Вести

Poslednji (od pre godinu dana a već se zucka i o novim) predsednički izbori u Srbiji 20. januara 2008. g. (prvi krug, 3. februara drugi krug) kao i parlamentarni izbori 11. maja 2008. g.

Vladislav B. Sotirović

+++

su po svemu sudeći bili prekretnica za budućnost ove centralne i najveće balkanske države: ili će Srbija bez Kosova nakon izbora i zvanično postati kandidat za ulazak u EU ili će formalno sa Kosovom postati izolovana od strane EU i odabrati put političkog, vojnog i ekonomski prisnog približavanja sa Rusijom i Kinom – tj. sa jedine dve svetske sile koje podržavaju teritorijalni integritet Srbije odlučno se protiveći međunarodnom priznavanju nezavisnosti Kosova.

Faktički, Srbija je tada birala između Evrope bez Kosova i Srbije sa Kosovom. U kom pravcu će se kretati balkanska politika EU je vrlo jasno najavio još tada austrijski kancelar Alfred Guzenbauer odmah nakon dočeka nove 2008. g. da će Austrija zasigurno odmah priznati samoproglašenu nezavisnost Kosova – izjava koja je već skupo koštala Borisa Tadića (njegova koalicija je dobila samo 38% biračkog poverenja 11. maja 2008. g. iako je imao svu moguću i nemoguću podršku Brisela) koji uporno i dan danas i dalje pokušava da ubedi vrapce na granama po Borisovoj Srbiji (u neke njene delove predsednik mora da aterira helikopterom slično Slobi koji je to radio po Hilandaru) da je proces ulaska Srbije u EU odvojen od procesa rešavanja statusa Kosova, a sve ovo skupa nema nikakve veze sa ulaskom u NATO (u koji smo već ušli jer šaljemo svoje oficire na kavkaske vojne manevre).

Praksa ukazuje da je ovo ubeđivanje neuspešno i da se etnički Srbi nakon svakog istupa nekog zvaničnika iz EU u korist nezavisnosti Kosova sve više i više okreću protiv Brisela  (i ka Rusiji). Da se potsetimo u kom pravcu bi krenula Srbija da se pre godinu dana glasalo drugačije, ili da bar pojedine mini-stranke nisu izdale volju birača sklapanjem vladajuće koalicije sa onima protiv kojih su njihovi birači upravo glasali. Naime, protivno politici Brisela, lider tada najjače opozicione stranke u Srbiji Tomislav Nikolić (koju je inače nakon izbora rasturio) je jasno bio stavio do znanja u svojoj predizbornoj kampanji da će u slučaju pobede, tj. formiranja nacionalne vlade nakon 11. maja izvesti vojsku Srbije na granicu sa Kosovom i da niukom slučaju neće isporučiti optuženike generala Ratka Mladića i dr. Radovana Karadžića tribunalu u Hagu (što je sasvim razumljivo nakon ubistva Slobodana Miloševića u istom od strane samih domaćina).

Osam godina nakon 5. oktobra 2000. g. i obaranja Slobodana Miloševića sa vlasti vidljivo je da je „slepa zaljubljenost“ ovdašnjih demokratskih političara u Zapad (i samim tim i u EU) u velikoj meri izbledela. Međutim, ove prekretnice ne bi bilo da nije došla neočekivana „pomoć“ – upravo od same EU i njenog prekookeanskog „Velikog brata“. Za razliku od zahteva za ispunjavanje osnovnih evropskih standarda (u skladu sa kriterijumima iz Kopenhagena) upućenih ostalim zemljama u našem regionu koje su u procesu tranzicije uspele da uđu ili teže da uđu u EU, Srbiji je na mala vrata, pored dodatnih uslova ispunjavanja „pune saradnje sa Haškim tribunalom“ dodat još jedan, tek posredno iznesen „zahtev“ – da se pomiri sa nezavisnošću Kosova „nadziranom“ od EU i NATO. Ovo je prelilo čašu ogorčenja i dovelo do preokreta u javnosti početkom 2007. g. koja je do tada bila dvotrećinski nastrojena u prilog evrointegracijama.

Poslednjim potezima Saveta EU o preuzimanju misije na Kosovu od UN bez saglasnosti Saveta bezbednosti i mimo Srbije kao punopravne članice UN, pred Srbiju se od strane Brisela latentno i konstantno stavlja dilema „Kosovo ili EU“ bez obzira kako politiku EU prema Srbiji i njenoj južnoj pokrajini zvanično tumače srpski „eurointegralisti“ za koje uz sve propagandne talambase i floskule tipa „Evropa nema alternativu“ put Srbije ka Briselu je sine qua non (zašto, to do sada nisu uspeli da objasne). Taj stav „ili-ili“ se čuje i od zvaničnih predstavnika velikih država EU (pored Guzenbauera i od npr. Brauna i Sarkozija). Spram ovog, sada već izvesno postavljenog „izbora“, sasvim detinjasto su zvučale u javnim medijima opravdanja predsednika Tadića i potpredsednika vlade Đelića da dotični predstavnici zvanične EU „nisu tako mislili“ ili da „ne misle svi tako“, tj. da se tu manje-više radi o nekakvoj privremenoj „grešci u koracima“, ali da su nam svi oni iskreni prijatelji koji nam u suštini šalju pozdrave dobrodošlice u EU klub koji nije ništa drugo već kapitalističko-germanski vid Sovjetskog Saveza iliti Jugoslavije.

U trenutnim društveno-političkim okolnostima u kojima de facto floskula „Evropa nema alternative“ sve više i više doživljava eroziju u očima etničkih Srba jer Brisel bez velikih obzira i prikrivanja pokazuje Srbima svoje pravo lice, Kosovo ponovo postaje iskonska kolevka Srpstva deleći etničke Srbe na one kojima reč Kosovo, tj. suverenitet i teritorijalni opstanak države Srbije, nacionalno dostojanstvo i samilost prema Srbima koji žive u getima Republjike Kosova, predstavlja aksiomu biti il ne biti; i na one etničke Srbe (uključujući i nacionalne manjine u Srbiji) kojima je Kosovo izgubljena priča pa se stoga po logici real politik mora živeti dalje a turčenje i nije tako strašno jer donosi praktične koristi u svakodnevnom životu (npr. Palmi bi turčenje obogatilo njegov zoo vrt u Jagodini a dinastiji Krkobabića popunilo penzijske fondove). Klasičan primer predstavnika ove druge grupacije je „jagodinski vepar“, inače bivši Arkanovac, zajedno sa Krkobabićima koji su svi skupa uključujući i septičara Dačića prave evropske face i bez kojih Srbija jednostavno nema druge alternative sem da uskoči u evropski vlak a oni će zajedno sa raznoraznim čankolizcima već znati da nas odvlače do briselskog glavnog kolodvora (pod uslovom da su vrata vlaka dovoljno široka da kroz njih prođe Jagodinac). U svakom slučaju, srpska politička scena je neminovno već utaborena na one koji ne pristaju na euroiluzije i uključivanje Srbije u novu Jugoslaviju sa glavnim gradom u Berlinu i na one koji bi i rođenu decu prodali za nešto veće penzije, nilske konje, žirafe i ostale divlje životinje kako bi popunili fondove svojih lokalnih zoo i ostalih vrtova (Palmaland, Bambiland…).

Vladislav B. Sotirović

Osnivač i urednik onlajn magazina „Serbian Patriotic Front“

http://srbskipatriotskifront.webs.com