logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Z.D.    681 пута прочитано    Датум: 11.06.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Veljko Vasić prva žrtva medijske hajke na Crnu reku (foto: Vesti, 11.09.2009)„Пас лаје, ветар носи“…један део реченице и читавих речи које је употребио један Србин, православно крштен Србин, у току ручка где сам и сама била ради поштовања домаћина који је имао свој лични повод да нас окупи.

З.Д. 11.06.2009

+++

Било је то на трећи дан празника Свете Тројице.

Затворена у своје мисли, припремљена да дух своје нарави држим у миру, упутила сам се на тај ручак.

Како то већ бива код нас Срба, повуче нас храна и пиће, па заборавимо и на домаћина и на повод због ког нас је домаћин окупио. Тако се у току тог ручка, од стране једне групе присутних људи, заборавило и на дан празника који био разлог богатије трпезе.

Од сваштарије разговора дошло се и до теме „откривеног“ догађаја у центру рехабилитације при манастиру Црна ека.

Као и чичак што се хвата за чарапу, тако је и та група говорника својим речима ухватила тему и кроз ту тему почели безосећајно да описују како би они поступали са наркоманима и да је за њих једна лопата мало за оно чиме би их они кажњавали.

Залогаји су почели да ми застају у грлу. Слушајући овакве речи поново сам потврдила истину да су млади данас затровани дрогом управо због недостатка љубави без које су и стигли до дроге. Поново сам закључила да се „хајка“ не спушта на трговце дрогом, на државно руководство које то не спречава, на родитеље који деци дозвољавају да буду на улици и у ноћном животу, онда када њихове године захтевају посебну бригу и неуморну будност над свим њиховим кретњама, већ се „хајка“ спроводи над жртвом, а млади су данас жртве лудила које влада у Срби
и.

У тој захукталој расправи неко је рекао „Да се деца од малена воде у цркву не би били наркомани“.

Најгласнији „беседник“ је на то рекао „Ха, у коју цркву? Па видиш шта раде попови и калуђери? Они штрајкују глађу да не оду у другу цркву. Направили овде виле па им се неда да то оставе. Од чега су направили виле? Од народа су узели. Калуђери се башкаре, путују, једу, пију, свађају народ, не слушају владике. Син мог пријатеља је хтео да се венча у једном манастиру а монахиња му је рекла да не може ту да се венча јер они венчавају само своје ктиторе. Брате ако имаш пара онда су ти све почасти у манастиру пружене. Ако немаш нико те и не види“…

На споменута имена у његовој „беседи“ више нисам могла да ћутим. Због себе сам могла, али због оних који су именовани, и народа који је слушао, нисам могла себи да дозволим пасивност слушања зарад свог мира.

Јер сматрам ако сам у таквим тренуцима пасивни слушалац, онда себи личим на корисника јоге који се труди само свој мир да сачува. А чување мира на такав начин, отвара врата немиру да попуни простор тог нашег „мира“ у коме се само ми налазимо, а све око нас у том „миру“ је празно.

Питала сам говорника „Да је не дај Боже ваше дете наркоман, да ли би га дали у неки центар у коме ће користити сва средства, па и лопату, да га „скину“ са дроге?“

„Дао би га. Него шта него би га дао“, одговорио је.

„Па онда га оставите код себе. Лопатом га кажњавајте сами, тако за ту лопату нећете морати издвајати месечна средства да би платили његово „скидање“ са дроге. А док га ви као родитељ лопатате, док будете слушали сами како вам дете јечи под тежином ваших удараца, можда и дођете до тренутка у ком сте га својом грешком испустили и тим испуштањем је пао у пакао дроге. Можда тад покајнички заплачете, заридате тежином која ће и Бога „расплакати“, па се Бог смилује на вашу небригу и ту недужну младост извуче из отрованости дроге. Да ли је то исправан метод кажњавања наркомана или не, о томе нека одлучују они који су рад центра дозволили и који су били дужни да прате рад истог, али ја питам вас који одобравате такав метод кажњавања, зашто се очекује од неког другог да исправи, излечи и у нормалу врати оно што он није ни упропастио, нити дозволио да буде упропаштено.?“, одговорила сам ја њему.

„Како да се избори родитељ са лудим и дрогираним дететом, па не сме му родитељ ништа“, био је упоран у свом ставу.

„Родитељ је увек родитељ, и увек су сва васпитна права у његовим рукама, без обзира колико година има он као родитељ, а колико година има његово дете. Ако се од првог дана негује право родитеља и право детета, онда се однегује породичност у којој се зна ко је ко и где је чије место. А ако гледамо шта нам ради комшија, па дозволимо себи да нам вид пређе преко комшијског крова да би могли да видимо кров свештеника, јеловник калуђера, онда нам се и деси да нам деца, вођена дечијим немирним духом, протрче кроз ноге до улице. И тако, док се ми бавимо Комшијиним комшијом, па тако стигнемо и до парохијских домова, низ клисуру до манастирских одаја, деца нам ноћевају на улици. И док нам протрчавају кроз ноге на њих се закаче наше речи којима осуђујемо комшијско имање, чињење, речи којима идемо и даље да осудимо и оне у мантијама што дају себи право на храну, на кров над главом. Те закачене речи на душама наше деце, за децу значе да љубав и не треба да постоји. Да је довољно имати завист и осуду. А још када деца чују да у манастиру, тамо неки са парама има све почасти, а његов отац који је без пара почасти нема и мора да буде задњи, деца која нас воле и онда када љубав од нас не добијају, почињу гњевом да пуне своју душу. Гњев их после носи као и ветар што носи лист отпао са крошње.

Волела бих да нам сад кажете у ком то манастиру прозивају богате напред, а сиромашним кажу да остану назад? У ком то манастиру богатим дозволе да литургију прате у храму, а сиромашним да је прате испред храма. У ком то манастиру богате хране у трпезарији, а сиромашни стоје напољу пред казаном и чекају ред да пруже своју порцију?“, и даље сам са њим разговарала.

„Ја нисам тако рекао“, мој саговорник је већ показао нервозу према мојим речима.

„Својим речима нисте, али сам ја својим речима описала слику коју ви сликате начином на који причате. Постало је већ сувишно да описујемо аута која возе носиоци мантије. Хајде да почнемо да гледамо њих који седају у та аута. Ако то урадимо онда ћемо видети да међу њима има оних који својим радом, својом посвећеношћу оном за шта су се определили, заслужују да возе аутомобиле који им, бар по свом квалитету, обезбеђују лакшу и безбеднију вожњу. Видећемо и оне који не заслужују такве аутомобиле, али немојмо се ни код њих више задржавати на лукс
узу лимузине, већ гледајмо на то као на њихову смишљену удицу коју бацају пред нас, јер док видимо луксуз аутомобила нећемо видети њихова дела. Та дела не треба да видимо ради осуде, већ треба да их видимо због нас самих, због наших живота, наше будућности. Ако их на време видимо, и виђено правилно употребимо, онда ћемо сачувати достојанство нашег живота, тиме сачувати и нашу децу. Сачуваћемо и будућност. Јер наша будућност је пред нама само ако садашњост сачувамо. Истина наше садашњости је разбијање светосавске вере и разбијање државе Србије. Кад уочимо намере оних који недостојни носе мантију и недостојно уживају лагодност имања, онда ћемо, док је време, уочити намере њихове недостојности и на време спречити да се њихово од њих прошири и на нас.

Смета вам раскош свештеника. Па немојте га онда плаћати за верске обреде које врши када вам дође у кућу. Понудите му оно што имате од намирница, као што су то радили православци у Краљевини Србији, или му искрено реците да не можете или да су вам могућности мале. Тек ако сами доживите да вас свештеник осуди због недавања новца, или ако доживите да вам због вашег немања одбије да улази у кућу и обави верске обреде, онда се због тога обратите епископу, па ако вас и епископ повреди онда изнесите своје разочарење у свештенике.

Ја никад нисам размишљала да ли мој парох има више или мање од мене, али сам му увек искрено говорила да ли сад могу да платим његову молитву или не. Остављао ме је у истом миру као што би ме оставио и када бих му платила молитву. Тај мир ми је оставио из разлога што он у мој дом није ушао ради мог новца, већ је ушао ношен својим позивом и дочекан вером без које мој дом не би личио на дом. Тако, да смо бољи ми, бољи би нам били и свештеници“, биле су речи којима сам му се и даље обрћала.

„Ти сестро онда браниш и овај јавашлук и ове поделе у цркви“, било је његово следеће питање.

„Борим се против јавашлука, и браним страну која се бори против истог. Мислим да је то природна реакција човека који жели да корача кроз живот мирно. Кораци мог живота иду по православној стази. Бог нам је дао лепоту живота и дао нам право да сами одлучимо да ли ћемо ту лепоту чувати или је нечувану оставити. Свако од нас, па и ви, када кућу напуштамо и крећемо из ње вођени неком одлуком, ако на путу доживимо да нас неко нападне да би нам нарушио мир пута и отео нам нешто што је наше, сигурно нећемо стајати мирно и пустити да нас носилац немира
осакати или покраде, већ ћемо пружити отпор да би се од немира одбранили. Тако и они који су искрено Бога у себе примили и том искреношћу постали верујућа бића, али са вером у срцу, а не са вером у уму, јер ум има више тамних страна него светлих мисли, ношени том љубављу према Оном у кога верују, Оног кога својим сматрају, имају сва права да своје бране.

И ви ако своју торбу браните од нападача, бранићете је тако да нападача онеспособите. За одбрану вам нико не може судити, али вам се може судити ако ваша одбрана буде сажета из мржње.

Тако и ми који светосавље бранимо од геноцида који се над православљем чини, а чини се, и геноцид је све оно што се сада ради и што се као учињено не зауставља од стране епископа, посебно од стране митрополита који се прихватио бриге над Српском православном црквом, ако бранимо чисто предани Духу Светом, и бранимо чистог личног живота који водимо, бранимо без зле мисли и зле речи, не можемо никоме бити саблазан и не постоји разлог због ког би нас неко осуђивао или нам судио.

А ако светосавље бранимо са цинизмом према онима са којима се боримо, ако светосавље бранимо а злобимо на оне који имају и којима се поклања пажња јер се оправдано ктиторима зову, онда у нашим редовима још увек дувају ветрови непријатног задаха.

Најопаснија болест данашњице зове се новац. Најопаснија похлепа данашњице је да се од новца направи још новца. Толико новца да онај ко га поседује загарантује себи што лепши овоземаљски живот. Ми имамо домаћине који су умели свој рад да каналишу и да им тај рад донесе новац. Они тај новац не умножавају да би га за живота имали још више, већ га улажу у светиње и тиме поплочавају стазу до вечног живота. Зашто вам такви сметају. Ако вам сметају приложници који у светиње улажу новац од нечасних дела, станите пред таквог приложника па му реците  “хајде брате да се заједно помолимо за душу твоју коју је издала нечиста рука твоја, јер видех тај новац да ти је прљав, а како сам видео, тако сам се пред Богом обавезао да се за тебе помолим, па хајде помози ми и сам у молитви тој, не познајем те да бих се из срца за тебе молио, овако када то учинимо скупа, можда од твог срца и мог срца испадне срце из ког ће покајничка молитва изаћи“. Наравно то нећете урадити, па немојте онда ни ово да радите, да домаћину кварите жељу да нас у миру окупи око трпезе своје.

Осуђујете и именујете оног ко има новац. Да ли сте се икада обратили домаћину имања и питали га да ли има посао и за вас, за неког од ваших, или да ли сте му икада покуцали на врата и рекли да сте гладни, па вас он одбио, да сте болесни па вас он исмејао?

Прозивате и монаштво, управо оне који нисачим нису заслужили да буду прозвани, и то данас на трећи дан Свете Тројице. Свети Дух Свете Тројице сами од себе одбијате. Зато данас и говорите као утопљеник, као паћеник и свог немања и туђег имања. Јер да смо сви данас, па тако и ви, са мислима ка Богу и Светом Тројству сели за ову домаћинску трпезу, ми би за њу сели са радошћу, са утехом за све оно што нам притиска душу, сели би са јачином наде да ће душа све изнети и све издржати. Јер Дух Светог Тројства је јачина, утеха и радост, нада да се све може издржати ако се у Свето Тројство верује“, ућутала сам јер више нисам имала потребу да разговарам са „беседником“.

„То што си ти мени рекла је исто као и кад пас лаје а ветар носи. Од те твоје полемике свештеници и калуђери неће бити ни бољи, ни послушнији својим епископима, нити ће се њихов политички престиж зауставити, него ће и даље да се кољу између себе, а народ ће то да плаћа“, био је његов коментар.

Сви присутни су ме погледали, вероватно су мислили да ћу његове речи схватити као увреду.

Нисам их доживела као увреду. Погледала сам у свог саговорника и потврдила себи, оно што сам већ и закључила из његовог тона којим је водио своју причу, да из њега пре свега избија горчина на живот који води и да има потребу да се ухвати за нешто чиме ће себи олакшати терет који га притиска. А затим сам спустила поглед на чашу која му ни тренутак у руци није остајала празна, и закључила да га и алкохол тера да се расприча.

На то сам само рекла „Добро је док пас лаје и док ветар његов лавеж носи. До неког ће тај лавеж стићи и неком ће тај лавеж нешто добро и донети. Замислимо себе у ноћи на стази кроз шуму. Око себе ништа не видимо. Идемо по инстикту праволинијског хода. Не знамо да је на корак од нас провалија. Одједном до нас допире лавеж пса. Застајемо пред тим лавежом. Заустављамо корак. Изоштравамо још више свако своје чуло, па тако и чуло вида. Изоштреног вида уочавамо провалију испред себе. И да не би тог пасијег лавежа, због кога смо корак зауставили, због кога смо напрегли и свој ум и свој вид, све у себи претворили у опрез, не би видели провалију и тиме себе од потонућа у њу сачували. Зато хвала сваком псећем лајању и сваком ветру који тај лавеж до мене донесе, јер то лајање ће ме увек бар у нечем пробудити и упозорити“.

Желела сам ово да напишем. Да не останем завезана у чвор свог ћутања, као што се рукама и ногама завеже онај који упражњава сеансу јоге да би свој мир постигао и за себе сачувао.

Не треба да се бојимо приче којом ћемо бранити веру у Бога и којом теба да одбранимо наше светиње у чијим олтарима се служи светосавље једина молитва која чисти и јача душу и оног ко служи и оног ко се служби приближио.

Верујућа душа без литургије је као и бисер извађен из шкољке, може да буде у свачијем власништву.

Као што се сви животни догађаји не могу примити као воља Божија, тако се ни ова збивања у цркви не могу назвати вољом Божијом.

Ако знамо да Бог ствара човека, а да Сатана ствара услове којим ће уништити човека, онда знамо да неке ствари долазе од Бога а неке од Сатане.

Ако дозволимо да Сатана кроз нас спроводи своја зла дела, онда то наше пристајање нема никакве везе са Божијом вољом.

Тако и ако ћутимо и пустимо да нам отму светосавље или да у светосавље Сатана зарива своје нокте (а зарива их са свим „запетама“ које се стављају тамо где им место није), не можемо да кажемо да ћутимо пред вољом Божијом, већ смо тад, и у ћутњи, спроводници сатанских злих намера.

Али смо и сатански мамци ако проговарамо са мислима да нам је од Бога дато да говорници будемо.

Све што Бог од нас тражи је то да живимо по његовим речима, да устајемо после пада којим смо отпали од тих речи, и тражи од нас када проговарамо, када се боримо за оно због чега смо проговорили, да говоримо, не као Његови изасланици, већ да говоримо као слуге које чувају Његово добро, а то добро су Свете речи из Јеванђеља и света дела наших Светих отаца.

И немојмо се плашити врлина које у себи носимо. Немојмо ни лажне скромности бежати од оних који су у нама врлину видели. Јер ће нас та лажна скромност на неком другом месту издати. И то што нас изда теже ће пасти на нашу душу него што може да падне слушање док нас хвале.

Ако је човек смирен у љубави према Богу, онда га хвала људи не може погордити, па од ње не треба ни да се брани, јер он врлине због којих га хвале не приписије себи већ Богу, а он дарове које носи у себи износи као обавезу своју којом показује да достојанствено чува достојанство Божије.

Ако одбијамо да неко похвали добро које је видео у нама, а које ми не приписујемо својој величини већ величини Бога, онда ми подцењујемо Бога и Божију љубав коју је излио на нас када нас је врлинама обдарио, подцењујемо добро које је дао да кроз нас у свет излази.

Од похвала треба да се склањамо, и тако од гордости сачувамо, онда када знамо да су врлине које је неко у нама видео изашле из нашег ЈА, нашег НАД ЈА и наше сујете, а да смо све то „украли“ и као божанство из себе пустили.

И док имамо науку Светих отаца, а имамо је хвала Богу, и док имамо духовнике који живе по тој науци и који нас уче кроз ту науку, а имамо хвала Богу, онда нема потребе да се питамо како треба да живимо и кога треба да слушамо у оболелим данима нашег светосавља.

И грип кад нам тело напада, напада нас у оном у чему нас је затекао. Па како због грипа не добијају сви упалу плућа, тако ни због расколничких црноризаца нећемо добити расколничку веру.

И имуни систем нашег тела се не види голим оком, и не стоји око нас као стена одбране нашег живота, већ се налази у нама као мали део који мирује док телу не запрети опасност и док се тај имуни систем не изазове у одбрану тела, тако не треба да нас плаши сила расколника којом прете и светосављу и нама који смо део светосавља.

Имуни систем нашег светосавља је Дух Свети. Тој духовној снази припадају наши духовници који се не одричу светосавља. И док се они моле Духу Светом и служе литургије онако како су служили светосавци пре њих, ми не треба да се плашимо оних који скидају двери, који бахато отварају двери кад им време за отварање није. Ми не треба да се плашимо оних који се на дверима врте исто као и балерина на музичкој гондули што се окреће.

Све што треба да урадимо то је да живимо по речима молитве коју служе наши светосавци. Када будемо душом живели кроз ту молитву, а не телом пратили службу молитви, онда ћемо доћи до речи Јеванђеља и до снаге да живимо кроз те речи. Тек тад ћемо спознати да дани поста не служе да би се звали другачије од мрсних дана, не служе да би бирали храну коју ћемо појести, а да су нам мисли, речи и дела иста каква су нам и у мрсним данима, већ дани поста служе да се бавимо само собом, да копамо коров по башти своје душе и да припремамо меке леје у које ће се спустити семе примљене причести у себе.

Кад у те меке леје падне семе Тела и Крви Господа у душама нашим ће нићи искрена љубав према Богу, љубав према ближњем, нићи ће мудрост и снага како да сачувамо светосавље и себе у њему.

Тек тад ће бити мала сатанска снага којом ће скакати око нас и којом ће нас наводити на зле путеве.

Од Распећа до данас Бог у човековој души тражи само те меке леје, како их није нашао тако је зло у свету само расло, тако у том сатанском безакоњу данас живи читаво човечанство.

Тако су се (без меких леја у душама) и ризе на себе облачиле, а и сви ми у хришћане пресвлачили

З.Д. 11.06.2009




1 коментар у вези “Ne treba da se bojimo priče kojom se vera u Boga brani”
  1. Poštovana Z. D. U načelu bih se složio sa svim onim što ste napisali. Rekao sam samo u načelu jer se život u nekoliko razlikuje od akademskih, salonskih nadmudrivanja sa različitomislećim oponentima. Ne smeta mi što ste svojim rečima prepričali stavove vaših sagovornika jer inače ne bi ni mogli pisati bilo šta. Smeta mi što ste i vi ponovili sto puta plasiranu laž da je u Crnoj Reci “lopata” bila metod lečenja. Nije to tačno i vi ste to morali znati. Fizičko kažnjavanje je bilo posledica teških disciplinskih prekršaja. Na tu mogućnost su svi štićenici bili unapred upozoreni i u pisanoj formi su se sa tim i složili. Ono što vaše, inače inteligentno rasuđivanje diskvalifikuje je prevelika doza salonskog umovanja. Bog je očigledno hteo da Vi nikada ne budete tamo gde razdrešeni Satana na delu izvodi svoj pakleni ples. Da li ste se pitali koliko roditelj u stvarnosti može da kontroliše svoje dete? Šta je mogao da uradi roditelj kome su na neki način dete “navukli” na drogu? Verujte da postoji hiljadu i jedan način da se neosetno i neprimetno dete navede na pogrešan put. Jeste li razmišljali i o druga dva faktora u vaspitavanju mladih: školi i društvu (državi)? Škola kroz tzv. građansko vaspitanje uči decu isključivo o njihovim pravima. To ne bi bilo sporno kada bi ih učili i o dečjim obavezama. Društvo pak, kroz delovanje nevladinog sektora pravi pravi dar-mar rušenjem svih naših autentičnih srpskih vrednosti i unosi pustoš u te mlade duše. A država se sa svoje strane aktivno priklonila narko kartelu. Nikome ne pada na pamet da se pita kako to da državni organi ne mogu da počiste narko dilere sa ulica. Nije da ne mogu, već neće ili ne smeju. Ko sme da se usprotivi, njemu organizuju sačekušu! Pitete li se ko su egzekutori? Uglavnom bivši ili sadašnji “radnici” DB-a.
    A sada razmislite o Crnij Reci, Ocu Branislavu, batinama… Pitajte te iste koji su fizički kažnjeni za evidentne disciplinske prekršaje da vam iskreno kažu koliko su puta prebili, na pravdi Boga, svoje roditelje. A te iste prebijene roditelje pitajte da li je “jeftiniji” zavisnik u Crnoj Reci ili “na slobodi”. Iste te roditelje pitajte u o tome kako su im decu “lečili” u tzv. Zavodu za lečenje bolesti zavisnosti u Drajzerovoj. Tu je po pravilu polazna stanica na stravičnom putu nazovi “lečenja” kod usuđujem se reći NADRILEKARA u “ordinacijama” Lorjen, Dr. Popović, Miklošićeva… Pitajte ih koliko su im ti drumski razbojnici naplaćivali razne “implante”, “detoksikacije”, “razgovore”… Pitajte ih koliko košta lažna nada. Pitajte potom koliko su zavisnika, svi skupa, trajno izlečili. Napravite anketni odbor i pronađite tog izlečenog da ga svi vidimo. Ne bojte se, nema takvog. Naročito ne u Drajzerovoj!
    Shvatite na kraju da je Otac Branislav te očajne, osiromašene ljude primao bez ikakvog čekanja uz jedan mali uslov: mora se poštovati kućni red ili će biti batina! Samo to! Shvatite i da je nesrećnom Veljku Vasiću jedina šansa da živi bila Crna Reka pa i po cenu batina. Bože daj da Veljko bude jedina žrtva ovog državno-medijskog zločina i da se đavolsko kolo tu zaustavi. Od zatvaranja Crne Reke korist imaju samo narko bosovi. Za Boga Živoga da li ova država postoji samo radi narko kartela.
    Na kraju vas bratski molim da vaš nesumnjivi talenat i intelekt usmerite na podršku Ocu Branislavu. On je hrabar čovek koji je Satani izašao na megdan i ne bi smeo da ostane sam u borbi.
    Vaš u Hristu brat, grešni Lazar.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo