Вести

„Зашто се ви у суботу окупљате на том Сабору, јел да рушите Тадића ил’ Цркву, или ће вас и тамо дочекати неки владика да нареди да вас милиција по’вата?“,

З.Д. 30.04.2009

+++

и после постављеног питања уследило је громогласно смејање.

И сама сам се насмејала. Понекад завидим људима којима је ум увек опуштен и може на свакој ливади да пасе. Али само понекад.

Највише завидим њиховој смирености да их вода живота таласа а да то таласање до њих не допире.

Када би ми у вери имали такву смиреност и када би се препустили Христовој науци, таласи раздора, неслоге, никада не би коритом људског живота потекли.

Тада се не би ни овакво питање поставило.

То је тај „трећи свет“ који се није определио ни за државну политику, ни за хришћанску науку. То је тај свет о коме и једна и друга страна треба да води рачуна, да их оно што код нас виде и са правом исмеју не одведе неким трећим путем.

Како нисам одговорила на то постављено питање, јер мој одговор у том тренутку не би нашао место у души оног ко ми је питање поставио, свој одговор ћу пренети на странице овог писања.

Нико од нас, који смо са радошћу примили вест да ће се 2.05. ове нам године у манастиру Војловици одржати први Светосавски Свенародни Сабор, на тај Сабор не креће да би рушио било кога или било шта.

На тај Сабор крећемо да би у себи срушили самовољу, гордост, чамотињу, и да би достојни светосавља достојно на литургији стајали.

На тај Сабор крећемо ради исцелења бола наше душе, као што се и са болним телом упутимо код лекара.

Господ је дао човеку право слободе, како кроз веру у Њега, тако и кроз веру у себе. Том вером у себе човек има право сам да одлучи којим путем жели да иде и на ком месту жели да се нађе.

Хришћани, светосавци, а светосавци јесмо чим имамо химну Св. Саве, као што смо као словени певали химну „Хеј Словени“, имамо право да се саберемо на првом Светосавском Свенародном Сабору.

Имамо право, а и обавезу, да се на том Сабору исповедимо и Богу, и храму, и икони у храму, и Небу и Земљи коју притискамо својом неслогом.

А шта ћемо исповедити тој Истини пред коју излазимо сабрани на једном месту?

Исповедићемо само себе. Само бол која једе нашу душу и бол којом ми једемо нечију другу душу.

Нећемо исповедити оне који нису са нама у слози, већ ћемо исповедити зашто ми са неким нисмо у слози.

Нећемо исповедати гњев којим осуђујемо оне који не желе да буду са нама у слози, већ ћемо исповедити зашто смо у молитви били млаки па једни друге заобилазимо.

Нећемо причати о тежини бола који смо осетили када нас је нечија нога згазила, већ ћемо исповедити тежину наше ноге када је згазила на заповести Божије.

Јер сви ми, и они који ће бити на Сабору и они који неће и не желе да буду на Сабору, смо некада и негде згазили на заповести Божије.

За раздор међу српском хришћанском браћом није крива само једна страна. Криве су обе стране.

Једна је почела, а друга је то почето некада негде, и некада са нечим заслужила.

Као што је Вл. Николај писао да Турци нису кренули на српски народ ради зле крви у себи, већ им је Бог дозволио да ту своју злу крв употребе да би се Срби опомоменули за удаљавање од Бога и Божијих заповести, тако је Бог допустио раздор међу нама да би се и они и ми запитали докле би ишли у својим сагрешењима да се раздор није појавио.

Пре овог новотарског удаљавања од светосавске саборности и удаљавања од светосавског начина служења литургије, ми смо се већ удаљили једни од других.

Прво су почели епископи да се удаљавају једни од других, онда је почело монаштво у манастирима да се удаљава од монаштва из других манастира, онда су почели свештеници да се удаљавају једни од других чим заједнички храм напусте, па је почео и народ да се удаљава између себе.

Немање трпљења је најтежа српска болест. Због тог недостатка страдамо и од туђинца, а и страдање доносимо себи самима.

Први Светосавски Свенародни Сабор је клица која изниче из наших душа и која се ка Светлости уздиже да би израсла у трпељиво стабло.

Како сваки заметак има нежне лиске и сваки ветар оштрог струјања може лиске да му повреди, тако ће наше душе на том Сабору без олује у себи стајати и клицу трпљења ка узрастању сачувати.

На тај Сабор ми прво носимо своје лице које нам је Бог подарио, а онда носимо образ дома свог из кога смо се ка Сабору упутили.

У њедрима својим носимо Цркву у којој су нас крстили и ону у којој смо задњу причест примили.

У кораку свом носимо раскорак епархије из које смо ка Сабору пошли и тај раскорак мора да буде достојанствен као знак поштовања према епископу који је на челу наше епархијске саборности.

Ка првом Светосавском Свенародном Сабору крећемо са постом тела и душе да би на смирају служене литургије у себе примили Господа свог.

Душа у посту није душа ни ратника, ни провокатора, није ни душа победника, ни душа губитника, већ је уплашена срна која жели што даље да побегне из врзине у коју је сама ушла, молитвом свог уплашеног срца тежи да се дотакне Спасења.

Тако…одговорих том несташном духу зашто хришћани, светосавци одлазе на први Светосавски Свенародни Сабор, и завршавам свој одговор са молитвом да на Сабору будемо бар једна суза којом Св.Сава пред Богом плаче због наше неслоге и наших сагрешења.

Покажимо тај дан уплаканом Сави да смо ту да би Он пред Богом мање плакао и да смо ту да Он има наду да ће се Срби сложити, обожити и умножити.

Покажимо тај дан нашим епископима из чијих епархија крећемо, да ћемо тај дан достојанствено чувати обавезу коју су они добили када смо им ми као стадо поверени.

Нека ови дани пред први Светосавски Свенародни Сабор буду дани светлости за све нас који се Србима зовемо у овој затамљеној Србији. Јер нема брата док ти га не роди мајка, јер нема брата док ти га не роди отаџбина у којој си и сам рођен, све друго су странци, за све друге си странац и ти.

З.Д. 30.04.2009