницима“. Дангубним људима који због свог садржаја, а не због власти која се смењује у земљи Србији, нису у стању да веру пронађу у себи, па не гледајући у своју неверу, неверу траже тамо где је наћи неће ни онда када се сва лавина неправде сручи на биће које Христа познаје.

Такви хајкачи се подижу и јуре сваког човека који је своје животно размишљање, навике, васпитање, одбацио и Христовим путем кренуо.

Они су ти који кроје приче и започињу своје реченице „Био је комуниста, данас је у вери…ко је све данас верник…тек је дошао а данас се гура да буде први“…

Такви превртљивци су гмизавци пред мантијама, и од тих нестабилних мантија данас направили моћне мантијаше. Љубили су им и руке и скуте и од њих правили божанство. Кад се то божанство у њима разгоропадило, данас верници воде борбу са тим моћницима, а гмизавци стоје по страни и кроје своје коментаре, своје осуде, своја „разочарања“.

Суде и осуђују нечије одлуке, нечије поступке, а сами нису били у стању да са собом нешто одлуче. Жуљевитом и знојавом руком нису се хлеба дотакли ни у безверју, ни данас у „вери“. Јуче су користили комунистичку погодност, данас користе манастирску духовност. Јуче су на лицу имали маску идеолошке одлучности, данас носе маску хришћанске скрушености. Јуче су варали неверу, данас варају веру.

Треба да постоје њихови превртљиви коментари и њихово „болно“ саблажњавање, како на товар епископа Артемија, тако и на товар свих других монаха и свештеника. Јер док постоје овакви коментари, постоји и испит за све нас. Кроз овакву превртљивост сви ми имамо могућност да испитујемо себе, своју људскост и веру у тој људскости.

Када би „саблажњиви“ коментатори, па и сви други са њима заједно, водили рачуна о оном што сами радимо, а не што ради неко други, о оном што сами одлучујемо, а не што одлучује неко други, данас епископ Артемије и њему слични, не би носили терет који је на њих натоварен.

Што се тиче епископа Артемија и његовог „попуштања“ Синоду, ко је имао прилику да види могао је да чује његове речи којима је одговорио епископу Иринеју нишком.

У простору обновљеног косовског храма, епископ Иринеј нишки је театрално показивао епископу Артемију како му је храм лепо обновљен, како ће бити и лепо иконописан, и све са гласом, као када мајка покушава каприциозно дете да приволи да нешто поједе, покушавао да приволи епископа Артемија да се обрадује за оно што су му рушиоци после рушења направили. Све то је „чедно“ проматрао подепископ Теодосије.

Мука Косова, мука истине каква је србадија данас у Србији, какви су синодовци у Синоду, видела се само на лицу епископа Артемија. То је потврдио и својим речима када је рекао „Овде сам зато што морам, али своје мишљење не мењам“...и вероватно је из његове боли изашло још речи којима је одговорио „љубазном“ брату по мантији (на жалост не и по Христу), али снимак је ту био прекинут.

Да ли му треба судити због „попуштања“ пред моћницима?
Суде му они који не знају ни како је кончић прошао кроз рупицу крста, ни како се нашао око њиховог врата.
Суде му они који ће сутра судити и Господу што је „попустио“ пред првоствештеницима и дозволио да се на � аспећу нађе.

Суде му они који не знају да се Господ одлучио за Царство Оца свог.
Суде они који не знају да се Лазар одлучио за исто то Царство.
Суде му они који не виде да се епископ Артемије морао много пре одлучити за то Царство.

Но, није закаснио ни сада. Његова реченица „Овде сам зато што морам, али своје мишљење не мењам“...говори да је епископ Артемије спреман да страда за Царство Небеско све и да му „глава“ сутра лежи у рукама синодоваца.

И Господ је био у рукама Пилата, чак му и кратко одговарао, али није своје мењао за његово.

Тако је и епископ Артемије био у рукама синодске одлучености, али није своје за њихово мењао.

Трампу су извршили само они који су поред њега у том храму стајали.

Иза затворених врата Синода налазио се епископ Артемије, није ни један од ових непронађених коментатора, тако да њихови коментари не могу ни узвисити, ни понизити епископа и његово стајање у храму обновљеном од руке рушилаца.

Ти „саблажњени“ коментатори су јучерашњи клицајући гласови када се нога потомка Карађорђевића вратила у Србију. Па како не коментаришу одлазак потомка Карађорђевића (оног истог чији повратак су они дочекали са еуфоричим клицањем) у Хрватску амбасаду на дан прославе Хрватске државности? И како не коментаришу да хрватски великани нису љубазношћу узвратили посету па се упутили ка месту где Срби славе Видовдан као умрли и рођени дан?

Том соју „саблажњивом“ увек нешто фали, и увек им нешто није јасно.

Тежу маларију они преносе својим оговарањима, него што комарац преноси маларичну клицу.
Православље у свим тешким условима би било бели, меки памук да није тих „ревносних“ верника.
Свака људска радња је закачена њиховим очњацима. Свака животна наметнутост је прво „дилема“ за њих саме, а касније су они ти првенци који користе те дилеме.

Они увек имају питања и потпитања, а раде по своме.
Редовно заборављају да се живот монаштва разликује од живота мирјанина, и да та различитост доноси и различите погледе.

Оно што монах у својој склоњености од света може да избегне, то исто не може да избегне мирјанин који мора да живи у свету. И то ти светски-верујући „ревнитељи“ добро знају, али опет својим „незнањем“ црпе монашку духовност и траже одговор како да „живе“.

Читаве семинарске радове праве око теме за коју се као проблем закаче.
Причају, галаме и утихну се. Или се престроје на страну личног интереса, или се ухвате за неки нови проблем, а решавање проблема увек остане онима на које се проблем диже из соја коме и „ревнитељи“ припадају.
Иринејевци нису изникли после ове кише, па тако ни ови проблеми у православљу нису расцепљено стабло после удара задњег грома.

Све ово је никло пре многих, сада већ прошлих киша.

Исте жабе крекећу већ годинама. Осуђују, проричу, закључују. У првим редовима сваке „одбране“ стоје. И нити се одбранило од иринејеваца, нити смо се ми одбранили од њихове „одбране“.

Зли ветрови од иринејеваца дувају све јаче, и килаве „одбране“ нас коштају све теже.
Ко је био домаћин у комунизму, умножио је себе и после комунизма.
Зашто?
Зато што се није коцкао са дугом према датом животу ни онда када Христа није видео, па се не коцка ни данас када у Христа гледа.

Ко је био оболела инфекција у периоду комунизма, данас је испљувак те инфекције.
Управо ти испљувци данас коштају и Србију и српску православну веру.

Даћу пример како изгледа један од данашњих испљувака некадашње српске инфекције.

Његов дом још увек одело на себи не носи. За тај неодевени дом није крив ни период инфекције, ни данашњи испљувак, за то је крива његова лењост, а управо такав домаћин не гледа голотињу нерада свог већ тражи голотињу у сваком ко живи од дела руку својих. За њга је вера чаша коју држи у руци својој. Године су прошле он још увек није завирио у унутрашњост чаше, још увек гледа њену спољашњост. У свим верским годинама, по којима он самоуверено тапка, није уснама својим дотакао бистроћу воде у верској чаши, и није душом својом дотакао тело и крв Живота из те чаше.

И таквих „домаћина“ је много, и таквих „верника“ је доста, доста и за Земљу, и за Небо.
Од таквих долазе „саблажњиви“ коментари, од таквих нам долазе пометње, искушења, пад духовне снаге. Због таквих они без вере говоре „Да ли су ово хришћани, или нека хришћанска секта“.

Иринејевци не би ојачали у својој намери да није било ових „ревнитеља“ који су подржавали њихове намере, а данас пљују по истим.

Данас ми не би пасли горку траву на ливади Хризостома, да нису ови „ревнитељи“ својим делима огорчили све оно куда су прошли.

Њихово безверје скривено под платном вере толико је у лажи јако, да и они који знају шта је искушење које безнађем опколи душу, и који знају да ту опсаду треба издржати док талас не прође, и наоко друштвено миран остати, мир од њих пронаћи не могу.

И колико год верујућа душа има искуства из опсаде безнађа када се напајала водама пакла, толико то искуство мало помаже када се вера нађе пред невером „ревнитеља“.

И колико год је човеку тешко да се бори са нечастивом невидљивошћу, толико је још теже борити се са нечастивим човеком који бестидно подиже руку и закрштава себе крсним знаком, и који бестидно пева светитељске тропаре, а уз песму свира антихристове ноте.

И опет, колико год је опор укус наших „саблажњивих“ коментатора, опет они за корист могу да послуже.
Колико нас у њима отров препознамо, толико ће наша вера знати ко је вера а ко невера.

Када будемо гледали у зеницу њихових дела, а не у мелодичност њиховог гласа, онда ћемо снагу своје вере трошити на одлучност којом треба и веру и себе да одбранимо.

Вера деспоtа не моли, већ се за деспота моли.
Тако ни ми немојмо молити неверу да постане вера, и немојмо молити судије да постану праведници.
Будимо одлучни у делима из којих излази наша молитва. Јер док их молимо они се нашем мољењу смеју и у том смеху проналазе нове замисли за које ће поново добити прилику да их ми молимо.

Немамо разлог више да их молимо, јер сви резултати досадашњег мољења показали су своју безуспешност.
Не страхујмо за епископа Артемија јер сила сабораша и коментари „саблажњивих“ њега неће са пута борбе одвући ако се одлучио за Царство Небеско. И немојмо мислити да он не зна зашто се одлучио да стоји у храму кога су рушитељи обновили, и да он не зна зашто се „покорио“ сили оних који руше и сам Сабор.

Немојмо молити ни за разум неразумних који се поново дижу против свештеника који одбија да његово служење литургије буде ћилим за прљаве табане.

Тај свештеник одише васпитањем и хришћанством када улази у домове својих парохијана. И као људско биће све своје слабости људски држи у себи и за себе, трудом својим никога није саблазнио.

Његова људскост, његова ненаметљива вера са којом нам у домове улази је наша обавеза коју му сада дугујемо.
Како ћемо тај дуг вратити?

Тако што ћемо сви скупа, сви којима је он данас парохни свештеник, без речи и коментара показати своје дело. То дело ће бити у одлуци да одбијемо да нам у дом улази било који други свештеник кога ће епископ одредити као замену после кажњавања овог кога сад имамо.

Јер ако се цар Лазар није плашио турске силе, већ је предавши душу сили Небеској пред силу турску изашао, ако се старац Вукашин није плашио заоштрене каме у руци бедног јунака, зашто би смо се ми данас страдања плашили, ако знамо за страдања наших који храбро пострадаше да би ми данас имали зашта да истрајемо.

Јер да смо знали шта носимо у својој верској чаши, знали би смо на време да напуштамо литургије онда када су они почели да је службом скрнаве, и они тад не би имали пред ким да је служе. Док смо ми као мушице летели од духовника до духовника и питали да ли да стојимо на таквој литургији или не, а и даље на истим стајали, они су јачали и своје безверје у силу спровели.

Јер ако данас не можемо да препознамо превару која се провлачи кроз речи молитвеног служења, како ћемо сутра препознати Христа од оног који лажно користи име Његово?

Ако ми тражимо да веру нашу носе наши духовници, а нисмо је понели сами, онда се запитајмо ко смо ми када се удаљимо од духовника.

Ако љубави немамо једни за друге када се на улици налазимо, па је немамо ни када се у храмовима сабирамо, онда се не питајмо зашто је Бог дозволио да нас нечастиви гађа каменицама које су нам разбиле државу Србију, које су нам откинуле Косово. Не питајмо се зашто је допуштено да нам нечастиви руши светиње по Косову и да после тај исти нечастиви подиже срушене светиње.

Крали смо ми, а крадемо и данас државу Србију…камен по камен, новчић по новчић, везу по везицу, све зарад наших личних интереса, нашег личног имања, и читајући дела вл.Николаја Велимировића нисмо желели да прочитамо дело његово „О српском патриотизму“ и причу из тог дела „Не кради државу“.
Покрадосмо је и изгубисмо је.

Зидали су наши преци светиње по Косову. Задужбине нису подизали да би славили име своје, већ да би се у олтарима тих светиња славило српско постојање.

Празне су те светиње биле док је србадија гледала само на себе, и гледала комшију до себе. Заборавила та србадија по Србији за имена предака који су се борили да животима својим купе слободу долазећој србадији.
Заборавила та србадија за светиње своје, па кренули по свету да гледају Кип Слободе, Кинески зид, Ајфелову кулу, Тријумфалну капију, Монализин осмех, Наполеонов гроб…и пусти Бог да се Срби више не муче ка Западу да иду…пусти Бог да Запад дође код њих…и пусти Бог да се Срби више не троше да плаћају да би видели западне грађевине, већ да Запад поруши њихове светиње, да њихови ГРАДИТЕЉИ направе нове, па кад србадији нису требале светиње предака, нека сад користе светиње непријатеља.

И даље сузе Господње као капљица росе блистају на трави врта Господњег. Кристални сјај те свете капљице показује да је ни усне нису попиле, ни кораци згазили. Говоре и даље од тога, да невера никада није била јача од вере.

Да јесте, данас би човечанство славило Пилата, а не Господа. Веровало у опране Пилатове руке, а не у ране Господње.

И колико год да нас је мало који верујемо у бол рана Господа, сутра ће слобода наше деце показати да нас је било доста.

Не молимо никога сем Господа, а помолимо се за свакога.

Z.D. 02.97.2009