Вести

О КосМету се писало много, а нарочито након сепаратистичких покушаја Шиптара да одвоје ову јужну српску област од Србије и укључе је у Велику Албанију

Владислав Б. Сотировић

+++

пролећа 1981. г., а писаће се још више након каубојске привремене отимачине КосМета 17. фебруара 2008. г.

Од тог пролећа те 1981. г. прогон не-Албанаца (Срба, Титогораца, Турака, Цигана, „Хрвата“-римокатоличких Срба, словенских муслимана…, итд.) са својих огњишта се драстично интензивирао а од овог терора шиптарских психопатолошких шовиниста нису била поштеђена ни црквена лица која све до данашњих дана стоички издржавају шиптарски терор. Многи Срби су и пре, а нарочито након „Шиптарског пролећа“ 1981. г. били принуђени да се иселе из својих домова напуштајући их у бежанији тако да ни праг своје куће нису стигли да пољубе као што је то био вековни обичај приликом исељавања. Међутим, колико је аутору овог текста познато, до сада није урађен један систематски и свеобухватни хронолошки регистар шиптарских злочина на КосМету па је овај кратак текст покушај доприноса попуњавању празнина у нашем знању о страдањима косметских Срба.

Свима који се чак и из хобија баве историографијом, односно из аматерског угла читају балканску повесницу, добро је познато да су Срби староседелачки народ на Косову и Метохији што потврђују средњевековни пописи становништва, а један од најрелевантнијих је отомански „дефтер“ (тј. „пореска књига“) из године 1455., тј. из године пада Новог Брда и отоманског заузимања КосМета. Дефтер јасно казује (лингвистичком анализом личних имена и презимена пореских обвезника) да је на читавој феудалној области Вука Бранковића (што је око две трећине данашњег КиМ-е) било само око 2% шиптарског живља и то углавном сконцентрисаног у области око Ђаковице. Свако ко се иоле бавио топономастиком КиМ-е зна да су скоро сви топоними у овој области словенског, тј. српског, порекла, и да Шиптари чак и немају ни свој језичко-национални назив за КиМ-у а одредницу „Метохија“ (од грчког „метох“ – црквено земљиште) смишљено одбацују јер се она везује искључиво за православну цркву (у косметском случају за српску). Данас, десет година након „Милосрдног Анђела“, кад на КосМету живи 97% Шиптара, поставља се круцијално питање: како су Шиптари од 2% у 1455. г. успели да догурају до 97% у 2009. г? Са повесне тачке гледишта постоје два довољна одговора на постављено питање:

•·         систематским и свеобухватним геноцидним терором над свим не-шиптарским народима на КосМету; и

•·         планско-политичким природним прираштајем (познато је да муслимански Шиптари данас имају највећи национални наталитет у Европи).

Овде бисмо се задржали, услед недостатка простора, само на првом од горе споменута два аспекта шиптаризације  КосМета (у форми физичког насиља) и то само на једном временском сегменту од године 1981. па до 1987. Наиме, иако је повести знано да шиптарски зулуми над свим не-Шиптарима почињу одмах након њиховог пресељења из северних делова (Геги) економски закржљале Шиптарије (у Еуропи познате као Албаније) након 1689. г. прво на полуопустеле области плодне метохијске котлине а након тога и Косова, овом приликом ћемо се задржати само на периоду након покушаја пролећне сецесије КосМета 1981. г. па до посете Слободана Милошевића Косову Пољу априла 1987. г. ради смиривања ситуације, наводећи искључиво најупечатљивије конкретне примере шиптарског психопатолошког физичког тероризма.

Као први монструозни терористички злочин шиптарских психопата над локалним Србима још у току сецесионистичких демонстрација из 1981. г. јавља се подло уморство једног српског младића дана 2. априла приликом повратка шиптарске руље са митинга у Приштини за Велику Албанију (на коме је иначе једна од главних урланих парола била „Ово је Албанија!“). Убиство се десило на излазу из Вучитрна. Међутим, иако су службе државне безбедности пост-брозовске „Шокун Титославије“  имале све релевантне податке о томе шта се тачно догодило, овај случај се фактички држао као строго поверљива државна тајна и није угледао светлост дана све до 1988. г.

Након овог „Вучитрнског случаја“ из 1981. г. на ред долази ликвидација Данила Милинчића и то пред његовом кућом у селу Самодрежи, 2. јуна 1982. г. Том приликом су четворица Шиптара уз псовке и шеретлук држала беспомоћног Данила док му је шиптарски емигрант Ферат Мујо сасуо читав оквир муниције из пиштоља право у срце (вероватно по узору на једну фотографију из периода Неовисне Државе Кроације на којој четворица „За Дом спремни“ држе српског сељака а пети „домољубац“ му с(и/ије/е)киром одрубљује главу). Све се то догађало наочиглед Данилове матере која је безуспешно покушавала да заштити невиног сина. У том тренутку шиптарска фукара је намерно оставила Данилову мајку у животу да би несрећа жена што више патила што је опет врло вероватно преузето из хрватског психопатолошког србомрзачког арсенала из Јасеновца када су Еуро-Хрвати вршили масовна силовања и клања српске деце специјално пред очима њихових мајки и очева. На жалост, није ништа необично да је касније и остатак Данилове породице настрадао што је само једна од типичних карактеристика судбине српског народа на српским просторима окупираним од стране психопатолошки оболеле багре (да се у конкретно КосМетском случају ради о шиптарским „лудацима“ потврђује и исповест Србина Спасића из села Шиповца на КосМету 1998. г. а што је забележено у британском документарном филму [у трајању од 72 минута] „Долина Дренице“ [„Valley of Drenica“].

Филм, иначе, није до сада приказан у Тадићевој Педер-Србији чак ни у цензурисаној форми по угледу на чашки филм о косметској голготи (вероватно јер још увек није стигло одобрење из Пентагона). Колики је проценат „лудака“ како у шиптарском тако и у хрватском националном корпусу остављам на утврђивање стручњацима али ми се чини да како време протиче њихов удео је све већи и већи што бар на хрватској страни малтене свакодневно потврђују „јасеновачки“ концерти М. П. „Томпсона“ (у Срба познат као „Тупсон“).

Следеће пријављено подмукло убиство шиптарских шизофреничара је убиство оца српске породице Шарића у селу Меће код Ђаковице пред својом кућом 3. јула 1983. г. За овај случај се тачно зна да га је извршила шиптарска фамилија Краснићи, који су иначе по вероисповести римо-католици. Управо је овај крвави случај потврда да се Шиптари строго држе девизе да је камен темељац шиптарског националног идентитета, и на њему заснованог шовинистичког национализма – шиптарски језик, идеологија прокламована од стране Прве Призренске Лиге године 1878. а која је за свој национално-политички циљ имала стварање уједињене и етнички очишћене Шиптарије компоноване од четири отоманска вилајета за које су Шиптари неосновано тврдили да на основу етно-повесног права припадају само њима: Скадарски, Монастирски (Битољски), Јањински и Косовски. Да на овим просторима у етничком смислу нема места ни за кога другога већ само за Шиптаре потврђује и даља судбина српске породице Шарића чија је имовина убрзо опљачкана (јер се нису одмах иселили након убиства главе породице) а остатак породице се бесомучно прогања до коначне бежаније са Метохије.

Те 1983. г. је један други српски младић, Милош Кошутић, из села Сазлије код Урошевца (шиптарски Феризај) претучен и то од стране читавих шест Шиптара (шест на једног) и то лопатама. Кошутић је од добијених батина након неколико дана преминуо али за разлику од пребијеног америчког Јеврејина (шакама, не лопатама) од стране Србина Ковачевића, Кошутићева породица није добила ни динар (а ни долар) материјалне одштете од стране албанске батинашке обитељи. Наравно, неко ће приметити да је Ковачевићевом клијенту држава Србија исплатила одштету (???) али у то време (1983. г.) пребијања на смрт Србина Милоша Кошутића није било Косовске државе да финансијски покрије проливање српске крви. Ипак, ових дана самопроглашена држава Косова Респубљик је примљена у ММФ и Светску банку па би био основни културолошко-цивилизацијски ред да почне да отплаћује финансијске обавезе својим жртвама почињеним најкасније од 1974. г. када је Хрват Тито поклонио Косовским Шиптарима независност и неограничену правну и практичну могућност зулумирања не-Шиптара.

На овако кратком простору је немогуће побројати сва многобројна и животињска силовања српских жена, монахиња, старица па чак и девојчица од стране Шиптара али ћемо навести она најкарактеристичнија за наведени период овог текста:

• Године 1983. силована је деветогодишња српска девојчица у селу Житиње код Витине. Штампа је објавила и фотографију ове девојчице у рукама очевим који ју је пронашао у кукурузу.
• Исте 1983. г. силована је и седамдесетдвогодишња старица монахиња Ана у манастиру Гориочу код Истока.
• Године 1984. у августу месецу силована је дванаестогодишња девојчица у Љубенићу код Пећи
• Након тога су 1984. г. силоване старије жене (54 г.) у Белом Пољу код Пећи као и посетитељке манастира Свете Тројице код Мушутишта.
• У години 1984. је забележен и случај силовања једне старије жене (57. г.) у Старом Селу код Урошевца.
• Године 1986. је силована Београђанка Н. К. (иначе мајка једног детета) и то од стране неколико Шиптара у Косовској Митровици у јулу месецу.

Шиптарски тероризам, ипак, није се задржао само на територији Косова и Метохије јер је шиптарска багра године 1986. отпочела са извозом свог племанско-феудалног тероризма упакованог у обланде колективне „крвне освете“ и ван КосМета па је тако у Новом Саду код Витине тада познати балистички фашиста Хисен Трпеза тешко ранио једног српског младића који је једва преживео овај атентат.

Ипак, најжалоснија али и најкарактеристичнија епизода у страдању КосМетских Срба од шиптарског ножа (сиц. стакла) у деветој деценији прошлога столећа је сигурно (чак и у светској повесници) беспримерни „Случај Мартиновић“ из године 1985. Наиме, Србина Ђорђа Мартиновића из Гњилана су тројица „маскираних“ нападача ухватили на његовој њиви 1. маја 1985. г. и набили га на боцу и то данцетом нагоре ставивши у грлић боце дрвени штап и тако угурали боцу у дебело црево!

Битно је овом приликом да се истакне да су званичне надлежне власти из Гњилана у свом првом извештају навеле да је над Мартиновићем извршен „гнусни злочин насиља“. Овај цивилни извештај су потврдиле и прве лекарске анализе неколико специјалистичких комисија лекара. Међутим, оно што се догађа након тога може да послужи као „корпус деликти“ анти-српске политике Брозове и постброзовске „Шокун Титославије“ јер на сцену ступа политичка машинерија виших и највиших политичких државних власти којој је основни циљ био да поврати верност у пољуљано „братство и јединство“ као основне тековине револуционарне борбе (преко српске грбаче и вратова) наших шест народа и многобројних народности (али сви са истим правима ма колики им број био).

Другим речима, поново лажни Боро и Рамиз ступају на политичко-идеолошку сцену да забашуре оно што се забашурити неможе. Ова машинерија „братства и јединства“ (са све шиптарском боцом у српском чмару) убрзо је успела да пласира друго, али званично и „политички коректно“, приопћење за јавност и тисак да се овде у суштини радило о „самоповређивању“ Србина Мартиновића који је, дакле, самоиницијативно (и вероватно са тоталним садомазохистичким ужитком) гурао и до половине дебелог црева догурао боцу данцетом окренутој нагоре (тј. према врату). Чак шта више, ова нова „братство-јединственичка“ верзија „Случаја Мартиновић-боца“ је добила и званичну потврду засновану на „изјави“ самог Мартиновића као и на новим „лекарским“ налазима у духу Другог засиједања АВНОЈ-а.

Наравно, овакви шарлатански полицијско-политички извештаји и приопћења нису могли глатко да прођу, бар код дела малобројне (непоткупљене) српске интелигенције, па се одмах јавило и неколико протествујућих српских интелектуалаца и новинара који би се могли данас наћи на удару истраге Еуро-Дачићеве полиције и државних органа Тадићевог НАТО-Београдског пашалука за сурадњу са Хашким трибуналом под оптужбом да су тада својим написима ширили ратно-хушкачку политику Београда на КосМету а посебно обраћањем домаћој и светској јавности протестом под насловом „Истина набијена на колац“. У сваком случају, овај „Случај Мартиновић-боца“ је најбољи показатељ у којој мери је страдање Срба на својој сопственој земљи морално дискредитовано и фактографски изопачено како у Јожиној „братствено-јединственичкој“ Југославији тако и у делу светске (Еуро-западне) јавности.

На опште запрепашћење Срба широм Југославије (али не и других) у сваковрсним насиљима над косовскометохијским Србима врло често су учествовали и Шиптари запослени у државним органима (дакле финансирани из државног буџета) а највише из службе државне безбедности на КосМету. Тако је нпр. један Шиптар-милицајац покушао да силује игуманију манастира Грачанице Татијану на празник Велике Госпојине 28. августа 1988. г.

На крају да изнесемо и неке сумарне закључке и запажања а на основу званичних комунистичких антисрпских државних органа (дакле, ради се о минимизирању проблема, података и читаве ситуације) за горе обрађени период од 1981. г. до 1987. г.:

• По попису становништва из 1981. г. на КосМету је живео укупно 1.584.441 становник. Од тога је Шиптара било 1.226.736, Срба 209.498 а „Црногораца“ (тј. Титогораца) 27.028. Међутим, мора се још једанпут подвући да се овде ради о званичним пописним подацима који што се тиче броја Шиптара на КосМету нису релевантни обзиром да су Шиптари бојкотовали последња три југословенска пописа становништва (1971. г., 1981. г. и 1991. г.). По последњем релевантном попису из 1961. г. Шиптара на КосМету је било 67% тако да су све касније бројке о постотку и апсолутном броју Шиптара у овом делу Србије у ствари „напухани“ и злоупотребљавани у дневнополитичке сврхе и несврхе.
• Док је наталитет за читаву Југославију износио у просеку 0.7% на КосМету је та бројка била 2.7%
• Број незапослених је износио 127.000 (дакле, ради се о потенцијалној „револуционарној маси“ која услед нерада има вишка слободног времена за револуционисање и зулумарење)
• Године 1987. је број етнички чистих насеља на Космету у којима живе искључиво Шиптари износио 650

• Од 1981. г. до 28. фебруара 1987. г. са КосМета се иселило (најмање) 22.307 Срба и Тито/Црногораца
• Од 1981. г. је откривено осам добро организованих шиптарско-терористичко-балистичких илегалних организација и 90 зулумћарских група
• Само у години 1986. ове шовинистичке организације и групе су извеле 382 физичка напада на не-Шиптаре као и Шиптаре који нису желели да сарађују са њима укључујући и оштећење имовине Срба и Црногораца. Изведено је и 106 балистичких напада на органе јавног реда, 44 саботажа и диверзија, подметнуто је 53 пожара а забележено је и 21 скрнављење споменика на српским гробљима

Владислав Б. Сотировић

Оснивач и уредник онлајн магазина

„Serbian Patriotic Front“

http://srbskipatriotskifront.webs.com