Вести

Zahvaljujući vladici Antoniju Moravičkom, starešini, moskovski Srbi hram Petra i Pavla doživljavaju kao deo svoje domovine u Rusiji

+++

Moskva, 20. aprila – Noć pred Uskrs, ispred prepunog hrama Petra i Pavla u Moskvi, četvorogodišnji Nikola drži u rukama snop upaljenih sveća i proverava da li je istina da sveti plamen ne može da opeče. Približava prst plamenu, a onda se uplaši i trgne ruku. Otac ga hrabri – ne boj se, nećeš se opeći… i mala ruka prelazi preko plamena, a širom otvorene okice začuđeno gledaju oca – ne peče?!

Hram Petra i Pavla, od 2002. godine Podvorje Srpske pravoslavne crkve, nalazi se u samom centru ruske prestonice i jedan je od najlepših, retkih sačuvanih hramova iz 18. veka. U njemu je mnogo ikona iz perioda od 14. do 19. veka, među kojima Bogoljupska ikona Majke božje koja je iscelila ruski narod za vreme kuge, obruč svetog Jovana Krstitelja, mošti svetitelja Tihona, patrijarha Alekseja, svetog Nikole… Zahvaljujući vladici Antoniju Moravičkom, starešini hrama, moskovski Srbi to mesto doživljavaju kao deo domovine u Rusiji. I ne samo Srbi – dolaze vernici iz Hrvatske, BiH, Makedonije… Ali ljudi koji su pred ovaj Uskrs došli u hram nisu samo vernici – ocu Antoniju dovodi ih osećaj pripadnosti jednoj kulturi i tradiciji. Iako delimično prihvataju ruske običaje, pa žene u crkvu ne ulaze otkrivene glave, a za Uskrs pored farbanih jaja osveštavaju kulič, (kolač) i pashu (slatki sir sa suvim grožđem), uvek idu u „svoju” crkvu mada u ogromnom gradu imaju mnogo bližih.

Na večernju uskršnju službu došlo je toliko ljudi da su mnogi ostali napolju na vetru i vejavici koja je ukrasila ovogodišnji Uskrs. Bilo je i mnogo Rusa koji su sa „braćom Srbima” čekali dolazak svetog plamena direktno iz crkve Svetog groba u Jerusalimu. U ponoć se u crkvi ugasilo svetlo, kandila i sveće. Mrak i iščekivanje trajali su nekoliko minuta, dok iz Hrama Hrista spasitelja nije stigao sveti plamen koji, već tradicionalno, u Rusiju donosi Fond Andreja Prvozvanog. (U crkvi Svetog groba u Jerusalimu svake godine čudesno „snishodi” plamen kojim se pali sveća na Hristovom grobu. Plamen avionom donose u hram Hrista spasitelja, odakle ide u ostale crkve po Rusiji).

Kada je, posle nekoliko minuta stigla sveta vatra, a svetlost sveća veselo zatreperila u crkvi uz radosne zvuke zvona, svi su, za sveštenstvom odevenim u bele odore sa zlatnim i srebrnim vezom, krenuli u krsni hod oko crkve, a onda se zaustavili ispred zatvorenih vrata hrama, što simbolično označava zatvoren ulaz u pećinu Groba gospodnjeg. Uz pojanje „Hristos ustade iz mrtvih… vrata su se otvorila, vernici su ušli u hram. Počelo je bogosluženje često prekidano radosnim usklikom „Hristos voskrese!”, Služba je trajala gotovo do samog jutra…

Po završetku uskršnje službe ljudi su se razišli da bi se sutradan, na Uskrs, mnogi od njih ponovo sreli na mestu koje se na drugi način doživljava kao „deo Srbije” u Moskvi, u poznatom srpskom restoranu kojim godinama rukovodi nadaleko čuvena Perka. Rusija nije Australija, pa nema one gastarbajterske, teške tuge za domovinom (ipak se do nje stiže za dva sata), ali nikad nije naodmet provesti koji trenutak u domaćoj atmosferi. Dostojanstvo sa kojim Perka obavlja svoj posao i brine o svakom posetiocu razlog je što u restoran dolaze čitave porodice sa malom decom, tvrdeći da je atmosfera „više naša” nego u njihovim moskovskim stanovima. Uz uskršnja jaja i jagnjeće pečenje ispod sača, uz brojne ruske prijatelje, poštovaoce srpske kuhinje i običaja, proslavili su i ovaj Uskrs.

Ljubinka Milinčić, POLITIKA
[objavljeno: 21/04/2009]