logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Z.D.    668 пута прочитано    Датум: 29.04.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Pastirski rad memljivog mirisa„У свету су, али нису од света“ (Јов.17:11,14) Ове речи Господа највише су упућене пастирима хришћанства, да би њихов пастирски рад био успешан.

З.Д. 29.04.2009
+++

Овим речима њима је помогнуто да се лакше руководе у свом пастирском задужењу. Да знају да не смеју да се затварају у гето свог свештеничког изабира, али исто тако и да не смеју отварањем ка свету да се претворе у световњаке.

Овим речима Господ им је рекао да живе у свету, да се тесно споје уз свет, али да своју слободу том свету не поклоне. Само духовним пастирима је дата снага да не буду робови световног.

На жалост, један дан од дана који су остали иза мене потрошила сам у разговору са једним свештеномонахом.

Оно што сам од њега чула за мене је била само његова сува дијалектика, его његовог слепог образовања.

Покушавајући да подцени моје знање запао је у слепило подцењивања самог себе.

Када сам му рекла да је Јован Крститељ изашао из шуме и да је знао више него што зна он који је изашао са Универзитета (а то сам му рекла из жеље да престану да нас деле на школоване и нешколоване, јер сви знамо да Бог не тражи школу већ душу), прикривене љутње, тоном исмевања ми је рекао „Ти да смеш псовала би и Бога“.

Та његова реченица је као стрела пробола моје срце, али му нисам дозволила да ме избаци из контроле над речима којима сам му дала одговор на ту оптужбу.

Сада, када сам се неколико дана удаљила од дана који сам изгубила у разговору са њим, када сам се удаљила од његовог погледа у ком сем подсмеха, духовну топлину пронашла нисам, сад видим да је он том реченицом мени признао да у мени види чврсту веру. Јер ко не сме да псује Бога? Само онај ко Га искрено воли. Ко искрено изгара за Њим не сме себи да дозволи да изгуби контролу ни над мислима, ни над срцем, па чак ни над једном пором свога тела, да се негде не би зацарила хула на Господа.

У својој сувој дијалектици он је мени испричао сва своја учена достигнућа.

Просматрала сам тог учењака. Слушала сам те гиздаве реченице којима је он описивао себе кроз школовање. Једним оком сам гледала њега, а другим оком сам „гледaла“ конвулзивног неписмењака (пастира кога они школовани сматрају нешколованим).

У том физичком гледању саговорника, и мисаоном посматрању духовника кога они исмевају, дотакла сам поново различитост која је међу њима.

Један је себе теолошки образовао да би могао свет да примети да и он постоји, а други је себе духовно образовао да би могла духовност у свету да опстане када је свет спозна.

Како ми је потрошио дан, тако ми је одузео и долазећу ноћ. Ноћ ми је прошла у размишљању на речи Господа „У свету су, али нису од света“.

Покушавала сам да оправдам његову жељу да ме убеди да сам у греху ако се руководим са онима који одбијају послушност епископу. То одбијање послушности односило се на нас који одбијамо себе од пута да се одбије светосавље из наше вере.

Правдала сам га тиме да није лако бити пастир у свету и не примити световно у себе.

Онда сам на примеру свог детињства схватила да свету може да се одупре свако духовно биће ако зна сналажљиво кроз свет да корача.

Свако од нас је имао најлепше, најслободније детињство пре поласка у школу. То је период када је једина дечија „обавеза“ да се игра. Та игра је трошила дечију енергију, али је и васпитавала дечију личност.

Тако сам и ја своје време, пре поласка у школу, трошила на игру.

Моја личност никада није налазила задовољство у игри са луткама и девојчицама, где ми је и било место, већ увек са дечацима и свим њиховим дечачким реквизитима. Увек сам завидела тим чупавим и неуредним бићима што им је природа подарила снагу коју нема девојчица.

Тако су моји дани игре увек пролазили раме уз раме са дечацима.

Све што су радили могла сам да савладам само нисам смела да прођем кроз бару када би они у њу улазили.

Бојала сам се гмизаве жабокречине и гњецавог муља да не понесем на својим дечијим стопама.

Решење сам нашла. Великим, растопљеним комадом сланине намазала сам своје ноге и своје стопе. Кроз бару сам прошла и из ње изашла а да се ни једна љигава „ботаника“ на моје ноге није закачила.

Сетивши се одломка из свог детињства, дошла сам до закључка да и духовни пастири ако „намажу“ своју душу Духом Светим могу да прођу кроз световну бару и да се ни једна световна гњецавост за њихову верујућу душу не закачи.

Али ако пастирски караван ка свету крене натоварен само теолошким знањем, а Дух Свети не понесу у себи, њихов пастирски рад ће бити мемљивог мириса.

Следећа реченица, којом је желео да ме образује била је „Ако ми тако олако праштамо учињене грехе Бог је онда љубоморан на то. Само Бог има право да прашта“…ово није намерно изабрана реченица из његовог говора којом ја желим да он у јавности буде осуђен због оваквог говора, али да бих објаснила шта је он хтео том реченицом да каже, па да га тим објашњењем оправдам, морала бих прво да разумем зашто је он то тако рекао.

Како га ја нисам разумела, тако не могу ни вама то да објасним. Али га нисам ни осудила. Не сматрам да је тиме хулио на Бога, нити је желео мене да заведе на пут безверја, већ сматрам да је прочитао много латинских духовних књига и у њима се изгубио као и латини што су се изгубили када су почели да тумаче да Дух Свети има два начела.

Зашто мислим да није хулио на Бога?

Зато што сматрам да човек докле год са сумљом истражује Божији пут хули на себе, а када прихвати да је његова сумља оправдана, па тиме прихвати и људско расуђивање које осмисли неку другу теорију од оне коју нам је Господ оставио, онда хули на Бога.

Овај свештеномонах још у себи не носи прихаћену теорију хуле на Бога, јер није дошао до тог „циља“. Он је још увек послушник оник који се башкаре у достигнутом „циљу“. Он је још увек један од оних који примају команду из „циља“.

Његов задатак је да шета по светињама и да духовно слабе усмерава ка „циљу“. Тај задатак није ни мало лак и зато он заслужује сво моје сажаљење. Докле год се сажаљевам над њим, бићу на опрезу да ме ништа не доведе до његовог положаја да не бих сутра и ја за неког била сажаљење.

Следеће чиме ме је осудио било је то када ме је поредио са једним комунистом који је данас православац.

У том поређењу је желео да ме подцени као вредност, јер за њега није вредан ни тај комуниста који је данас православац.

Овим је свештеномонах показао да он не признаје да човек спозна да се налази на путу који га води од Бога, и да залутали човек нема право да пронађе прави пут, пут ка Богу.

А сви знамо, и хришћани и атеисти, да је Бог створио Сина свог да би кроз Њега нама створио право да се удаљимо из пута лутања, пута грешења, грехова и да се кроз покајање упутимо путем који води ка Господу.

Питала сам га зашто чита посланице апостола Павла, када зна да је он некада био Савле и зашто осуђује некадашњег комунисту што је из комунизма изашао и православљу се предао, када Црква свој темељ носи и са апостолом Павлом у себи, а није га одбацила зато што је некада био Савле, и када Црква носи дан посвећен Марији Египћанки а није презрена зато што је некада била Марија блудница, он ми је на то рекао „Ти сестро хоћеш да будеш верник, али ти о вери ништа не знаш, ти ниси завршила школе које сам ја завршио“.

На то сам му рекла „Истина је да ја не могу да разумем „књиге“ које сте ви учили, од оне Књиге из које се ја вери учим. Јер када гледам у вашу верску ученост ја видим да ви наплаћујете крштење, а када читам Књигу у којој моја душа храну налази онда видим да нигде није записано колико је Јован Крститељ наплатио Господу што га је крстио“.

На то се наљутио. Моје искуство ми говори да се на ту реченицу љуте само „школовани“ духовници, а пастири Божији се никада нису наљутили, јер ту реченицу о крштењу сам неколико пута изговорила пред црнорисцима.

Пастир Господњи ми одговори да се крштење не би смело никада платити ни наплатити, а „школовани“ црнорисци се увек наљуте.

Онда ми је говорио, да би ме научио како је рекао, да је епископ власт и да се власти морам покорити.

Рекла сам му да ја у епископу не тражим власт, већ веру и љубав, а да ћу се власти без вере и љубави покорити само онда када и он покори Нијагарине водопаде и од њих направи мирну воду.

***

Хришћани моји, над нама се надвио западни облак из којег нам прети пљусак латинске Догме, епископске власти без вере и љубави, светосавске издаје.

Тој властољубивој олуји се ја нећу покорити. Можда бих ја и хтела, али ми не да Господње Распеће, не да ми светосавско умеће, а умео је Господ да страда за нас и умео је Свети Сава да отргне комад вере и да је да свом српском народу као својину. Ако сам све ове године била своја у своме, па што бих се онда плашила њихових диплома и власти, кад тим дипломама личе на индијанска племена која су морала жртви скалп да скину да би пред поглавицу изашли са доказом да су у борби били.

Ако њима диплома служи као доказ да су кроз науку прошли и њоме власт стекли, онда нека та диплома служи њима на част, а моја част ће служити само светосавској вери.

Имали су они те дипломе и док Запад није кретао ка Истоку, па се онда нису јуначили. Како је Запад затровао сав простор око себе и кренуо да трује и Исток они одједном ојачаше.

А зашто су ојачали?

Зато што нису пријатељи ни Западу. Једном лицемер, увек лицемер.

Лицемерство их је натерало да ојачају. Не желе они да Запад понесе победу над Истоком, већ желе пред тај Запад да изађу као победници источног покоравања, па да се пред Западом покажу да су као мали дорасли величину Запада.

Зато они данас осмишљају измене у литургији, па кажу да је то осмислио ава Јустин и оставио својим пробраним ученицима да у дело спроведу.

А да ли је ава Јустин могао да одабере ученике који у себи носе издају, жеђ за влашћу, који газе православље и светосавље?

Није. Ава Јустин није познавао издају, он је познавао само Бога.

Како и они у нама спознаше Бога, на нас устају са својим правилима вере и богослужења и убеђују нас да је то било у неком веку, али да ми због своје необразованости не знамо.

Па ако је и било, онда нека и они носе хришћанску снагу свих оних који су оно некад довели до оног како је данас.

А како је данас у нашим православним храмовима и на нашим светосавским литургијама?

Па онако је како је било некад.

То прошло је пренето у садашње, а ми смо данас ти који треба садашњост да пренесемо у будућност.

Истина, није нам лако. Неман нам језиком својим палаца и око ногу и око душе.

Али ето нам дана СВЕТОГ ГЕОРГИЈА. Ако читати не знамо, онда бар очима знамо гледати.

Станимо пред икону СВЕТОГ ГЕОРГИЈА она је књига која се може и без слова очима прочитати.

И шта каже та Ђорђева књига?

Каже да је СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ снагом своје вере, копљем своје борбе прошао кроз врат немани и славом стигао до Господа и славом остао да живи са нама и да нас подсећа да снага победе над немани постоји и да се она види онда када верујућа душа храбро копљем вере своје СВОЈЕ брани.

Свети Георгије је спознао Господње речи „У свету су, али нису од света“ и њима је служио.

Тако и српски верујући народ треба да се покори и служи само пред оним црнорисцима који су имали власт над собом и остали уз свет, али свет нису пустили у себе.





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo