logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: новинарство    622 пута прочитано    Датум: 19.06.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Nikom nije lepše neg je nam....samo da je vako JOŠ 50 GODINA!Uvod. Ovog meseca, juna 2009. godine, puni se ravno deset godina od početka novog poglavlja u vekovnoj istoriji albanskog genocida nad Srbima.

+++

Ovo poglavlje se razlikuje od prethodnih time što se genocid sprovodi pod vođstvom i uz podršku velikih zapadnih sila. I po tome što je omogućilo ulazak vojnih snaga zapadnih sila na Kosovo i Metohiju, tako da se danas može reći da je navodno nezavisno Kosovo pod okupacijom zapada. Dolazak međunarodnih vojnih snaga na Kosovo i Metohiju ne samo da nije prekratio patnje srpskog naroda, niti ih je bar ublažio — on ih je pogoršao. Šta se drugo moglo očekivati od okupatora?
O ovome se mnogo pisalo i piše se ne samo u Srbiji već i širom sveta. Tako je došlo i do ove knjige koju ovde predstavljamo — Kosovo: Bilans 1999 – 2009. To je zbirka članaka 15 političkih komentatora i analitičara vrlo dobro upućenih u problematiku Balkana i bivše Jugoslavije. Predgovor je napisao Džejms Biset, bivši kanadski ambasador u Jugoslaviji. Izdavači su Balkanološka fondacija „Lord Bajron“ i Američki savet za Kosovo — organizacije koje su osnovane samo s jednim ciljem: da se iznese na videlo pravo stanje stvari na Balkanu i posebno na Kosovu i Metohiji. Podaci o autorima i izdavačima dati su niže u tekstu.

Knjiga je objavljena na engleskom jeziku, a sada se prevodi na srpski. Na ovom sajtu donosićemo u kontinuitetu neke delove ove veoma bitne knjige.

Neuspeh “nezavisnog” Kosova i misterija američke politike na Balkanu

Džejms Džordž Džatras[1]

Za politiku Vašingtona je veliki neuspeh činjenica da je, punih godinu dana kasnije, od 192 članice UN navodno „nezavisnu državu“ Kosovo priznalo svega 55 zemalja – od kojih su mnoge male i beznačajne. Oni koji su se zalagali za nezavisnost Kosova tvrdili su da će je odmah priznati više od 100 zemalja i da će kosovsko-metohijski problem biti „rešen“. Većina članica Evropske Unije bila je primorana ili prevarom navedena da prihvati takav ishod, a mnoge od njih sada očito žale zbog svoje pogrešne odluke.

U međuvremenu niz važnih država – Rusija, Kina, Indija, Indonezija, Brazil, Južna Afrika, Meksiko, Argentina, većina latinoameričkih zemalja, veći deo Afrike, pa i većina islamskih zemalja – i dalje odbija da prizna nezavisnost koju je jednostrano proglasila banda terorista i mafijaša iz svog uporišta u Prištini. Kosovo nikada neće postati članica Ujedinjenih nacija. Kao što priznaju i najvatreniji zagovornici kosovske nezavisnosti, godinu dana posle njenog proglašenja Kosovo ne funkcioniše kao država. Projekat kosovske nezavisnost je propao uprkos svim pokušajima njegovih arhitekata da sebe ubede u suprotno.

NIŠTA JOŠ NIJE „GOTOVO“ – Borba za Kosovo još traje i mora se voditi najjačim sredstvima. Potrebne su snažne diplomatske, vojne i ekonomske mere kako bi se nastavio pritisak na ovaj nezakonit i neodrživ entitet. U ove mere treba uključiti i snižavanje nivoa diplomatskih odnosa sa zemljama koje su priznale Kosovo, održavanje vojnih vežbi na jugu Srbije i selektivno obustavljanje prelaza između Kosova i centralne Srbije. Neke od ovih mera sam već preporučivao i po mom mišljenju one se mogu i moraju preduzeti i danas.

Ali kad se sve uzme u obzir, čak i bez ovih mera Srbija pobeđuje. Bilo je oprečnih mišljenja među onima koji podržavaju srpsku stranu oko toga da li je Srbija trebalo da insistira na glasanju u Generalnoj skupštini Ujedinjenih Nacija u prilog iznošenja kosovskog pitanja pred Međunarodni sud pravde. Sve u svemu smatram da je to bio dobar potez. Ako ništa drugo, vredelo je gledati kako Vašington gubi podršku gotovo svih zemalja koje su priznale Kosovo dok ga podržava samo moćna koalicija Albanije, Maršalskih ostrva, Naurua, Palaua i Mikronezije, što je bilo izopštenje ponižavajuće i bez presedana.

Međunarodni sud pravde ne može presuditi na štetu Srbije osim ako nije potpuno korumpiran i spreman da uništi ceo međunarodni sistem. Do sada se ovaj sud uglavnom nije tako ponašao. Istini za volju, njegov stav ima samo savetodavnu snagu i nije obavezujući ni za jednu zemlju. To važi i za Srbiju u slučaju da odluka bude nepovoljna. (Čak i ako dođe do nepovoljne odluke, sud će svakako biti podeljen po političkoj a ne po pravosudnoj osnovi, čime će autoritet njegovih odluka uopšte biti dodatno umanjen.) U svakom slučaju, dok se čeka na odluku dalje priznavanje Kosova odvijaće se krajnje sporo, ako ga uopšte bude i bilo. A ako odluka bude povoljna po Srbiju, neke zemlje će u njoj naći zgodan izgovor da povuku svoje priznanje.

Sadašnja vlada u Beogradu je pogrešila kad je pustila Euleks da uđe u severni deo Kosova pod uslovom da se prihvati sporazum o „šest tačaka“. Ali, ni Albanci ni njihovi saveznici nisu zadovoljni. Rezultat je da neizvesnost oko toga ko je stvarno na vlasti i dalje traje. U svakom slučaju to nisu Albanci.

