Вести

Један Сабор у манастиру Војловица. Други Сабор у београдској Патријаршији. Оба Сабора црквена. Један свенародни светосавски, други архијерејски.

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 29.04.2009

+++

На цедилу…
презрени од оних
којима би требало
да смо најдражи!

Од овог другог Сабора, у Патријаршији, чини нам се да с правом очекујемо исцелитељску Реч која ће нам, као мелем миропомазања, поуком Божијег, утихнути патњу духа нашега… чини нам се да нам тај други Сабор, ако ништа друго, дугује бар духовни поук.
Тог поука, међутим, већ задуго… нема.

Зато се стиче утисак да тај други Сабор баш то и хоће – да нас чини све збуњенијим – да нам заправо каже да немамо никакво право да ишта од њега очекујемо, а камоли захтевамо, да нама ништа не дугује… Тако је временом стечен утисак да том другом Сабору, у београдској Патријаршији, и није посао да нам душу снажи и исцељује већ му је посао некакав другојачији, нама недокучив. Тако је дошло до тога да нам се чини да се тиме што духовног поука већ задуго нема – скривено намеће да наше лаичке душе схвате да духовног поука… уопште и нема.

Можда… можда.
А можда и није можда… јер зашто би нас онда још давне 1935. године, Његова Светост Патријарх Варнава опоменуо да нам у нашем веровању нису потребни никакви централни комитети? Зашто би нам он већ пре 65 година упутио данањши поук – да се “јавно и тајно насрће на верске и моралне светиње у провидноме смеру, да се у народу изазове сумња и поколеба вера у Господа Исуса Христа“? (Из Ускршње посланице Његове Светости Патријарха Варнаве Росића, 1935.)

Зар се данас тај други Сабор у народу не изазива сумњу? Зар данашње изазивање сумња није провидан покушај да се у народу поколеба вера?

Да није тако, зашто би онда већ давне 1935. године Патријарх Варнава одговорио на данашње питање зашто Исуса – Исуса живог и у вечитости Светог Духа и у духу сваког православца – “стављају у гроб они који у Јеванђељском учењу не виде ништа више до једне земаљске социјалне доктрине“? (Исто)

Па пошто данашња издаја цивилизације јесте заснована баш на таквом истом скрнављењу Господа, а пошто је Патријарх Варнава већ тако давно сматрао нужним да нас опомене да “Јеванђељско учење“ није никаква “земаљска социјална доктрина“ – то значи да издаја траје одавно.

Против такозваног “историјског Исуса“, којим нас данас кљукају такозвани “Jesus Seminar“ и такозвани “сестрински“ Ватикан, а који нису ништа друго до “земаљска социјална доктрина“ – Патријарх Варнава устао је већ давне 1935. године у данашњу одбрану Православља, а тиме и у одбрану Веровања у Бога:

“Никад није била већа потреба и преча дужност него данас, када су видљиви и невидљиви рушиоци мира и поретка у свету разапели мреже на све стране да пољуљају и униште моралне и верске основе, како би на рушевинама човечанства могли саздати своје демонско царство зла и порока“! (Исто)

Видовите речи Патријарха Варнава подједнако се односе не само на јучерашње и данашње рушевине него и на данашње злокобно настављање рушења моралне заснованости цивилизације ради остављања цивилизованог човека на цедилу – без Бога.

Зар није онда логично предпоставити да је данас разлог због којег нас тај други Сабор, у београдској Патријаршији, већ толико дуго лишава мелема исцелитељске Речи – баш због тог истог разлога који наводи и Патријарх Варнава? Зато да нас збуни! Зато да нам веру доведе у сумњу! Зато да нас остави на цедилу!
Јер… који је то некакав други посао, наводно недокучив, наводно који се не тиче нас обичних смртника, који ми, лаици, наводно нисмо уопште у стању да схватимо?

Који је то други посао?
Поука већ задуго нема зато што, да се изразим префиним речима једне искрене Православке, зато што “Примети народ да су на Сабору сви – само нема Духа Светог“! (“Кад из пешчаног сата измигољи истина“, З.Д. Новинар.де, 10/04/09)

А баш због тога што у том “другом послу“ – Бога нема – зато нас лажу да је пословање тог другог Сабора наводно “недокучиво“ нама “лаицима“. А “недокучиво“ је, што би Његош рекао, зато што “исповедањем вере“ није јасно разграничена “вера Христова од дуализма, тј. од лажног монотеизма – вере у “бога“ који има зло лице, јер одбија Христа“? (“Његошева визија историје као народно-црквеног сабора“, Др. Жарко Видовић, Православље, 01/02/2000)

Таквоме наравно верник није најдражи…
Такав наравно верника презире…

“Romalocuta causa finita“
“Рим је одлучио, спор је окончан!“

Пошто се посве чини да се данас пада баш на испиту Његошева “разграничења“, онда ти, такви, и јесу у праву – пошто њихово “пословање“, најблаже речено нема везе са Богом, онда заиста јесте боље да нам остане “недокучиво“ – јер то њихово “недокучиво пословање“, политика, индоктринација, полтронство злочестом, или шта год да је, нека им је алал – али то нема везе са нама.

Стога, пошто испада да јесмо остављени на цедилу од оних којима би бар требало да смо најдражи, из овог закључка проистиче питање:

Пошто им нисмо најдражи – да ли су ти такви уоште црквени?

На то је изванредно одговорилa Православкa из Чачка, Зорица Драговић:

“Слободно могу да кажем да је народ данас образованији од њихових теолошких диплома. Јер њихова образованост је оверена на папиру, а народна вера је оверена у народној души, у срцу које се учи кроз веру у апостоле и оно што су они својом посвећеношћу оставили за поколења која ће долазити после њих“, и додаје да су, баш као и ми, “пре изабраности апостоли били обични људи. Неко је обрађивао дрво, неко је рибарио, неко је чувао стадо.“ (Зорица Драговић, Чачак, коментар упућен сајту РавногорскиВенац)

Православка Зорица итекако је у праву, јер је давно, давно одговорено на исто питање – зато да би се Црква повезала “са животом тела – сваку одлуку, било догматску или канонску народ мора да потврди својим “да“ – јер је народ “тело и крв Цркве“, и “само се такав Сабор може назвати “Васељенским“ и једино се са тим народним “да“ реч Сабора “може сматрати једнаком апостолском семену.“ (“Свето Писмо и Сабори“, Константин Скутерис, “Богословље“, 2005.)

Према томе, пошто Православље није “Romalocuta causa finita“ – како рече Свети Теодор Студит, “боље ти је дати да ти се језик отсече, него ли ћутати када покушавају праву вeру да ти искваре“!

“Мени не треба да видим њих да бих веровала у Бога, већ ми треба да видим веру њихову да бих знала да ми вид није узалуд потрошен“ (Зорица Драговић, Чачак, коментар упућен сајту РавногорскиВенац)

А први Сабор…
Први Сабор је у манастиру Војловица.
Сабор у манастиру Војловица је Србски Светосавски Свенародни Сабор.

Што год су нам чинили задњих 65 година, од дана постављања комунистичке диктатуре да сломије кичму Србији, из коментара верника о Сабору у Војловици, јасно је да нам кичму сломили нису.

Међутим, из тих коментара схватио сам и нешто још много, много важније… поново сам схватио дубину и лепоту духовности Српског православља, поново сам схватио дубину и лепоту оног мелема миропомазања, оног заиста Божијег у нашем Националном духовном бићу…

А можда су четрдесетак година живота у избеглиштву учиниле да сам ме је изненадило да сам ту лепоту нашег веровања нашао у речима Српкиња. Никад раније нисам на то помишљао… али сада, тек кроз речи Српкиња схватио сам стварну дубину и стварну моћ нашег српског веровања… и захвалан сам Српкињама на томе.

Једино што ме је у тој радости растужило, то је да током мог одрастања, у рату, и после под комунизмом, заиста није било могуће да дубље спознам духовност моје мајке… зато је молим за опроштај.

А ево и мушких коментара – на пример, “Раб Божји Славољуб Божић“, који своје писмо завршава са “праштајте“, каже ‘‘зато се молим Богу да ће српски народ 2. маја на Србском Светосавском Свенародном Сабору у манастиру Војловица показати да нас има још који имамо времена за Србију, који волимо Србију, и који ће јасно рећи да нам ћутолози, неспособни и бескичмењаци не требају ни у државној ни у црквеној власти.“

Можда је овакво очекивање од Сабора у Војловици више политичко него верско, али ипак… упитајмо се шта заиста значи “имати времена за Србију“?

Колико је то супротно оном другом Сабору, у београдској Патријаршији, који, најблаже речено – нема времена за Србе?

Можда заиста у томе и јесте чвор:

Раб Божији изједначи “ћутологе“, “неспособне“ и “бескичмењаке“ у “државној власти“ са онима у “црквеној власти“!

И гле, заиста јесу исти!
Заиста јесу на истом тоцилу неотесани!
Заиста јесте истина да нам ни једни ни други – “не требају“!
Заиста јесте истина да нам не требају већ шездесет и пет година!
А “Раб Божји Славољуб“ каже све то данас!

Каже све то молећи се да на Сабору у Војловици Срби кажу Богу да воле Србију!
Каже све то молећи се да на Сабору у Војловици Срби кажу Богу шта им треба и шта не треба!

А Српкиња Зорица хоће на Сабору да каже Богу да њој “не треба да види њих да би поверовала у Бога“ – “њих“ се односи на неке заблуделе од оних епископа и свештеника са оног другог Сабора, у београдској Патријаршији – већ јој треба да “види веру њихову“!

Зашто Зорица хоће да на Сабору то каже Богу?
Зато “да би знала да јој вид није узалуд потрошен“!
Вид који јој је Бога подарио не зато да гледа – него зато да види.

Тако говори Душа народна.
Тако Душа народна говори Богу.
Тако Га моли, тако Му се исповеда, тако Му тражи праштање.
Тако тражи утеху, тако вапи за Правдом.
Тако Душа народна говори Господу о својој одговорности према Божијем…

Једном речју… тако Дух народни говори Истину.
Јер са Богом се Истина и Правда једино и разговарају.
То је Српска народна душа.

Дакле…
…тој Души народној – кичма није сломњена.

А кичма је требало да се сломије Србији баш зато да Душа Српског народа више не би могла да општи са Богом Истину и Правду.
Зато.

…пошто Душа српског народа наставља да са Богом општи Истину и Правду – према томе Кичма Српска – сломљена није.

Па шта ли је онда разлог због којег нас тај други Сабор остави на цедилу да са таквом радошћу Дух наш очекује Сабор у Војловици?

Да ли су ти, који уместо вечите недокучивости Духа Светога – мизерну експертизу својег “пословања“ прогласише “недокучивом“ – да ли су учили – пошто је очигледно да нису научили да ли су бар учили да “да није било Христовог Васкрса, сасвим би другојачије изгледала историја света“? Јер Васкрс Исусов је оно што “је препородило људска срца“, и дало човеку “здраве појмове“? (Из Ускршње посланице Његове Светости Патријарха Варнаве Росића, 1935.)

Па ако већ нису научили, да ли су бар учили да је “најбољи доказ“, и “сјајан пример за потврду ове свете истине“ – препорода људских срца и здравих појмова у човеку – “прошлост нашега народа“ и прошлост наше Светосавске, Православне Српске Цркве коју је “Вера у Васкрслог Исуса упутила да одслужи своју небесну улогу у духовном животу нашега племена“? (Исто)

Посве се чини да нису нити научили нити чак уопште учили.

Јер зашто би се иначе прсили невером ако знају да је “Пророчки назирући кроз далеку будућност буре и свакојаке опасности, Св. Сава нашу Цркву тако организовао, улио живу веру у душу народну, да су наши преци кроз моћ те вере, а нарочито кроз дубоко и истрајно веровање у Христов Васкрс – одолели свима искушењима.“ (Исто)

Нити су научили па чак нити учили о Растку, сину Немањном…

А тај “Велики утемељач Светитељ Сава“, био је “највећи син нашега народа и најоданији поклоник Господа Спаситеља Исуса Христа“ (Исто) – а ти посрнули из тог другог Сабора – да Саву поштују онда би свакако схватили мизерију сопствене сујете и сопственог јеретизма бусајући се “сестринством“ и бунцајући “Romalocuta causa finita“!
Вера у Христа “била је једина утеха у Србиновим невољама, једини извор поуздања и наде“, та “духовна, морална снага, којом је од увек био прожет наш народ, била је она животворна сила, која нас је скоро из пепела васкрсла и подигла…“ (Исто)

Духовна, морална снага Православља која Србина јесте подигла али која Србина и данас диже победником “злочиначког подухвата“ ломљење кичме… јер Србина “та вера није изневерила. Та га је вера богато наградила.“ (Исто)

Зато се Српски народни дух радује Војловици – зато што нити Србин ту Веру није изневерио:

Радује се Србин Војловици зато да Богу то каже и зато да се Богу на томе захвали.

Зато неће Дух српског народа да траћи драгоцено време на “ћутологе“, “неспособне“ и “бескичмењаке“ у “црквеној и државној власти“! Баш нас брига шта су они учили и шта нису научили! Наш посао Богу је драгоценији – свако од нас, хоћемо да проверимо себе Војловицом да ли смо народ који ће:
“Показати своју одлучност да траје кроз веру или да нестаје кроз неверу.“ (Зорица Драговић, Чачак, коментар упућен сајту РавногорскиВенац)

Зато је Радост данашња Сабором у Војловици!
То је Радост Српске Душе.

Душа Српског народа чезне да се у Војловици звине Доброти Божије испружене руке и да је целива љубављу и поштовањем…
… да као што је апостолима “Снага Духа Светог помогла да остану у завету и да веру прошире кроз свет“ тако је и Србима Снага Духа Светог помогла да се Вером данас радују Србском Светосавском Свенародном Сабору зато да после 65 година поново са Богом слободно опште.

Часлав М. Дамјановић, 29.04.2009

www.ravnogorskivenac.com