Вести

Po prvi put na srpskom jeziku, apsolutni ekonomski bestseler, „Slom dolazi“ od profesora Maks Otea.

+++

Posveta Norbertu Farnholtu, Mome prijatelju i patrioti

Predgovor srpskom izdanju

Kada sam u leto 2006. objavio ovu knjigu u Evropi, i time upozorio na ogromne rizike u svetskom finansijskom sistemu, te za vremenski period 2007 – 2010. predvideo veliku krizu zapadnog kapitalizma, mojim analizama nije poklonjena nikakva veća pažnja. Znaci vremena su meni i još nekim drugima bili vidljivi još 2004. godine, ali u politici i u medijima moji argumenti su bivali nikako ili veoma retko saslušani. Doduše, lekari, preduzetnici, zanatlije i poreski savetnici su se interesovali za moje teze, dakle oni ljudi koji su sami morali da se staraju za svoj imetak. Ovim ljudima sam pokazao kako mogu da zaštite svoju imovinu. U toku jedne godine ova knjiga je doživela osam izdanja i tvrdoglavo se držala na gornjim mestima ekonomskih bestselera.

A onda nam se ista ona kriza koju sam predvideo za 2007-2010. sručila na glavu sa silinom pravog cunamija – tačno ovaj termin sam upotrebio i te 2006. godine. Odjednom je finansijska kriza postala GLAVNA medijska tema. U proleće 2008. jedva da je bilo dana bez vesti o novim ekonomskim katastrofama. Jedva da sam mogao da se spasim zahteva za intervju raznih medija. Brojevi prodatih knjiga su eksplodirali. ‘Slom dolazi’ se popeo na mesto broj dva lista vodećih nemačkih bestselera. Veoma se radujem, da se ova knjiga pojavljuje u Srbiji, i to u aktuelizovanom izdanju. Srbija je tek u proteklih 20 godina postala deo zapadno-američkog sistema. U toku ovoga vremenskog perioda, pored raspada Jugoslavije, ova zemlja je morala da preživi različite ekonomske krize, bombardovanje vojnih ciljeva i civilnog stanovništva, a sada i finansijsku krizu. Nekadašnji istočni blok se na miran način oslobodio komunističke društvene i ekonomske ideologije. Isto tako brzo kako je došlo do oslobođenja od stare, na mnogim mestima je nova ideologija hiper-kapitalizma i slobodnog tržišta bila prihvaćena još brže. I sada na primerima Mađarske, Češke i drugih zemalja primećujemo, da ovo može da ima samo štetne posledice. Nije baš naročito pametno da se sopstveni građani isporuče svetskom tržištu bez zaštite države. Eklakantni nedostaci turbo-kapitalizma anglosaksonskog stila, koji je bio dominantan od 1979. do 2008. godine, su postali svima vidljivi.

U proleće 2008. smo mogli da vidimo kod države Zapada donose one političke odluke, za koje sam još veoma kratko vreme pre toga smatrao za nemoguće: banke su bile masovno spašavane i stavljene pod državni nadzor. Američki model investicionog bankarstva je takoreći nestao preko noći. Odjednom se poćelo pričati o ‘povratku države’.

Ekscesi anglosaksonskog finansijskog sistema su time trebali da budu prevaziđeni u budućnosti. Iako su ove akcije spašavanja bile ispravne da bi se banke spasile od totalnog kolapsa, ja i dalje ostajem skeptičan. Ni od zapadnih finansijskih institucija i zapadne politike ne možemo da očekujemo previše. Citiraću ovde poznatog američkog ekonomistu Keneta Galbrajta (Kenneth Galbraith): „Za osećaj odgovornosti finansijskog sektora ne možemo reći da je nizak. On skoro da i ne postoji. Možda uzroke ovoga možemo tražiti u samom sistemu. Izjasniti se protiv njegovih nelogičnosti, moglo bi da znači da treba napasti one od kojih se zarađuje. Zbog toga i retki mudri pojedinci na Vol Stritu rađe ćute. Oni koji su nepromišljeni imaju celo bojno polje za sebe. I niko ih ne poziva nazad.“

A politika će se na Zapadu nažalost opet da se vrati dnevnim poslovima. Jedva da će neko od najvažnijih političara da se zabavi sa greškama prošlosti. Za mnoge bi to bilo previše bolno. Previše su pozicije lobista učvršćene u američkim, engleskim i sve više i u nemačkim ministarstvima, da bi političari i službenici u njima mogli da odlučuju nezavisno i u skladu sa opštim dobrom. (Ovo mogu da kažem iz prve ruke, jer sam kratko vreme bio najviši savetnik kod nemačkim ministarstava, kao i kod Ujedinjenih nacija i Svetske banke.) Sa time je šansa da se ova kriza iskoristi za temeljnu novu orijentaciju Zapada u vezi sa finansijskim tržištima, skoro ravna nuli, čak i sada kada svuda mogu da se čuju drugačije stvari, i kada vlada neki užurbani aktivizan. Još uvek nismo na putu opasnosti globalnog sloma, koji i dalje preti da počne iz SAD i finansijskog sistema anglosaksonskog stila. Dejstva mnogih grehova poslednjih decenija će se sa svom silinom tek pokazati u narednim godinama. U SAD će cene kuća i dalje da padaju.

Dugovi kreditnih kartica moraju da idu nazad. Ova do sada nezdrava automobilska konjuktura mora da se slomi; nekada vodeće preduzeće na svetu Dženeral Motors (General Motors) je faktički nesolventno, kako sam to još 2006. prognozirao. Već sada se počinju ocrtavati konkurencije oko visine subvencija nacionalnim automobilskim kompanijama. Na početku su to bile banke, onda automobilska industrija, a onda i naredne branše, i to jedna za drugom, bivaju uslužene u skladu sa njihovim interesima, bez toga da se vodi računa o opštem rešenju. Po mojim procenama, svet će morati da se nosi sa posledicama finansijske krize od tri do pet godina. U najboljem slučaju proćićemo sa jako oštrom recesijom. U najgorem slučaju ne bih, uprkos akcijama spašavanja, isključio ni svetsku ekonomsku krizu.

‘Slom dolazi’ je knjiga u specifičnoj nemačkoj tradiciji ekonomije. Ovaj ekonomski pravac je pre svih osnovan od strane genijalnog Fridriha Lista (Friedrich List), koji je u prvoj polovini XIX veka je dobio naziv ‘nacionalna ekonomija’, da bi danas bila posvuda potisnut i zaboravljen. Ovaj pravac je, uprkos većini ekonomista, preživeo u nekim nišama, i to baš na pojedinim američkim univerzitetima. Moj akademski mentor Robert Gilpin (Robert Gilpin) je bio jedan od predstavnika ove škole. Mislioci kao što su Karl Marks, Maks Veber i Verner Zombart (Karl Marx, Max Weber, Werner Sombart) mogu ovde biti spomenuti, pri čemu je Marks još i najmanje doprineo današnjoj situaciji. Pre i nakon 1945. prethodnici modela socijalne tržišne privrede, kao što su Alfred Miler-Armak, Aleksandar Ristov, Ludvig Erhard i Vilhelm Repke (Alfred Müller-Armack, Alexander Rüstow, Ludwig Erhard, Wilhelm Röpke) su se zalagali za čvrsto državno uvođenje poretka težnji ka profitu na principijelno slobodnim tržištima. Razmena roba na tržištima trebala bi da bude slobodna, ali bi država kao čuvar trebala da pazi na to da konkurencija funkcioniše, da postoji izvesna socijalna preraspodela, da slabi budu zaštićeni, na primer kroz zakone o zaštiti potrošača.

Nemački filozof kulture Oslvald Špengler (Oswald Spengler) je još 1920. godine za XX vek predviđao sukob na svetkom nivou između slobodne trgovine i socijalizma. Tada kada je Špengler govorio o ‘socijalizmu’, mislio je pre svega na takav poredak u kome pojedinac služi kolektivu, i takav jedan socijalizam je bio pre svega ‘pruski’ model. „Važno je da socijalizam oslobodimo od Marksa.“ Slobodnu trgovinu je Špengler video utemeljenu u anglosaksonskoj i normanskoj tradiciji Engleske (ovome bi danas mogli da pridodamo i SAD), a socijalizam kroz nemačku tradiciju viteških redova. Prvo je vikinški duh lične nezavisnosti, a drugo je riteski duh izvan-individualne društvenosti.

Kako je to govorio Špengler: „Danas se to zove individualizam i socijalizam. Iza ovih reči se kriju vrline prvog ranga. Samoodgovornost, samoodređenje, odlučnost, inicijativa tamo, vernost, diciplina, bezpogovorno podređivanje, lična posvećenost ovde.“ Kod prvih je po Špengleru to etos uspeha, kod drugih etos obaveze. Opet citiramo Špenglera: „Iz pogleda i osećaja prema svetu naseljenika viteških redova je nastao neophodni princip EKONOMSKOG AUTORITETA DRŽAVE. Pojedinac je primao svoje ekonomske zadatke. Prava i obaveze proizvodnje i raspodele roba su podeljeni. Cilj nije bio bogaćenje pojedinaca, nego procvat svih … Instinkt pomorskih razbojnika ostrvskih naroda razume ekonomiju sasvim drugačije. Ovde se radi o borbi i plenu – i to o delu plena pojedinaca. Normanska država sa svojom prefinjenom tehnikom sakupljana plena (i ako bi želeli da kažemo: odatle nastala neoliberalna ekonomija anglosakosnskog stila) je u potpunosti počivala na principu plena.“

Jako bih se obradovao ako bi ova knjiga, pored toga da ponudi analizu aktuelnih i gorućih problema svetske ekonomije, doprinela tome da se u Srbiji i Republici Srpskoj više pozabavimo osnovnim pitanjima političke ekonomije. Isto onako kako je ideologija socijalističke planske privrede bila diskreditovana, to se sada dešava sa globalnim hiper-kapitalizmom. Zanimanje za političku ekonomiju može da da važne impusle za srpsku državu i srpsku ekonomiju. Samo mogu to da poželim da u Srbiji preživljava saznanje da ekonomska aktivnost pojedinačnih aktera treba da služi opštem dobru. Ako je težnja ka dobiti pojedinačnih preduzeća podređena opštem, onda mora da postoji zdrava svesnost o sopstvenom identitetu i nacionalnim ciljevima. Samo onda kada tako nešto postoji, onda se može razmišljati o tome kako da ekonomija služi zajedničkom identitetu. Pri tome tu se ne radi o ‘regulaciji’ ekonomije – marksistička planska privreda ne funkcioniše – nego o razumnim pravilima na korist svima.

1. Država se nalazi iznad ekonomije i ima da se brine za razumna pravila igre: Ovo saznanje, koje je u našem sistemu u Nemačkoj još u vreme osnivanja socijalne tržišne privrede 1945. bilo podrazumevano, je na Zapadu skoro izšezlo ili je prosto bilo samleveno raznim lobijima i finansijskim sektorom.

2. Finansijska tržišta trebaju biti regulisana: Finansije su jedno od najosetljivijih područja ekonomskog života. A ako je to sve neregulisano, onda nerazuzdani tokovi kapitala globalne ekonomije oslobođene svih barijera mogu da stvore veliku štetu. U ovome u potpunosti aktuelizovanom izdanju dajem vam predloge o tome šta bi trebalo da se učini.

3. Socijalno ublažavanje ekonomskog rasta: I dalje važi da je neophodno na bolji način preraspodeliti uspehe rasta, kako je to u Nemačkom Carstvu pod Otom fon Bizmarkom (Otto von Bismarck) bilo urađeno još u XIX veku, i to kroz socijalno zakonodavstvo. Država može da zahteva pokornost, ali zato ima i obavezu staranja. Jedan socijalni sistem, koji ne oslobađa pojedince njihove odgovornosti, ali istovremeno zadržava i državnu obavezu starateljstva, bio bi važan korak.

4. Kao ‘ekonomija na kratke staze’ je uključivanje Srbije u EU verovatno neizbežno – sa svim prednostima ali i veoma važnim nedostacima toga uključenja. Pri tom bi Srbija trebala da pazi na to da nacionalni identitet i isto tako izvesna ekonomska samostalnost ostane sačuvana. Bezuslovno uvršćivanje u svetsku ekonomiju su upravo manje države često plaćale sa povećanom nestabilnošću.

Srpskom narodu i njihovim izabranim vođama želim mnogo sposobnosti da sagleda buduće događaje, ali i sposobnosti da se nosi sa njima.

Keln, marta 2009.

Maks Ote.

izvor: Pravoslavni forum IHTUS, Igor