Вести

По стиску руке, између монаха и Американца (али не обичног Американца, јер човек без човечности не може да се сматра као обичан човек),

З.Д. 23.05.2009
+++

и по осмеху монаха који радосно посматра сусрет Американца и брата по ризи, можемо да закључимо да манастир Високи Дечани оскудева у висини духовности, или да закључимо да су монаси манастира Високи Дечани отишли високо у глуми монашког живота.

Поглед на описану слику може да нам каже све, само не може да нам покаже којом стазицом су отишли и православна духовност, и православни духовници из тако велике православне светиње.

Зашто мале стазице? Па и за мишије ногице је довољна стазица и за мишије тело је довољна рупица, само толико колико он у себи носи храбрости.

А Сабор, шта је рекао Сабор на улазак Американца у манастир Високи Дечани?

Шта да кажу учесници Сабора, па нису они зидали светињу, па да је поштују, па нису они ни разумели озбиљност постојања моштију у тој великој светињи, па да, бар зарад тих моштију заштите светињу од скрнављења.

Наши сабораши мисле да праведни Стефан Дечански у доколици тамо лежи. У истој доколици у којој су наши сабораши отишли пред храм Светог Саве на Врачару и одиграли неки исторјски тренутак као траг да су са Косовом саосећали, онда када су нам то Косово заиста и отели.

А ко нам је Косово отео?

Албански Шиптари? Не. Та поштена багра је само поштено одрадила свој дуг који је од њих матица њиховог постојања тражила.

Па ко га је онда отео од Србије? Срби? Не!!! Са овом српском трагедијом Срби немају ништа. Ово су урадили они који се зову Србима, а само тама зна шта у њиховим венама тече.

Кажу да је у традицији Србије и српских светиња да пруже гостопримство свима, па немојомо се изненадити када „сутра“ угосте и самог антихриста.

Када поглавара таме (нечастивог) буду са свим почастима дочекивали у свим српским светињама и проведили га кроз све крајеве земље Србије.

Само, олако изјашњени Срби, треба да знате да поглавар таме царује светом, па и Србијом од давнина, од периода када се није знало да ћете се и ви омаћи и кроз рађање у српским животима појавити.

Царује он земљом и ваздухом и од периода када су у Србији и српским светињама живели Срби и тиховали светосавски духовници, али почаст његова мрачна сила није добијала.

А зашто је није добила?

Зато што су о Србији некада бринули српски родољуби, а светиње нам Крстом, Јеванђељем и снагом Светог Духа бранили светосавски подвижници.

О Србији су бринули синови српских сељака. Олтаре и веру су нам чували синови српских сељака.

О Србији данас брну синови комунистичких ђака. Олтаре и веру нам скрнаве синови комунистичких ђака. Сви у нечем доктори и сви познају боље енглески језик од матерног језика.

Сви дипломци некаквих универзитета, и зато данас имамо универзално лудило и у држави и у вери.

Синод је дозволио да Американац уђе у српску светињу, манастир Високи Дечани, али је тај исти Синод прескочио обавезу да Американца одведе у светињу живе истине, а то је простор српских енклава.

Тамо где живи света истина да Срби живе као и Јевреји за време нацизма.

Тамо где живи света истина да Срби гладују као што су гладовала сва тела смештена иза видљиве или не видљиве бидљикаве жице.

Тамо где живи света истина да Бог својом снагом на једном месту видљивим и невидљивим хлебом храни оне у којима, сем Њега, нико други не види бића са правом на живот који обећава „напредност“ двадесетпрвог века.

А зашто наши сабораши нису Американца одвели у земљу завану српска енклава?

Зато што је та „земља“ истина молитвене снаге наших сабораша. Да је њихова молитва била јача та земља се данас не би звала српска енклава, већ српска косовска слобода, удобност живота са наликом или једнообразном лепотом какву имају наши сабораши у земљи заваној дворска епархија, одакле и излази њихова молитвена јачина.

Како да покажу Американцу истину по којој се мери њихова вредност, и том вредношћу да стану испред америчке вредности, кад знају да се испред Америке не стаје, да се за Америком пуже.

Но нека их, нека пужу.

Светињу не може опоганити ни наша погана нога, ни наша погана душа, ни наша погана плахта.

Наша поганост погани само нас. Њу ми не можемо скидати са себе и бацати је унаоколо. Ми само можемо да се од ње ослободимо ако је уништимо у себи. Кад је уништимо она из нас излази кроз наше сузе. А ни једна суза покајања није суза мутне капи, већ бистра кап нашег оздрављења.

Ко се поведе за поганим, није за њим пошао зато што је овај на њега бацио чини своје поганштине, већ је пошао својом вољом.

Али шта може да отрезни нашу душу и учврсти нашу вољу?

Истина ко су нам поглавари државе и подпоглавари вере.

И док гледамо у ту истину, и док се на њу привикавамо, треба прво да погледамо у себе и да се искрено сами са собом поразговарамо.

У том разговору себи треба да признамо колико својим свакодневним мислима, радњама, речима доприносимо признању да смо ову истину градили и ми сами.

А градили смо је свесно и несвесно.

Свесно кад смо заборављали на Господње речи да љубимо ближњег као самог себе, кад смо заборављали Господње речи да поспемо главу своју пепелом кад се на Његовом путу нађемо, кад смо заборављали да се голотињи брата не треба ругати, кад смо заборавили да у вери нисмо да би тумачили речи светих отаца, већ смо ту да би се у њима учили и кроз њих живели, кад смо заборавили да се посећујемо и да моба код Срба није била само ради зидања кућа, већ и ради зидања блискости душа које треба по кућама да живе…а несвесно, кад смо несвесно учествовали у градњи ове горке истине?…онда када смо говорили „Ма, ово је државно, од ово могу да се окористим и само за себе да присвојим“…

И како сад да изађемо из те одговорности? Како да се покајемо због те одговорности?

Преиспитајмо себе пред собом, пред Богом и пред светињом. Преиспитајмо себе и пред сваком душом која нам у сусрет иде, која се крај нас задржава. Преиспитајмо се колико снаге и мудрости имамо да понесемо ову истину и да је истрајно изнесемо, али да светосавље не оставимо.

Али немојмо у чувању светосавља бити јуришници. Немамо право на то. Саборске цареве смо сами направили. Годинам је народу говорено да не сме да види грешке у човеку који ризу носи. Да не сме о њима да говори, да не сме од њих да се саблажњава. Годинама су нас учили да је ризи све опроштено када одежду на себе обуку. Годинама су пред нама високо уздизане ризе, и народ, тек вери враћен, у жељи да верник преко ноћи постане, од сабораша је направио богове на замљи, а пред ликом Господа је у журби (да му риза не оде) промлатио руком и крсним знаком се „закрстио“.

Годинама се ћутке прелазило преко истине да већина верника у светињу улазе са глумачком маском да су верници, а из светиње се излазило и получовечно се живело, вера се видела само кроз речи „пост почиње“ и мисао шта ће се кулинарски посно припремити за те дане.

Годинама се пуштало да пријатељи ризе буду управо они који њихове животе препричавају кад из светиње оду у своју получовечност.

Наравно да нису сви црни бисери у шкољкама православља, тачно је да има и белих бисера, па моле се онда ти бели бисери да овладају овим црнилом, да овладају верском умишљеношћу и да својим истинским сјајем направе огрлицу око наших честитих духовника.

Та бисерна ниска мора да нас окупи око врата Истине. Ако се не окупимо, римски догмат Првог ватиканског концила већ прихваћен од наших сабораша (угледом на његову власт, том власти су забранили еп. Артемију да његов благослов има вредност над епархијом која му је поверена, и том власти су оспорили одлуку еп. Артеимија да Американцу да благослов да уђе у српску светињу) својом црном ниском угушиће православне вратове из чијих грла излазе речи светосавља.

Да у нашим саборашима има више паписта, говори одлука сабораша да су они власт (и над Небом и над Земљом) да су они Папа (који има право и самим апостолима да се супротстави, као што су се и они супротставили рашко-призренском апостолу) који одлучује шта је за бацање а шта за чињење.

Нека их, нека чине по угледу на лице без наличија, ми ћемо чинити по угледу на лице српског сина, хришћанина Саве.

А да би се угледали на Њега, сад када је горка истина пред нама, морамо се личном одрицању приклонити, молитву пригрлити, са страдањем се помирити исто, или бар као и Он.

А живот српског сина Саве поста је бесмртан тек после његове смрти.

А од нас се само то и тражи, да наша борба постане бесмртни живот светосавља после наше смрти, онда када светосавци треба да остану наши потомци.

З.Д. 23.05.2009