Pogledajmo još malo pozitivnu stranu: Moskva i Peking su u Savetu bezbednosti osujetili pokušaj UN da se neprimetno izvuče sa Kosova i prenese sva svoja ovlašćenja na Euleks. Srpske enklave u pokrajini ostale su izvan domašaja kriminalne i terorističke vlasti OVK. Prezauzet Avganistanom i Irakom sâm Vašington ne može silom nametnuti Srbima albansku „vlast“. Mada se ne može isključiti provokacija kojom bi se opravdalo nešto slično operaciji „Oluja“, nije verovatno da bi evropski saveznici Vašingtona bili spremni da u tom pomognu SAD po cenu novog balkanskog rata. Ukratko, sve brže opadanje američke hegemonije u svetu dodatno je smanjilo broj opcija koje Vašington ima na Kosovu, a to opadanje će držati korak sa stanjem američke privrede.

Međutim, iako se danas sve više vidi da je kosovski projekat od početka bio prevara, činjenica je da ta prevara još opstaje. Nju je trebalo uništiti još pre nekoliko meseci, i sramno je što to nije učinjeno. Pošto nije u kolevci ubila “kosovarsku“ aždaju, Srbija je postala ranjiva na iznenadne po nju negativne promene. Ova opasnost je naglo uvećana posle dolaska na vlast Baraka Obame i povratka na političku scenu ličnosti iz devedesetih godina prošlog veka — Hilari Klinton, Džozefa Bajdena, Ričarda Holbruka. U poslednje vreme stari srpski neprijatelji Holbruk, Pedi Ešdaun, Morton Abramovic i Danijel Server pribegli su pisanju uvodnika u uglednim novinama u kojima insistiraju na tome da Amerika ponovo usmeri svoju pažnju na Balkan (što u stvari znači da se opet okomi na Srbe).

Ukratko, deset godina posle NATO agresije, posle deset godina američkog podržavanja najbezobzirnijeg kršenja normi međunarodnih odnosa od kako je Čehoslovačka bila rasparčana 1938. godine (a možda i goreg, jer je Prag na kraju kapitulirao, a Beograd nije) bitka za Kosovo se i dalje bije.

OBJAŠNjAVANjE NEOBJAŠNjIVOG — Pa ipak, i posle punih deset godina, još uvek se pitamo: Zašto? Zašto su navodno najprosvećenije, najdemokratskije zemlje sveta to učinile? I, što je još važnije, zašto je samozvani „lider slobodnog sveta“’ ovo hteo? Moram da priznam da sam, mada sam mnogo godina radio u američkom Senatu kao politički analitičar i pratio regionalna zbivanja pre novih balkanskih ratova iz 1991, i dalje nesposoban da adekvatno objasnim motive američkog ponašanja.

Ova moja nesposobnost velikim delom proizlazi iz činjenice da je stav SAD do te mere iracionalan da ga je nemoguće objasniti na koherentan način. Osim toga, sprovođenje američke politike se odvijalo pod uticajem slučajnih i spoljnih faktora, te bi tok američke politike, iako možda ne i njene pobude, bio sasvim drukčiji da su ti faktori bili drugačiji. Među njima su i unutrašnji sukobi između pojedinih evropskih država suočenih 1991. sa zahtevom Nemačke da se prizna otcepljenje Slovenije i Hrvatske od Jugoslavije; da je Milošević 1999. godine završio kosovski rat na način na koji ga je završio i gde ga je završio, i da je devedesetih godina Moskva bila nemoćna, a da je danas vrlo daleko od toga.
Uprkos svega što smo rekli, ipak možemo ukazati na neke od elemenata koji su uticali na američku politiku i koji su, svi zajedno, doprineli rezultatu koji je danas pred nama.

Prvi je moć novca i lobiranja u Vašingtonu. Ne treba nikad potcenjivati uticaj organizovanog političkog lobiranja u Vašingtonu. Antisrpski lobiji, naročito oni koji rade za Amerikance albanskog porekla, bukvalno su već decenijama dobro finansirani i dobro pozicionirani. Istovremeno, „srpski lobi“ danas, kao i ranije, kao da i ne postoji. Ovo je u velikoj meri doprinelo nastanku crno-bele priče o sukobu zla i dobra, na kakvu Amerikanci po pravilu „padaju“. U toj priči su svi Srbi oličenje zla a njihovi protivnici su svi nevine žrtve. Mnogo pre rata iz 1991. Srbi su već bili obeleženi kao „loši momci“, i to pre nego što su bili optuženi za takozvane „srpske zločine“ koji su bili naknadno opravdanje za našu antisrpsku politiku. Novac i lobiranje, uz podršku medija, stvorili su klimu u kojoj se mnoštvo lažnih informacija prihvata kao neosporna činjenica, što utiče na naš odnos prema svim budućim događajima.

Tu činjenicu treba posmatrati u širem regionalnom kontekstu: vašingtonski lobiji etničkih grupa u SAD, uglavnom onih koje predstavljaju zajednice iz centralne Evrope koje su se posle Drugog svetskog rata našle na poraženoj strani – Hrvati, Albanci, Mađari, Letonci Estonci, zapadnoukrajinski unijati, itd. – bili su veoma uticajni za vreme hladnog rata posebno u krugovima republikanaca. Članovi ovog „kluba gubitnika iz Drugog svetskog rata“ uspešno su se predstavljali Amerikancima kao antikomunisti, dok su zapravo radili u korist svojih etničkih interesa. Možda ne bi bilo sasvim neopravdano reći da se u predlogu Zbignjeva Bržežinskog da se Rusija podeli na tri dela može videti njegovo poljsko antirusko raspoloženje.
Što se Balkana tiče, Vašington je uzeo pod svoje okrilje sve saveznike sila Osovine iz Drugog svetskog rata, tako da sadašnja mapa regiona liči na mapu iz 1943. godine. Poslednjih godina ovoj grupi lobija pridružili su se novi, specifično antiruski elementi, kao što su lobi u korist čečenskih separatista, kao i američki plaćeni agenti „narandžaste“ Ukrajine i „ružičaste“ Gruzije. Ove lobije čvrsto podržavaju političke grupe, naročito tako zvani „novi konzervativci“ koje ću detaljnije predstaviti nešto kasnije. Sve ovo je dovelo do stvaranja crno-bele priče o sukobu dobra i zla, na kakvu Amerikanci po pravilu „padaju“. U toj priči se Rusi i zajednice za koje se smatra da su im bliske, prvenstveno po veri, a naročito Srbi, smatraju protivnicima i krivcima za sve regionalne sukobe. Novac i lobiranje, uz podršku medija, stvorili su klimu u kojoj se mnoštvo lažnih informacija prihvata kao neosporna činjenica, što utiče na naš odnos prema svim budućim događajima. Ukratko, reč je ne samo o prepoznatljivoj rusofobiji već i o za nju vezanoj srbofobiji, čak i o dašku helenofobije, što se sveukupno može nazvati pravoslavljefobijom.

Drugi je inercija. U politici niko nikada ne priznaje da je pogrešio. Kao i NKVD, vlada Sjedinjenih Američkih Država nikada ne pravi greške. Pošto je određena verzija događaja odabrana i u skladu s njima obrazložena i politika SAD-a, nezamislivo je da ijedan odgovoran učesnik u političkom procesu učini korak unazad i dopusti da smo možda pogrešno protumačili ili čak iskrivili činjenice, ili da su naši potezi učinjeni u zabludi. I što je još gore, kad smo jednom pošli u pogrešnom pravcu, zasnivajući svoju odluku na lažima, sve naše buduće odluke neizbežno će biti u skladu s prvom.

Ovu sklonost pojačava činjenica da je grupa ljudi koji se bave spoljnom politikom u Vašingtonu mala, da su svi njeni članovi tesno povezani jedni s drugima i da su njihovi pogledi na svet gotovo identični bez obzira na to koja partija je na vlasti. To je razlog, na primer, što se u razgovorima o Kosovu tako često čuje fraza „to je poslednji nezavršen posao na Balkanu“, što u stvari znači da rešenje kosovskog pitanja mora da sadrži antisrpsku formulu primenjenu u prošlosti. U suprotnom, doveli bismo u pitanje sve naše prethodne postupke. Ovu sklonost dodatno pojačava činjenica da su mnogi glavni savetnici za balkansku politiku u Bušovoj administraciji nasleđeni od Klintonove administracije, i da su oni lično zainteresovani da se njihove odluke nikako ne dovedu u pitanje. U Obaminoj administraciji cela ta družina je ponovo na okupu i jača je nego ikada ranije.

Treći je islamofilstvo. Potičući delimično iz podrške koju je, da ne idemo dalje u prošlost, Amerika pružala islamskim snagama u ratu protiv Sovjetskog Saveza u Avganistanu i nasuprot uobičajenim optužbama da su Sjedinjene Američke Države neprijateljski nastrojene prema njemu, naša naklonost prema islamu je oduvek bila jasna i dosledna. Ovo se odnosi na primer, na naše dobre odnose sa talibanima pre 2001, čak i pre njihovog dolaska na vlast 1996, kada su SAD imale logističku podršku pakistanske obaveštajne službe i finansijsku pomoć Saudijske Arabije. U očekivanju turkmenistansko-avganistansko-pakistanskog gasovoda (istočni pandan naftovoda Baku-Čejhan) jedino što je interesovalo SAD bilo je mogu li se sklapati poslovi s talibanima i, što je još važnije, mogu li se kaspijski izvori energije držati izvan ruskog domašaja.

Napadi na Njujork i Vašington 2001. godine ne samo da nisu umanjili takve proislamske simpatije u Americi već su ih pretvorili u pravu opsesiju. Do današnjeg dana izjave američkih zvaničnika o islamu kao o veri koja propoveda „miroljubivost i toleranciju“, u kojima se ignoriše faktor džihada i umesto njega govori o uopštenom „teroru“ koji vrše „zlikovci“, ukazuje do koje mere su kreatori američke politike opsednuti idejom da se pobeda u tako pogrešno imenovanom „ratu protiv terora“ može postići samo ako muslimani stanu na našu stranu. One su u otvorenoj suprotnosti sa jasnim i na činjenicama zasnovanim upozorenjima premijera Vladimira Putina o opasnosti koja preti od obnavljanja globalnog kalifata. Ova naklonost prema islamu se isto tako odražava u otvorenoj ili prikrivenoj američkoj podršci čečenskim teroristima, što se može videti iz činjenice da su 2004. godine SAD dali azil čečenskom „ministru spoljnih poslova“ Ilijasu Ahmadovu uprkos protestima američkog Odseka za bezbednost otadžbine[2]. Može se samo zamisliti kako bi reagovao Vašington kada bi Rusi dali utočište nekom iračkom džihadskom komandantu. Ali je teško i zamisliti da bi Rusi učinili nešto slično.
Četvrti je globalna hegemonija. Središnji element vašingtonske politike proističe iz ideje nastale u periodu posle hladnog rata da su Sjedinjene Američke Države jedina preostala svetska supersila, čija je uloga, kako to kažu neki njeni uticajni zagovornici, da bude „dobroćudni globalni hegemon“.

Ova ideja se pre svega odnosi na Evropu. Vašington smatra za neprikosnoveno pravilo da se nijedna evropska odluka o bezbednosti ne može doneti bez odobrenja SAD, ako već ne pod njihovim pokroviteljstvom. NATO, organizacija koja je pod potpunom američkom kontrolom, mora da bude dominantan faktor evropske bezbednosti. Navešću nekoliko primera. To je razlog zašto je 1990. godine, posle ponovnog ujedinjenja Nemačke i, uskoro zatim, dobrovoljnog povlačenja Sovjeta iz Varšavskog pakta, Vašington prekršio svoje obećanje da se NATO neće širiti na istok. Ovo je jedan od važnih razloga zašto je Vašington savetovao svoje muslimanske klijente iz Bosne da odbace Vens-Ovenov mirovni plan i mirovni plan Ovena i Stoltenberga, koje je predložila Evropa, i insistirao da se prihvati Dejtonski sporazum koji je nosio zaštitni žig „made in USA“. Ovim se isto tako može objasniti činjenica da je Vašington bio čvrsto rešen da ne dozvoli Rusiji da „pobedi“ na kosovskom pitanju uprkos činjenici da je vašingtonski stav očigledno nespojiv i sa jednim uobičajenim načelom međunarodnih zakona a da Rusi podržavaju upravo ta načela. Ovo se isto tako odnosi na zahtev Vašingtona da Poljska i Češka prihvate navodno odbramben raketni sistem za zaštitu evropskih zemalja od nepostojećih iranskih raketa, iako nijedna od tih zemalja nije tražila ovu zaštitu.

To se isto vidi u podršci koju je Vašington dao režimu Sakašvilija za njegov brutalni napad na Južnu Osetiju i Abhaziju, čime je rizikovao da dovede do sukoba američkih i ruskih vojnika, što su i SAD i SSSR pažljivo izbegavale tokom celog hladnog rata. I, ono šta je najopasnije, to je razlog zašto je Vašington čvrsto rešen da i Gruzija i Ukrajina uđu u NATO, mada većina zemalja članica NATO-a nije oduševljena tom idejom, a sve ankete u Ukrajini pokazuju da je većina ukrajinskog naroda protiv takvog plana. I to se zove demokratija.

Svi ovi elementi zajedno – lobiranje, inercija, islamofilstvo, hegemonija – daju nam ako ne iscrpno objašnjenje onda bar okvire za kontekst u kome se može diskutovati o pobudama za američku desetogodišnju balkansku politiku i njenih posledica. Ovim elementima treba dodati još jedan. On se pre svega odnosi na pređašnju administraciju, koja je odgovorna za poslednji i uspešan napor u borbi za kosovsku nezavisnost, a to je nestabilnost Bušove ličnosti. Zbog te svoje karakteristike on je svako negativno kretanje u politici doživljavao kao proveru svog karaktera, poštenja i istrajnosti. Ima bezbroj primera iz spoljne i unutrašnje politike koji potvrđuju ovu njegovu odliku, od njegovog predloga da se novim zakonom uprava nad šest najvećih američkih luka prepusti stranim firmama smeštenim u Dubaiju do njegovog odbijanja da ukloni saradnike koji su se pokazali nesposobnim.

UZALUDNO POPUŠTANjE —Pošto je odlučio da je uloga Amerike kao posrednika u rađanju „umerenog“, „demokratičnog“ islama ne samo moguća već i potrebna, nije se moglo nikako očekivati da će se Buš ikada potom zapitati jesu li pretpostavke na kojima je zasnovao tu odluku bile tačne. Što se tiče naše teme, on je takav stav u junu 2007. u Tirani samo potvrdio izjavljujući: „Doći će vreme, što pre to bolje, kad ćete morati reći: ‘Dosta već jednom. Kosovo je nezavisno’“. A onda… pa, onda su mu Albanci ”digli” sat sa ruke.

Pošto su dva poslednja elementa – vašingtonski proislamski imperativ i žudnja za globalnom dominacijom koja je karakterisala celu američku politiku u periodu posle hladnog rata – jači od sva četiri gore izneta elementa, moraćemo da se njima detaljnije pozabavimo.

Beskičmenjaštvo Vašingtona pred globalnim džihadom je i očigledna i kukavička. Tako je na primer, prilikom svoje posete Islamskom centru u Vašingtonu juna 2007, predsednik Buš – bez cipela, samo u čarapama – ponovio svoju želju za stvaranjem palestinske države, hvalio američku pomoć muslimanima u Bosni i na Kosovu, okarakterisao džihadiste kao izdajnike islama (kao da mišljenje jednog kaura uopšte nešto vredi), izjavio da namerava da postavi „specijalnog izaslanika“ pri Organizaciji islamske konferencije i odao opšte američko „priznanje veri koja već vekovima obogaćuje civilizaciju“. (U balkanskom kontekstu to „obogaćivanje“ značilo je zatiranje civilazacije pobeđenih naroda, donošenje neprekidne patnje i poniženja porobljenim hrišćanima i Jevrejima, a ponekad i njihovo potpuno uništenje. Kakvo obogaćivanje, takvo i priznanje.)

Skromne, smerno pokrivenih glava, zajedno s Bušom stajale su najvažnije predstavnice njegove administracije. Među njima su bile tadašnja savetnica za bezbednost otadžbine, zamenica savetnika za nacionalnu bezbednost i Karen Hjuz, jedna od predsednikovih najbližih i najstarijih prijateljica i tadašnja pomoćnica državnog sekretara za javnu diplomatiju. Kada su Karen Hjuz obavestili da joj neće biti dozvoljeno da poseti Turkinje koje žive u Nemačkoj, ona je krotko ponudila da pošalje američke muslimanke da ih one posete umesto nje. To je bio početak vrlo hvaljenog programa „građani razgovaraju sa građanima“ u okviru koga se „šalju američki muslimani da uspostave prijateljske kontakte sa muslimanskim zajednicama širom sveta“. Ovde treba obratiti pažnju na činjenicu da je program „građani razgovaraju sa građanima“ dvosmeran program u okviru kojeg je mogao jedan od vodećih imama Albanaca sa Kosova da na zvanični poziv (i o trošku američkih poreskih obveznika) obiđe Ameriku i, u saradnji sa grupama kao što je zloglasni Savet za američko-islamske odnose, agituje u korist stvaranja nezavisnog muslimanskog Kosova i poziva američke vernike na veću odanost islamu.

Islamofilija je izuzetno važan faktor u američkoj politici prema Balkanu. Taj faktor je bio prisutan i pre skoro dve decenije u administraciji Džordža H. V. Buša. Godine 1992. je tadašnji državni sekretar Lorens Iglberger ukazao da je opasno uzeti muslimanske države za mentore kada je u pitanju utvrđivanje američke politike prema Bosni. Prihvativši bosanske muslimane za klijente, kao što je to prethodno učinila Nemačka sa Hrvatima, Amerika je otišla tako daleko da je sarađivala sa Iranom i Al Kaidom u doturanju oružja Izetbegovićevom režimu.

Ista paradigma se zapaža u podršci koju smo dali OVK. Što se tiče kosovske nezavisnosti, Vašington je javno priznao da njegovu politiku usmerava proislamski imperativ. Na raspravi u Kongresu 17. aprila 2007. godine, tadašnji predsednik Komiteta za spoljnu politiku u Predstavničkom domu Tom Lantoš, demokratski kongresmen iz Kalifornije, pozvao je „džihadiste svih fela da vide u Kosovu „još jedan primer [sic: verovatno je prvi primer Bosna] kako SAD prednjače u stvaranju država sa većinskim muslimanskim stanovništvom i to u samom srcu Evrope“. Na istoj raspravi, tadašnji podsekretar za spoljne poslove Nikolas Berns, po mišljenju mnogih jedan od glavnih tvoraca američke politike prema Kosovu, uporno je govorio ne o „kosovskim Albancima“ već o „muslimanima“. Osećanja g. Lantoša našla su iskaz i u komentaru njegovog pandana u Senatu, sadašnjeg potpredsednika SAD Džozefa Bajdena (demokrate iz Delavara), objavljenom u listu Fajnanšel tajms, u kome Bajden piše da kosovska nezavisnost “može doneti pobedu muslimanskoj demokratiji“ i „poslužiti kao nužan primer uspešnog američko-muslimanskog partnerstva“.

OPET ISTO POD OBAMOM – Čovek bi mogao pomisliti, ili bi se barem mogao ponadati, da će nova administracija pod Obamom napokon uspeti da zapazi greške pređašnje administracije i da će početi sve ispočetka. No taj koji bi to pomislio, ili bi se nekim slučajem ponadao, nikako ne bi bio u pravu. Svi početni signali koji stižu od pridošlica ukazuju da oni ne samo da se neće odreći gluposti iz prošlosti, već će počiniti i znatno veće.

Pre svega, u svojoj pristupnoj besedi Obama je obećao muslimanskom svetu da će Amerika „pružiti ruku.“ Nije objasnio šta ta pružena ruka treba da predstavlja. Pošto je preuzeo predsedničku dužnost, svoj prvi intervju je dao arapskoj TV stanici Al Arabija u kome je rekao: „Što se tiče muslimanskog sveta, moje je da mu dam na znanje da mu Amerika nije neprijatelj… Ali, na kraju, svet će mi suditi ne po mojim rečima već po mojim delima i delima moje administracije“.
Kad je stigla u Džakartu na svom prvom putu u svojstvu državnog sekretara za spoljne poslove Hilari Klinton je izjavila: „Ako želite da saznate da li islam, demokratija, modernitet i ženska prava mogu da koegzistiraju idite u Indoneziju“. Na internetu je lako naći fotografije malih devojčica hrišćanske vere kojima su indonežanski sledbenici muslimanske demokratije i moderniteta odsekli glave, a koje gospođa sekretar spoljnih poslova nije uspela da uoči.

Dosadašnja delatnost Obamine administracije dosledno je sledila preporuke iz izveštaja Projekta za američko-muslimansku saradnju (US-Muѕlim Engagement Project) koji su zajednički objavili organizacija U potrazi za dodirnim tačkama (Search for Common Ground) i Institut za stvaranje konsenzusa (Consensus Building Institute). Dve najvažnije preporuke tog izveštaja su da treba „podići diplomatiju na nivo na kom bi ona bila glavno sredstvo za rešavanja sukoba među muslimanskim zemljama, uključujući u dijalog i saveznike i protivnike“ i „razvijati uzajamno poštovanje među Amerikancima i muslimanima širom sveta“. „Sjedinjene Države su daleko od ostvarivanja ovih preporuka“, kažu pokrovitelji ovog izveštaja, ali su ipak pohvalili ova prva putovanja kao početak. Šta više dodati ovoj potpunoj poniznosti pred smrknutim pogledom džihadista?

I najzad, kako je izvestila internet verzija novina Golf Njuz, „U muslimanskom svetu snažno je odjeknula činjenica da je Obama u jednom govoru citirao hadis[3] u kome se kaže da mi kao ljudska bića treba da sledimo univerzalnu istinu: nikome ne naneti zlo koje ne bismo hteli da drugi nanesu nama“. Jasno je da predsednik Obama ima selektivno pamćenje barem kada su u pitanju njegovi đački dani provedeni u Indoneziji (u svojoj tamošnjoj školi bio je zaveden kao musliman) i brojni stihovi iz Korana koji od vernika izričito traže da drugima nanose zlo.

Da rezimiram: izgledi za promenu politike popuštanja nisu dobri.
Ni po čemu se ne može zaključiti da je ovo naše ulizištvo urodilo plodom. Nema boljeg dokaza da je naša politika ulizištva prema islamskom svetu propala nego što je napad na Ameriku 11. septembra. Pošto smo svojim nepromišljenim pomaganjem avganistanskih mudžahedina – poduhvat u čiju je mudrost i onda trebalo sumnjati – posejali seme iz koga će kasnije izrasti Al Kaida, mi smo uvećali grešku pomaganjem islamskih snaga na Balkanu. Isuviše malo pažnje je bilo poklonjeno činjenici da se u konačnom izveštaju dvostranačke Komisije SAD za 11. septembar često pominje Bosna a u nekoliko navrata i Kosovo. Balkan je bio neophodan stadijum u metastaziranju Al Kaide od izolovane grupe iz Hindukuša u preteću silu koja može da izvrši udar na Sjedinjene Američke Države. Zaključak komisije bila je preporuka da se pojača pomoć muslimanima, uz navođenje Bosne i Kosova kao primera, ne bi li islam bio impresioniran našom dobronamernošću.
Jednostrana fantazmagorija o srpskom zločinstvu i muslimanskoj nevinosti, čiji su autori vlade zapadnih država i mediji, a cilj da se nađe opravdanje za intervenciju, najpre u Bosni a potom i na Kosovu, ne samo da nije impresionirala islam našom dobronamernošću, već je i podstakla neopravdan utisak o muslimanima kao žrtvama. Američka očekivanja da će islam prijateljstvom uzvratiti na prijateljstvo samo pokazuje naše krajnje nerazumevanje mentaliteta džihadista. Kakvu su zahvalnost osećali Osama i njegovi borci za pomoć koju su pružile Sjedinjene Američke Države antisovjetskim džihadistima u Avganistanu? Na Balkanu su Sjedinjene Američke Države samo potvrdile njihovo uverenje da smo moralno i fizički slabi i da je Ameriku isto tako moguće pobediti kao i Rusiju. Vidiš, kauri su tako uplašeni da jedni druge izdaju nama. Pokušajte da na bilo kom islamskom sajtu nađete makar i pomen muslimanske zahvalnosti za sve šta smo učinili za njih u Bosni i na Kosovu. Umesto zahvalnosti, na tim sajtovima zajedno s tekstovima o Avganistanu, Kašmiru, Iraku, Čečeniji, „Palestini“, Mindanaou, Sinkjangu, itd. naći ćete čitav niz pritužbi zbog zavere Amerikanaca, Rusa, Jevreja, Indijaca, Kineza, Filipinaca i svakog drugog pod kapom nebeskom čiji je cilj progon muslimana.

S obzirom na imperative koji su postali deo našeg života posle 11. septembra, prosto je neverovatno da je naša slepa balkanska politika jača od naše brige za unutrašnju bezbednost. Gotovo nigde u američkim medijima nije objavljeno da su četvorica od šestorice optuženih za planiranje džihadskog terorističkog napada na Fort Diks albanski muslimani sa Kosova. U svojim zvaničnim izjavama Bela kuća i Stejt department činili su sve što su mogli da prikriju njihovo poreklo. Pominjali su da dolaze iz „bivše Jugoslavije“ time sugerišući da su u pitanju Srbi. Još manje pažnje je posvećeno tome kako su se optuženi našli u Americi. Trojica su stigla ilegalno a četvrtog je dovela Klintonova administracija kao izbeglicu – što je još jedan primer muslimanske zahvalnosti. Činjenica je da je njihovo prisustvo u Americi rezultat delatnosti mreže za pružanje pomoći OVK. Toj mreži je dozvoljeno da aktivno dela u regionu Njujorka, Nju Džersija i Pensilvanije, da sakuplja finansijska sredstva i nabavlja oružje, njihov uticaj na američke političare da i ne pominjemo.

KREMLj NA POTOMKU[4] – Pošto je po završetku hladnog rata stvoren vakum u evropskim pa čak i u globalnim događajima, Vašington je brzo počeo da prikuplja ono što je preostalo po povlačenju njegovog nekadašnjeg suparnika. Često se smatra da je želja Amerike da se posle hladnog rata učvrsti kao supersila zasnovana na njenom sagledavanju sopstvenih nacionalnih interesa. To je potpuno pogrešno. Ideološki poriv za globalnom hegemonijom je upravo to — ideologija lišena bilo kakve veze sa nacionalnim interesima. Vrlo malo Amerikanaca ima stvarnu predstavu o našem položaju u svetskom kontekstu i s velikom naivnošću prihvata objašnjenje da je naša politika zasnovana na odbrambenim potrebama zemlje. Većina Amerikanaca nema pojma da Amerika drži preko četvrt miliona vojnika u 160 zemalja širom sveta niti da je naš vojni budžet veći od zbira svih ostalih vojnih budžeta u svetu! Malo Amerikanaca zna da naša vlada finansira ogromnu mrežu navodno nevladinih organizacija sa zadatkom da propagiraju „demokratiju“ – možemo tu mrežu nazvati Deminternom – dok je njihov stvarni zadatak da uz pomoć političkih tehnologija dovedu na vlast marionetske režime u bivšem Sovjetskom Savezu putem takozvanih „revolucija u boji“.

Američka spoljna politika je skoncentrisana u rukama male klike navodnih eksperata. Ogromna većina tih eksperata je čvrsto ubeđena da Sjedinjene Države moraju da budu avangarda celog naprednog čovečanstva, koja svetu donosi jedinu moguću doktrinu prosvetljenja. Ti eksperti u glavnom spadaju u tabor „liberalnih intervencionista“, članova Demokratske partije, kao što su potpredsednik Bajden, državni sekretar Hilari Klinton i bivši državni sekretar Madlen Olbrajt, ili, među republikancima, „novi konzervativci“ kao što su nekadašnja ambasadorka pri Ujedinjenim nacijama pokojna Džin Kirkpatrik, Kondoliza Rajs i autori iračkog rata.

Posebno interesantna je ova druga grupacija, odnosno „novi konzervativci“ iz Republikanske stranke. Uglavnom se smatra da su od dve najvažnije američke partije republikanci oni konzervativniji. Ali, zar nije ironično da spoljnu politiku ove „konzervativne“ partije pod kontrolom drži stanovište čiji koreni leže u frakciji otpaloj od Komunističke partije SAD, ili tačnije u trockizmu? I sam ruski ministar spoljnih poslova Lavrov primetio je 2007. godine da ga američka politika „podseća na boljševizam i trockizam“. Njegova opaska je bila bliže istini nego što je mogao i da sluti. „Zvuči paradoksalno“, rekao je takođe g. Lavrov imajući u vidu američki stav prema Rusiji, „ali bilo je više uzajamnog poverenja i poštovanja za vreme hladnog rata“. Ili, drukčije rečeno, ljudi na vlasti u Vašingtonu danas više mrze postsovjetsku Rusiju, u kojoj se obnavljaju koreni patriotizma i hrišćanstva, nego što su njihovi prethodnici mrzeli komunizam. Prirodna posledica ovoga je da su hrišćani na Balkanu, i posebno na Kosovu, postali nešto bez čega se može.

Vrlo mali broj Amerikanaca – ako takvi uopšte postoje – zna da se glavni, navodno „konzervativni“ eksperti za američku spoljnu politiku zalažu za neprekidnu svetsku revoluciju. Kao što je jedan poznat i vrlo uticajan pobornik „kreativne destrukcije“ rekao: „Mi smo jedina istinski revolucionarna zemlja na svetu“.

U tom duhu je pre više od jedne decenije nekadašnji visoki zvaničnik u Klintonovoj administraciji Stroub Talbot definisao Sjedinjene Američke Države kao začetak jedne nove globalne države. „Za sledećih sto godina“ ustvrdio je on, „državnost će u sadašnjem smislu reči biti zastarela. Sve države će priznavati samo jednu globalnu vlast. Izraz, koji je uživao kratku popularnost sredinom 20. veka – ‘građanin sveta’ – će do kraja 21. veka poprimiti svoje pravo značenje.”

Po mišljenju Klintonovog državnog sekretara Madlen Olbrajt, Sjedinjene Američke Države su obdarene posebnom mudrošću koja im omogućava da se služe silom radi opšteg dobra: „Ako moramo da upotrebimo silu, to je zato što smo Amerika. Mi smo jedina nezamenljiva nacija. Mi stojimo uspravno, gledamo u budućnost i vidimo dalje nego druge zemlje…“
Ovo može čak da znači i prekrajanje same stvarnosti. Jedan poznati novinar ispričao je kako mu je neki viši savetnik predsednika Buša 2002. godine rekao nešto što on u prvom trenutku nije u potpunosti shvatio:

Savetnik je rekao da ljudi kao što sam ja žive „u zajednici zasnovanoj na stvarnosti“ i definisao je te ljude kao one koji „veruju da se do rešenja dolazi kroz pažljivo proučavanje vidljive stvarnosti“. Klimao sam glavom i prošaputao nešto o principima prosvećenosti i empirizmu. Grubo me je prekinuo. „Svet više ne funkcioniše tako“, produžio je. „Mi smo sada imperija, i kad delamo, mi stvaramo sopstvenu stvarnost. I dok vi proučavate – naravno, vi ćete je proučavati pažljivo – tu novu stvarnost, mi ćemo opet delati stvarajući nove stvarnosti, koje ćete takođe moći da proučavate. Tako će se kockice složiti. Mi smo delatnici, mi smo stvaraoci istorije a vi, svi vi ćete samo proučavati ono što mi radimo.“

Na ovakvom razmišljanju, ako se to može zvati razmišljanjem, zasnovan je američki poriv za globalnom dominacijom. A takvo razmišljanje je potpuno neameričko. Uporedite gornje citate sa rečima Džordža Vašingtona kojima opominje Ameriku da očuva svoju srećnu udaljenost od poslova drugih zemalja i da ne ulazi u navodne saveze – kao što je NATO – koji ne služe našim interesima: „Zašto se odreći prednosti koje nam pruža naš tako poseban položaj? Zašto napustiti svoju zemlju da bismo kročili na tuđu? Naša prava politika leži u tome da se držimo daleko od trajnih saveza sa bilo kojom stranom zemljom…“

Proročanske su i reči šestog predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džona Kvinsija Adamsa koji izgleda da je predvideo naš današnji poriv za svetskom imperijom. Pre dva veka on je sa odobravanjem primetio da je Amerika odbila da se meša u tuđe poslove čak kad su bila u pitanju načela za koje se ona zalaže.“

„Gde god da se vije barjak slobode i Nezavisnosti, gde god da se on bude vijorio, tamo će biti njeno srce, njen blagoslov i molitve. Ali Amerika neće ići van granica svoje zemlje u potrazi za aždajama koje treba ubiti. Amerika svima želi slobodu i nezavisnost ali će biti pobornik i branilac samo svoje slobode i svoje nezavisnosti… Ona dobro zna da će se, ako jednom digne zastavu koja nije njena… promeniti osnovne maksime njene politike i sloboda će se pretvoriti u silu … Ona bi mogla postati diktatorkom sveta. Ne bi više vladala svojim sopstvenim duhom. Amerika je slavna ne vlašću već slobodom“.
Ova upozorenja Vašingtona i Adamsa odražavaju prava američka načela koja je naša današnja elita tako grubo izopačila. I time je sprečila da se vaspostavi normalan politički poredak na međunarodnom nivou i izneverila je dobrobit američkog naroda u cilju širenja svog ideološkog delirijuma. Svi pokazatelji, od američkog imperijalističkog zahvata u Iraku i Avganistanu (gde nismo ništa naučili iz ruskog iskustva i gde Obama izgleda namerava da ponovi sve do poslednjeg bednog detalja) do sve većeg pogoršanja ekonomskog stanja, u stvari govore da je poriv za svetskom dominacijom Ameriku skupo koštao.

Možemo li se nadati da će groznica uskoro početi da popušta? Teško je verovati da će još potrajati s obzirom na propadanje materijalne baze američkog finansijskog i ekonomskog sistema. Bez obzira na prekomernu gordost i ideološko ludilo koji karakterišu vašingtonski poriv za dominacijom, događaji se neumitno kreću u pravcu potpunog neuspeha ovog programa. Ideolozi u Vašingtonu još nisu svesni toga, ali će ih okolnosti naterati da se osveste.

***

Nema sumnje da će, hteo ne hteo, Vašington uskoro morati da se odrekne svojih imperijalnih ambicija. Pitanje je samo kada i kako će do toga doći, i koliko će koštati povratak na normalu. I kakvu će pustoš ostaviti za sobom.
Na kraju, kada plima globalne imperije počne da se povlači svi ćemo morati da udvostručimo napore da bismo sprečili da Kosovo bude poslednja krhotina koju će voda poneti sa sobom. Potpuni odgovor na pitanje „zašto Kosovo“ možda nikada nećemo dobiti. Ali odgovor na pitanje „šta moramo mi svi učiniti oko Kosova“ sasvim je jasan.

[1] Džejms Džatras je Direktor Američkog saveta za Kosovo sa sedištem u Vašingtonu (www.savekosovo.org).

[2] Odsek za bezbednost otadžbine, je nova ustanova, tj. osnovana je posle 11. Septembra i prvobitno je nazvana prosto Bezbednost otadžbine po ugledu na Nacionalnu bezbednost (National Security). Ali za razliku od Nacionalne Bezbednosti nova ustanova ubrzo posle osnivanja dobija proširen naziv Department bezbednosti otadžbine (Department of Homeland Security) da bi se ukazalo na njen veliki značaj u strukturi državne administracije. Međutim, kao ni Nacionalna bezbednost, ovaj organ nije „department“ u smislu Stejt departmenta, odnosno nema status ministarstva: ni jedan ni drugi organ nije smešten u posebnoj zgradi, njihove kancelarije se nalaze u Beloj Kući; oba organa se sastoje samo od grupe eksperata i njihovi šefovi imaju titulu Savetnika. Značajan je isto tako i izbor reči „otadžbina“ (homeland” u njenom nazivu. – Pr. prev.

[3] Hadis je zbirka predanja o Muhamedovim izrekama i delima a može da se odnosi i na pojedinu izreku, odnosno delo, iz Hadisa. (- Prim. prev.)

[4] Reka na kojoj leži Vašington

Izdavači

BALKANOLOŠKU FONDACIJU „LORD BAJRON“ osnovao je pokojni ser Alfred Šerman 1994. godine kao nepristrasan istraživački centar za izučavanje Balkanskog poluostrva u njegovoj sveukupnosti. Istraživački rad, publikacije i konferencije ove fondacije imaju za cilj da isprave postojeći smer javnog komentarisanja, sistematski sklonog da ne razume stvarne događaje i da, umesto toga, stvara propagandističke verzije balkanskih nesuglasica. Fondacija omogućava razgovore i nastupe onim stručnjacima i komentatorima koji žele da iskažu i potvrde svoj nezavisan i objektivan stav. Fondacija nosi ime velikog zapadnog pesnika koji je dao život u borbi za oslobođenje pravoslavnih hrišćanskih naroda od muslimanskog jarma. Izbor ovog imena odražava veru u stvarno jedinstvo naše civilizacije, iz koje se pravoslavni narodi ne mogu isključiti budući njenim neotuđivim i suštinskim sastavnim delom. Fondacija „Lord Bajron“ zastupa uverenje da se borba za toleranciju u nevoljama pogođenim područjima ne može zasnivati na pogrešnom predstavljanju činjenica, neozbiljnosti i neistinama koje, češće nego što je to dozvoljeno, karakterišu današnju politiku zapadnih zemalja u ovom regionu.

AMERIČKI SAVET ZA KOSOVO je američka nevladina organizacija čiji je cilj da širi bolje razumevanje srpske pokrajine Kosovo i za izuzetnu važnost koju budućnost pokrajine ima za Ameriku. Misija Saveta je da tačne informacije i analize kosovskog pitanja učini dostupnim zvaničnicima Bele kuće i Kongresa, trustovima mozgova, medijima, nevladinim organizacijama, verskim i zastupničkim organizacijama, kao i javnosti uopšte. Savet veruje da je preispitivanje kosovskog pitanja moguće i da će do njega doći ako se američkoj vladi i američkoj javnosti predoče tačne informacije i analize iz kojih će se jasno videti šta je ugroženo na Kosovu i zašto kreatori američke politike treba da odbace opciju kosovske nezavisnosti.

Američki savet za Kosovo deluje u sastavu Javnog zastupništva Skvajer Sanders (Squire Sanders Public Advocacy, LLC) i Grupe za globalne strateške komunikacije (Global Strategic Communications Group), registrovanih predstavnika Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije. Dodatne informacije mogu se dobiti od Odeljenja za registraciju stranih predstavnika pri američkom Ministarstvu pravde u Vašingtonu.

izvor: Pres odeljenje Eparhije raško-prizrenske

Format teksta i ilustracija -novinar.de




1 коментар у вези “Džejms Džatras: Neuspeh “nezavisnog” Kosova i misterija američke politike na Balkanu”
  1. Kosovo nije kraj….
    Srbija i Srpski narod ne smeju zaboraviti neke cinjenice i argumente koji mogu biti za nas katastrofalne.
    Nije u pitanju samo politika Amerike prema Srbiji,vec politika EU i vodecih sila kao sto je Nemacka,Austrija itd.Neko ce reci da Austrija nije sila,tacno nije sila kao vojna snaga,ali je sila sa kapitalom,a tu cinjenicu nesmemo zaboraviti.Ta dzava je osma po bogastvu u svetu a to je jedan relevantni subjekat krojenja Evropske politike.
    Tokom Prvog svetskog rata pojavila se jedna parola koja se s vremena na vreme moze i danas cuti a ona glasi:Serbien mus schterbien-u prevodu to znaci:Srbija mora umreti.U jednom pismu koje je dobio bivsi Nemacki kanzelar Gerhard Sreder,a uputio mu ga je Vimer,i koje je poznato u siroj javnosti kao,,Vimerovo pismo”,je sve receno sta nas ceka i kakve planove imaju sa Srbijom.
    Srbija sa ovakvom kvinsliskom politikom,politikom srama i pocenjivanja ce postati san nasih ubica,posta ce mo ,,Beogeradski pasaluk”,a Lale ce prodavati kilo zita za kilo zlata tom Beogradskom pasaluku.
    Satanizacija prvo crkve,Cirilice,medija je prvi stepen razbijanja Srpske drzave,otimanje Kosova,a u skoroj buducnosti bi ce mo svedoci satanizacije Vojvodine i njenog urusavanja kao dela teritorije Srbije.
    Kosovski problem nebih nikada nastao ni njihova samostalnost da Srbija ima vlast,na vlasti su placenici,a jedan od njih je Boris Tadic,isti taj koji je svirao gitaru u Knez Mihajlovoj samo par dana pre proglasenja Kosovske takozvane drzave.Da je bilo kako nije,i da je Srbija imala Srbina na celu drzave to se nebih nikada desilo.Analiticari kazu da se kojim slucajem oglasila vojska i napravila mobilizaciju,izvela tenkove na ulicu od svega bi se odustalo bez i jednog opaljenog metka.Poceli bi novi pregovori,Kosovo bi bilo pod upravom Srbije a nasa vojska i policija bi bili na granici sa Albanijom,Makedonijom i Crnom Gorom,kako nam sleduje.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo