Године 1850. у граду Бечу је потписан тзв. „Бечки књижевни договор“ који је касније од стране
за новинар.де Владислав Б. Сотировић, 10.05.2009
+++
југословенских интегралиста вишеструко злоупотребљаван у дневнополитичке сврхе.
Потписници овог договора су били: Срби Вук Ст. Караџић и Ђура Даничић; Хрвати Иван Кукуљевић, Димитрија Деметер, Иван Мажуранић, Винко Пацел и Стјепан Пејаковић; и Словенац Франц Миклошич. Ако је тачно да је Деметер био пореклом Бугарин (по некима и Грк) онда би се он могао схватити као представник Бугара при потписивању договора што је апсолутно било у духу политике хрватског Илирског покрета. Овим договором формално није прецизирано који то јужнословенски народи треба да имају јединствени књижевни језик и књижевност писану на њему али је у пракси испало да се то односи на Србе и Хрвате јер Словенци нису прихватили тај заједнички језик (иако је један од потписника био словеначки филолог). Текст договора се може наћи у: Петар Милосављевић, Срби и њихов језик. Хрестоматија, Приштина, 1997, с. 142-143 (латиницом); Вук Ст. Караџић, О језику и књижевности. Изабрани списи, Београд: Просвета, Нолит, 1985, с. 229-231 (ћирилицом).
Пред Први светски рат словеначки пројугословенски интелектуалци су се залагали за стварање јединственог књижевног језика Слованаца, Срба и Хрвата и то на екавском наречју. У истом том периоду је постојала јака струја међу српским интелектуалцима у Босни и Херцеговини која се залагала за напуштање ијекавице и за уопштавање екавице као српског књижевног језика ради постизања свесрпског националног уједињења. Занимљиво је да је пред сам рат (1913. г.) српски историчар и књижевни критичар, Јован Скерлић, ради српско-хрватског националног помирења и политичког уједињења предлагао компромисно решење – да се заједнички књижевни језик и писмо ова два народа формирају тако што би се екавица прихватила као заједничко књижевно наречје а латиница као заједничко српско-хрватско писмо.
Скерлић је као главне аргументе у корист екавице наводио следеће чињенице:
1) да већина српско-хрватског народа говори екавицом;
2) да се три четвртине српских књига и часописа штампа на екавици;
3) да је екавица једноставнија, уједначенија и лакша од ијекавице; и
4) да је екавски изговор најбољи за писање песама.
У исто време је Скерлић подржао иницијативу неких српских научних и културних радника из 1885. г. да латинично
писмо постане општи књижевни алфабет Србохрвата и на тај начин уједно олакша улазак „нашег народа“ у модерну светску књижевну заједницу. Међутим, овакви Скерлићеви ставови су свакако били у супротности са Вуковим ставом да су управо ијекавица и ћирилица главне супстанце српског књижевно-језичког израза.
Српски књижевни гласник је пред сам почетак „Великог рата“ (1914.) покренуо опширну анкету међу најистакнутијим српским, хрватским и словеначким писцима и јавним радницима (међу којима су били и Алекса Шантић, Стојан Новаковић, Александар Белић, Франо Супило, Јосип Смодлака, Милан Решетар, Иван Хрибар и други) у вези са јединственим књижевним језиком и писмом „троименог народа“. Том приликом су се сви анкетирани изјаснили за латиницу а већина за екавицу и то у жељи да се тако постигне духовно јединство Југословена.
Занимљиво је да је након уједињења 1918. г. Просветно одељење Покрајинске управе у Љубљани предлагало да се јединствени југословенски књижевни језик створи тако што би се:
1) избациле из језика све туђице;
2) уместо туђица би се користили народни словенски изрази из говора Словенаца и Хрвата; и
3) тако што би се фразеологија преузела од Срба која је чистија и изворнија од оне у Словенаца и Хрвата.
Треба напоменути да је идеја да Јужни Словени имају исти говорни језик у модерној јужнословенској историји промовисана 1762. г. од стране Бугарина Пајсија Хиландарског у његовој словенско-бугарској историји и 1794. г.-1795. г. од Србина Јована Рајића у његовој историји разних словенских народа а првенствено Бугара, Хрвата и Срба, штампаној у Будиму.
Ипак, можемо данас рећи, што се тиче три „независна“ језика која су се изродила из бившег заједничког српскохрватског (хрватскосрпског) језика (српски, хрватски и босански) да право примогенитуре, тј. првородства и родитељства припада српском језику који је «позајмљен» од стране других али му је из политикантских резона назив преименован (што потврђује нпр. и Људевит Гај у свом чланку „Чије је коло“?).
Владислав Б. Сотиров
Оснивач и уредник онлајн магазина
„Serbian Patriotic Front“
Да би сте послали коментар морате бити улоговани