logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Друштво    Аутор: Владислав Б.Сотировић    2.116 пута прочитано    Датум: 11.05.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Године 1850. у граду Бечу је потписан тзв. „Бечки књижевни договор” који је касније од стране

за новинар.де Владислав Б. Сотировић, 10.05.2009

+++

југословенских интегралиста вишеструко злоупотребљаван у дневнополитичке сврхе.

Потписници овог договора су били: Срби Вук Ст. Караџић и Ђура Даничић; Хрвати Иван Кукуљевић, Димитрија Деметер, Иван Мажуранић, Винко Пацел и Стјепан Пејаковић; и Словенац Франц Миклошич. Ако је тачно да је Деметер био пореклом Бугарин (по некима и Грк) онда би се он могао схватити као представник Бугара при потписивању договора што је апсолутно било у духу политике хрватског Илирског покрета. Овим договором формално није прецизирано који то јужнословенски народи треба да имају јединствени књижевни језик и књижевност писану на њему али је у пракси испало да се то односи на Србе и Хрвате јер Словенци нису прихватили тај заједнички језик (иако је један од потписника био словеначки филолог). Текст договора се може наћи у: Петар Милосављевић, Срби и њихов језик. Хрестоматија, Приштина, 1997, с. 142-143 (латиницом); Вук Ст. Караџић, О језику и књижевности. Изабрани списи, Београд: Просвета, Нолит, 1985, с. 229-231 (ћирилицом).

Пред Први светски рат словеначки пројугословенски интелектуалци су се залагали за стварање јединственог књижевног језика Слованаца, Срба и Хрвата и то на екавском наречју. У истом том периоду је постојала јака струја међу српским интелектуалцима у Босни и Херцеговини која се залагала за напуштање ијекавице и за уопштавање екавице као српског књижевног језика ради постизања свесрпског националног уједињења. Занимљиво је да је пред сам рат (1913. г.) српски историчар и књижевни критичар, Јован Скерлић, ради српско-хрватског националног помирења и политичког уједињења предлагао компромисно решење – да се заједнички књижевни језик и писмо ова два народа формирају тако што би се екавица прихватила као заједничко књижевно наречје а латиница као заједничко српско-хрватско писмо.

Скерлић је као главне аргументе у корист екавице наводио следеће чињенице:

1) да већина српско-хрватског народа говори екавицом;

2) да се три четвртине српских књига и часописа штампа на екавици;

3) да је екавица једноставнија, уједначенија и лакша од ијекавице; и

4) да је екавски изговор најбољи за писање песама.

У исто време је Скерлић подржао иницијативу неких српских научних и културних радника из 1885. г. да латинично писмо постане општи књижевни алфабет Србохрвата и на тај начин уједно олакша улазак “нашег народа” у модерну светску књижевну заједницу. Међутим, овакви Скерлићеви ставови су свакако били у супротности са Вуковим ставом да су управо ијекавица и ћирилица главне супстанце српског књижевно-језичког израза.

Српски књижевни гласник је пред сам почетак „Великог рата” (1914.) покренуо опширну анкету међу најистакнутијим српским, хрватским и словеначким писцима и јавним радницима (међу којима су били и Алекса Шантић, Стојан Новаковић, Александар Белић, Франо Супило, Јосип Смодлака, Милан Решетар, Иван Хрибар и други) у вези са јединственим књижевним језиком и писмом “троименог народа”. Том приликом су се сви анкетирани изјаснили за латиницу а већина за екавицу и то у жељи да се тако постигне духовно јединство Југословена.

Занимљиво је да је након уједињења 1918. г. Просветно одељење Покрајинске управе у Љубљани предлагало да се јединствени југословенски књижевни језик створи тако што би се:

1) избациле из језика све туђице;

2) уместо туђица би се користили народни словенски изрази из говора Словенаца и Хрвата; и

3) тако што би се фразеологија преузела од Срба која је чистија и изворнија од оне у Словенаца и Хрвата.

Треба напоменути да је идеја да Јужни Словени имају исти говорни језик у модерној јужнословенској историји промовисана 1762. г. од стране Бугарина Пајсија Хиландарског у његовој словенско-бугарској историји и 1794. г.-1795. г. од Србина Јована Рајића у његовој историји разних словенских народа а првенствено Бугара, Хрвата и Срба, штампаној у Будиму.

Ипак, можемо данас рећи, што се тиче три “независна” језика која су се изродила из бившег заједничког српскохрватског (хрватскосрпског) језика (српски, хрватски и босански) да право примогенитуре, тј. првородства и родитељства припада српском језику који је «позајмљен» од стране других али му је из политикантских резона назив преименован (што потврђује нпр. и Људевит Гај у свом чланку “Чије је коло”?).

Владислав Б. Сотиров

Оснивач и уредник онлајн магазина

“Serbian Patriotic Front”

http://srbskipatriotskifront.webs.com





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo