Вести

О. Милић Драговић “Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!“, текст именованог господина.

З.Д. 12.05.2009

+++

Ових дана многи ће моћи да прочитају текст написан од руке једног свештеника. Чак и они којима он припада, и они које он у свом писању подржава, неће моћи да се поносе јединком која се изјашњава да је део њих. Бог јесте рекао да људе не делимо по квалитету и неквалитету, већ да се за све молимо као за свог брата, али ја јавно признајем када бих имала у свом окружењу овакву личност, као што је г. Милић Драговић, и када би ме та личност подржавала, ја бих се осећала као да ми гуштер гмиже по леђима. Згађена и уплашена могла бих само да се стресем, вриснем и побегнем што даље од гуштера.

Неко сам ко осуђује да се људи између себе „дописују“ реченицама у којима и једна реч ироније постоји, а сада сама користим ту иронију. Када прекршим принцим своје личности, када ме неко натера да га осликам као што сам именованог осликала, онда је то из разлога што нечији поступак у мени буди таква осећања.

Господин коме са великим трудом поклањам ове редове је заиста изазвао гађење у мени. А изазвао га је само из разлога што прави поругу на особе које се по годинама називају старице или како он бездушно и без трунке домаћег васпитања, теолошког васпитања, назива „БАБЕ“.

Бити старица и бити ословљена са „баба“ је природно изражавање када долази од човека, али када гмижу речи из некога ко се одриче људскости и када из таквих уста изађе реч „баба-е“ то онда изазива горчину према нечијој неморлности.

Ја се не бих дуго задржавала на лику о коме овде пишем, из разлога што тај лик заслужује ону врсту сажаљења када се одлучимо да тако минимизираном човеку не поклонимо ни један део својих мисли или свог запажања да уопште и постоји.

Зато не видим потребу да неко дозволи себи да се ухвати на удицу његовог изазивања и да именује угледне личности које су подржале Сабор у Војловици.

Ко год да се тај дан нашао на Сабору у Војловици је угледно биће, без обзира на диплому и на име које иза себе носи титулу или је без титуле.

И оне бебе које су родитељи са собом повели на Сабор у Војловицу имају свој углед као што су имали и одрасли људи са стеченим дипломама изабраног занимања.

Веру од Христовог Распећа до данас, изнели су управо обични људи, оне на које је свет гледао само као део нације, као радну снагу, као продукт рађања и ширења националности.

На тај обичан народ, за школоване недовољно школован народ, за позициониране радничка народна класа, само је Господ гледао као на своје верно стадо.

Дипломци, титуланти до својих позиција „већи од обичног народа“ долазили су само захваљујући том обичном народу.

Обичне радничке породице су школовале те касније образоване дипломце. Обичне сеоске породице су отиснуле ка врховима те касније велике титуланте. Обичан народ изгласава политичког вођу, обичан народ прави шпалир кроз који пролазе краљеви, владари, епископи. Обичан народ, када се мора, гази по рову и брани отаџбину и све те школоване који се тада налазе далеко од фронта одбране и једини задатак имају да од саветника приме предлог како даље ратовати.

Тај обичан народ, без „имена“ титуле, носи дубоку веру у себи. Том вером он с љубављу гледа на све оне који га деле од угледних људи. Том вером он с љубављу гледа када се трпеза дели на угледне и обичне. Том вером он с љубављу гледа да њему нигде, где год да окупљен буде, нико не прилази и нико не каже „имаш ли шта ти да кажеш, да искажеш шта тебе боли“, већ у његово име увек говоре школовани.

На тај обичан бабски народ ослањате се увек када простор људског мирног живота пробије промаја неправде, зла, страдања и тада тај обичан народ поставља своја леђа да би ваша од удара ветра заштићена била.

Када у свима нама буде трпљење и поштовање које постоји у нама обичним, у бабцима и дедцима, у неписменим, у нама који трпељиво носимо сазнање да смо увек подељени на школоване и нешколоване, на велике и мале, тад ће у животу људске заједнице, у саживоту хришћанске заједнице владати љубав једнакости и свако ће носити одговорност спрем своје способности.

Тако, господин М.Драговић, ако има неким образом да стид понесе, нека га понесе за подсмех којим је описао старице, „бабе“ у свом тексту, оне које су биле на Сабору.

Јер да није тих „баба“, тих обичних нешколованих грађана Србије, њега са врлинама које у себи носи не би имало куче за шта да уједе.

Те „бабе“ су примале њега и остале свештенике у своје домове, и одвајале од својих бабских примања да их достојанствено плате за долазак и за површност којом обаве верских обред, онда када се школовани на њихову мантију нису освртали и када су школовани сматрали да мантија нема шта да тражи на прагу дома њиховог.

Друга ствар због које на овог човека гледам као на гуштера који ми по леђима гмиже је та што је после поруге ка старицама – „бабама“, направио поругу на храм и порту у ком се налазио окупљен народ, па је написао „Гледајући у отиске који иза себе остављају ове бабе (види Горски вијенац од 2141 па даље), на то гувно не дођоше ни епископи ни свештеници ни монаси, како лично сведоче удружени грађани и борци за веру, али ипак да ово новокрштено чељаде не би одмах пропало, потрудише се они који су га крштавали и дадоше му уз име и пут и циљ.“

Његош је могао користити стил директности, јер су му његова дела дала то право, али питам г. М.Драговића шта он у свом бесправљу налази као вредно и тиме место (црква и порта) где се налазио окупљен народ на Сабору назива „гувно“…

После ове реченице, коју сам напред цитирала, остатак текста ми не привлачи пажњу да бих о њему коментарисала.

Његово сапаћење са епископом Хризостомом и набрајање ко то све јесте „жртва“ у епархији жичкој, а жели да представи да те „жртве“ праве „жртву“ од честитог жичког епископа, не да нема вредност коментара, већ нема вредност у самом писању.

Ако епископ Хризостом дозволи да га заступају овакви људи, онда нека јавности дозволи да закључи да нам вера и јесте у пропасти од кад се они нешто „питају“ и да јавност закључи да немири у светосављу нису пали са неба већ су дошли од оваквих.

У једном делу свог обраћања јавности г.М.Драговић је цитирао једну од реченица из текста који сам писала о Војловици, и онима због којих ће Војловица увек постојати, а то су они који ће се сабирати у Војловици и они који ће ломити зубе од ту Војловицу.

Цитиро је „На Сабору није било ни монаштва, ни свештенства у оном броју у којем су могли да се одазову јер српско православље ако и оскудева у монаштву, не оскудева у свештенству. ( новинар де 8.5 2009.)“

Јесте, г.М.Драговићу, ту реченицу сам написала и њоме описала зашто свештенство и монаштво није у већем броју било на Сабору.

И овај пут ћу објаснити зашто није било. Није због епископа које Ви браните и није због свештеника у чијим редовима сте и ви.

А и једни и други припадате ружној страни православља, светосавља.

Да је тако показује и свако Ваше писмо којим се обратите јавности. Ако смо ми и лоши, ми који са вама имамо само заједнички лик да припадамо људској раси, како онда Ваши текстови не одишу хришћанском културом, хришћанским надахнућем, већ носе само ноту улице и ратоборности?

Ми поштујемо „бабе“ које су поред нас на исти начин као што поштујемо и старице које су поред вас.

А Ви се слободно бахатите у прашини својих дела, као што се кокошка „тандрља“ у прашини свог кокошињца и немојте да се изненадите када овом народу прекипи свештеничка дрскост. Кад дође тренутак да вам затварају врата свог дома и да вам не дозволе да својим уласком скрнавите њихов дом и лик Господа кога злоупотребљавате када кренете у акцију наплаћивања Господњих речи.

Немојте да се изненадите када више не будете могли живети од ренте коју скупљате код својих парохијана, када ваша зарада буде само оно што чините изван свог свештеничког позива.

Немојте се изненадити када се народ буде подигао против вас, као што се некада дизао комунизам. Комунизам је устајао да би у свештенику сломио веру, а народ ће устати да би свештеничку неверу отерао далеко од својих верујућих домова и верујућих душа.

Што се тиче Вашег текста за који се надате да ће остати поколењима као траг какве су данас „бабе“ веру носиле, верујте ми да ни Ваше име неће у јавности будућег века имати траг, а не Ваша писања. Ако буду имали по чему име да Вам памте и на поколења да преносе, то ће бити само чланови Ваше породице.

А што се тиче нас верских „баба“, све што трпимо и трпељиво носимо, све што пишемо или говоримо, не чинимо да би нам то отишло у будућност и будућим поколењима.

То чинимо због садашњости, због садашњег тренутка у ком се светосавље разбија. Тим чињењем не желимо да наша дела и наша имена оду пред поколења која ће доћи после нас.

Све што желимо и због чега ћемо доследни до нашег животног краја остати је то да СВЕТОСАВЉЕ сачувамо и да СВЕТОСАВЉЕ буде пред тим поколењима као што је био пред нашим предцима, данас пред нама, а сутра ако Бога не оставимо, пред нашом децом.

А Ви г.М.Драговићу останите слободно са пером у руци, таолики рад од себе могу да дају и наше „бабе“. Код нас снагу рада и духовности носе наши мушкарци, наши синови и наши духовници.

З.Д. 12.05.2009