logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Dr Krstic    715 пута прочитано    Датум: 9.06.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

sv-vl-nikolaj.JPGЗемаљско је за малена царсто
А небеско увек и до века

Торонто, Духови 2009 Др. Десанка Крстић

+++

Грачаницу, ремек дело и најлепши драгуљ српско-византијске архитектуре, не само на Балкану већ у целој Европи, саградио је један од највећих задужбинара Немањића, Свети краљ Милутин, који je, по предању, за 40 година саградиo 40 цркава… Који даде завет Богу да ће саградити онолико цркава колико га Бог поживи.

Грачаница је не само саборни храм српског народа већ и духовна вертикала која је Србе вековима са небом спајала и опомињала да је ”земаљско за малена царсто а небеско увек и до века”. Та поетика архитектуре са својим расцветалим куполама које су се небу смешиле вековима је одолевала злим временима и бурама историје.
Рушена, пљачкана и спаљивана, никад није умирала јер вечно не умире…

Она је не само сведочанство вечности већ и сведочанство трајања једног народа – кроз векове – упркос ропства, прогона и зулума сваке врсте.

Судбина Грачанице:  Судбина Српског Народа!

Судбина Грачанице је судбина српског народа. Грачаницу су Срби, ма где били, увек у души и срцу носили и њом се поносили:

”Грачанице, кад бар не би била од камена.
кад би се могла у висине вазнети.
Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли на тебе клети.
Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака давних расејане кости.”
Д. Максимовић

Тако, у зла времена, у борби са некрстом, Срби се расејаше по целом свету, на свих пет континената. И градише своје богомоље… Да се у њима Богу моле, да у њима виде небо своје… Део своје отаџбине… Да их Дух Свети сачува… Да се не обезбоже… Да се не одроде… Да славе своје славе… Свога Светог Саву, Светог Немањића, највећег међу Светом лозом Немњића, који им својим животом осветли пут ка Господу, ка Вечности…
И тако пламен своје вере одржаваше неугаслим.

Али, злодуси од којих избегоше не поштедеше их ни на далеким континентима. И смислише паклени план! План, који само господар мрака може да смисли!
Да се са њима кроз Цркву обрачунају!

Жалосно али истинито – оне које злодуси изгнаше из земље, мајка Црква изгна и из Цркве и назва их ”расколницима”.

Не поистовети ли се Црква тиме са злодусима?

Нова Голгота: Бити истеран из своје земље и своје цркве

Има ли веће трагедије него бити истеран из своје земље и из своје Цркве? Није ли то нова Голгота за крстоносце који су због крста страдали, прогнани и расејани по целом свету? Али, дух Грачанице је Србе бодрио и давао им снаге да на новој Голготи истрају. И тако, на далеком континенту, у Америци… саградише нову Грачаницу као поруку злодусима да дух Грачанице у њима живи, да остају верни косовском завету, да их Свети Сава води, да остају верни светим Немањићима, Православљу, Светосвљу… Том неуништивом, једином бистром врелу живота који је Србе напајао и осветљавао им пут у вековима таме и зулума.

Под окриљем Грачанице никоше многе богомоље у Америци, Канади, Европи, Аустралији, по целом свету, на место оних које им мајка Црква одузе судским процесима који су много коштали. И, да им се 1963. година не би поновила, да им се богомоље поново одузму, ставише их у корпорације, да их штити закон државе у којој живе…
И основаше Слободну Српску Православну Цркву.

И поведе их најбољи међу њима – владика Дионисије, чувар правог славља праве Српске Светосавске Цркве, и традиције српске државности – а Мајка Црква га за то рашчини. У Ускршњој посланици је писало ”да се не памти да је икада у нашој цркви један епископ рашчињен”!

Нису помогли вапаји Ћелијског заточеника аве Јустина, који се позивао на Свете Оце и њихове мудре савете о очувању јединства Цркве. Узалуд је ава Јустин указивао на канонски поредак и да је рашчињење и сам поступак против владике Дионисија несагласан са Уставом и кривичним законима Српске Православе Цркве:

”Владики Дионисију је суђено, не према канонима Православне цркве, већ ”по канонима који се тичу интереса отаџбине”!”

Које отаџбине?
Отаџбине тадашњих властодржаца!

Али… све је било узалуд – био је то усамљен глас вапијућег у пустињи:
Архијереји мајке Цркве остали су глуви и немилосрдни.
Немилосрдни јер нису имали веру и родољубље Светог Саве као што га ни данас немају!?!

О. Јустин, у посвети владици Дионисију, на два тома ”житија светих”, пише посвету :

”Врло ми драгом у Господу и светом владици Дионисију на бесмртно молитвено сећање. Отац Јустин, о Божићу 1976. манастир Ћелије”. Сличну посвету написао је о. Јустин и 1977. године.

И тако… живеше 30 година, до предвечерја великог рата и пада злодуха у свету.

Духовно помирење: ”Нећемо ваше него вас”

У општој еуфорији и илузији да су злодуси пали, да нема више оних који су их прогонили, да је дуго очекивана слобода коначно на прагу, завађена браћа у Христу пружише руку једни другима:

У Саборној цркви у Београду, на празник Сретења Господњег, 15. фебруара 1992. године, митрополит Иринеј и владика Василије служили су Свету Литургију са Његовоим Светошћу Патријархом г. Павлом и још десет других архијереја Београдске Патријаршије.

Било је то духовно помирење и причешће из једне чаше.

Његова Светост Партијарх српски г. Павле, држећи се начела апостола Павла, обећа тада:

”Нећемо ваше него вас”.

Написаше и потписаше да нас неће укидати ни административно мењати:
”Српска Православна Патријаршија се слаже да неће реорганизовати, укинути нити у ма ком погледу променити административно устројство Новограчаничке митрополије или њене три епархије без сагласноисти са епископским саветом Новогрчаничке митрополије и црквено народног Сабора дотичне епархије.”

Духовно јединство требало је и административно озаконити на чему је радио Законодавни одбор.

”Узмите своје цигле и идите!”

Нови Устав, који је Законодавни одбор обнародовао на Сабору у Новој Грачаници 1998. године – НЕГИРА сва дотадашња ”обећања”:

– Укида Корпорације а имовину контролише јерархија.
– Укида Новограчаничку митрополију (Слободну српску цркву) и ”дели” је ”сестринским” епархијама.
– Епископ има апсолутну духовну и административну власт.
– Смањује учешће делегата на Црквено-народном Сабору.

Иако такав Устав делегати Сабора НИСУ прихватили на Сабору 1998. године – патријарх г. Павле ипак поручује ”расколницима”:

”Ко хоће да остане у заједници са црквом и црквеним законом МОРА прихватити заједнички Устав СПЦ по коме су сва имања власништво СПЦ и она њима управља. Узалуд они говоре: ми смо градили и куповали та имања и сада хоћемо макар један део да буде на нашим располагањима. Е, то никако не може. Ту је и око тога СПОР”.
”Узмите своје цигле и идите!”

Где се изгуби начело апостола Павла?

Где се изгуби начело апостола Павла?
Где је обећање да нас неће реорганизовати и мењати?
Шта би са обећањем ”Нећемо ваше – него вас”?

Устав НИЈЕ ПРИХВАЋЕН ни на продужетку Сабора у децембру 1999. године, а владика Лонгин је обећао пред делегатима сабора:

– Да ће да се влада не по новом Уставу, већ по Уставу Нове Грачанице.
– Да ће да чува ”нашу лепу” Грачаницу, значи неће је делити ”сестринским епархијама”.
– Да га наређења из Београда не интересују без обзира од кога долазе и какав облик власти тамо био.

Нови Устав никад није прихваћен на сабору Новограчаничке митрополије!

Но, иако такозвани Нови Устав НИКАД НИЈЕ прихваћен на сабору Новограчаничке митрополије, то није сметало архијерејима мајке Цркве да на Сабору 21. маја 2009. године покушају да укину Новограчаничку Митрополију, кршећи сва уставна права Слободне Цркве, стављајућу црквено-школске општине у Канади под омофор владике под којим нема спасења не само за вернике већ ни њега самога… Под омофор владике који се од свог доласка судио са својим парохијанима, који се и сада суди са једном од својих парохија, и који цркву у Нијагари држи затворену три године јер је основала корпорацију. Није помогло чак ни наређење Црквеног суда да отвори цркву!

Народу је објашњено да је црква у Нијагари затворена (5. априла 2006.) на основу 2-ог канона Правила Светих Апостола што се никако није односило на затварање цркве и забрану богослужења!

Напротив, канон 4-ти Седмог Васељенског Сабора, који је оригинално саставио апостол Павле, између осталог гласи:

”Ако било ко због злата или било чега, или на основу личних разлога спречи било ког свештеника који је њему подређен да обавља богослужење или ако затвори Свети храм тако да се у њему не може да обавља богослужење, он треба да се подвргне закону ”lex talionis”, што у преводу значи да такав епископ треба да се казни”!

Архијереји мајке Цркве оглушише се и о две резолуције црквено-школских општина у Канади, у којима потписници изражавају ”велику забринутост због могуће арондације и припајању црквено-школских општина под јурисдикцију владике канадског Георгија и Епархије канадске. Све ЦШО су изразиле одлучност да не желе да припадну под јурисдикцију еп. Георгија због његовог кршења канона (4. канона 7. Васељенског сабора и 27. канона Апостолских канона) и других правних спорова који су у току.”

Канадска епархија огласила се ”одговором” да су ”шокирани” тим ”срамним актом” пуним лажи, траже неодложно извињење, и упозоравају ”да под његовим омофором неће моћи да црквеним имањима управљају на нецрквен начин”. И потсећају нас, да пошто и ми имамо корпорацију – да можемо очекивати судбину Нијагаре!
Заиста братски и хришћански почетак – Комунистички злодуси су нас ”бројали” кад смо у цркве улазили али нису цркве затварали!

Да ли се памти у историји српске Цркве да су православне владике тако кажњавале вернике?
Зато… песник Миладин Шошкић јадикује:

”Зла времена српски роде
Зле владике производе,
Зле владике и владаре,
И безбожни господаре!”

Интересантно је напоменути да је један од потписника ”одговора”, члан Епархијског савета, и један од блиских сарадника, и претпостављам, истомишљеника оних који су нас ”бројали” – данас нам ”дели лекције” како се поштују архијереји!

Много ”охрабрује” ”структура” Епархијског савета сада када су они некрштени или скоро крштени, већи верници од нас које су због крста својевремено прогонили. Заиста чудна времена дођоше… да нас данас они из цркве избацују…

Ето, то је само кратка хронологија догађаја постојања Нове Грачанице и њен епилог ”јединства” са мајком Црквом…
Без коментара… оставимо читаоцу да схвати како на делу изгледа ”јединство у Христу” са мајком Црквом, јер…

”По делима њиховим познаћете их”

Оставимо за тренутак суморну Грачаницу у Америци… препустимо је њеном болу да тугује за својим пастиром, владиком Дионисијем, који ју је храбро и неустрашиво водио уским путевима праве вере Православља и Светосавља…

Док за њим жали паства на свим континентима, у Аустралији су српски верници Правог Славља препуштени језуити који око 150 градитеља из Цркве истера, цркве им закључа, молитву ускрати… Лишава их свештеника… Али зато, док слаткоречиво ”беседи” о љубави – окупља проблематичне људе и друге девијанте… Не каже ли се да сличан сличног тражи?

Његова паства препуштена је вуковима који своје стадо не сабирају већ растурају… Који не траже и не радују се кад нађу једну изгубљену овцу већ стадо због имовине разгоне…

Брига о имовини превагну бригу о нашој души.
И нема казне… јер за то се не кажњава.
Или нема ко да казни?
Виде ли то Свети Оци?

Плачу ли над нашим грехом?

Грачаница окупирана у сопственој земљи!

Препустимо Нову Грачаницу њеном болу и погледајмо шта се збива са Грачаницом на Косову и Метохији. Њена судбина је још болнија јер њено постојање је и наше српско постојање и опстајање. Над њом су се поново надвили тамни облаци, како се увек дешавало у њеној бурној историји…

Грачаница је окупирана у својој сопственој земљи.
Окупирана од моћника који у својој моћи и бахатости погазише све Божије и људске законе:

”Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом”, рекао би Његош.

И заиста, по нечовјештву их и препознајемо.

Вернике јој разгоне, хватају, муче… Продају органе својих жртава за скупе паре.. Чак и деце… Има ли таквих примера варварства у историји? Верници живе у гетоима без слободе и непрестано ослушкују одакле ће и кад ће варвари банути… Хоће ли им куће попалити.. Њих побити.. Стоку им отерати… Светиње уништити и оскрнавити, монахе масакрирати…
И нико не диже глас!

Такозвана ”Хришћанска Европа” ћути и гледа:

”Вид јој се смањио, слух стеснио, и срце одрвенило”, рекао би владика Николај.

Грачаница је опасана бодљикавом жицом… сведоком свога ”слободног” постојања. Чува је један од најамника, по дужности…

Али је пуна верног народа који у Њој тражи утеху за своју Голготу… Упућује молитве Богу, светим Немањићима, својим ктиторима – да их сачува, да му да снаге да издржи своје Распеће.

Није ли молитва Св. Саве и светих Немањића умолила милост код Господа да им у овим тешким данима искушења и невиђеног страдања пошаље свога слугу, апостола наших дана, духовно чедо аве Јустина, владику Артемија?
Није ли то дело Духа Светога?

Да ли се ”случајно” нашао тамо, у срцу српске отаџбине и духовне баштине – као стожер Православља, постојан као стена, бескомпромисан у одбрани Косова и Метохије, средњевековних светиња и своје пастве? Као стуб Цркве усправио се владика Артемије у Грачаници у име Православља, Божије Истине и Правде! Храброст и постојаност истинског српског пастира у борби Давида против Голијата песник Шошкић усхићено овековечава:

”Наш владика Артемије, беспoштедну битку бије
А за добро српске цркве, српског рода и Србије!
У времену неизвесном, кад се Српство обесправи,
Ти са крстом и на крсту поста Христов војник прави!
Николајев и Јустинов преправедни наследниче
И Лазарев са Косова Божје правде праведниче!”

Његова борба би можда била лакша да је бије само са бахатим моћницима света! Но, ту су и домаћи измећари, ”домаћи јад”, који се испилио из Брозовог шињела, ”марксистичка деца” која нам продају наводну демократију, иако у њима још фигурира интернационална свест ”пролетера свих земаља”, којима је национална димензија српског народа одувек била мислена именица и непозната величина…

Они нас нажалост воде.
И, као што су њихови родитељи били велики ”борци” против свега Српског, Светосавског и Православног, и давно започели разграђивање нашег духовног бића, продајући и отуђујући оно што је најсветије српском народу, оно што није на продају, оно што је чинило бит српског народа, наше Косово и Метохију, тако и они, у спрези са белосветским моћницима, покушавају ”да заврше” зла дела својих родитеља. При том грлато обећавају, да их сви чују, да ће бранити Косово ”свим расположивим средствима” али не и војним, и не дозвољавају ”да Руси буди већи Срби” од њих.

Ни то не би било толико погубно да владика Артемије у својој неравноправној борби Давида против Голијата има подршку своје ”браће у Христу” – подршку српске православне Цркве.

Напротив, за неку ”браћу у Христу”, у спрези са влашћу, за ”моћне синодалце” – владика Артемије је непрестана жртва за одстрел! Непрестано му прете и рашчињењем, и принудним пензионисањем, и премештањем, и стављањем пред Црквени Суд – ако не ”слуша Синод”!

Велика је листа његових ”грехова” и ”непослушности”.

Владика Артемије је инсистирао да се туже четири европске замље због недостатка заштите српског народа и светиња на Косову и Метохији за време мартовског погрома 17. марта 2004. године. Синод се прво сложио – па онда ”предомислио” и инсистирао да владика повуче тужбу! Владика Артемије је наравно опет пружио отпор!
Затим је дошао фамозни Меморандум. По питању потписивања Меморандума о обнови порушених цркава, поново му се претило рашчињењем ако не ”послуша” Синод. Требало је обнову препустити Косовским институцијама. Владика Артемије се држао основног начела да обнова српског верског наслеђа остаје надлежност наше Цркве и државе а не оних који су их рушили, и да се самим тим признају и још до тада непризнате косовске незаконите институције.
То је управо био и Ахтисаријев план да обнову и целокупну бригу о српским црквама и манастирима на Косову и Метохији препусти једном савету у којем би већину чинили Албанци и међународни претставници.

Иако стручна комисија, формирана по одобрењу Архијерејског Сабора, ”обновљене” објекте није могла да прими јер је нашла много пропуста, моћна ”браћа у Христу”, нису ни хтели да погледају извештај стручне комисије, формиране по њиховом одобрењу, већ су инсистирали да ”Преосвештени Епископ рашко-призренски г. Артемије хитно прими већ обновљене црквене објекте”!

А ако их не прими – опет су му претили Црквеним судом и принудним пензионисањем!
Но, ни ту није крај.

За време посете америчког подпретседника Џозефа Бајдена, који за Србе никад није имао разумевање, владика Артемије је ускратио свој благослов за његову посету манастиру Дечани!

Такозвана ”браћа у Христу” одмах су ”кориговали” и преиначили одлуку владике Артемија!
Важно је истаћи да је Бајден отишао у Дечане, седиште викарног епископа Теодосија – а не у Грачаницу, седиште владике Артемија!

Такође је важно истаћи да су државне посете претседника Тадића манастиру Дечани – а не Грачаници, и да је Архијерејску литургију, на Ускрс митрополит Амфилохије служио у Дечанима, са викарним владиком Теодосијем – а не у Грачаници!

Зашто?
Објашњење за то даје верски аналитичар Туцић када у интервју са Лопушином каже:

”Епископ Теодосије, супротно Артемију, за свој рад има подршку већег дела цркве а такође и државе”.

Противзаконито признање лажне државе Косово се мора ”озаконити” јер се тиме спроводи воља моћника!
Ту је огромна сметња владика Артемије.

Зато желе да га ”уклоне”, не бирајући средства – да не ”смета”!

За то су се побринули они који грлато ”бране” Косово ”свим расположивим” средствима” у ”спрези” са Црквом. Да би спровели вољу моћника створили су двовлашће на Косову кроз свог послушног владику Теодосија. Зато он за ”свој рад има подршку већег дела цркве а такође и државе”, како каже верски аналитичар Туцић.

Црквени моћници су владику Теодосија, иако викарног владику, укључили у све функције почев од обнове цркава до разноразних преговора и примања важних државних и страних државника.

Тако је потпуно заобиђен владика Артемије и искључена његова надлежност!
Зато, даље у интервјуу, аналитичар Туцић закључује:

”Нама треба јака држава и јака црква. А јаке су ако и држава и црква добро функционишу’’.

Не треба изгубити из вида да нови Синод у јавности зову ”европски” и ”проевропоска црквена влада”. Како се председник Тадић залаже за ”европске интеграције” проевропски Синод ће му бити десна рука. ”Добро функционисање” изванредно је постигнуто јер се ”Држава” и ”Црква” одлично допуњују:

Шиптари су, задњих година, у борби за своје отцепљење имали паралелне структуре својих институција, игноришући српске институције.

Ко копира ”рецепт” двовлашћа?
Копирају га ”одговорни” Цркве и Државе!
Да ли су то ”сва расположива средства” у борби за очување Косова?

Зашто Црква, уместо да се поноси и хвали пастирску дужност једног правог пастира – непрестано га ставља на оптуженичку клупу као ни једног владику? Зашто се диригована државна штампа просто утркује ко ће више блата бацити на већ распетога владику Артемија?
Зар то свима не пада у очи?

Стреле у тоболац!

Стреле у тоболац, моћни синодалци, ”марксистичка” и ”ватиканска” ”чеда”!
Јесте моћни али нисте свемоћни!

Да ли то чините из страха од моћника или због ”рајетинског менталитета”?
”Страх човеку често образ каља”, рекао би вам Његош.
Бог вас гледа.

Зар заборављате да ће Бог да вам суди а не моћници овога света?
Ако верујете у Бога зар се не бојите Његовог суда?

Свејерес

Али… да се вратимо на идентичне судбине и идентично страдање обе Грачанице, и потражимо објашњење тој идентичности страдања.

За амерички раскол патријарх Герман је оптужио комунисте. У књизи ”Ја и комунисти” он признаје да су комунисти вукли конце у свему па и у расколу:

”За амерички раскол, једну од непреболних рана Српске православне цркве, криви су комунисти и њихова држава. Рано сам увидео да ће комунисти направити раскол међу Србима. Комунисти су нам рушили кућу коју смо вековима градили”.

Улога комуниста јесте неоспорна али није и једина.

Како можемо објаснити да ту стару поштену емиграцију која се напајала бистрим изворима Светосавља и Православља и која је цркве градила сада из Цркве избацују као ”неподобне” – они који цркве пуне новокрштеним и новокомпонованим квази-хришћанима?

Могло се очекивати да после пада комуниста, пружимо братски руку једни другима и потражимо чак и извињење за неправде почињене за време комуниста као што је то учинила румунска Црква која се свом народу извинила за вишедеценијску сарадњу са комунистима и неправде почињене за време диктатуре Чаушеског.
То се није десило.

Напротив – опет нам насилно отимају имвину – као што су радили и 1963. године – догађа се реприза 1963. године и то у још драстичнијој форми!

Значи ли то да нема разлике? Или да постоје фундаменталне разлике? Ако постоје – у чему су разлике?
Потсетимо се да патријарх Герман већ 1968. године постаје један од шест претседника Светског савета цркава који је главни заговорник екуменизма – и да на том положају остаје 6 година! Иако је патријарх Герман то правдао ”мудрошћу” да се ”дрво на дрво наслања а човек на човека” – 1969. године изјавио је у Бања Луци:

”Дух екуменизма треба да се зацари у свима нама и у целом свету!

У исто време ава Јустин за екуменизам има само једно име: СВЕЈЕРЕС!
Зато у писму, преподобни ава Јустин, ћелијски заточеник пита Синод и патријарха Германа:

”Колико ћемо дуго обесвећивати наше Свето Православље и нашу Светосавску цркву са вашим кукавним и ужасним ставом према екуменизму и Светском савету цркава који је директно супротан Светом Предању?”

Коме треба да верујемо? Једном подвижнику, теолошком челнику признатом и познатом у целом свету који је живео Христом, и који је због тога кажњен ”изолацијом” у манастиру Св. Ћелије – или патријарху Герману кога назваше ”црвеним патријархом”?

Јеретици рашчињавају правовернике!

Мислим да је одговор јасан:

Значи Српска Црква је већ тада закорачила у ЈЕРЕС.

А зато да би своју јерес сакрили – нас су назвали ”расколницима”!
На тој лажи заснива се чињеница да су они који су били у јереси – рашчинили владику Дионисија – који није био у јереси!

Могу ли јеретици да рашчињавају правоверника зато што се држи предања?

Некада се јеретицима одузимала имовина а они хоће да отму имовину правоверних – а они су још увек и у јереси и Светском Савету цркава!

Но, зна се да се зло, ако се не искорењује, множи аритметичком прогресијом.
Зато, ако хоћемо да сачувамо чистоту наше вере, наш однос према злу – никако не може бити пасиван.
Указујући на бескомпромисну борбу за веру Његош би рекао:

”Удри врага не остав му трага ја ли губиш обадва свијета”!

Али… наша Црква врага није тукла!
Зато се коров намножио и умножио.

Зато онда не изненађују:

• ”Новотарије” и одступањење од устаљеног вековног служења Свете Литургије. Иако је Архијерејски Сабор три пута доносио одлуку да се Литургија врши по вековном предању цркве, поједини архијереји – ”новотарци” – упорно се о то оглушују! Тек да се ”неблагословена” самовоља не изгуби из вида…

• Учестали ”дијалози” са ”сестринском” црквом – оном коју је ава Јустин назвао ”јеретичка црква” – у току којих нису видели теолошке ”разлике” па су заговарали ”јединство”! Ти дијалози и ”братске посете” светој столици и заговарање ”јединства” доведоше их у Равену где се у октобру 2007. године потписује споразум о јединству Католика и Православних са папиним приматом!
При том свети отац подвлачи:

”Католичка је једина црква а све остале су кришћанске заједнице”.

Сад можемо да разумемо зашто 34 српска свештеника са владиком Лаврентијем пољубише руку и клекоше пред ”светим оцем”? Због тих фамозних посета Ватикану, Србима дувају сви опасни ветрови.

• Екуменски дијалози о јединству свих Хришћана, без обзира у шта верују, јер, ”Бог је један”, такође су неканонски скупови на којима поједини архијереји учествују.

• Такође се траже ”хитне реформе” у Цркви.

Ко да је реформише?
Фудбалери, који ето уђоше и у Синод?

Ко је заиста у расколу?
У расколу су стварни јеретици!

Владика Артемије, духовно чедо аве Јустина, и неприкосновени поборник Православља, ”не уклапа се” у новотарије нити у ватиканску политику наше Цркве.

То је разлог код такозване ”браће у Христу” због којег им је владика Артемије жртва за одстрел. Није ли то, поред осталог разлог за изолацију, као његовог духовног оца Јустина?

За националну емиграцију, као и за владику Артемија, флертовање са Ватиканом, ”новотарије”, екуменски дијалози… све те јереси неспојиве су са светосавским путем којим су ишли и којим иду.

Зато се из Цркве они изгоне као ”неподобни”!
Према томе, ко је онда у расколу?
Да ли је јасно зашто су Грачанице угрожене?
Угрожено је оно српско изворно и православно!
Коме ”служе”поједини архијереји?

До појаве злодуха Црква и народ су били једна духовна целина, са истим тежњама и истим циљем. Као једна душа и једно тело делили су исту судбину кроз све минуле векове. Од комунизма па надаље, јерархија, са часним изузецима, се ставља у службу непријатеља Божијих и народних. Патријарх се дружи са Титом, даје му одликовања… Врх Цркве врши њихове прљаве послове и гоне верне Божије слуге у Цркви и народне родољубе у туђем свету и отаџбини. Оне у туђем свету изводе на белосветске судове… Владику Дионисија рашчињавају…
Изговарали су се на диктатуру и бруталност једнопартијског система који је Цркву прогањао. Међутим, пошто данас имају ”демократију” и ”многопартијски” систем – којег се онда бога сада боје?

Иако је комунизам као страховлада ”пао”, јерархија, са часним изузецима, и даље руши и гони све српско и православно. У ортаклуку са ” марксистичким чедима” покушава да доконча сваки отпор према силама овога света.
Изневерила је Бога и Српски народ.

У служби су једног другог зла које прети да влада светом бришући границе и национални идентитет народа… Име му је глобализам – са једним заједничким глобалистичким богом за све народе без обзира у шта верују.
Свети отац сања да ће он бити тај глобалистички бог у кога ће се веровати… оправдано је зато закључити да су наши јеретичари и стварни расколници том лажном богу признали примат.

Владика Николај, ава Јустин, наши теолошки горостаси, челници, Божији подвижници, следбеници Господа Исуса Христа и Светог Саве, постадоше свеци и остадоше као куле светиље да светле српском народу да им у тренуцима оваквих помрачења буду путоказ и звезда водиља куда треба ићи и како очувати чистоту вере.

Свети владика Николај поручује:

”Маловерци хоће да се зову Хришћанима, само да се зову али да не буду. Стоје међу синовима Православља а не држе закон православни. Броје се у синове светосавске а не ходе путем оца свога Светог Саве. Као јалова су дрвета међу дрвећем родним истог имена у истом воћњаку. Као изостали изнемогла трупа која се лено вуче за ревносном сјајном војском Христовом.

Зато ти и говорим, Србине брате: борба за веру то је борба за душу, а борба за душу то је борба за главну имовину своју и за живот вечни. Не говорим ти у име моје него у име свих предака својих, светих и витешких, који се Бога бојаше, за душу бринуше, и за веру борбу водише. Па чак и кад битке на светском попришту изгубише, душе своје спасоше и у царство Христово се уселише.”

Проплакаше иконе по Србији од греха српскога… Опомињу да је вера у опасности… Да су Грачанице опет нападнуте…

Није ли велика милост Божија да се у Грачаници, нашем косовском опредељењу, усправи лучоноша вере прадедовске, вере православне, свети владика Артемије, да нам покаже како се за веру бори, да не малаксамо, да не будемо ”јалово дрвеће” међу дрвећем родним.
Знате ли коме претите маловерници?

Торонто ,

Духови 2009 Др. Десанка Крстић

извор:  СРПСКЕ НОВИНЕ -Торонто

+++

Уз овај текст две песме које, свака на свој начин, изражавају тугу за Грачаницама.

УВРЕЂЕНИ ВЕРНИК
Трипко Пешикан
Мај 2009
———————-

Бацили су удицу,
У језеро треће,
Ухватише велику рибу,
Није било веће.

На четири дела,
Риба се подели,
Епископи наши-
Баш су тако хтели.

Највећи је део,
Лонгин себи дао,
Луд је онај,
Ко то није знао!

Поједоше рибу,
Кад не беше поста,
Грачаница пуста,
Полу-празна оста.

Канади је припала,
Само реп и глава,
А владици Георгију,
Канада читава.

Убрзо ће риба,
Нова да нарасте,
И опет ће Епископи,
Брке да омасте.

Неколико епископа,
Потписаше судбу нашу,
И предадоше сад Канаду,
Под Милтонског пашу.

Молим Србе Америке,
Тако исто и Канаде,
Да размисле они добро-
Нови Устав не прихвате!

Јели црква фирма нека,
Па да имаш у њој шере,
Или Божија установа,
Православне српске вере.

Требао је бити Милтон,
То духовно свето место,
Сад владика Георгије,
Заузео царски престо!

Ово пише песник-
Посебнога стила,
Бог му дао дара,
Ко да има крила.

Ако ти се не свиди,
Устани и кажи,
Тамо ћеш ме наћи,
На вечитој стражи.!

ГРАЧАНИЦЕ, туго наша,
И језеро треће,
Куд то наша црква,
Лошим путем креће?

Нико нас не пита,
Верницима осташе кости,
Они што градише,
Бог нека им душу прости

+++

Песма о Призрену

Ко гусле без струне,
Као цар без круне,
к’о дете без снова –
то смо без Косова!

К’о пастир без стада,
К’о радник без рада,
Планина без стена –
То смо без Призрена!

Као храст без жира,
К’о земља без мира,
К’о сунце без дана –
То смо без Дечана!

К’о мрав без слободе,
К’о риба без воде,
К’о сунце без сјаја –
Ми без завичаја!

К’о морнар без мора,
К’о соко без гора,
К’о гнездо без птице –
то смо без Бистрице!

К’о зидар без зида,
К’о човек без вида,
Не можемо пешке,
Стићи до Љевишке!

Протера нас човек,
А уствари змија,
Сама оста Призренска
Богословија.

Само Бог је тамо,
Обитава туде,
И Он сада крепи
Преостале људе.

О Господе Свети,
Дај нам да схватимо,
И једнога дана
Да се ми вратимо!

Миодраг Крагуљ,
Ученик 5. разреда Призренске Богословије


извор: СРПСКЕ НОВИНЕ – Торонто





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo