logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Z.D.    521 пута прочитано    Датум: 15.05.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Јoj čika popo šta uradi...Попу Милићу од братије с војловачког скупа. “Одговор браће Војловчана попу Милићу Драговићу и осталим мисирским бабама”

З.Д. 14.05.2009

+++

Стихове именоване песме можете прочитати на сајту „Борба за веру“.

Причу коју сам „поклонила“ г.М.Драговићу и коју сам завршила речима „А Ви г.М.Драговићу останите слободно са пером у руци, таолики рад од себе могу да дају и наше „бабе“. Код нас снагу рада и духовности носе наши мушкарци, наши синови и наши духовници.“, нисам писала напамет као што то чини именовани господин.

Да је истинита моја тврдња да „код нас снагу рада и духовности носе наши мушкарци, наши синови и наши духовници“, потврдила је и песма коју су написали у част г. М.Драговића.

У паузи свог рада изњедрили су преко ноћи песму и поклонили је малом светосавцу са жељом да кроз њу ојача своје дрхтаве кораке, ако их ојачао није кроз свето Јеванђеље.

А Ви г. Милићу, у простору своје доколице, свог духовног безакоња, чекали сте десетак дана од скупа у Војловици да саставите писмо поруге и да га јавности доставите.

И у простору свог ума нисте пронашли одају у којој се налази Ваше заветовање том истом светосављу, православљу које сте узели као тему исмевања у свом писању.

Чак сте заборавили себе да питате зашто нисте били у Војловици. А требали сте прво себи да поставите то питање. На Вама је још светосавска мантија. Још са (дрском) храброшћу улазите у светосавске светиње, служите у светосавском олтару. Пролазите поред иконе Св.Саве.у том пролазу, ако Ви не видите Њега, види Он Вас.

Поред Њега пролазите са свом чамотињом своје душе и злим мислима у тој души, али Вас Он није својом казном у кораку зауставио. Није Вам колена скаменио.

Написаним писмом сте желели да исмејете саборност светосаваца у Војловици, а насмејали сте се само свом лику. У том подсмеху питали сте се где су били остали црнорисци, светосавци, и акцентовали да су их бабе заступале.

Дали смо Вам одговор где су били сви они светосавци који чувају своје светосавље а нису се нашли на Сабору у Војловици.

Ево којим речима Вам је песник опевао одговор

„…али ових хиљаду и петстомногима су сачували место,свако од њих још стотину има-исто мисле сви с Војловчанима…“

Сад Ви нама опевајте како сте се Ви нашли на страни која сатире светосавље, која издаје православље? Одговорите нам ко Вас саветује да светосавску литургију окрећете наопако, као и сатаниста што крст океће? Кажите нам које Вас то школе уче? Кажите нам и то која је то цена за коју ће човек продати своју веру, своју државу, презиме својих предака?

Зашто ћутите? Чим Вам се постави питање истине, Ви одговор немате, истине се бојите. Па тај страх од истине замењујете увредама, подсмесима.

Да ли Вам је неко рекао да на крају смејач најболније исмеје себе?

Ако немате мудрост, васпитање, обрзовање за јавност, онда се тој јавности немојте наметати као што чини испевана певачица. Она која испева свој недостатак талента, свој губитак морала и образовања, осмисли неку аферу и том афером јавност подсећа да постоји.

Зашто је Вама требало да Сабор у Војловици претварате у аферу малобројности? Зар никада нисте видели икону Р аспећа Господа и на тој икони видели да су крај тог Распећа стајали само Његова Мајка и Јован Богослов? А видите колико нас данас иде за тим Распећем.

Много нас иде. И када бих остала сама да идем за тим Распећем, опет бих била јача од бројности вас који би се тог Распећа одрекли.

Зашто бих била јача? Зато што би у мени била сва храброст које сте се одрекли ви који сте одбегли.

Да ли мислите да сте нас натерали својим подругљивим писмом да Вам дамо вредност и да о Вама пишемо? Не поштовани, залутали г. М.Драговићу. Нисмо Вам дали вредност. Волели би да можемо, али у ономе што нам о себи пружате не можемо пронаћи ни вредне пенџете на обући Вашој.

Ми својим одговором не одговарамо Вама. Одговарамо онима који имају већи неквалитет од Вашег неквалитета, онима који имају већу храброст за своју издају од храбрости коју имате Ви, онима који су имали вештину да заведу све вас који у себи заводницу нисте препознали.

Њима смо ми одговорили кроз Ваше писмо. Да знају да смо препознали њихов сој и ваш подсој.

Нека из именоване песме свако по нешто научи, и свако по нешто за свој наук пронађе. Јер све што научити можемо служи нам за искуство док не нучимо више.

Погрешиће свако ако ову песму доживи као шалу којом је неко опевао лик г. М. Драговића. Стихови ове песме осликавају све нас.

Кроз читаву песму се осликава лице и наличије човека. Лице Св.Саве (кроз светосавље) и лице свештеника Драговића (без светосавља).

Светосавци нека не поклекну да би постали Драговићи, а Драговић нека се подигне да би се вртио светосављу.

И небојте се светосавци прогона. Може то светосавска душа да издржи.

Ја познајем душу коју нико, сем љубав према Господу, није руководио кроз православље. Без искуства и зрелости душасе припојила „искусним“ православцима. Приметише њену наивност „искусне“ вође православља.

Узели су је себи и место да јој повере православље, они су јој поверили обрт православља.

Сабирала је та неискусна душа два и два. Колико год да је неискуства имала примећивала је да таквом рачуницом не добија четири, већ шест, па шест, па опет шест. Изби вера у Бога изнад неискуства и та љубав према Богу јој рече да збир који добија не припада вери већ невери.

Савијена од ужасног сазнања питала се душа шта да ради. Да ли да ћути или да проговори. Да ли да страда или да бежећи од страдања остане и без себе и без вере у себи.

Освртала се та душа на душе оних које јој је Бог кроз рађање поверио. Питала се да ли сме њих у страдање да уведе. Освртала се душа и на оне од којих је и сама кроз рађање постала. Питала се да ли сме од њих за страдање да се одлучи. Ако се одлучи онда крши заповест према родитељима, ако се не одлучи онда гази љубав према Господу.

Питала се душа да ли сме без образовања да се супротстави необразованим.

Питла се душа да ли сме кору хлеба себи да одузме, и онима које је од себе изродила.

Сва та питања су се као вихор окретала у тој наивној души.

Стајала је душа пред Распећем Господа. Гледала у то Распеће. Знала је ако проговори, ако се супротстави, да ће је отерати од тог Распећа, а крај тог Распећа је одрастала. Пред тим Распећем је оставила сво своје детињство, све тајне из тог детињства, све радости, све сузе.

Пред тим Распећем је сазнала када други греше, а када греши она сама.

Да ли ћутати, или проговорити? Питање без каја и без одговора.

Ако проговри говором ће ударити у мравињак. Брзином светлости ће ти црни оклопници јуришати на њу. Отровом своје киселине затроваће сав њен живот, све путеве којима пођу њене стопе.

Поглед душе је поново пао на Господње Распеће. Пао на Мајку, пао на Апостола, пао на измечено Тело.

Јекну храброст из наивне душе.

„Па тебе сам Господе првог заволела. Прва љубав мог детињства био си Ти. Толико пута сам, од свог детињства, заволела па престала да волим, а Тебе без престанка волим“.

Онда поглед оста на Мајци.

„Па мајка сам и ја. Да ли бих оставила своје дете? Никада! Да ли бих имала своје дете да није Твог Детета? Никада. Да ли ћу имати себе ако Га оставим? Никада!!!“

Онда поглед паде на Апостола.

„Остао си са Њим и Његовом Мајком. И ја сам рођена на твој датум. Да ли ме тај исти датум са тобом обавезује да не смем да Га оставим? На датум мог рођења убише Карађорђевића, и тим убиством убише нам српску краљевину. Да ли ме и та смрт Србије обавезује да се супротставим, јер шта је српство без православља? Ништа. Тамни понор хладног еха.“

По повратку кући погледом је наивна душа прешла преко својих родитеља. Свако задубљен у свој посао. Натерала је себе да им погледам у руке. Угледала је поново прсте отечене од рада. Погледом је прешла преко очевих леђа. Овај савијени део леђа није од нерада већ од напорног рада.

Ако проговори, ако се супротстави, мравињак у који удари размилиће своје оклопнике и до ногу оца њеног. Својом отровном киселином изобличиће јој лик и отац ће веровати у наказност тог лика јер никада није веровао у оно у чега је веровала та неискусна душа.

Поново ће ми причати о свом детињству у време рата, о својој глади после рата, о свом мукотрпном раду да би за нас, своју децу, стекао све ово што као стечено користимо. Поново ће ме том причом ударити у срце.

Онда сам се сусрела са погледом свог оца. На тренутак сам се утопила у његовим крупним, проницљивим очима.

У дубини тог бистрог погледа докучила сам истину да ни мој отац не би постојао да није Оног кога он не признаје. Да се ни он оцем не би звао да му није дозволио Онај кога он не познаје.

На секунд сам се вратила у детињство и део из тог детињства ми је дао наду да ће мој отац бар кроз нешто докучити Бога.

Као дете сам почела да носим крстић око врата. Мом оцу је то сметало. Кад ког није био добре воље повлачио ми је крагну око врата да види да ли ми се испод крагне налази ланчић са крстићем. У зависности од расположења ланчић би ми само скинуо, или би ми прво поклонио ћушку па ми онда ланчић и крстић одузео. Изнервиран мојој упорношћу знао је да каже „О Боже зашто си ми дао овако лудо дете?“

Да бих доскочила његовом васпитном праву, а да уједно без крста на себи не останем, користила сам тинтаву оловку и на свом телу оловком бих направила крстић.

Када је мој отац после неколико провера видео да на себи „не носим“ крстић, престао је да ме проверава са мислима да ме је памети научио.

Та његова реченица „О Боже зашто си ми дао овако лудо дете“, била је моја нада да ће он кад тад Бога признати.

И да скратим причу, проговорила сам, олуја прогона, клевета и неистине против мене се подигла. Мој отац је веровао у те клевете. Одбацио ме је као део који не припада његовој целини. Ослонио се на моју руку много година касније, када је његов живот почео да се гаси.

У тренутку пред његову смрт, када ми је рекао да се плаши, да га не оставим док га смрт не угаси, скинула сам крст са врата и понудила да га пољуби. Окрену је главу у страну.

Окренула сам му главу ка себи и рекла му „Погледај у мене још једном са тим својим великим очима (болест га је изјела, али су му очи и даље биле велике, бистре, проницљиве). Ти умиреш од туге за сином. Пољуби овај крст зарад нас који смо ти живи, да би могли и даље да живимо. Цео живот ратујеш са Богом, али Га ниси победио. Он је у мени, а ја сам део тебе, он је у мојој деци а она не би постојала да од себе ниси одвојио део када си мени живот дао и тако ја од твог и мог дела одвојен део за њихов живот. Признај да си рат изгубио и то признање ће ти страх однети и сина ћеш наћи код Оног против кога ратујеш“.

По први пут сам у погледу свог оца видела ону искру која му је фалила у лепоти очију. Питао ме је „Јел ме не лажеш?“

Осмехнула сам му се и рекла „Испробај ме, докучи истину сам. Али је мораш докучити сад, јер ми од горе не можеш писати“.

Осмехнуле су се и његове очи, све друго на његовом лицу је већ замирало и рекао „Ти ђаволе мали, чији је сој у теби“...пољубио је крст и пао у ропац…после и у свој крај.

Није ме назвао ђаволом зато што га је у мени видео, већ зато што је кроз мене докучио свој мир и ослободио се свог самртног страха. Кроз мене је скупио снагу да призна себи да је Бога увек признавао, јер не би имао душу какву је имао да Га није познавао, али Га је од себе терао јер му је то кроз васпитање било наређено. Јер су га учили да му је миропомазана краљевина рат са Немцима донела, а комунизам му слободу пружио и хлеб обезбедио. Кроз то „ђаволе мали“, докучио је одакле ми снага да се све дане крај његове самртничке постеље шалим на рачун његове смрти и тога како сад могу да радим шта ми је воља а његова васпитна петица (тако је он звао шамар који би ми „поклањао“) ми не може ништа. Докучио је да том шалом господарим и његовим страхом и својим страхом како ћу сутра без њега. Кроз то је докучио да нећу слушати његову наредбу да не сме свештеник да га сахрани. Једино тад, ни он ни ја, нисмо знали да ће његовом опелу присуствовати тројица свештеника. Један је дошао по парохијској обавези, а двојица из поштовања према мени и оном кроз чега сам прошла, а они нису смели од тога да ме заштите.

А кроз чега сам прошла када сам донела одлуку да ћу проговорити, да ћу се супротставити верском поглавару и његовим послушницима (за које је он у својој гордости мислио да су му послушници, а колико год да су лажно стајали уз њега толико су му и иза леђа радили за даљу своју добит)?

Ако кажем пакао употребићу благу реч?

Колико дуго је то бездушно стање трајало?

Рећи ћу вам кроз један пример. Када сам у бездушни прогон ушла, када сам без душе живела, деца су ми била мала. Онда сам једно вече приметила да моје млађе дете пали кандило без стајања на столици и доживела шок истине. Та истина ми је рекла да су моја деца расла а да ја то нисам приметила, иако су крај мене одрастала.

Крик бола ме је издао и заплакала сам наглас. Тело вишље од мог, још крхке младости, нашло се крај мене и уплашено питало „Шта је било?“

Плакала сам и са болом и са радошћу. Привукла сам ту измигољену младост себи и рекла „Ја сам се вратила и вама и себи, ја живим и Бог живи у мени. Сачувала сам Га. Нису Га у мени пронашли. Нису Га могли из мене изчупати“.

Да ли је то израсло дете разумело моје сузе, моју радост, моје речи…мислим да тад није, и молим се Богу да никада не докучи пут којим би могао то да разуме. Да би разумео морао би да прође кроз страдање, кроз пакао страдања, кроз пакао протеривања, па онда пакао терања оних за које се надаш да си их пронашао и да у заветрини њихове снаге можеш да сакријеш своје потонуће.

Када на путу тог страдања доживиш да ти неко каже „И Господ је рекао да не бацамо бисере пред свиње, па тако ни ја немам више шта теби да кажем“, ако се за веру у Бога бориш и ради те вере страдаш, онда те тешке речи носиш са надом да ће онај ко ти је то рекао једног дана рећи себи, ако не теби „Забунио сам се, те речи нисам рекао коме сам требао“, а ако те речи примиш као црв отпао од Јабуке, онда те речи на тебе падају тежином ноге која се на отпалог црва спушта.

Када те гурају од Бога, тешко је као да те живог у земљу спуштају.

А ако сам од Бога одеш, тешко је као да те сама земља из утробе своје тера.

Земља која трпи све, која у своју утробу прима све, када те испљуне из утробе не треба ти друга потврда да од твоје бљувотине горе бљувотине нема.

Нисам ово писала из жеље да се присећам пакла кроз који сам прошла.

Овај пакао отворих поново да бих вама, православци, светосавци, показала да је боравак у одајама његовим живот без живота, да бих вама помогла да се не поколебате, да бих вас осоколила да нема страха који те може победити ако му се сам не предаш.

Овај пакао отворих поново да бих један пасус његове страхоте само пред вас изнела, и да бих вам рекла да се из страница његових ужасних мучења не бих извукла да ме није вукла рука духовника, оног истог кога они назваше конвулзивним духовником.

А зашто се тај (конвулзивни) духовник није одрекао бића које су гурали у одаје пакла?

Зато што се није одрекао ни Бога, ни светосавља, ни православља. Није се одрекао свог завета да ће се борити за стадо Господње, па и оно једно из стада отерано.

И зашто се још није одрекао?

Зато што страх не познаје. А зашто га не познаје? Зато што је много пре упознао све оне који су страдали да не би страдало светосавље.

Песма посвећена г. М.Драговићу показује колико је мудрија и квалитетнија од писма које је г. М. Драговић поклонио нама који смо били на Сабору, и исмејао оне који су имали разлог због ког нису своји телом присуствовали на Сабору, али са својим душама нису престали да буду крај наших душа.

Написати песму у оваквој рими, писати је духом епске песме, почети је са умом и завршити је са умом не може неко ко не носи Бога у себи.

Написати писмо које је написао г.М. Драговић не може оскрнављено писати ни један безбожник, како га може оскрнавити свештеник који исмева рухо које на себи носи.

Део писма, погубљене наивне душе, поклањам вам само из разлога да га упоредите са писмом г. М.Драговића и истином из његовог писма, како се он као свештеник односи према православним душама које су на Сабору у Војловици биле.

Па сад сами донесите закључак, када бисте му дозволили да вам душу потопи у муљ воде која је без светосавља остала, да ли би померио свој прст да вас из муља извуче, да ли би подигао руке своје ка Господу и умолио Господа да вам бар Он помогне?

Нажалост не би. Али о томе не судим ја, већ својим писањем потврђује он.

Све ово што је ових дана од Милића до светосаваца изашло пред вас, нека вам служи као што вам и компас служи када вам стрелицом својом показује где је Запад, а како до Истока да стигнете.

И немојте се колебати.

Ако је тешко кроз пакао проћи са Богом у души, како је тек онима који кроз њега пролазе без Бога у себи.

Нека неда Бог да то икада сазнамо, како ми, тако ни г. М.Драговић и сви мали драговићи.

З.Д. 14.05.2009





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo