Вести

Draga braćo, Hristos voskrese!

UG „ZAKONOPRAVILO SVETI SAVA“ – KRAGUJEVAC,

+++

odavno smo spremili skup nekoliko tekstova koji osvetljavaju LITIJU U PORTI STARE CRKVE u Kragujevcu. Nismo hteli da je do sada objavljujemo čekajući da Časni Veliki Post se završi. Iako se sada vodi od strane novog Sinoda SPC pravi rat protiv vladike Artemija, monaštva i sveštenstva oko njega, mislimo da i ovaj naš neveliki segment te borbe zaslužuje pažnju zbog metoda primenjenih protiv pravoslavnih hrišćana.

Sa delimičnim zadovoljstvom smo primili odluku OPŠTINSKOG SUDIJE ZA PREKRŠAJE U KRAGUJEVCU, Milenković Snežane da obustavi tužbe protiv Jevtić Sonje, Vidović Ivana, Stevanović Dejana i Mitrović Veroljuba jer se pevanje pesama Svetog Vladike Nikolaja još u Srbiji ne kažnjava. Mislimo, s druge strane, da agresivni nasrtaj sveštenika Save Arsenijevića na snimatelja (u ovom slučaju gospodina Gavrića) nije trebao da ishodi tako velikim kažnjavanjem g. Gavrića koji je svoju imovinu – skupi fotoaparat – samo branio od oštećenja. Ukoliko je do minorne povrede svešt. Save zaista došlo prilikom samoodbrane Gavrića mislimo da je sud trebao da uzme više u obzir činjenicu da je zabrana rada DEČJE TELEVIZIJE uzrokovala teško materijalno stanje njegove porodice. Zaista, bilo kakvo snimanje novotarskih služenja izaziva u poslednje vreme grdno uznemirenje ovih.

Posle dosta dugo vremena šaljemo vam odgovor na saopštenje Eparhijskog saveta šumadijske eparhije kao reakcije na litiju oko stare crkve u Kragujevcu održane na dan Svetog Trifuna 1/14 februara 2009. Pošto je pomenuto saopštenje gromoglasno objavljeno u broju 3341. nedeljnika SVETLOST dana 13/26. februara pod naslovom NEPIMERENE PROVOKACIJE učesnici ove litije su sledećim pismom odgovorili. Odgovor je odštampan u broju 3346. istog lista 19 marta/2. aprila i glasi:

NEODMERENE REČI

(„Neprimerene provokacije“ SVETLOST, broj 3341)

Eparhijskom savetu Eparhije šumadijske

Preosvešteni Vladiko, časni oci i poštovana gospodo, pišemo vam ovo pismo kao mali odgovor na vaše saopštenje u listu „Svetlost“, objavljeno 26. februara 2009. godine, očekujući da će ga redakcija ovog lista objaviti poštujući zakon o štampi Srbije.

Pre svega, ko smo mi dole potpisani? Mi smo pravoslavni hrišćani koji ne žele nikakve velike filosofsko-teološke rasprave, ali zato molimo da se trostruka odluka Sabora Srpske pravoslavne crkve iz 2006., 2007. i 2008. godine bespogovorno poštuje. Na tome ćemo smireno istrajati ne plašeći se nikavih pretnji.

Žalosno je što je na nas poslata policija da nas kazni, ispita i zastraši.Naše kršenje civilnih i crkvenih zakona je bilo pevanje duhovnih (crkvenih) pesama iz Duhovne lire Svetog Vladike Nikolaja Srpskog i nošenje ikona oko Stare crkve u Kragujevcu. U istoriji srpskoj za takav čin su Srbi bili hapšeni samo u vreme krvave litije kada je ministar unutrašnjih dela Kraljevine Jugoslavije bio Korošec neposredno pre Drugog svetskog rata.

Ne želimo da odgovaramo na sve neodmerene reči iz vašeg saopštenja jer mi nismo grupa pravoslavnih ekstremista kako nam vi pripisujete. Pomenuta su naša zanimanja. Naše glavno zanimanje je PRAVOSLAVNI HRIŠĆANIN, a sporedno je – od nezaposlenih do profesora univerziteta. Ovi prvi – nažalost, nezaposleni – bi veoma želeli da pošteno rade ne birajući posao ali im ekonomske prilike u našoj zemlji sada to ne omogućavaju.

Tiho, smireno i odlučno smo izneli sve naše primedbe tokom dvosatnog razgovora sa protojerejom Milićem Markovićem u sredu 4. marta2009. Dakle, mogao nas je i vladika šumadijski Gospodin Jovan primiti i tako sa nama razgovarati. Od nas niko ne treba da se plaši – mi želimo samo istinu i dijalog uz puno ljubavi, poštovanja i uvažavanja..

Najžalosnija stvar u vašem saopštenju je pretnja da će na nas opet biti poslani „nadležni organi koji štite red i mir“. Mi smo takvom pretnjom, s druge strane, počastvovani jer stradanje za veru je predivna privilegija i mali je broj onih koji ga mogu dostojno podneti.

Dana 20. marta 2009. godine

Vojislav Kokić, Veroljub Mitrović, Slaviša Rašić, Ivan Vidović, Zoran Simonović, Oliver P. Paunović, Dejan Stevanović, Zoran Todorović, Petar Manić, Predrag Spasojević, Dragan Matić, Biljana Perić, Verica Perić, Katarina Perić, Vesna Mijić, Miloš Čolić, Aleksandar Jović, Dragan Jevtić, Sonja Jevtić, Vasilije Bačanin, Goran Milutinović, Vladimir Petrović, Miodrag Janošev

Na pomenutom sastanku u sali Stare crkve u Kragujevcu je pročitano dole navedeno pismo upućeno sveštenstvu eparhije šumadijske.

Protojerej Milić Marković, koji je sastanak sazvao i na naša pitanja donekle odgovarao, je pokušao da razvodni argumentovane zahteve prisutnih vernika „nevešto“ predlažući da se vladika Jovan šumadijski zamoli da uputi zahtev Saboru SPC da se njemu i nama objasni šta znači pravilno služanje Svete Liturgije (po starom kako se to narodski zove). Na to je jedan od braće iz Zakonopravila kragujevačkog rekao da je posle prve odluke Sabora SPC jedan od „najnaprednijih“ novotara protojerej Zoran Krstić čak dve sedmice služio ispravno (kako je od blaženopočivšeg vladike Save naučio i sada zaboravio) sve dok nije doputovao vladika Ignjatije i ohrabrio njega i njegove istomišljenike da novotarsko odmetništvo nastave. Na ovo odgovora nije bilo.

Očigledan cilj voditelja sastanka prote Milića je bio da proceni broj vladiki Jovanu neposlušnih i da umiri njihovo nezadovoljstvo. Metod ubeđivanja nije bio sa pretnjama pošto se to pokazalo neuspešnim tokom policijskog pritiska na učesnike litije.

Ako bi se neki mali i kratki zaključak sa ovog sastanka mogao izvesti to bi moglo biti jedno pitanje koje je na kraju (opet bez odgovora) postavljeno: DA LI JE IKAKVO DOBRO DONELO NOVOTARSKO SLUŽENjE SVETE LITURGIJE? Smirenost i odlučnost učesnika litije i ostalih prisutnih hrišćana je bila zaista tako jaka da smo danima osećali duhovnu blagodat. Kako se osećala druga (nažalost suprostavljena narodu) strana ne znamo ali jedino objašnjenje sveštenika Milića je bilo: MOŽE SE SLUŽITI PO NOVOM I PO STAROM A MENI JE NOVI NAČIN VIŠE SRCU PRIRASTAO.

PISMO SVEŠTENSTVU EPARHIJE ŠUMADIJSKE

Već nekoliko godina, ovde, u srcu Šumadije, traju nazovi nesporazumi povodom bogoslužbenog života Crkve. Ustvari nesporazuma više nema, sve je potpuno jasno. Vama je sigurno poznata hronologija vladičanskih aktova i saborskih odluka (prilažemo kopije), i jasno je da se ne poštuju ni saborske ni vladičanske odluke povodom bogoslužbenog života, a time ni episkopske ni svešteničke zakletve u kojima je obećana poslušnost SA Saboru i nadležnom episkopu.

Ako nam želite reći da prethodna tvrdnja nije istinita i da ipak postoji nesporazum, pre svega u smislu nerazumevanja viševekovne bogoslužbene prakse naše Crkve od strane nas običnih vernika – zamolili bismo Vas da nam pokažete bogoslužbene knjige po kojima služite po tkz. „novom“. Naravno, takve knjige ne postoje i mislimo da je neumesno očekivati od nas viši nivo razumevanja unetih izmena, pre svega svete Liturgije, kada za takve izmene nije imao razumevanja ni Sabor SPC.

Takođe pouzdano znamo da Sveti Sava nije MENjAO LITURGIJU u skladu sa svojim prohtevima i tobožnjom „naukom”, nego je, i sam Sveti, svom narodu služio Liturgiju koju su sazdali Duh Sveti i Njegovi ugodnici. Uostalom, u današnjem pokretu za liturgijsku reformu u Pravoslavnoj Crkvi, nema nikavih svetih ljudi: prvi koji su je u Rusiji otpočeli, bili su pojedini „protenstantstvujušči” profesori ruskih duhovnih akademija u Kijevu i Petrogradu pre revolucije; nastavili su je „obnovljenci”, boljševički miljenici, i deo ruskih emigranata – intelektualaca poput Nikolaja Afanasjeva, koji su ideje o liturgijskoj reformi pokupili od rimokatolika – preteča II vatikanskog koncila i protestanata. Neki moderni „pravoslavni teolozi“ rimokatolike smatraju Crkvom, homoseksualnost biološkom bolešću, i podvigom ustajanje iz kreveta da bi se stiglo na službu u devet ujutru.

Nijednog sveca (modernog ili iz starih vremena) nemaju reformatori Liturgije.

Sveti oci naši su znali zašto se oltar odvaja od naosa zavesom i ikonostasom, zašto se svešteničke molitve čitaju tiho (to je izraz najdublje prisnosti s Bogočovekom, jer sveštenik se naslanja na grudi Hristove poput Sv. Jovana Bogoslova), zašto postoji Mali vhod (praslika Hristovog izlaska na propoved) i Veliki vhod (praslika Hristovog ulaska na Golgotu), zašto se oltar čas otvara, a čas zatvara (uklanjanje zavese posle oltarskog pričešća sveštenstva i iznošenje Putira pred narod simvolizuje Vaskrsenje Hristovo). Oni kojima smetaju Mali i Veliki vhod i ikonostas, koji na mikrofon čitaju tajne molitve, kao da su na mitingu ili recitalu, koji Sv. Pričešće smatraju pukim početkom sabranja, a ne Strašnim Tajnama Ognjene Ljubavi Božje, nemaju svece na koje bi se mogli pozvati kao na svedoke svojih modernističkih ideja.

Verujemo da i vi kao sveštenici Srpske Pravoslavne Crkve i duhovna deca Svetog Save još uvek čuvate znanje služenja Svete Liturgije u svojim srcima i svojoj savesti. Zato Vas i pozivamo da se zajedno vratimo temeljima naše Crkve i zajedno dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božijeg, u čoveka savršenog, u meru rasta visine Hristove.

Usmeno i pismeno predanje jesu temelji Crkve. Poštovati predanje, znači biti verni sin Crkve pravoslavne. Nepoštovanjem svetog predanja ruše se temelji Crkve i ide se u ponor zvani protestantizam.

Sveti Jovan Damaskin govori: „Zato braćo stojmo u predanju vere i na kamenu Crkve ne pomičući granice koje postaviše sveti oci naši, niti dajući mesta onima koji hoće da uvode novotarije i da ruše građevinu svete Božije vaseljenske i apostolske Crkve. Jer ako se svakom pusti na volju, malo po malo, razoriće se celo telo Crkve. Gde se smireno i sa ljubavlju čuva predanje tu je blagoslov Božji, mir Božji i radost u Duhu Svetom.“

Pravi sveštenici su oni koji u Duhu žive zajedno sa svetim ocima ne odbacujući ni najmanji deo onoga što su nam oni predali. Prekinuti nit predanja, osloniti se na svoj razum, i to proglasiti istinom koju treba negovati je put propasti. U srcima takvih ljudi ne obitava Duh Sveti nego gordi duh ovoga sveta. Skup takvih istomišljenika nije Crkva Božija nego sinagoga satanina. Sa ljubavlju se sećamo blaženopočivšeg vladike Save koji je prema nama grešnima bio uvek smiren i snhishodljiv ali nije dao da se način služenja Svete Liturgije promeni ni za crticu od načina služenja Sv. Nikolaja Srpskog i Avve Justina Ćelijskog.

Istinski duh pravoslavne pobožnosti se usmeno i pismeno prenosi od duhovnog oca na sina, od nastavnika na učenika. Tačnije, poslušni sin rukama poslušanja i smirenja prihvata, bez sopstvenog umovanja, ono što je primio od duhovnog oca i to s ljubavlju čuva u riznici svoga srca, ništa ne dodavši niti oduzevši. Tako sačuvano blago, u istom sjaju i sam predaje svom učeniku. Stoga podvižnici poslušanja, duhovni velikani, molitvenici za svet, ovako govore: „Što smo primili to vam i predajemo“ (starac Jefrem Katunakijski).

Kad su monasi pitali jednog Pajsija Velikoga: „Reci nam oče reč o spasenju i kako treba da živimo po Bogu?“ On im je odgovorio: „Idite pa držite zapovesti Božije i čuvajte predanje otaca.“

Dobar primer poslušnosti duhovnom načalstvu nalazimo u žitiju svetoga Simeona Stolpnika. Njegov podvig na stubu bio je novina za sve podvižnike. Želeći da ispitaju da li je ovaj način podviga od Duha Božijega ili od duha gordosti, poslaše pustinjski oci i duhovnici Simeonu ljude, da mu u njihovo ime zapovede da siđe sa stuba. Ako on ne bude hteo da siđe znači da je njegovo podvizavanje na stubu od duha gordosti. Ako li zapovest posluša i siđe, neka ga ostave gde je, jer gotovošću da posluša pokazaće da je njegov podvig od Duha Svetoga. Kada poslanici dođoše i rekoše svetom Simeonu da sabor svetih otaca pustinjskih zapoveda njemu da siđe sa stuba, sv. Simeon se odmah poče spuštati niz lestvicu. Videći to, poslanici obradovani, rekoše mu: „ne silazi sveti oče, no ostani gde si, sad vidimo da je podvig tvoj od Boga“.

Imajući ovu pouku u umu, jasno je kojim su duhom zapojeni oni koji poziv Sabora Srpske Pravoslavne Crkve da se drže vekovnog ustaljenog poretka naše crkve ne poštuju, već izazivaju u Crkvi Božijoj, do sada ne zabeležen razdor i smutnju. Gde vlada držanje predanja i smirenje, tu caruje mir, ljubav, red i harmonija, i sa takvim ljudima je Bog i spasenje. Gde se predanje ne drži tu caruje nemir, mržnja, nered i smutnja kakvu danas vidimo i pretnje su za samu Crkvu. Znajući za takvu opasnost, sv. Jovan Damaskin molebno govori: „Molim narod Božji, narod sveti, da se čvrsto drži crkvenih predanja, jer izbacivanje iz predanja, kao kamenja iz zgrade, ubrzo će srušiti svu zgradu.“

Pri svemu gore rečenom, jasno je da je uslov zajedničarenja sa Bogom držanje svetog predanja. Posebna strogost u držanju svetog predanja važi u oblasti crkvenog bogosluženja, naročito svete evharistije kao srcu njegovom. Tu se iznad svega mora poštovati praksa savremenih svetitelja kao najboljih čuvara predanja.

Za srbsko liturgijsko predanje, zadnje karike u zlatnom lancu predanja jesu Sv. Vladika Nikolaj Ohridski i Žički i Prep. Justin Ćelijski. Za njih treba vezivati sadašnju liturgijsku praksu ako želimo zajednicu sa svima Svetima. Da je njihova praksa merilo svima istinskim sinovima Crkve, jasno ukazuju reči Sv. Simeona Novog Bogoslova: „Ko ne teži da se svom ljubavlju i željom, u smirenoumlju, sjedini sa poslednjim po vremenu od svih Svetih, i ko se sa nepoverenjem odnosi prema njemu, taj se nikad neće sjediniti ni s prethodnima i neće biti primljen među Svete koji mu prethode, pa makar mu se činilo da ima svu veru i svu ljubav prema Bogu i svim Svetima. On će biti izbačen iz njihove sredine, kao onaj koji nije hteo da u smirenju stane na njihovo mesto koje mu je pre vekova odredio Bog, da se sjedini sa onim poslednjim po vremenu Svetim, kako mu je Bog to i predodredio.

Sveti Arhijerejski Sabor SPC je umolio episkopa Jovana šumadijskog da se u pogledu služenja svete Liturgije i drugih bogosluženja drži ustaljenog vekovnog poretka naše Crkve. Vladika Jovan je pozvao svo područno sveštenstvo na poštovanje ovog vekovnog poretka i ukinuo svoj akt iz juna 2006. kojim je taj poredak bio narušen. Ako se vladika naš Jovan i svi sveštenici koji su dosad kršili odluke Sabora povrate praksi Sv. Nikolaja Srpskog i Avve Justina Ćelijskog, mi grešni bismo takav čin smatrali velikim i naše ponovo zadobijene duhovne očeve voleli i poštovali smatrajući da su time pokazali smirenje i ljubav koji svima nama najviše nedostaju. Mi Vas kao obični vernici molimo da sve ovo poštujete i već od sledećeg bogosluženja vratite Svetosavski duh našoj Crkvi. Da se međusobno svi oprostimo i pokajani uđemo u Veliki post, i radosno zajedno dočekamo Vaskrsenje Hristovo.

O Svetom Meletiju Antiohijskom, 2009. Vernici eparhije šumadijske

· Veći deo teksta nije naše umovanje, već preuzeto bogonadahnuto rasuđivanje duhovnijih i umnijih od nas