logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Друштво    Аутор: Владислав Б.Сотировић    2.059 пута прочитано    Датум: 11.05.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Године 1850. у граду Бечу је потписан тзв. „Бечки књижевни договор” који је касније од стране

за новинар.де Владислав Б. Сотировић, 10.05.2009

+++

југословенских интегралиста вишеструко злоупотребљаван у дневнополитичке сврхе.

Потписници овог договора су били: Срби Вук Ст. Караџић и Ђура Даничић; Хрвати Иван Кукуљевић, Димитрија Деметер, Иван Мажуранић, Винко Пацел и Стјепан Пејаковић; и Словенац Франц Миклошич. Ако је тачно да је Деметер био пореклом Бугарин (по некима и Грк) онда би се он могао схватити као представник Бугара при потписивању договора што је апсолутно било у духу политике хрватског Илирског покрета. Овим договором формално није прецизирано који то јужнословенски народи треба да имају јединствени књижевни језик и књижевност писану на њему али је у пракси испало да се то односи на Србе и Хрвате јер Словенци нису прихватили тај заједнички језик (иако је један од потписника био словеначки филолог). Текст договора се може наћи у: Петар Милосављевић, Срби и њихов језик. Хрестоматија, Приштина, 1997, с. 142-143 (латиницом); Вук Ст. Караџић, О језику и књижевности. Изабрани списи, Београд: Просвета, Нолит, 1985, с. 229-231 (ћирилицом).

Пред Први светски рат словеначки пројугословенски интелектуалци су се залагали за стварање јединственог књижевног језика Слованаца, Срба и Хрвата и то на екавском наречју. У истом том периоду је постојала јака струја међу српским интелектуалцима у Босни и Херцеговини која се залагала за напуштање ијекавице и за уопштавање екавице као српског књижевног језика ради постизања свесрпског националног уједињења. Занимљиво је да је пред сам рат (1913. г.) српски историчар и књижевни критичар, Јован Скерлић, ради српско-хрватског националног помирења и политичког уједињења предлагао компромисно решење – да се заједнички књижевни језик и писмо ова два народа формирају тако што би се екавица прихватила као заједничко књижевно наречје а латиница као заједничко српско-хрватско писмо.

Скерлић је као главне аргументе у корист екавице наводио следеће чињенице:

1) да већина српско-хрватског народа говори екавицом;

2) да се три четвртине српских књига и часописа штампа на екавици;

3) да је екавица једноставнија, уједначенија и лакша од ијекавице; и

4) да је екавски изговор најбољи за писање песама.

У исто време је Скерлић подржао иницијативу неких српских научних и културних радника из 1885. г. да латинично писмо постане општи књижевни алфабет Србохрвата и на тај начин уједно олакша улазак “нашег народа” у модерну светску књижевну заједницу. Међутим, овакви Скерлићеви ставови су свакако били у супротности са Вуковим ставом да су управо ијекавица и ћирилица главне супстанце српског књижевно-језичког израза.

Српски књижевни гласник је пред сам почетак „Великог рата” (1914.) покренуо опширну анкету међу најистакнутијим српским, хрватским и словеначким писцима и јавним радницима (међу којима су били и Алекса Шантић, Стојан Новаковић, Александар Белић, Франо Супило, Јосип Смодлака, Милан Решетар, Иван Хрибар и други) у вези са јединственим књижевним језиком и писмом “троименог народа”. Том приликом су се сви анкетирани изјаснили за латиницу а већина за екавицу и то у жељи да се тако постигне духовно јединство Југословена.

Занимљиво је да је након уједињења 1918. г. Просветно одељење Покрајинске управе у Љубљани предлагало да се јединствени југословенски књижевни језик створи тако што би се:

1) избациле из језика све туђице;

2) уместо туђица би се користили народни словенски изрази из говора Словенаца и Хрвата; и

3) тако што би се фразеологија преузела од Срба која је чистија и изворнија од оне у Словенаца и Хрвата.

Треба напоменути да је идеја да Јужни Словени имају исти говорни језик у модерној јужнословенској историји промовисана 1762. г. од стране Бугарина Пајсија Хиландарског у његовој словенско-бугарској историји и 1794. г.-1795. г. од Србина Јована Рајића у његовој историји разних словенских народа а првенствено Бугара, Хрвата и Срба, штампаној у Будиму.

Ипак, можемо данас рећи, што се тиче три “независна” језика која су се изродила из бившег заједничког српскохрватског (хрватскосрпског) језика (српски, хрватски и босански) да право примогенитуре, тј. првородства и родитељства припада српском језику који је «позајмљен» од стране других али му је из политикантских резона назив преименован (што потврђује нпр. и Људевит Гај у свом чланку “Чије је коло”?).

Владислав Б. Сотиров

Оснивач и уредник онлајн магазина

“Serbian Patriotic Front”

http://srbskipatriotskifront.webs.com





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo