Вести

KOMENTAR. Stari aforizam iz vremena komunizma je glasio: „Crkva je odvojena od države da ne bi odumrla.“ Shodno tome, čim se slizala sa državom, krenula je stranputicom, koja ničemu dobrom ne vodi.

+++

SPC je, od Turaka do Josipa Broza, očajnički pokušavala da sačuva svoju autonomiju, uz sitnije protokolarne ustupke koji su bili neminovni da bi opstala. Zavisno od toga koliko je u pojedinim trenucima bila jaka, tako se i ponašala: ili je ćutala manja od makovog zrna da na sebe ne skrene pažnju bezbožnika, ili je dizala glas koji vlast nije smela da ignoriše. Ali, nikad kao sad nije stala u službu aktuelne politike, utrkujući se u dodvoravanju sili koja Boga ne moli.

Počelo je sa vladikom Grigorijem, navodnim favoritom srpskih vlasti, koji nije krio svoj (nehrišćanski) gnev što mu je izmakao tron prvog među jednakima, optužujući „tvrdu struju da ne želi ukorak sa svetom, već nas vuče unazad“, a onda je na red došlo najbolnije pitanje: Kosovo. Tačnije, vladika Artemije.

O pomenutom episkopu raško-prizrenskom može se misliti ovako ili onako, ali sama činjenica da predsednik države Srbije i potpredsednik Amerike šetkaju njegovom avlijom a da ga ništa ne pitaju, odnosno krše osnovna pravila crkve (pa i pristojnosti), dovoljna je da se vernik stavi na njegovu stranu. Potom je panično oglašavanje Sinoda i udvorički blagoslov DŽozefu Bajdenu za posetu Visokim Dečanima potpuno ogolio suštinu sukoba „svih protiv jednog“: crkva je, dakle, legla na državnu rudu.

Katolici veći od pape koji sede u Patrijaršiji ući će u istoriju ili kao neverovatno vešte diplomate i spasioci onog što se spasti može na Kosovu, ili će crnim slovima biti upisani kao ljudi do guše upleteni u zakulisni projekat definitivne prodaje svete zemlje. Ali, u očekivanju suda istorije, javna hajka na jednog čoveka, ma koliko žuljao neistomišljenike, ne služi na čast telu u koje su Srbi (doskora) gledali kao u Boga.

Kao da nije bilo dovoljno to što su mu, prema saznanjima „Vesti“, zapretili crkvenim sudom ukoliko ne osvešta crkve obnovljene parama „kosovske države“, kolege iz Sinoda zdušno su se uključile u hajku povodom centra za rehabilitaciju narkomana u Crnoj Reci. Mada se vladika Artemije odavno distancirao od rajske batine kojom se štićenici „skidaju“ sa droge, namestio se zgodan povod da se episkop još jednom prikaže kao „tvrdolinijaš“ kome, eto, ni lopata po zadnjici u ime pročišćenja nije strana.

Poznata je ona izreka da Srbe samo crkva može da okupi, ali se raziđu čim stane kiša. Nas tek čekaju oluje i gromovi, a bojim se da glave i duše nećemo imati gde da sklonimo. Duh mondijalizma umesto Svetog duha, zar je to put kojim je krenula Srpska pravoslavna crkva, poslednji stub na kome nam se nacija držala?

Piše: Milan Jovanović

izvor: VESTI, 26.05.2009

Foto -novinar.de