Вести

Цитирана реченица је једна од низа написаних од стране потписаног Лазара из писма које сам добила.

Z.D.

+++

„Na kraju vas bratski molim da vaš nesumnjivi talenat i intelekt usmerite na podršku Ocu Branislavu. On je hrabar čovek koji je Satani izašao na megdan i ne bi smeo da ostane sam u borbi.

Vaš u Hristu brat, grešni Lazar.“

Целина писма је потресна истина услова у којима рађамо и васпитавамо децу. Ту потресну истину видимо сви. Ко год је родитељ са том истином мора да се бори. Са том истином и сама се и сама као родитељ борила.

У тој борби нисам штедела себе. Нисам штедела минуте и сате у дану и ноћи у борби коју сам водила са „улицом“ и са „демократским уређењем“ права на живот у Србији. Исто тако нисам штедела себе у борби са падом институције која се зове „школа“.

„Bog je očigledno hteo da Vi nikada ne budete tamo gde razdrešeni Satana na delu izvodi svoj pakleni ples.“, још једна реченица из писма потписаног Лазара.

Сатана секундно изводи свој плес око човека. Око неког игра на једној нози, око неког на две ноге. Пред неким скаче као и мајмун што скаче пред својом мајмунском вољом.

Какви год да су му покрети, гласови, све му је саздано од лудила, изазивања, призивања.

На жалост, нико од нас није поштеђен његовог пакленог плеса. Разлика је само у томе којом тежином кога напада.
Тако да ни ја нисам била поштеђена тог пакла. И није ми се дало да кроз живот прођем а да се не сусретнем са местом где „раздрешени сатана на делу изводи свој паклени плес“.

Ушавши у „дворану“ где „разрешени сатана на делу изводи свој паклени плес“, доживела сам осећај да су се врата на која сам ушла замном затворила и да ми повратка назат нема.

Сваки дамар је у мени дрхтао од страха и саблазни, дрхтао од неискуства и непознавања оног што сам у унутрашњости те „дворане“ пронашла.

Управо љубав према Богу и спремност страдања зарад Његовог постојања ме је водила да се супротставим, иако сам знала да ме ван те „дворане“ чека двоје незаштићене деце.

Одвајајући се мислима од себе и свог личног живота, на супротстављање сатанском паклу, на страдање сам се одлучила и зарад оних који после мене, у незнању које је и мене ка „подијуму“ повело, могу исто да се нађу на овом месту.

Корисници сатанског пакла развукли су моју душу, мој ум, мирноћу мог живота на комаде. Разбацали су те комаде на све стране. По тим комадима превртали су својим језицима и својим измишљеним осудама.

Оно мало снаге што је држало моје биће било је испуњено садржајем тог пакла. И само срце ми је било затровано. Од свог срца, од своје душе, од својих кошмарних мисли, од себе саме, негде у том затрованом срцу сакрила сам горушичино зрно. У том зрну је било све оно што се мојим бићем звало, све оно што је као вера, љубав и нада, према Богу постојало.

Моја различитос од устаљеног људског живота је у томе што ја о својим страдањима, проблемима, грешкама, причам. Ја их од јавности не кријем.

Иако знам да је менталитет нашег човека, посебно данас када смо сви у паду истине некарактерног живљења, да исмеје и преприча свачију дохваћену животну причу, ја се пред „смејачима“ не повлачим.

Када нас задеси проблем, у нашој души се таложи прљавштина тог проблема. Наступа један хаос. Као када сами направимо хаос у свом дому, у својој ташни, у својим фијокама. Да би се хаоса ослободили морамо сву ту прљавштину да избацимо.

Тако и ја, причајући о свом проблему, избацујем хаос из своје душе. И тај мој „пасији лавеж“ можда и стигне до нечије душе…можда ми неко савет и помоћ пружи.

И стигне. И рука нечије речи ме удаљи од ивице понора, извуче из камаре хаоса, прљавштине, бола, очаја…
И поред смејача увек стоје и они који неутрално кроз живот пролазе, али се уче на нашем паду и нашем устајању из тог пада, и тако себе сачувају стеченим искуством док су гледали или слушали.

Поред свих наметнутих проблема, проблем српског човека је и у неслози, површности, петљању у туђи живот, и скривању својих проблема под ђон сопствене обуће.

Човек се не одлучује да каже „ја сам у проблему, ја сам у греху, ја сам то учинио, или мени је то учињено“…себе од света и нас самих скривамо у себи дубоко, али о другима причамо, друге осуђујемо, другима пакостимо и ту пакост користимо као траку којом ћемо чврсто везати пакет своје скривене истине.

Немамо љубав ни тамо где се ради љубави скупљамо. Немамо веру ни тамо где руком засењујемо своју душу крсним знаком. Па ни онда кад кажемо „Амин“, па ни онда кад изговоримо „Оче наш…“

Варамо себе и оног поред себе, а истина живота нам говори да Бога не можемо да преваримо, али ми и даље тежимо да преваранти будемо.

Када сам се дотакла догађаја објављених снимака из центра рехабилитације при манастиру Црна Река, нисам то урадила ни да бих осудила, ни да бих одбранила.

Јасно сам и написала да се о том догађају, који се на објављеним снимцима види, треба да баве они који су задужени за тај центар и задужени за стање дрогиране младости.

Те теме се нисам дотакла да бих коментарисала о ономе што снимак показује.
Теме сам се дотакла и своје писање упутила искључиво родитељима.

И нисам га писала као неродно стабло које је о родитељству само читало, или га из удобне љуљашке проматрало.
И нисам га писала из своје дубоке старости, присећајући се неких тридесетих година прошлог века, када сам родитељ била и када је сво зло неморала било далеко од улица наших живота.

Са правом родитеља, како сам као родитељ и сама подизала децу у неморалу свих државних структура, сам се обратила осталим родитељима.

Дуго би трајала моја исповест како сам сачувала децу од улице и отрова који се удише чим се из куће изађе. Како сам их васпитавала. Како сам била мајка, отац, пријатељ, педагог, психолог, судија…како сам изрицала казне и својом одлуком или својом руком те казне делила.

Казнити неког, па и сопствено дете за мене је најтежа одлука.
Родитељи, посебно мајке, не постоје више као самостална јединка, са размишљањем о себи и својим потребама живота, од тренутка када се родитељима назову.

Дете није идол који је у кућу унет, а није ни терет који у кући треба да расте и развија се у свим својим тражењима и потребама. Дете је рођено биће од кога треба направити здравог човека.

Рецепт за родитељство не постоји. Школа за родитељство не постоји. Оправдање за неуспешност родитељства постоји делимично, само као утеха, али утеха није живот. Живот је борба, одрицање, улагање.

Једна изрека од прилике каже, да ратна борба престаје само за умрлог борца. Тако и родитељска брига и борба престаје само када родитељ заврши битку са животом, када утихне живот његовог бића.

Детету се пружају права на живот, али се уз пружање учи и шта је његова обавеза да би сва та права примио.
То учење почиње од тренутка када мајка узме дете у своје руке.

Процес повијања детета у пелене, није устаљена рутина која се врши када се дете роди. То је већ први рад мајке ка детету, и детета ка мајци.

Право детета је да га мајка повије у пелене, а обавеза његовог права је да „дозволи“ мајци да га испомера, изокреће док га не повије.

Право детета је да га мајка подоји, а његова обавеза је да после подоја избаци ваздух из себе који је у себе унео са млеком док га је мајка дојила.
И сви наредни кораци, које мајка са обавезом мајчинства чини према детету, мора да чини у складу са обавезом детета да то учињено прими и у том учињеном учествује са истом одговорношћу кроз коју му се чини.

Родитељ је огледало у коме дете огледа себе док одраста и за одраслост сазрева.

На сјају нашег огледала (бића) остају многе мрље које нама нису сметале, али су збуњивале и ка погрешном наше дете водили док је гледао свој лик у нама и на тум лику гледао у све те мрље које ми нисмо примећивали.

Те мрље су нам остајале од непромишљених речи, од непромишљености да су деца слушала много наших испразних прича, које смо причали између себе, или смо их причали када би нам неко у посете долазио.

Те мрље су остајале од некорисних, па и штетних емисија на ТВ екрану које смо гледали, или смо дозволили да их наша деца гледају.

Те мрље смо правили и сами кад нисмо имали кочницу на лични живот, па нам се то светило кроз интересовање ка ком би ишла наша деца.

Правили смо их и онда када нисмо имали време и биране речи којима би се посветили деци и у тренуцима када нас је оправдано умор ломио, и у тренуцима када смо били мрзовољни да проберемо речи којима ћемо се тој деци обратити.

Родитељ је као извор струје. Дете је корисник, тј. потрошач те струје. Ако се правилно не распореди ток струје од извора до корисника последица би било много. Тако исто ако правилно не пропратимо ток наше струје до наше деце последице нам се јављају у мањем или већем облику.

Од тренутка када сам постала мајка, а постала сам са 21 годином, најмање сам спавала, најмање сам јела, најмање сам имала неке личне жеље, потребе…највише сам радила, највише сам од себе одвајала, откидала…највише сам страховала, патила, плакала…и највише је то знало само моје срце, само моја душа. Пред својом децом била сам само родитељ који се не боји ничег, родитељ који сузу показује само ако је то око уочило неку тужну сцену у филму, у нечијој породици, у нечијој испричаној причи…

Док су још кораци код моје деце били дечије несигурни, учила сам их на радне обавезе, онолико колико су могли тај „рад“ да понесу а да их несигурност хода не изда.

Била сам присутна у свим њиховим активостима. Домаће обавезе сам обављала ноћу када они оду на спавање.
Ово би било дуго писање када бих описивала све жеравице по којима сам газила док сам децу одгајала. Сва минска поља кроз која сам прво прошла сама, па се онда вратила да бих њима са стеченим искуством рекла где да стану, а шта да прескоче.

Била сам неуморна у љубави коју сам им пружала, али и неуморна у санкцијама које сам морала да спроводим за њихово добро.

Никада нисам знала да ли ћу успети, али сам себи увек говорила „ако не успем, уништићу га сама, али га нећу оставити да га улица уништава“.

Лазар сматра да ја имам дар писања. Не Лазаре, ја немам дар, ја имам само искреност и ту искреност износим у свом писању.

Мене живот није штедео. Борба и сузе су једини сокови мог опстанка. Али сам те „сокове“ користила далеко од погледа моје деце. И када сам била раскомадана на комаде, нисам потонула у понор своје немоћи, већ сам својој деци рекла да живот донесе тренутак када родитељ пази на своје дете, а донесе и тренутак, некада пре, некада касније, када дете пази на свог родитеља. Рекла им да је сада живот донео тренутак да они буду ослонац мог живота.

Моје млађе дете је тад имало само 8 година и рекло је „али ја сам мали“.

Ухватила сам га за руку и рекла му „а ја се бојим, толико да само у теби видим заштиту за свој страх, само теби верујем“.

Стиснуо ми је руку и рекао „ја се више мрака не бојим, ти си ми рекла да је мрак јак само док се светло не упали“.
„Сада си то светло за мене ти“, и како сам му тада „поверила“ ту заштитничку улогу, тако је и данас. Растао је са мислима да све опстаје само ако он уложи своју снагу.

Моја деца су рођена као и сваки други рођени смотуљак који је требао да спозна живот.
Бол и борба њиховог одрастања није заобишла ни мене као родитеља, ни њих као децу.

Али сам знала да морам. И када нисам могла, и када нисам знала, јер моја младост није пролазила у лудилу кроз које пролази данашња младос па да сам имала искуство како да се борим са улицом. И када сам себи говорила „не могу више“, одмах би себи рекла „устај мрцино, корачај, једну ногу за једно дете, другу ногу за друго дете“.

Моја снага је била само вера у Бога, молитву, пост, причест и душу духовника који је за мене жива реч живог Бога.
Можда бих ја као родитељ и затајила, онемоћала да сам децу гледала као своју својину, али сам их увек гледала као бића од Бога дарована и на одгој поверена, тако да ме је љубав према Богу водила да морам истрајати, да оно што ми је од Њега поверено морам чувати и сачувати.

И тако, дотакнувши се теме снимка из рехабилитационог центра при манастиру Црна Река, ја нисам устала ни да судим оцу Бранку, ни да браним оца Бранка.

И суд и одбрану он мора сам да изнесе. Оно што не знам, томе не могу ни да судим, нити то могу да браним.
Ја само судим истини да су деца на улици, у кафићима до 1, 2, 3, 4…часа по поноћи, и за то нико не може да се оправда речима којима ће судити трулом друштву, трулој држави.

У овом трулом друштво ми имамо своје имовине, и успевамо да их сачувамо од вандализма, од лоповлука. Имамо и своје рачуне у банкама, па колико год да улога на тим рачунима имамо ми то успевамо као своје да сачувамо. Имамо и ми „путера“ у својим личним животима, па то успевамо да сачувамо за себе и у себи. Имамо своје аутомобиле па купујемо „ланце и катанце“ да их од уличног вандализма сачувамо. И ми смо жива бића, као и та наша деца, па не живимо ноћни живот, склањамо се од ноћног живота јер сви знамо шта се у ноћи у том ноћном животу све дешва и шта се све ради. КОЛИКО ТЕК ОНДА МОРАМО ДА ЧУВАМО И САЧУВАМО СВОЈУ ДЕЦУ??? Много. Па и онда када нам деца постану нечије жртве, морамо ноћи начин да их из канџи исчупамо.

И опет из свог искуства кажем, није Бог ничију сузу згазио, није ничији вапај заобишао, није ничији труд обезвреднио…свака мука ка Богу подигнута, од Бог нам је кроз помоћ враћена.

И дијамант засија тек када кроз брушење прође, па колико тек онда ми као родитељи треба да брусимо дане, труд, улагање у дане кроз које нам одрастају наша деца.

Нису деца крива што им је дозвољено да већ од 10-те године свог живота постају „господари“ свог живота и „господари“ својих родитеља. То смо им ми дозволили. Ми смо им пружили изопачену слику домаћинства. А та слика је иста као да гледамо саживот између рибе и птице, а не питамо се где ће и како ће та слика њиховог саживота свити гњездо.

Ако се дете на време научи да схвати лик родитеља и схвати свој лик крај тог родитеља, онда никаква спољна наука, никакво друго васпитање не може да га одвуче од тог породичног лика, и улога у тој породичности.

Родитељ мора да буде „видра“ која ће спознати све замке које се стављају пред дете када из дома излази и све оне замке које нам сама деца стављају (што је увек било својствено између релације дете-родитељ) када желе да нам се зарад свог младалачког духа супротставе.

Тако да све оно о чему пишем није „искуство“ стечено у салонској удобности, већ искуство понето са бојног поља, а живот је увек, па и данас, само једно бојно поље.

Хвала Лазару што у мом писању налази таленат, али ја таленат писањем не износим. Тим писањем ја износим само оно што сам додирнула, окусила, и као такво на пруженом длану га пружам другима да знају да не додирују.

Z.D.